Mark Blake „Is this the real life? The untold story of Queen“

   „Kada se Fredi Bulsara upisao u koledž u Ilingu leta 1966, delovalo je da je „genijalac iz Ilinga“ pre bio sam Pit Taunzend. U to vreme širio se spisak studenata umetničkih koledža koji su postali rok zvezde: Taunzend, Ron Vud, Čarli Vots, Kit Ričards, Džimi Pejdž, Erik Klepton…

———————–

   Mark Malden je upoznao Fredija Bulsaru kada su se zajedno, kao jedini muškarci među tridesetak devojaka, upisali na odeljenje za modu. „Fred nam je rekao kako njegova porodica potiče iz Persije, ali nas je ostavio u ubeđenju da već generacijama žive u Engleskoj“, kaže danas Malden. „Govorio je naglašavajući reči kao neko ko je završio dobru, privatnu englesku školu“. Od samog početka Fredi je Marku govorio kako želi da studira grafički dizajn, ali je odlučio da se najpre okuša u modi.

———————–

  Fredi I Mark su se na modnom smeru zbližili sa tri koleginice: Džilijen Grin, Silijom Doson i Glinis Dejvis zvanom „Čioda“ (Glyn the Pin). Ova petorka često je posećivala obližnji pab Kasl in, kao i svirke u dvorani koledža ili njegovoj dodatnoj zgradi u ulici Dejton grin. Fredi i Mark putovali su i dalje, do kluba Krodedi u Ričmondu, gde su gledali tada još uvek nepoznatog Eltona Džona, ili do školske sale u Hejsu, kako bi gledali kako bivši student koledža u Ilingu Pit Taunzend rastura gitaru na sceni sa grupom Hu. Bulsara je vikendima, ponekad uz Džilijen i Siliju, odlazio do paba Grin men u Patniju.

———————–

   Godinu dana posle Freda Bulsare, na koledž u Ilingu upisala su se dvojica umetnika početnika iz Jorkšira, Kris Smit i Pol Hamberston. Obojica su ušli na smer za oglašavanje i grafički dizajn. Smit je bio klavijaturista, a privatno je išao na časove spremajući ispite za muzičku akademiju. „Mogao sam da upišem muzički koledž, ali sam otišao na umetnički samo zato što je tako uradio Kit Ričards“, kaže on. Istražujući koledž svog prvog dana, njih dvojica su naleteli na odeljenje za modu. „Ne želim da zvučim previše ‘mačo’, ali naša prva pomisao bila je: ‘Moda? Sjajno. Ovde sigurno ima mnogo zgodnih devojaka'“, priča Pol Hamberston. „Provirili smo unutra i prvi koga smo videli bio je taj tip sa gustom crnom kosom: Fred Bulsara“.

———————–

   Negde krajem 1967, ili početkom 1968, Fred je prešao s mode na grafički dizajn, pridruživši se tako svom starom drugaru iz Ajzelvorta Alanu Hilu. „Još uvek nisam sasvim siguran kako mu je uspelo“, priča danas Alan. „Najpre je mislio da želi da se bavi modom, a onda se predomislio i krenuo na grafiku. Istini za volju, mislio je da se mi bolje zabavljamo i idemo na više žurki“. Mark Malden zna da je bilo drugačije: „Freda je sa smera za modu izbacio direktor Džejms Dru“, otkriva on. „Ipak, Fred ga je slatkorečivošću privoleo da ga, umesto da ga izbaci, prebaci na grafički smer. Ponekad pomislim da je to namerno uradio kako bi produžio boravak na koledžu i dobio više vremena da odluči šta želi da uradi sa svojim životom.“

   Odeljenje je bilo prilično slobodno podeljeno na grafiku, primenjenu umetnost oglašavanja i ilustracije. Fred se pridružio kružoku muzičkih zaluđenika u kome su bili Kris Smit, Najdžel Foster i pevač grupe 1984 Tim Stafel. Njih četvorica su, po Smitovom sećanju, „sedeli u ćošku i pričali o muzici po čitav dan. O svemu, od Hendriksa do Igora Stravinskog“. Pauze za ručak provođene su u letenju između studentske prostorije, trpezarije (Alan Hil: „Frediju i meni dopadala se ista devojka, pa smo sedeli za vreme ručka i čekali je da se osvrne“), paba Kasl in i radnji s gitarama u Iling Brodveju.

   Tim Stafel će ubrzo svojim novim prijateljima predstaviti grupu 1984. Pošto su odgledali svirku na božičnoj igranci u dvorani gradske skupštine Ilinga, Kris Smit se usudio da izrazi svoje mišljenje: „Odmah sam rekao Timu Stafelu da su on i gitarista daleko ispred ostalih članova benda“, smeje se on. I na Freda je grupa njegovog prijatelja sa studija ostavila sličan utisak, a ubrzo se sprijateljio i sa bubnjarem Ričardom Tomsonom. „Živeo sam u Hanslouu, relativno blizu Freda“, kaže Tomson. „Počeli smo da se družimo. On je išao kombijem sa mnom na svirke grupe 1984, a ja sam odlazio kod njega. Njegov tata je imao jedan od onih starinskih stereo-gramofona, pa smo sedeli i slušali Fredove ploče Bitlsa.“

———————–

   Bilo je jasno da Fredijevu pažnju sada privlače druge stvari kojima je bio okružen. Smit, Hamberston i Mark Malden kao da ponavljaju opis Fredija Bulsare koji je ranije dao školski drug iz Ajzelvorta Brajan Faning: „Znatiželjni sunđer što upija sve uticaje“, posebno grupe Krim i voljenog mu Džimija Hendriksa, ali nisu svi bili još uvek sigurni koliko je on ozbiljan u svemu tome. Alan Hil je počeo redovno sa Fredom da odlazi u klub Marki: „Zajedno smo gledali Krim,  a Fred je uvek želeo da bude u blizini scene, odmah pored zvučnika, i onda je zamišljao da svira gitaru. Da su u to vreme imali takmičenja u sviranju zamišljene gitare, on bi pobeđivao s lakoćom.“

   „Na koledžu on je imao običaj da uzme lenjir i imitira Hendriksa“, dodaje Hamberston. Metar i po dugačko merilo, ponekad zamenjeno velikim lenjirom u obliku slova T, bili su njegovi omiljeni rekviziti tokom ovih predstava. „Stvar je u tome što se dešavalo da vodite sasvim ozbiljan razgovor sa Fredijem, a onda, odjednom, bam! Evo lenjira“, dodaje Kris Smit. „Čak ga je okretao na levu stranu da bi bio baš kao Hendriks. Povremeno je umeo da nam ide na živce, ali takav vam je bio Fred.“

   Rodžer Tejlor tvrdi da je „Fredi gledao Hendriksa četrnaest večeri zaredom po različitim klubovima“. Iako gitarista nikada nije odsvirao četrnaest klupskih svirki zaredom, niko ne bi mogao poreći Fredijevu posvećenost. „Hendriks je bio povod da Džejms Dru izbaci Fredija za smera za modu“, kaže Mark Malden. Isuviše je izostajao sa nastave kako bi odlazio na Džimijeve svirke.“ Malden je pravio Frediju društvo kada je prvi put gledao Hendriksa.

———————–

   Opažanje Krisa Smita da su Tim Stafel i gitarista najbolji deo grupe 1984 pokazalo se ispravnim. Početkom 1968. Brajan Mej je napustio grupu, a Tim će ubrzo učiniti isto. Oni su planirali da pokrenu novi bend: Smit za orguljama, Mej kao gitarista, a Tim bi bio zadužen za pevanje i bas-gitaru. „Imali smo sastanak u pabu Vojvoda od Velingtona u ulici Vordor“, priča Smit. „Odlučili smo da radimo zajedno, ali bio nam je potreban bubnjar. Tako smo se odlučili da postavimo oglas na tablu Imperijalnog koledža.“

   Bubnjar koga su pronašli „u stilu Džindžera Bejkera ili Miča Mičela“, bio je Rodžer Tejlor. Mej se upoznao s Tejlorom u kafiću svog fakulteta, a potom je bubnjaru napisao pismo u kome izlaže svoje muzičke ideje. Taj potez je pokazivao gitaristinu bolnu brigu o detaljima i sklonost ka preciznom planiranju stvari.

———————–

   Bend je prihvatio ime Smajl koje je osmislio Tim Stafel, ovekovečivši ga zaštitnim znakom sa lascivnim usnama i bisernobelim zubima.

———————–

   Već od prvog svog nastupa Smajl su pridobili vatrenog, mada ne i nekritičnog obožavaoca u Frediju Bulsari. „Mislim da je Fredi stajao sa strane na bini i kada smo prvi put svirali zajedno“, kaže Kris Smit. „Posle nastupa on bi govorio stvari kao: ‘Znaš onaj deo kada ulaze bubnjevi? Zašto ga ne probate ovako?’ Uvek je bio prepun predloga, različitih ideja. Jednom sam rekao Brajanu: „Znaš da Fred očajnički želi da bude u bendu“, ali je Brajan bio u fazonu : „Ne, ne, ne. Tim je naš pevač. On nikada ne bi pristao na to.“

   Brajan Mej se ne seća da je Fredi ikada bio tehničar za grupu 1984, ali pamti da je budućeg pevača upoznao na nastupu grupe Smajl. „Ne znam koliko je to zaista tačno, ali u mojoj glavi je slika da se on već nosio kao rok zvezda“, govorio je Brajan 2005. „Ali rok zvezda kakvu nikada ranije niste videli, zaista živopisan i dvopolan. Vrteo je pom-pom i ponašao se bez kočnica. Govorio je: ‘Da, to je predivno, predivno… ali zašto vam predstava nije bolja, zašto se ne oblačite kao ja?’ Bio je od samog početka neobuzdan.“

   „On se jednoga dana pojavio sa Timom“, seća se Rodžer Tejlor. „Jednostavno je postao deo našeg kruga. Bio je uvek pun entuzijazma, sa dugom, lepršavom crnom kosom i kicoškim izgledom.“

———————–

   Kris Smit je mnogo puta slušao Freda kako svira klavir na koledžu. „Imao je taj stakato stil, nalik poludelom Mocartu.“ Kris je otkrio i koliko je brzo njegov prijatelj u stanju da zapamti neki muzički komad i potom ga odsvira. Ipak, Fred je još uvek bio oprezan po pitanju sopstvenih sposobnosti. „Kada je u blizini bio neki drugi muzičar, on je umeo da se ponaša veoma skromno“, kaže Kris. „Često bi govorio: ‘Oh, ti sviraj, bolji si od mene'“. Toni Katinjani dodaje: „Sećam se da je često propuštao časove. Nastavnici bi pitali: ‘Gde je Fredi?’ Uvek ste ga mogli naći u zajedničkim prostorijama kako svira klavir.“

   Ubrzo je Bulsara skupio hrabrost i počeo da peva. Fred je sedeo preko puta Tima Stafela na časovima, pa su njih dvojica, ponekad uz podršku Krisa Smita i Najdžela Fostera, uvežbavali višeglasno pevanje, uz divljenje ostalih studenata.

———————–

   Po Smitovim rečima, iako je Fred svirao klavir i počeo da peva, nerviralo ga je što još uvek ne uspeva da piše pesme. „Brajan Mej i Tim Stafel napisali su pravu pesmu, ‘Step on Me’. Zvučala je kao da su je Bitlsi uradili. Fredi i ja nismo do tada poznavali nikoga ko ume da napiše pesmu. To je bio posao bogova, a ne običnih smrtnika. Tada mi je Fred predložio: ‘Možda bi smo nas dvojica mogli da pokušamo’. On nije mogao da se obrati Timu jer je ovaj bio u grupi Smajl, a Rodžera i Brajana nije poznavao dovoljno dobro. Zato je prišao meni.“

———————–

   Pesmotvorački tandem Bulsara/Smit bio je blizu dovršavanja samo jedne kompozicije. Zanimljivo je da se Kris te stvari seća pod imenom „The Cowboy Song“, a uvodni stih glasio je: „Mama, upravo sam ubio čoveka…“ Sedam godina kasnije, ovim rečima otpočinjaće strofa pesme „Bohemian Rhapsody“ grupe Kvin. Smit Kaže: „Kada sam prvi put čuo „Bohemian Rhapsody“, zaista sam pomislio: ‘O, Fred je dovršio tu pesmu.'“

———————–

   Ubrzo su Mej, Rodžer Tejlor i Tim Stafel počeli da predstavljaju pesme grupe Smajl, uz malu pomoć svog prijatelja. „Sa grupom je bio njihov pajtos“, kaže Testi. „To je bio Fredi. Znao je sve reči njihovih pesama, pa je čak počeo da peva prateći glas. Odmah je bilo jasno da on žudi da bude u bendu. Međutim, grupi Smajl nije bio potreban pevač. Grupi Ajbeks jeste.“

   Slično grupi Smajl i Ajbeks su razmišljali samo o muzici. Njihovi uzori bili su Krim, Flitvud Mek, Ten jirs after... Kao njihovi idoli i oni su naginjali „beskrajnim solažama dok svi prisutni ne odjebu za šank“ (priznanje Tapa Tejlora).

———————–

   Kada je izgled grupe u pitanju, članovi Ajbeksa imali su obaveznu dugačku kosu, a Majk Bersin je imao obimnu afrro-frizuru. Međutim, osim toga, sve se svodilo na zvoncare i kabanice. Iako je Tap Tejlor imao dovoljno samopouzdanja za pevanje nekih pesama i obraćanje publici između pesama, ni on ni Bersin nisu se osećali udobno u ulozi najisturenije osobe na bini. Frediju nije dugo trebalo da učini prvi korak. Tejlor misli da su ga oni pozvali da im se pridruži na sastanku u Kensingtonu. Majk Bersin se seća audicije u nečijem podrumskom stanu, dok Mifer misli da je to bilo na Imperijalnom koledžu. „Kasnije smo shvatili da je Fredi veoma vešt u isterivanju sopstvenih zamisli“, kaže Bersin. „Bio je izuzetno siguran u sebe, a želeo je da peva s nama.“ Gotova stvar.

———————–

   Ipak, svega nekoliko nedelja po pristupanju grupi, Fred je počeo da spletkari. Prva žrtva njegovog prevrata biće ime grupe. Fred je želeo da se prekrste u Rekidž (Wreckage – „olupina“), ali je naišao na otpor. „Bio sam u Liverpulu kada me je Fred pozvao telefonom“, kaže Majk Bersin. „Rekao mi je da je razgovarao sa svim ostalim članovima grupe i svi su se složili da promenimo ime u Rekidž. Odgovorio sam da, ako svi pristaju, onda se i ja slažem. Kasnije sam shvatio da je zvao svakoga od nas sa istom pričom.“

———————–

   Iako je Fredi ubedio članove benda o promeni imena, geografska udaljenost pevača i gitariste predstavljala je novu prepreku.

———————–

   Fredi je ponovo bio „pevač bez grupe“, ali grupa kojoj je on oduvek želeo da se pridruži i sama  se raspadala. Za dve godine koliko je prošlo od kada su Smajl bili predgrupa za Jes i Pink Flojd, njihov napredak bio je bolno spor.

———————–

   Vrativši se u Britaniju zavidno pocrneo, Brajan je zatekao Tima Stafela koji je čekao da mu saopšti loše vesti: napušta grupu Smajl. „Kako je vreme prolazilo, uspeh nam je sve više izmicao, a ja sam osećao sve veću nesigurnost“, priznaje Stafel. Kao i ranije u slučaju Krisa Smita, muzički stil takođe je bio razlog nezadovoljstva.

———————–

   Tim Stafel je godinama velikodušno posvećivao svoje vreme radoznalim novinarima i televizijskim dokumentaristima, ostajući dosledan u stavu da ništa nije propustio napustivši grupu. „Ja nisam imao u sebi to što je Fredi imao“, govorio je on. „Nikada nisam bio šoumen niti autor kakav je bio Fredi. Žalim što nisam ostao muzičar, ali ne i zato što sam napustio Smajl„.

   Jedne večeri 1972. godine klavijaturisti Morganu Fišeru predstavljen je u kući Tima Stafela jedan od prijatelja njegovog novog pevača. „Tim je rekao; ‘O, Morgane, ovo je momak koji me je zamenio u Smajlu.’ Taj čudnovati, egzotični Persijanac ustao je sa sofe, odeven u stvari koje kao da su šivene od somotskih presvlaka za jastučiće. Stidljivo mi se osmehnuo, jedva da je nešto izustio i neverovatno mlitavo se rukovao sa mnom.“ Bio je to Fred Bulsara.

———————–

   Ipak, u početku su bubnjar i gitarista grupe Smajl bili sumnjičavi prema svom novom članu. „Sećam se da sam razmišljao: ‘Dobar je šoumen, ali nisam siguran što se tiče pevanja'“, priznaje Mej. „Fred je imao čudnovat vibrato u glasu koji je nekim ljudima zvučalo prilično neprijatno“, smeška se Rodžer Tejlor. Kao i u slučaju grupe Ajbeks/Rekidž, na kraju je Fredova upornost pobedila. „Fredi je bio stalno prisutan i govorio: ‘Ja ću pevati i radiću i ovo i ovo…'“, priča Brajan. „Postepeno smo popustili i rekli… okej“.

   Odlazak Tima Stafela ostavio je grupu Smajl i bez bas-gitariste. Odmah su pozvali Majka Grosa, prijatelja Rodžera Tejlora i suvlasnika kluba Pi-Džej u Trurou, gde su i Smajl i ranije Rijekšn redovno svirali. Klub je sada bio pred zatvaranjem, ali Gros je bio basista sa dodatnim pogodnistima posedovanja Folksvagenovog kombija i pojačala maršal. Da stvari budu još bolje, Gros je nakratko svirao kao gitarista u grupi Rijekšn, a jednom je zamenio Tima Stafela na svirci Smajla u svom klubu, posle svađe basiste s Rodžerom Tejlorom.

———————–

   Poreklo imena Kvin je, kao i Fredijev skraćeni stalak za mikrofon, predmet svakakvih legendi i govorkanja. „Ja sam smislio to ime“, uporan je Džon Tap Tejlor. „Imao sam običaj da Freda zovem ‘ti matora kraljice'“ i govorio sam mu ako ikada posle grupe Reklidž bude u nekom drugom bendu, treba da ga nazove „Kraljica“ (Queen), a on bi se uozbiljio i rekao: ‘Stvarno tako misliš?'“. Međutim, Majk Gros se seća da je sedeo u bašti kuće na Feri roudu kada je Fredi prvi put predložio ime. Ken Testi pamti da je prvi put čuo za novo ime grupe prilikom Fredijevog telefonskog poziva iz Kensington marketa. „Savršeno je imalo smisla čuti kako je u bendu sa Brajanom i Rodžerom. Trebalo je da to urade i mnogo ranije. Rekao sam mu da su to odlične vesti, a on mi je onda saopštio ime Kvin. Rekao sam: ‘Nikada ti to neće proći, Frede.’ Ali on je bio u fazonu: ‘Ne, dragi, toje divno ime, ljudi će ga obožavati'“.

   Bilo je još predloga za novo ime grupe, među kojima Bild yor oun bout (Bild Your Uwn Boat – „Napravi sam svoj brod“), Rič kids (Rich Kids – „Bogati klinci“) ili Grand dens (Grand Dance – „Veliki ples“, preuzeto iz naučnofantastične „Svemirske trilogije“ K. S. Luisa). Ipak, nije bilo prave konkurencije. „Koncept grupe je da bude kraljevska i veličanstvena“, pričao je kasnije Fredi za Melodi Mejker. „Hoćemo da budemo moderni. Želimo da budemo šokantni i nesvakidašnji.“

   „Ime je bilo Fredijeva zamisao“, rekao je Rodžer Tejlor 1974. „To je bio odraz društvenog okruženja u kome smo se tada kretali, dok smo nas dvojica radili zajedno na Kensington marketu. U to vreme tamo se skupljala prilično ekscentrična ekipa. Mnogi među njima su bili gej, a neki su se pretvarali da jesu. Činilo se da se ime Kvin uklapa u taj milje. U početku mi se nije dopadalo, kao ni Brajanu, ali smo se navikli. Mislili smo da kada jednog dana učvrstimo svoje pozicije, muzika će odražavati našu suštinu, više nego ime…“

   Kvin neće predstavljati jedinu promenu imena tog proleća. Brajan Mej: „Fredi je napisao pesmu ‘My Fairy King’, u kojoj postoji stih: ‘Oh, majko Merkure, šta si mi to uradila?’ Posle toga je rekao: ‘Od sada ću se zvati Merkur (Mercury) jer majka u ovoj pesmi jeste moja majka.’ Svi smo reagovali: ‘Da li si poludeo?'“

    Iako se nikada nije pojavio zvaničan dokument o promeni imena, od tada nadalje na pasošu Freda Bulsare pisalo je „Frederik Merkjuri“. Preobražaj nezgrapnog školarca imigranta u ekstrovertnog leptira bio je potpun. „Promena imena obeležavala je da jedan deo njega navlači drugu kožu“, kaže Mej. „Mladi Bulsara i dalje je bio tu, ali za najširu publiku on je postao to bogoliko biće.“

   Međutim, nije prošlo mnogo vremena a Majk Gros se umorio od borbe. Mej, Tejlor i Merkjuri živeli su studentskim životom još od sredine šezdesetih, naviknuti na oskudicu. Dvadesetdvogodišnji Gros je voleo da zarađuje za život, pa su mu „prazni dani“ u Feri roudu bili depresivni. Fredi je kao student umetnosti navikao da ne radi ništa. Brajan i Rodžer su imali još nekoliko meseci studiranja pred sobom. Ali Gros je navikao da radi preko dana i svira uveče. Tog leta, on je u bašti kuće gledao kako se njegova trojica kolega iz grupe poigravaju začecima pesama koje će se na kraju naći na prrvom albumu grupe Kvin. Grupa je napisala čitav prvi album i pesmu „Father to Son“ (koja će ostati za „Queen II“). Gros je verovao da grupa ima potencijal, ali nije bio spreman za čekanje. Napustio ih je posle tri meseca i vratio se u Kornvol. Tamo je nakratko svirao sa grupom No džouk (No Joke) – začudo, sa Timom Stafelom – pre nego što je osnovao sopstvenu prevozničku firmu i potpuno nestao s muzičke scene.

   Zamena za Majka Grosa pronađena je posle slučajnog susreta u Kornvolu. Bari Mičel odrastao je u Herouu, u zapadnom Londonu, a 1965. svirao je bas gitaru u bendu Konvikšn (Conviction) s repertoarom obrada soul pesama.

———————–

   Mičel je pozvao Tejlora i otišao podzemnom železnicom do Kensingtona na audiciju za Kvin u učionici Imperijalnog koledža. Prvo što je pomislio je koliko sreće ima taj bend sa besplatnim prostorom za probe i čuvanje instrumenata. Bio je to Sveti gral svakog početničkog benda.  „Svirali smo nekoliko pesama“, seća se Bari. „Prošli smo neke Hendriksove stvari i ‘Do Me Right’  Vilija Diksona, i to je bilo to. Primljen sam.“

———————–

Repertoar grupe Kvin sada je sadržao otaljavanje starih rokenrol stvari, pesmu grupe Smajl „Doing Alright“, i „Stone Cold Crazy“ koju je Fredi razrađivao sa sastavom Rekidž, ali će je Kvin s vremenom učiniti sasvim svojom. Njihovi tajni aduti bile su obrade „Big Spander“ pevačice Širli Besi i „Please Don’t Tell“ Klifa Ričarda i Šedousa.

———————–

   Mičel je svoj poslednji nastup sa grupom Kvin odsvirao 9. januara na Tehničkom fakultetu u Juelu, gde su bili predgrupa Kevinu Ejersu i sastavu Dženezis.

———————–

   Pošto je Bari Mičel otišao, Kvin su morali da potraže svog trećeg basistu za manje od godinu dana.

———————–

   Krajem februara 1971. Brajan Mej, Rodžer Tejlor i Džo Haris su otišli u diskoteku u okviru koledža. Preko zajedničke prijateljice upoznali su se sa Džonom Dikonom, devetnaestogodišnjim studentom elektrotehnike Londonskog univerziteta na koledžu u Čelsiju. Dikon je prethodno svirao bas-gitaru u školskom sastavu u Oudbiju u Lesterširu, gde je živeo, ali je odustao od svirke kada je prešao u London. Ipak, tu ga je ponovo zatresao muzički virus, i Džon je počeo da se prijavljuje na audicije, ali bez uspeha. U oktobru, on je bio među malobrojnom publikom koja je prisustvovala nastupu grupe Kvin na Kensington koledžu.

———————–

   Samo dva dana posle susreta na devojačkom koledžu, Dikon se pojavio u amfiteatru Imperijalnog koledža sa svojom bas-gitarom i malenim pojačalom za probe. Njegova audicija sastojala se od dugačkog prosviravanja bluz improvizacija i prolaza kroz tri pesme grupe Kvin, među kojima je bila i „Son and Daughter“. Brajan Mej se priseća: „Posle svega što smo prošli sa mnoštvom gromoglasnih basista, pojavio se ovaj mirni, stidljivi momak. Čim je počeo da uklapa svoje bas-linije u naše pesme, shvatili smo da je to prava stvar.“

———————–

   Jednostavni Dikon imao je svoj debitantski nastup sa grupom Kvin 2. jula 1971. svirkom na koledžu u Sariju.

———————–

   Kvin su u međuvremenu uvežbavali svoj koncertni repertoar u malom amfiteatru Studija 2, preko stovatnog ozvučenja firme Maršal koje su im snimatelji obezbedili, a Fredi je bez blama demonstrirao svoje scenske pokrete. „Fred nije bio u stanju da peva bez predstave“, kaže Jidon. Čak i dok smo ih snimali, mislim da je Luis imao muke s njegovim odmicanjem od mikrofona.“ Luis Ostin je bio već navikao na mlade bendove gladne slave, a upravo je završio snimanje prvog albuma sastava Tin Lizi (Thin Lizzy). Kvin su bili neuobičajeno samouvereni i posvećeni. Verovao sam da će nešto postiči, ali ne sa mnom i svakako ne u tom studiju.“

   Kvin su iz studija izašli sa šesnaestokanalnim mastersima pet svojih autorskih pesama: „Keep Yourself Alive“, „Liar“, „Jesus“, Great King Rat“ i „Night Comes Down“. Ovi demo snimci predstavljaju neku vrstu „vremenske kapsule“ grupe Kvin krajem 1971. Većina elemenata njihovog kasnijeg karakterističnog zvuka već je bila prisutna: bilo da se radi o pompeznosti pesme „Liar“, galopirajućem teškometalnom zvuku „Keep Yourself Alive“ ili strastvenoj pesmi „Jesus“, ranom primeru ambicija Merkjurijeve lirike. Kao da je filmski spektakl Sesila B. de Mila na biblijske teme sažet u tri i po čudnovata minuta… ili je Fredijeva ispitna slika raspeća preobraćena u muziku“.

   Na kraju snimanaj Teri Jidon je osetio nešto „već viđeno“. „Oni su ponovo pitali: ‘Možete li mešto uraditi za nas?’, ali svi smo im rekli: ‘Oprostite, momci, mi ovde samo pokušavamo da napravimo studio.’ Ipak, dok se većina novih bendova muvala unaokolo sa traljavim demo-snimcima napravljenim na magnetofonu grundig, oni su imali svoje profesionalno urađene master-trake.“

   „Mi smo shvatili da će nam se prilika u jednom trenutku svakako ukazati“, kaže Brajan Mej. „Ono što odvaja zrele ljude od klinaca jeste sposobnost da budeš spreman kada se prilika pojavi. Rekli smo sebi: ‘Kada nam neko pruži šansu, sve će biti uvežbano, scenski nastup će biti osmišljen, sve će biti veoma profesionalno.“

———————–

   Album prvenac grupe, jednostavno nazvan „Queen“, najzad je 13. jula ugledao svetlost dana. Naslovna strana omota govorila je mnogo toga. Bila je to slika Merkjurija u herojskoj pozi na sceni, a fotografiju je napravio prijatelj Rodžera Tejlora iz Kornvola Daglas Padifut,  kamerman BBC-ja. Trebalo je da Fred podseća na „ukrasnu figuru s pramca nekog od onih starih brodova“, kaže Brajan Mej. Ukrašen zaštitnim znakom grupe Kvin koji je, u stilu grba, dizajnirao Merkjuri, omot je na zadnjoj strani sadržao kolaž fotosa.“

Odlomak iz knjige „Da li je ovo pravi život? Neispričana priča o grupi Queen“ (Mark Blake „Is This the Real Life? The Untold Story of Queen“), izdanje Laguna, 2019.

Prekucano iz Trećeg poglavlja knjige pod nazivom „Srećna slučajnost“ i iz Četvrtog poglavlja knjige pod nazivom „Čudnovati vibrato“.

Holly George-Warren „Janis – Her life and music“

     „Retki su bili trenuci kad mi se od Dženisinog glasa nisu kostrešile dlačice na potiljku i kad nisam osećao trnce niz kičmu“ tako je Džek Helms opisao učinak Dženisinog pevanja. U januaru 1963. samozvani „bitnik na putu“ postao je Dženisin spasilac.

     „Nisam više mogla da izdržim u Teksasu“ rekla je ona. „Samo sam želela da odjebem odatle, ali nisam mogla da stisnem petlju i odem sama.“ On ju je pozvao da stopira do San Franciska, gde će ih, uveravao ju je on, svojim glasom „razbiti ko dete zvečku“. Tamo će Dženis produbiti svoj muzički identitet i prigrliti onaj deo njenog bića koji se identifikovao sa Besi Smit, apsorbujući u sopstvenom zvuku dubinu osećanja i emocionalnu iskrenost velike pevačice bluza.

      Pre odlaska iz Ostina Dženis je odsvirala oproštajni nastup sa grupom Voler Krik Bojs u Tredgilsu, u subotu 19. januara, proslavivši svoj dvadeseti rođendan i oslobađanje od koledža. Izbegavši završne ispite, ona se zvanično ispisala sa pet svojih predmeta – možda joj je to bio rezervni plan, za slučaj da San Francisko ne upali, pa bude primorana da se vrati na studije. U sredu 23. januara, ona i Helms su isturili palčeve i zaputili se prema svojoj prvoj stanici: Aveniji Di broj 3510 u Fort Vortu.

———————–

     Njih dvoje je pokupio niz kamiondžija sa dugim turama. Dženis se mazila sa Helmsom – umnogome kao Bobi Makgi iz pesme Krisa Kristofersona koju će ona kasnije učiniti besmrtnom. Za nekoliko dana stigli su do Santa Marije u Kaliforniji, Helmsovog rodnog grada, gde je živela njegova tetka Rut. Ona je ponudila njima dvoma da prenoće kod nje, a sutradan im je dala 20 dolara i kupila im autobuske karte za putovanje na sever do San Franciska, dugo 400 kilometara. Dve nedelje kasnije Dženis je zahvalila tetki Rut razglednicom uz priloženih 20 dolara.

     U ponedeljak 28. januara 1963. stigli su u San Francisko gde je sve bilo „mnogo slobodnije – možeš da radiš šta god želiš a da te niko ne gnjavi zbog toga“, rekla je Dženis kasnije jednom novinaru. Ona je želela da živi kao bitnik i peva bluz. U njenoj glavi te dve stvari išle su jedna uz drugu, a ona je rekla: „Mnogi umetnici se na jedan način bave umetnošću, a na drugi žive, ali za mene je to jedno te isto.“

     Nije joj bilo naroćito teško da stekne publiku među teksaskim studentima, ali San Francisko je bio izazov koji Dženis nije bila sigurna da će moći da savlada. Helms i jedan prijatelj muzičar, Dejvid Frajberg, kod koga su njih dvoje odseli, ponudili su se da joj pomognu. Prva stanica bio im je lokal Kafa i konfuzija, ranije Lisica i pas na Aveniji Grant u Nort Biču – isto ono mesto gde je Dženis boravila dve godine pre toga. Nova vlasnica Silvija Fenel bila je „gruba ali simpatična Njujorčanka… široka i visoka koliko i duboka“, po rečima Stiva Martina, koji je tamo bio stendap komičar 1965.

———————–

     Helms je ubedio Silviju Fenel da pridoda Dženis priredbi sa otvorenim mikrofonom te večeri. Politika je bila da se učešće dozvoljava perspektivnim pevačima, većinom sa „glatkim vokalima“, kako kaže Helms. „Dženis se popela na binu i savršeno kruta odvalila četiri ili pet fascinantnih bluz pesama.“ Njen glas je pogodio goste kao Molotovljev koktel. Silvija je rekla: „Sakupite priloge! Sakupite prologe!“ prisetio se Helms. „Doživela je ovacije na otvorenoj sceni i dobila pedeset ili šezdeset dolara – bila je to ogromna kinta za dvoje klinaca koji su upravo došli stopom iz Teksasa, bez para.“

     Malobrojne pevačice koje su tada nastupale u Kafi i konfuziji bile su soprani, i oponašale su balade Džoan Baez. Nasuprot njima, dvadesetjednogodišnja Dženis je cepala bluz Besi Smit grubim altom, izvodeći donekle bezobrazne pesme o propalicama i varalicama. Ranija generacija pevačica iz San Franciska, čiji je stil više ličio na Dženisin zvuk – Odeta i Barbara Dejn, poreklom iz Detroita – retko je lokalno nastupala.

———————–

     Dženis je ubrzo počela redovno da nastupa u Kafi i konfuziji. „Izgledala je više kao aljkava devojka… neka koja stoji iza pulta gde prodaje viršle, nego kao pevačica“, rekao je Džon Gilmor. „Kao bitnik, a istovremeno i kao seljače. Nosila je farmerke sa šljampavim nogavicama koje su, opet, bile toliko tesne na turu da su se šavovi rašivali. Uprkos zimskoj hladnoći, bila je bosonoga.“ Sedeći na hoklici, zatvorenih očiju, Dženis je „pevala mešavinom tonova“, napisao je on kasnije, „od dubokih nejasnih zvukova pa gotovo do krikova, noseći stihove na način koji je ukazivao – gotovo pretio – potisnutom emocijom u vrenju tik ispod površine, kao snažna struja ispod glatkog, zavaljanog talasa. Grlo i stihove koristila je kao što apstraktni slikar pomera pigment na platnu, razdvajajući ono što ona jeste od bilo kakve obaveze prema pesmi. Glas bi joj malo pukao, oštar ton probio bi se usred tihe reči, kao da ju je prožeo oštar bol. Tek kada bi grunuo aplauz i kada bi tenzija splasnula, ona bi otvorila oči.“

———————–

     Pošto je zarađivala samo po nekoliko dalara svojim povremenim nastupima i prošnjom, Dženis nije imala svoj stan. Ponekad je spavala na podu u Kafi i konfuziji ili sa ljudima koje bi upoznala u klubovima. Kada je tek stigla sa Helmsom, proveli su nekoliko noći zajedno kod Dejvida Frajberga, ali nisu postali ljubavnici. „Bili smo veoma bliski, spavali smo u istom krevetu, i donekle bili intimni“, rekao je Helms, „ali nikada nismo otišli do kraja.“ On je prvobitno pokušao da vodi Dženisinu karijeru i organizuje joj nastupe, ali ona mu je jasno stavila do znanja da je slobodnjak. Mada su se razišli, Helms je pratio Dženisin rad i tri godine kasnije postao glavni igrač što se njene karijere tiče.

     Dženis je shvatila da bi mogla da poboljša svoje nastupe ako bi imala pratnju. Jedne večeri, u Galeriji kafe, obratila se dvojici muzičara odmah pošto su oni završili sa nastupom. Oni je nisu poznavali niti je čuli kako peva. „Bila je to pauza između setova“, prisetio se Lari Henks, tada dvadesetčetvorogodišnji gitarista i pevač sa baritonom, „a ona je rekla: ‘Hej, da li neko svira bluz?’ Mi smo rekli: ‘Naravski! Možemo da probamo.“ Bez prethodne probe Henks i njegov partner Rodžer Perkins pridružili su joj se na pozornici te noći pošto su odgledali njeno izvođenje pesme „Silver Threads and Golden Needles“ na autoharfi. „Rodžer je prilično vešto uspeo da to isfolira“, rekao je Henks, „bolje nego ja. Ali zajedno smo uspeli da odsviramo ubedljivu pratnju za stvari poput ‘“Carelass Love'“.    

     Dok su sedeli na hoklicama iza nje na bini, njih dvojica su bili opčinjeni snagom Dženisinog glasa. „Od samog početka samo bi grunula iz sve snage“, rekao je Henks. „Nije tu bilo nikakvog uzdržavanja. Stalno je pevala iz petnih žila.“ U pesmi „Stealin’, Stealin“ grupe Memfis džag bend, njih dvojica su joj se pridružili na vokalima, i njihov bas i tenor lepo su se uklopili s njenim glasom. Dženis je sebi pronašla nove Voler Krik bojs.

     Trio je planirao okupljanje u Pacifik hajts viktorijumu, gde su Henks I Perkins zakupili sobe. Obojica iz Kalifornije – Henks iz Berklija; Perkins iz Klermonta – zajedno su nastupali oko šest meseci. „Dženis nas je čula nekoliko puta, tako da je znala šta radimo“, kazao je Henks. Naučili su je duhovnoj pesmi „Gospel Ship“ grupe Karter femili (Carter Family), na kojoj je Perkins svirao bendžo.

———————–

     „Ja moram da izvedem neku pesmu Besi Smit kad god nastupim“, rekla je Dženis članovima svog novog benda. Henks i Perkins nisu znali nijednu melodiju Smitove, niti neke druge bluz pevačice, pa ih je Dženis naučila da izvode „Leaving This Morning“ Ma Rejni i „Black Mountain Blues“ Smitove. Ona je takođe pevala svoj original, bluz-dvanaesticu „Daddy, Daddy, Daddy.“ Međutim, Dženis nije isticala sopstvene kompozicije; pošto je redovno čitala folk časopis Sing Out!, moguće je da je pročitala Dilanove komentare o komponovanju: „Pesme su tu. One postoje sasvim samostalno i samo čekaju da ih neko zapiše.“

———————–

     Posle nekoliko proba, nehajno sklopljeni trio uvežbao je set od sedam pesama. „Nas troje smo bili prilično kooperativni“, rekao je Henks, „u smislu pronalaženja zajedničkih stvari u pesmama koje smo znali.“ Na njihovom prvom nastupu u Galeriji kafe, Dženis je na sebi imala preveliku mušku belu košuljui farmerke, a kosa joj je padala ispod ramena. U Galeriji kafe moglo je da stane sedamdeset pet ljudi – u poređenju sa trideset koliko je primala Kafa i konfuzija – i lokal je bio pun kada su debitovali, a publika je udarala nogama i tapšala u ritmu muzike. „Dok je pevala pesme, ona je zaista bila u njima“, prisetio se Henks. „Sva emocionalna izražajnost kuljala je iz nje! Kao gusar, ona se cerekala između numera, pršteći varnicama“.

———————–

     Još jedan redovni posetilac Galerije kafe, Bili Roberts iz Južne Karoline, upitao je da li bi mogao da im se pridruži na nekim pesmama. On je već napisao budući klasik garažnog roka: „Hey Joe“, hit za Livs (Leaves) 1966. godine, i prvi singl Džimija Hendriksa sledeće godine. U Galeriji kafe Roberts je dodao svoju akustičnu gitaru i vokale bluz obradama trija. „Bilijevo prebiranje prstima bilo je veoma ekscentrično, upečatljivo dramatično“, rekao je Henks. „Okidao je žice, pravio duge stanke, i dramatično pevao“. Njih četvoro su se dobro uklopili, pa su bili angažovani za sledeću noć kada je svako od njih svirao svoj set i pridruživao se ostalima u pojedinim pesmama.

     Iako su momci pili između setova, Dženis se uzdržavala, i umesto toga ostala je fokusirana i trezna tokom celog nastupa. Ali napolju, na ulici, bilo je drugačije: „Potom je bila željna provoda – inače je bila stidljiva“, rekao je Henks. Dženis bi obično pitala: „Ko ima vina?“ Drugi prijatelji, poput Džona Gilmora, prisetili su se kako je Dženis tragala za spidom, koji je nazivala „dop“. „Uzimala je mnogo pilula“, kazao je on. „Koristila je spid kako bi se uzdigla iznad depresije, a onda piće kako bi kontrolisala spid“.

———————–

     Pošto su svirali zajedno, njih četvoro su delili skromnu zaradu. Da bi više zarađivala, Dženis je želela da nauči da svira na gitari kako bi mogla sebe da prati. Uspela je da uštedi dovoljno da kupi sebi prvu akustičnu gitaru u jednoj zalagaonici. Zamolila je poznatog gitaristu Toma Hobsona za lekcije, ali posle nekoliko održanih časova, on joj je predložio da se usredsredi na svoje vokale. Ipak, naučila je dovoljno da koristi gitaru za nekoliko pesama. Njeni nastupi su impresionirali nekoliko muzičara koji su bili na putu da ostvare uspešnu karijeru, među kojima je bio i Herb Pedersen, čiji su Pajn veli bojs (Pine Valley Boys) nastupali zajedno s njom u Kafi i konfuziji. „Imala je set u kojem je svirala malo na gitari i malo na autoharfi i veoma lepo pevala“, prisetio se on. Nik Grevinajts, rodom iz Čikaga, nju je „video u Galeriji kafe kako svira na autoharfi i peva zaista sjajan kantri bluz“, zajedno sa mladim folkerima Dejvidom Krozbijem (pre nego što se ovaj pridružio bendu BerdsThe Byrds) i Dinom Valentijem (budućim članom grupe Kviksilver mesindžer servisQuicksilver Messenger Service sa Dejvidom Frajbergom). Grevinajts će kasnije imati veliku ulogu u Dženisinom muzičkom životu.

     Otisnuvši se dalje od Nort Biča, Dženis se zaputila u Folk teatar u San Hozeu, mali lokal na ulici koji je priređivao svirke vikendom. Među muzičarima koje je srela bio je i „Džeri“ (pravo ime: Jorma) Kaukonen, student Univerziteta Santa Klara. „Nedavno sam stigao iz Njujorka i video obaveštenje o svirci“, rekao je Kaukonen, čije je sviranje gitare prstima bilo inspirisano Dženisinim omiljenim velečasnim Garijem Dejvisom, koga je on gledao u klubovima Grinič Vilidža. „Zgrabio sam gitaru, i iza bine, u prostoru veličine plakara, sreo Dženis. Zapodenuli smo razgovor, i ja sam znao gomilu istih pesama kao i ona. Tako me je zamolila da je pratim.“

     Takođe obožavalac Besi Smit, Kaukonen je bio patosiran kad je čuo Dženisin glas. „Dženis je bila tri godine mlađa od mene, ali iz nje je zvučao stari duh“, prisetio se on. Pratio sam je sa velikim zadovoljstvom. Kanalisala je Besi Smit, a da nije pokušavala da je klonira. Zapravo me je oborila njena strastvenost.“

———————–

     U oblasti Zaliva, među lokalnim blugras grupama bili su Pajn veli bojs iz Berklija, Liberti hil aristokrats (Liberty Hill Aristrocrats) iz Palo Alta (koji su se sastojali od braće Albin) i Vajldvud bojs (Wildwood Boys) sa Džerijem Garsijom na bendžu, Robertom Hanterom na mandolini i Dejvidom Nelsonom na gitari. Dženis je počela da se sastaje sa sviračima, i neki od njih imali su repertoar sličan kao repertoar benda Voler krik bojs. Njena sledeća stanica Vrh tangente bio je folk klub koji su u Palo Altu nedavno otvorila dva doktora sa Univerziteta Stanford. Mala prostorija nalazila se na spratu i do nje se dolazilo prolaskom kroz Salon tangenta pice. Na svirci u sredu uveče, Dženis je pevala bez instrumentalne pratnje i ponovo stekla nove obožavaoce, među kojima su bili i Garsija, Ron Makernan (sa nadimkom Pigpen), i Nelson, budući suosnivač benda New Riders of the Purple Sage.

     „Popela se na binu i zapevala džag-bend pesmu“. prisetio se Dejvid Nelson, „a ja i Garsija smo zinuli od čuda! Toliko je tu bilo snage – jebote, neverovatno. Pomislio sam: Evo nekoga ko se upustio u tu opskurnu muziku i prisvojio njen stil, ali onda sam shvatio: Ne prisvaja ga ona, ona jeste to.

———————–

     Da bi se suprotstavila stresu i nesigurnostima u građenju karijere pevačice bluza – kao i tamnoj energiji koja ju je uvek pratila – Dženis je mnogo pila. Velike količine crnog vina, često gutane sa „purpurnim srcima“ (deksamil, kombinacija dekstroamfetamina i amobarbitala), počele su da utiču na njene nastupe. „Tada još nije uzimala jake stvari“, kako kaže Džon Gilmor, „uglavnom travu i spid, malo hašiša kad je mogla da ga nabavi. Ali nije mogla ili nije htela da funkcioniše bez svog ‘dopa'“. Gilmor je dobro uočio Dženisine tadašnje emocionalne slojeve i to kako se ona kretala između njih – bila je to sklonost koju ona nikada nije zaista napustila:

     „Umela je da bude gruba kao aligator“, rekao je on. „Video sam kako jedne noći udara nekog likau Kafi i konfuziji. Nemeravala je da ga udari ponovo, kad ju je perač sudova uhvatio za ruku kako bi je obuzdao. To je nije sprečilo. Zamahnula je slobodnom rukom i tresnula tipa u stomak, izbivši mu vazduh… Priprosta na rečima, nametljiva, odlučna, kafanska kavgadžija spremna da se pobije, a onda bi se najednom iscerila, nasmejala i bila drugar, što bi opet moglo da otvori prostor toj tužnoj, osetljivoj ličnosti, intimnoj i lakog glasa, ne ženstvenoj niti seksi, već samo ranjivoj“.

Odlomak iz knjige „Dženis – njen život i muzika“ (Holly George-Warren „Janis – Her life and music“), izdanje Laguna, 2020.

Prekucan deo iz Osmog poglavlja knjige pod nazivom „Pevačica bluza“.

Paul Morley „Joy Division – Piece by piece“

„XXXI

„Ne odlazi tiho“: Nekrolog Ijanu Kertisu – Pol Morli i Ejdrijen Trils, „Nju muzikl ekspres“ (14. jun 1980.)

Zašto nas, dakle, toliko pokreće i zanosi Joy Division?

     Rok je tako raspomamljujuća stvar: pravo je čudo koliko smo njime okupirani. Veći deo roka su nestalne, bljutave kriške sirovosti i gluposti: beskrajno valjanje površnoti i laži. Neki ljudi kroz rok, ipak, dobacuju preko obično primamljive, trenutne buke, i stvaraju nešto dovoljno lepo da nam potkrepljuje i jača veru. Rok muzika koja je iznad i izvan statusa kvo i narcizma produžetka tradicije roka koja do nas stiže preko poslovnih kanala, koja sebi ne postavlja barijere sastavljene od ciničnih elemenata Dobre Zabave i utehe, ugrubo bi se mogla podeliti na dva dela.

     Dobra rok muzika – primamljive, trenutne stvari – to su radost i zabava, savršena razonoda za tekuće godišnje doba u paklu. Najbolju rok muziku stvaraju pojedinci, muzičari dovoljno sposobni i opsednuti time da ispituju sudbine i sisteme i sude o njima uz umetničku celovitost,a nekada i tragičnu potrebu: muzikom sa sopstvenim zakonima, dramom po sebi. Lice rok muzike menjaju oni koji u njen jezik donose nove tonove, nove melodije i nove vizije.

     Najbolja rok muzika će nas podjednako i uplašiti koliko i zabaviti.

     Uvek će biti rok muzike koja odražava naše nemerljive napore i nelagode i doseže do jezika koji osećamo u našim srcima, našim kičmama, našim očima, koja podržava našu veru u rok muziku, i to više od one muzike koja teži slavi, bogatstvu i moći. Vredi verovati u to. To svakako nije problem.

     Joy Division nas je izbacio iz ležišta. Njihova muzika nesumnjivo je puna užasa našeg doba – nema tu jeftinih šokova, nema „roki horora“, nema trikova sa ogledalima i krivice zbog nepažnje, nego su tu katastrofični prizori prinude, čuda, straha. Preteća narav društva se nadvija, turobna smrt uvek je blizu, svaka pesma je misterija, potraga. Muzika je brutalno senzualna i melanholično blaga. U pesmama su neizbežni usamljenost, surovost, patnja, one to izazivaju.

     Sve to ne radi se iz ljubavi prema tome da se bude duboko strog i ozbiljan. Ne radi se tu o veličanju sumornosti. Radi se o gađenju spram osrednjosti i licemerja i samozadovoljnosti, varkama kakve rok često i, čini se, rado pravi. Ništa nije toliko budalasto kao uverenje da rok spasava, a ništa tako odvratno kao shvatanje da je to izveštačena atraktivna mreža jeftine rasvete i šupljih ukrasa. Ljudi su skloni tome da rok uzimaju zdravo za gotovo i nikad i ne pomisle šta bi on sve mogao da bude.

     Joy Division ga nikada nije uzimao zdravo za gotovo i pomerao mu je mogućnosti do krajnjih granica.

Najbolja rok muzika je umetnost i treba reći da tu nema ničega ćega bi se trebalo stideti. Dobra rok muzika je zabavna i zanimljiva, priznata i pametna, i iz nedelje u nedelju, od singla do singla, od iznenađenja do iznenađenja, tera nas da idemo dalje. Najbolja rok muzika je – zbog svog porekla, hedonizma, prestupništva i vrištanja u rok tradiciji – dramatična, neurotična, lična, intimna, a iz nas izvlači više od pukog divljenja i ushićenja.

     Bilo da je to Joy Division ili Džimi Hendriks, ona evocira osećanje beskonačnosti i suočava se sa bedom. U direktnoj suprotnosti prema bezličnom iskorišćavanju svojstva roka iz kog začudo proishodi, ona vodi računa o ličnosti iznutra.

     Retko se dešava da se kroz neposredne dosetke i pamet pravi najbolja rok muzika. Ona je u snovima, naivnosti, aspiracijama, intuiciji, ushićenju… tu su snovi koji glasno zagovaraju bolji svet i dublje razumevanje. To su snovi najbolje rok muzike.

     Joy Division stvara umetnost. Predrasuda koja obavija reč „umetnost“ odbija ljude, navodi ih da misle o nedostižnom, nedokučivom i nerealističnom. Joy Division unosi realnost u rok. Uz svu žestinu i silovitost njihovih slika, muzika se nikad ne odriče klasične pristupačnosti: ritam, melodija i atmosfera su stravično vešto izvedeni.

     Joy Division stvara umetnost. Joy Division stvara najbolju rok muziku.

     Ovo su teške stvari, ali zašto da ne? Joy Division dostigli su nešto jedinstveno. Joy Division nisu samo jako privlačna novotalasna grupa na pomodnoj novotalasnoj etiketi. O, ne!

     U mesecu koji je prethodio onome što je trebalo da budu njihove prve svirke u Americi, Joy Division okončali su niz na brzu ruku organizovanih nastupa po Britaniji. U skladu sa zajedničkom averzijom prema pravilima i rutini, te svirke teško da bi se mogle nazvati turnejom.

     Potzrajale su tokom celog aprila, odmah nakon dve nedelje provedene u studiju Britannia Row u Izlingtonu, gde su snimali novi album Closer. Londonski nastupi odigrali su se u različitim klubovima, od „Rejnbou“, gde su bili predgrupa Stranglersima, do tri večeri u klubu „Munlajt“. Van grada, nastupali su uglavnom nenajavljeno, ili su im nastupi bili reklamirani samo lokalno. Iako je nekoliko nastupa otkazano jer se Ijan Kertis razboleo, taj period bio je period grozničavih i intenzivnih aktivnosti grupe.

     Poslednja svirka dogodila se u High Hallu na Univerzitetu u Birmingemu u petak, 2. maja. Bio je to, na žalost, i poslednji javni nastup Ijana Kertisa kao pevača Joy Divisiona.

     Četiri dana pre svirke u Birmingemu, u Mančesteru je snimljen video za najavljeni singl Love Will Tear Us Apart. Lokacija – staro, dikensovsko skladište kroz koje bije promaja pretvoreno u studio za probe – činila se idealnom za video Joy Divisiona. Ali bend je snimanju pristupio rezervisano i nezainteresovano. Izgledalo je, čak i pred kamerama, da nemaju vremena za takve promotivne detalje.

     Takva letargija teško da je mogla biti i nalik raspoloženju u svlačionici na univerzitetu kasnije te nedelje, dok se bend pripremao za birmingemsku svirku. Joy Division, nasuprot reputaciji da su hladni individualci, nasuprot mitu o romantizovanju sumornosti, koja izgleda da se proteže i van njihovih snažnih muzičkih pojava, nasuprot pritajenom humoru menadžera Roba Gretona, opušteni su ljudi i čvrsto stoje na zemlji.

     Što kaže Toni Vilson: „Oni ljudima deluju kao veoma suroman bend, ali su kao ljudska bića sušta suprotnost tome.“

     Sušta suprotnost. Opuštali su se međusobno u običnoj svlačionici, podgurkivali i sprdali jedni s drugima, dobacivali piva i ćaskali o fudbalu – Ijan Kertis bio je navijač Mančester Sitija. To što su muzikom odslikavali tako moćne pejzaže da im nije bilo premca ne znači i da se članovi Joy Divisiona nikada nisu šalili i smejali u zatišjima.

     Ili izazivali smeh, kao kada je Tini, njihov crvenokosi glavni roudi uspeo da razbije prozor svlačionice dok je pokušavao da prokrijumčari par fanova na svirku, pa je posle bestidno lagao promotere svirke kad su ovi došli da utvrde otkud toliki lom.

     Ali prizemno ponašanje van scene – neotesani, podozrivi. Piter Huk, nestašni Berni Albreht, tihi, opušteni Stiven Moris i stidljivi, krhki, ljubazni Ijan Kertis – promenilo se onog trenutka kada je grupa zakoračila u izmaglicu plavih i zelenih zraka scenske rasvete.

     Iako je suzdržana studentska publika tromo pozdravila njihov izlazak na scenu, snaga i nepomućenost Joy Divisiona odmah su se osetile u nesmanjenoj energičnosti njihove muzike.

     Njihov poslednji živi nastup je, tipično, pravio malo ustupaka ustaljenim uzusima rok biznisa, tako što su svirku otvorili nepoznatim, bezimenim instrumentalom zasnovanim na obrtanju istog motiva na bubnjevima, jednom od dve nove pesme, već nastale i uvežbane za nekoliko nedelja otkako su završili LP.

     Uz nekoliko uzvika pozdravljena je distorzirana, brža nego obično, Shadowplay. Ali Joy Division nikad nisu podlegli tome da igraju na zicere, i poznatu pesmu pratile su dve prodorne i uzburkane, sa novog albuma: Means to an End i Passover. I zaista, tek po završetku spore, veoma tužne New Dawn Fades, Ijan Kertis prvi put se zahvalio publici jednim odsečnim „zdravo“.

     Ali masa, iznenađujuće, stoji ukočeno, njihovim nogama potrebno je svih pet pesama da se zagreju za mračnu, plesnu muziku, dok uskovitlana pokretljiva gitara i bubnjarski obrasci za hipnotišuću 24 Hours utiru put pulsirajućem ritmu basa na uvodu za Transmission. Treći singl benda iznenada je izgleda poprinio auru hita kakav je trebalo da bude, dok je publika konačno počela, prvi put tokom cele svirke, da odgovara sa ponešto prave energije, a njihova suzdržanost krenula da se topi pred zastrašujućom žestinom nastupa Joy Divisiona

     Euforija se pojačava tokom Disordera, Kertisov razmahani robotsko-žonglerski ples poprima skoro oblike nasilja, dok Moris i Huk drže podlogu, svirajući precizno i moćno, a Albert prilježno izvodi skladno improvizovana gitarska sola.

     Gitarista prelazi na sintisajzer zbog dve poslednje pesme, obe sa novog LP-ja, prozračnu Isolation i uzvišenu Decades, pesmu poput čudesne Atmoshpere ili Love Will Tear Us Apart, koje naglašavaju delikatnu stranu grupe i donose jasnu protivtežu čvršćem roku na kakvom se zasniva veći deo njihovog nastupa.

     Kertis se, međutim, spotiče silazeći sa scene pre nego što se pesma završila, potpuno iscrpljen i sa očiglednim znacima napora. Bend se, uprkos pozivima publike na bis, vraća samo nakratko, da bi odsvirao jednu pesmu, povampirenu verziju Digital sa Factory Samplera iz 1978.

     Ne treba to posebno isticati, ali Ijan Kertis bio je veoma emotivan, duboko romantičan i jako osetljiv. Ove osobine, plus iracionalna potreba da preuzme na sebe krivicu za sve, u kombinaciji sa nizom problema koje nije potrebno otkrivati, nagnale su ga da odluči da nas napusti. Promena scene. Za njega, možda sloboda.

     U subotu, 17. maja, četiri dana pre nego što je Joy Division trebalo da odleti u Ameriku, otišao je u svoju staru kuću u Maklsfildu da bi na televiziji gledao film „Strožek“ svog omiljenog reditelja Vernera Hercoga. Nekoliko sati kasnije, u rano nedeljno jutro, obesio se. Imao je dvadeset tri godine.

     Širenje mita biće neizbežno, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog „tipa“ grupe kakva je izgleda Joy Division, zbog strasti kakvu pobuđuju. Reči Ijana Kertisa su dramatične i snažne. One izmiču šablonima i otvaraju nove perspektive, smeštene su duboko u nepmeđenu, neukroćenu tamu. On se suočio sa krajnjim ishodima i stvarnošću svih stvarnosti.

     Kako god da je napisan, ovaj tekst doprinosi mitu. Stvari treba reći, stvari koje bi svakako bile izrečene, samo možda sa manje nesputane emotivnosti. Ijanov odlazak daje njegovim rečima i slikama završnu, tužnu oštricu jasnoći beznađa. Naopak je to način da Joy Division zadobije pažnju koju zaslužuje.

     Kada slušamo buduće i prošle snimke Joy Divisiona, mit poprima novi oblik i raste. Naša sećanja doprinose mitu. Mizu o Ijanu Kertisu, mitovima koje je izvlačio iz dubina i pretvarao ih u našu stvarnost, nadahnjujući je.

     Mitovi postaju sve jači… mogli bismo i da nastavimo sa njima. Ijanu bi se dopao ovaj mit. Ijan Kertis bio je mlad, ali je već video bezdane. NJegova smrt nanela nam je gubitak, ali nam je on već dao više nego što bismo se usudili da se ponadamo da bilo ko hoće.

     Gledali smo ka njemu.

     A on više nije bio tamo.

     Joy Division odsvirao je svoju prvu svirku u „Elektrik cirkusu“ kao predgrupa bendovima Buzzcocks i Penetration maja 1977, nakon mnogih meseci uzbuđenih priprema. Nazvali su se Warsaw, pošto su odbili predlog Pita Šelija da se nazovu Stiff Kittens. Ime Warsaw izvedeno je iz Warzawa, pesme sa Bouvijevog albuma Low.

     Warsaw se nisu razlikovali od mnogih, ali ih je vodila velika ljubav i poverenje u to što rade. Polako, zvuk je zadobijao oblik. Prvih meseci njihovog postojanja su im prizemni poslovni problemi sprečavali razvoj. Snimili su singl s četiri pesme, An Ideal for Living, i nameravali su da objave EP koristeći novo ime, Joy Division – tako su nazivana odeljenja sa zarobljenicima-prostitutkama u koncentracionim logorima. Loš kvalitet zvuka odložio je objavljivanje, ali čak i kada je izašao, i kao singl od sedam i kao singl od dvanaest inča, nije izazvao buru, iako se tu nešto očigledno stvaralo.

     U godini 1978. Joy Division su se osećalči izopšteno, odsvirali su nekoliko svirki, upoznali menadžera Roba Gretona, koji im je skinuo s vrata obaveze oko organizacije i koncentrisali su se na stvaranje muzike. Producent Martin Hanet aktivno se uključio u rad grupe, pa su on i Greton postali peti i šesti član.

     Nije bilo unapred planirano da Joy Division bude tako zgodno povezan sa Factory Recordsom. Bio je to pre sled okolnosti koje su se na kraju povezale i razvile neobično logično. Joy Division zauzimao je četvrtinu Factory Samplera, učestvujući sa dve pesme u produkciji Martina Hameta. Ta dva snimka bila su prvi pokazatelj da je Joy Division grupa posebnih shvatanja.

     Nakon Factory Samplera nije bilo sigurno da Factory može da priušti sebi izdavanje sledeće ploče. A Joy Division, posle glupih, početničkih grešaka, oklevali su da se obavežu ugovorom za snimanje ploče. Konačno, Factory je prelomio i to tačno na vreme, jer su Joy Division već ozbiljno razmatrali mogućnost da potpišu za ćerku-firmu Radar Recordsa koju je vodio Martin Rašert.

     „Došli smo do tačke kada smo razmišljali o potpisivanju ugovora, ali nismo nigde žurili“, rekao je Ijan Kertis. „Otišli smo do Londona da vidimo kakvu bismo vrstu poslovnih obaveza imali, ali do tad smo se već dogovorili da uradimo prvi LP za Factory. Zato smo odlučili da sačekamo i vidimo kako će to ispasti. Počelo je dobro da se prodaje, tako da smo zaključili da nema potrebe da prelazimo u veliku kuću.“

     Muzički napredak Joy Divisiona može se logično pratiti od ploče do ploče, ali je zaokruženost i snaga Unknown Pleasuresa i dalje unosila zabrinutost. Od grubog priloga na Short Circuitu koji je Virgin snimao na završnoj večeri „Elektrik cirkusa“ – naivnog, prenapregnutog Ideal for Living – do onoga što je delovalo kao šokantna promena na Digitalu i Glassu, postalo je jasno da je grupa otkrila sopstveni potencijal. Mirno i efikasno prelazili su put iz jedne krajnosti u drugu. A na omotu za An Ideal For Living stidljivo su se hvalili da „to nije koncept, već zagonetka“. Na omotu za Unknown Pleasures nisu uopšte nudili ključ.

     Svaka reč bila je važna, svaki stih prodirao je izazivajući jezu. Negde između objavljivanja An Ideal For Living i snimanja Unknown Pleasuresa, dogodila se radikalna promena. Sve je leglo na svoje mesto.

     Publika je počela da ih primećuje, ali Joy Division nikad nisu odustali od toga da stvari rade na svoj način. Uživali su u nezamršenoj fleksibilnosti Factoryja, dajući dve preostale pesma sa sesija za Pleasures da budu objavljene na EP-ju Earcom 2 pod Fast Record etiketom, snimili su dve pesme za singl pod Sordide Sentimental etiketom, našli su vremena da objave i uzbudljivi singl za Factory pod nazivom Tranmission.

     Staloženo su učvrstili svoju nezavisnost, plodno i ambiciozno je proširujući preko svoje već zavidne originalnosti i nenametljivo su u roku otkrili kapacitet za istinski traumatične i radikalne doživljaje. Odsvirali su brojne svirke, ali ih nikad nisu pretvorili u to da uzgledaju kao puko promovisanje onog što su napravili. Napredovali su tempom koji su sami odredili. Učinili su da to izgleda lako. A „to“ znači nešto poput krajnjeg odsustva kompromisa.

     Joy Division upario je upečatljivu žestinu svog zvuka sa pragmatičnim, ležernim načinom predstavljanja svoje muzike, koristeći se pomalo samosvojnom umetnošću Factoryja.

     Samo je najjači udar mogao da poljhulja briljantni ,. sigurni razvoj Joy Divisiona. Oni, zapravo, pokazuju šta se sve može. Nikada se nisu usudili da se naglas zapitaju koliko su uspešni. Nikada nisu zahtevali da se prema njima postupa na poseban način. Nikada se nisu trudili da budu u centru pažnje. Samo su radili svoj posao.

     Moćno delo Joy Divisiona će svakako odoleti vremenu i nastaviti da živi. Huk, Albert i Moris više neće koristiti ni ime Joy Division. Grupa je još davno odlučila de će, ako iko iz četverca, iz bilo kog razloga ode, ostali, uz dužnu pažnju prema činjenici da je Joy Division stvarno nešto posebno, promeniti ime grupe.

      Nema spremnih planova za budućnost, ali treba reći da Ijan Kertis nije bio glavna snaga u grupi. On je pisao reči i doprinosio stvaranju muzike. Huk i Albert smišljali su melodije. Moris je slagao ritmove. Kertis je bio blještavi fokus, ali je i sama muzika jedinstvena. Svi su jednako doprinosili.

     Huk, Albert i Moris iz očiglednih razloga s nestrpljenjem očekuju da preostale pesme Joy Divisiona budu objavljene. A ima ih dosta. Pitanje je dana kada će izaći maksi singl sa sporom i brzom verzijom pretposlednje rok pesme našeg doba – Love Will Tear Us Apart (pesma koja im je nanela traume pri miksovanju). LP Closer (izgovara se sa „z“, kao u blizu centra), prolazi kroz probleme u produkciji, ali bi trebalo da izađe u narednih šest nedelja. Bez namere da ispadnemo bezosećajni, možemo da zahvalimo kome god što je završen na vreme. On je nešto što nikada nećete zaboraviti.

     (Iz Factory Recordsa unapred ističu da je omot LP-ja – gotičko prikazivanje mrtvog Isusa – odabran pre nekoliko meseci. To potvrđuje i fotokopija omota zakačena na zid NME-ja nedeljama unazad).

     Da ironija bude veća, pošto bi se to verovatno svakako dogodilo, moguće je da Closer dospe na top liste. Kao i singl. Ime Joy Division sada znači više nego pre nekoliko meseci, i zbog Kertisovog odlaska i zbog rastućeg priznanja njihovoj magiji. Kertis je uvek predviđao komercijalni uspeh, ali je mislio da su veći izgledi da se on dogodi prvo na evropskom kontinentu i u Americi. Sve to sada je dobilo zamajac.

     Postoji dovoljno pesama za možda još polovinu LP-ja, sa stvarima uživo da dopune drugu polovinu, koje bi negde nekako mogle da se pojave. Za one očajne što nisu među oko hiljadu njih koji su nabavili primerak singla Atmosphere/Dead Souls objavljenog za Sordide Sentimental. Atmosphere će biti B strana singla lako dostupnog dvanaestoinčnog singla sa ponovo snimljenom She’s Lost Control (pesmom koja je slučajno i na B strani sledećeg singla Grejs Džons). Dead Souls će se već negde nekako pojaviti. A fleksi singl Incubation, pesmu sa sesija za Closer, možete nabaviti tako što prosto odete u prodavnicu ploča i zatražite ga, tiraž nije ograničen i štampaće se sve dok ga ne nabavi svako ko to želi.

     Urođena sumnjičavost prema muzičkoj industriji i nezadovoljstvo zbog umrtvljujuće rutine proširila se i na njihov odnos prema muzičkoj štampi.

     Iako im je to među mnogim novinarima donelo reputaciju neprijatnih sagovornika, njihovo nepoverenje prema uobičajenom načinu na koji su rađeni rok intervjui bilo je iskreno i uglavnom opravdano. Originalna zamisao za napise o Joy Division bila je da novinar provede dan sa bendom, a da intervju ostane samo neka vrsta neodređene mogućnosti. Na terenu su odbijali formalne pitanje-odgovor intervjue. To je uglavnom radio menadžer Rob, iako su sami članovi benda o tome imali različita mišljenja.

     Dok su Moris i Albert delovali prilično nehajno u vezi s intervjuima, Kertis je bio protiv takvog, previše formalnog pristupa. Piter Huk najneprijatniji je u primedbama na takvu praksu.

     „Za mene lično, to je suvišno. Ne čitam intervjue. Čitam muzičke magazine, ali ne mogu da čitam pitanje-odgovor intervjue. Jedna od najboljih stvari koje sam pročitao bio je članak Lestera Bengsa o grupi Clash u NME-ju, jer to zapravo nije bio intervju, nego je bio pun priča i stvari vezanih za turneju. To je bilo zanimljivo, a intervjui kao takvi nisu mi zanimljivi.“

     Ali zar odbijanje intervjua ne postavlja nepotrebne ograde oko benda?

     „Mi to vidimo ovako: svaki intervju je pomalo usiljen. Jedini razlog iz kog novinar želi da radi intervju je što mu to olakšava da napiše svoj tekst. A očigledno je da ćeš, ako provedeš malo vremena sa ljudima i upoznaš ih neformalno, izvući iz njih mnogo više.“

      Ijan se blago ne slaže sa tim.

     „Shvatam štra je svrha intervjua. Ljudi žele da znaju zašto su neke stvari takve kakve jesu. Ako kupe nova kola, žele da znaju kako rade. Zašto ovo ovako radi? Zašto su ova kola brža od ovih ovde? Zašto izgledaju bolje od onih tamo?“

     Rob Greton se ubacuje da bi izrazio šire, možda ne i tolkio opravdano, shvatanje medija uopšte.

     „Razumem ja da novinari samo rade svoj posao. Ono sa čime se ne slažem je posao koji su poslati da urade. Mislim da je to veoma stilizovan, prevaziđen način da se stvari urade. Prosečan tip na ulici čita svoje novine i prihvata to što pročita kao istinu. Mislim da oni to ne analiziraju dovoljno. Prosečan tip na ulici to jednostavno prihvata tako kako je. Mislim da je greška u novinama, jer one ne objašnjavaju u dovoljnoj meri da je svaki članak tek čisto lično ubeđenje.“

     Uticaj Joy Divisiona će samo rasti, što je mnogo važnije od bilo kog mita. Joy Division ne mogu da počiste banalnosti i zablude roka za mase, ali na sve to bacaju senku. Uz njih, sva taština i vulgarnost rok muzike koju tako bezobzirno nameću i slave industrija i mediji i puke prizemnosti većeg dela popa postaju očigledniji, a potpuno odsustvo uobraženosti i sujete kod njih ukazuje na beznačajnost pretvaranja da je rok neka vrsta oružja za promene. Najbolji rok deo je borbe, deo šireg plana, proširene perspektive, nečega što može aktivno da briše predrasude i ograničenja.

      Veličina roka je u načinu na koji utiče na osećanja pojedinca. Značaj Joy Divisiona beskrajan je za svaku osobu koja nalazi smisao u njihovoj čudnoj pozornosti, koja ne ismeva nedostatak objašnjenja pri stvaralačkim nastojanjima. Borba i sukob nikada ne jenjavaju. Nema istinske sigurnosti, nema utehe, a zle, zaludne granice postojanja često bude previše klaustofobičnosti.

     Ijan Kertis je odlučio da nas napusti, ali ostavlja za sobom reči takve snage da nas podstiču da se borimo, tragamo i izmirujemo se. Joy Division neće promeniti Svet. Ali u tome i jeste vrednost: mora da je bude.

     O učinku Joy Divisiona, o neznanim zadovoljstvima koje svaka osoba potpuno predana Joy Divisionu na kraju otkriva, može se samo nagađati. Ali raspoloženja i uvidi moraju da nas inspirišu, uzbuđuju, izazivaju…

     Vrednost Joy Divisiona je vrednost ljubavi.“

Odlomak iz knjige „Joy Division – deo po deo“ (Paul Morley „Joy Division – Piece by piece“), izdanje Kontrast izdavaštvo, 2019.

Prekucan deo XXXI knjige pod nazivom „Ne odlazi tiho: Nekrolog Ijanu Kertisu – Pol Morli i Ejdrijen Trils, „Nju muzikl ekspres“ (14. jun 1980.)“.

Borislav Stojkov, Donata Premeru „Film i muzika: Iskušenja velikih kompozitora“

„BS: Enio Morikone je unekoliko sličan Nini Roti, ali u velikoj meri i različit. Reč je o veoma kvalifikovanom kompozitoru, školovanom na akademiji Santa Ćećilija (Santa Cecilia) u Rimu. U početku je svirao trubu na Akademiji, komponovao simfonijsku i vokalnu muziku, pisao je i avangardnu muziku, radio kao dirigent. Muziku je učio i kod Gofreda Petrasija, italijanskog kompozitora eksperimentalne muzike, da bi potom izjavio: Došao sam na film sa podlogom eksperimentalne muzike što je značilo mešanje muzičkog zvuka sa zvukovima iz realnog sveta. A realistične zvukove sam koristio na psihološki način. Upotrebu zvukova iz prirode, da bi potencirao atmosferu, najbolje ilustruje dobro poznata muzika za film Dobar, zao i ružan Serđa Leonea, gde je Morikone koristio zavijanje kojota.

DP: Karakteristično je da je Morikone neke instrumente, kao na primer panovu frulu, čembalo i slično, elektronski modifikovao da bi ih koristio u svojim filmovima u specifičnim situacijama kako bi uvećao skalu boja i raspoloženja u filmskoj priči. Muzika mu je veoma jednostavna harmonski, ali i veoma upečatljiva, do te mere da čovek teško da se od nje oslobodi; kompleksna je i višeslojna, tako što efekte u filmu potencira različitim instrumentalnim bojama. Morikone, po mojoj oceni, nije pisao primenjenu muziku za film, nego je komponovao kao što se inače radi sa muzikom za koncertno izvođenje; dakle, muziku koja je podjednako kvalitetna u filmu i nezavisno od njega.

BS: Na taj način on praktično demantuje Felinija koji, kao što smo čuli, kaže da je filmska muzika marginalna i sekundarna, jer, zapravo, muzika Morikonea sjajno ilustruje likove, atmosferu i dešavanja u filmu. Jednostavno govoreći, ako bi tu muziku uklonili ja verujem da bi film izgubio, kao što je to već neko rekao, preko 50% svoje vrednosti. Znači, muzika Morikonea je suštinski zasnovana na filmu, odnosno filmovi za koje je pisao muziku velikim delom su zasnovani na njegovoj muzici.

DP: Morikone je napisao, sam ili u saradnji sa drugim kolegama, muziku za više od 400 filmova do sada. A on danas (2012. godine) ima 84 godine i još uvek komponuje.

BS: Prema statističkim podacima, Morikone je bio i ostao najplodniji kompozitor filmske muzike u XX veku. Dobio je samo počasnog Oskara za sve što je napisao, jedini pored Aleksa Norta (Alex North), američkog kompozitora filmske muzike, i imao je pet nominacija dok je Aleks Nort imao petnaest. Kad je Morikone dobio počasnog Oskara, Klint Istvid (Clint Eastwood) je pred publikom izjavio: Za njegov izvanredni i višeznačajni doprinos u umetnosti filmske muzike. A sam Enio Morikone za sebe kaže: Da se ja pitam, svake druge godine bih dobio Oskara. Mislim da je bio potpuno u pravu.

DP: Slažem se sa vama.

BS: Morikoneova filmska muzika predstavlja dela koja su u ogromnom rasponu svih žanrova, ali i sa veoma jakim uticajem na druge kompozitore. On sjajno ilustruje likove, atmosferu i emociju koju izražava muzičkim jezikom, sa izvanrednim i upečatljivim melodijama koje karakterišu likove, recimo u filmovima Mojsije (Moses) i Debora (Deborah), ili u filmu Malena (Malena), sa veoma specifičnom orkestracijom. Vi ste već pomenuli, gospođo Premeru, da često koristi retke i neobične instrumente. To je upravo to iskustvo iz perioda kada je učio i pisao eksperimentalnu muziku sa Gofredom Petrasijem.

DP: Vi ste predložili da kao prvu tačku slušamo muziku iz filma Bilo jednom na Zapadu (Once upon a Time in the West) iz 1968. za koji je muziku napisao Enio Morikone. Ja bih pri tom upozorila da slušaoci obrate pažnju do koje mere je on maštovit i inventivan, i do koje mere je muzika sjajno orkestrirana, sa harmonikom i duvačima u svim bojama, perkusionistima, sintesajzerima, i slično.

DP:  Iz filma Bilo jednom na Zapadu slušali smo muziku Enija Morikonea. Bio je to veoma lep fragment vokalize soprana uz hor što je jedna zanimljiva invencija samog Morikonea. Šta bismo rekli za filmove Mojsije sa Bert Lankasterom (Burt Lancaster), i Dvadeseti vek (Novecento)?

BS: Najkraće rečeno, Mojsije iz 1974. je ocenjen kao loš film. Silazak sa Sinajske gore i Mojsijevih 10 zapovesti su siže filma koji je napravljen sasvim bledo, za razliku od muzike koja je ostala upečatljiva. Međutim, film Dvadeseti vek Bernarda Bertolučija, sa Robertom de Nirom (Robert de Niro) i Žerardom Depardjeom (Gerard Depardieu) na maestralan način govori o društvenoj drami velike nacije za vreme fašizma, ali i o individualnim sudbinama u tom vrtlogu istorije. Shodno tome i muzika iz tog filma ima epske karakteristike. Nažalost taj film je jedno vreme bio potisnut u Italiji iz ideoloških razloga, gde je posebno upečatljivo prikazano sramno doba Musolinija, te ga u jednom periodu nije bilo na listama najboljih filmova u toj zemlji.

DP: Pa svako vreme ima i svetle i tamne tačke tako da film može da pomogne da se ljudi zamisle i nad onim što je crno u njihovoj istoriji. Ovo samo dokazuje da između filma, pa i muzike, i ideologije postoji jaka veza…

DP: Sledi muzika iz filma Profesionalac, koju je Morikone napisao 1981. Ova muzika mi se čini veoma zanimljivom sa muzikološke strane. Pisana je za gudače koji sviraju veoma diskretno, isprekidani perkusionistima; kao da neko priča, a da nije u stanju da izgovori ono što misli, uzbuđeno i sa prekidima. Neverovatno zanimljivo, ako čovek i ne poznaje film Profesionalac, slušajući ovu muziku može da zamisli svoju priču. Film je režirao Žorž Lotner (Georges Lautner), a glavnu ulogu igra Žan Pol Belmondo (Jean Paul Belmondo).

BS: Zaista, ta isprekidanost rađa tenziju koju stvara politički triler o francuskom tajnom agentu koji je poslat u Afriku da ubije nekog predsednika. Plan mu propada, biva uhapšen ali beži i spašava se u Francuskoj. Znači, jedna politička priča iz koje smo dobili samo fragmentalnu muziku u formi malih nagoveštaja. Slušamo sada najčuveniji fragment iz tog filma pod nazivom Chi mai.

DP: Posle muzike iz filma Profesionalac iz 1981. Enija Morikonea, ocnosno fragmenta Chi mai, što na italijanskom znači ko se ikad usudio nešto učiniti, na kraju razgovora slušamo glavnu temu iz filma Malena iz 2000. Temu svira violončelista Jo-Jo Ma. Šta biste vi dodali na kraju ovog razgovora?

BS: Film Malena iz 2000. godine, koji je režirao Đuzepe Tornatore, sa Monikom Beluči (Monica Belucci) u glavnoj ulozi, govori o jednoj ženi u zaostalom sicilijanskom selu tokom i posle Drugog svetskog rata, u koju se zaljubljuje mali dečak dok je njen muž u ratu. To je priča koja u suštini ima samo jedan lik, a to je lik te žene koja se zove Malena. Sada ćemo čuti kako je Enio Morikone ocrtao taj lik muzikom koja ima sve najbolje karakteristike ovog kompozitora, kao i prepoznatljiv identitet italijanske filmske muzike i sentimentalnog i romantičnog karaktera“.

Odlomak iz knjige „Film i muzika: Iskušenja velikih kompozitora“ (Borislav Stojkov, Donata Premeru „Film i muzika: Iskušenja velikih kompozitora (Radijski dijalog“)), izdanje Orion Art, Radio-Televizija Srbije, 2016.

Prekucano iz dela knjige pod nazivom „Il sentimento latino“.

Mark Blake „Pigs might fly“

„Gilmoru su iskustva stečena u Francuskoj samo učvrstila odlučnost da nastavi s muzičkom karijerom. On je i dalje planirao pokretanje novog benda. U novembru, on se uputio u Royal Albert hol da pogleda svirku Pink Flojda pre Džimija Hendriksa. Nekoliko nedelja kasnije, pojavio se i na Kraljevskom umetničkom koledžu, gde su Pink Flojd nastupili uz sastav Bonzo dog du da bend (Bonzo Dog Doo Dah Band). Kako su se mnogi doseljenici iz Kembridža upisali na taj fakultet, ovo je bila skoro „domaćinska“ svirka. Međutim, svima zainteresovanima bilo je očigledno kako nešto nije u redu.  „Bili su užasno loši“, priznaje Gilmor. „Neverovatno nedisciplinovani.“

„Sećam se da sam gledao Sida kako svira, bolje rečeno, kako ne svira ili, još tačnije, svira nešto sasvim neprikladno na tom koncertu“, seća se Najdžel Lezmor-Gordon. „Pitao sam Suzi šta se dešava, a ona mi je rekla: „Ne znamo. Sid je postao veoma čudan.“

Polako se uspostavljao kasnije prepoznatljiv oblik zbunjujuće komunikacije ili njenog potpunog nedostatka. Nik Mejson tvrdi da je, posle svirke na umetnićkom koledžu, prišao Gilmoru i rekao nešto u stilu: „Ako bismo tražili drugog gitaristu, da li bi ti bio zainteresovan?“ Opet, Najdžel Lezmor-Gordon je siguran kako je grupa zamolila njega da pozove Gilmora telefonom i ponudi mu posao. Sam Gilmor je ovo kasnije potvrdio. U jednom intervjuu 1973. gitarista se prisećao: „Poznavao sam sve momke iz benda. Oni su želeli da se otarase Sida. Za to su me direktno pripremili neki zajednički poznanici. Sve se odvijalo na veoma čudan način.“

Poslednju kap predstavljao je koncert u sali Olimpija u Kensingtonu. Baret je samo telom bio prisutan, delujući potpuno isključen od okruženja.

I mnogo pre konačnog propadanja, Sid se mučio s tradicionalnom ulogom gitarskog heroja. Međutim, upravo činjenica da on nije novi Džimi Pejdž ili Erik Klepton privukla je Dženera i Kinga. Ljudi bliski Baretu veruju da je on bio veoma svestan svojih sviračkih nedostataka. Izvesnu nesigurnost što se tiče sopstvenog muziciranja on je izneo u pismu upućenom nekadašnjoj devojci Libi Gauzden tri godine ranije. On tada čak pominje želju da se u grupu pozove Dejvid Gilmor (u pismu ga zove nadimkom „Fred“), ali sa žaljenjem konstatuje da Gilmor ima sopstveni bend.

Ipak, otkako je Bob Klous napustio grupu, niko više nije ni pominjao drugog gitaristu. Tokom jedne univerzitetske svirke 1967. na binu je izvučen sada pokojni Toni Džolif, savremenik iz Kembridža, nekad gitarista sastava Svinging haj-fajs, koji je povremeno vozio kombi grupe Pink Flojd. „Toni je bio fenomenalan bluz gitarista, pa smo svi Sida nagovarali da mu pruži priliku“, seća se Imo. „Rodžer, Nik i Rik želeli su da vide kako bi to izgledalo. Toni je zapanjujuće dobro svirao tada. Međutim, ne verujem da ga je Sid želeo u grupi. Bio je svestan koliko je Toni bolji svirač.“

Bez obzira na sve, kakve god bile Sidove želje, Gilmor je angažovan kao dodatni gitarista uz obećanih 30 funti nedeljno. Prvi džem-sešn za muzičko upoznavanje organizovan je u Studiju 2 kompleksa Ebi roud.

„Endru i ja nikada ranije nismo gledali Dejva“, kaže Piter Džener, „pa smo želeli da proverimo koliko je sposoban za posao. Odsvirao je fenomenalnu verziju Džimija Hendriksa, tako da smo shvatili da je odličan imitator. Njima je to i trebalo. Neko ko će pokrivati Sida na sceni“. List Nju mjuzikal ekspres poslao je svog fotografa u stan kod stanice Viktorija da ovekoveči novog gitaristu grupe Pink Flojd.

Prethodno se Gilmor u stanu izborio za još jednu promenu. „Dejv je najzad shvatio da, pošto on plaća stanarinu, ima pravo na krevet, a ja treba da pređem na sofu“, smeje se Imo. „Trebalo mu je tri meseca da ukapira.“

Sid Baret je već predlagao čudne promene sastava grupe Pink Floyd. Na sastanku u kancelariji agencije Blekhil on je (po rečima Rodžera Votersa) predložio angažovanje „dvojice beskućnika na koje je naleteo na ulici. Jedan od njih svirao je bendžo, a drugi saksofon“. Ovoj kombinaciji on je želao da pridruži i „dve pevačice“. Nik Mejson će u svojoj knjizi napisati da je Baret doživljavao Gilmora kao „uljeza“. Međutim, Sidovo nepredvidljivo ponašanje tokom prvih proba u školskoj sali u zapadnom Londonu sve ih je uverilo u neophodnost Gilmorovog prisustva. Baret je nekoliko sati proveo u pokušajima da bend nauči novu pesmu pod nazivom „Have You Got It Yet“ („Da li si najzad shvatio“). Svaki put kada bi ostatak grupe došao do imena pesme u refrenu, Sid je menjao kompoziciju, stvarajući neku vrstu muzičkih „nemogućih stepenica“ koje nikada ne stižu do vrha. „U stvari, mislio sam da u tome ima nečeg zaista briljantnog, kao nekakva pametna komedija“, kaže Rodžer Voters. „Ali na kraju sam samo rekao: ‘O, sada sam shvatio’, i izašao napolje.“

Urađene su i reklamne fotografije kvinteta Pink Flojd. Na jednoj od njih, Sid se očigledno povlači u pozadinu. Na drugoj, dok ostali poziraju u somotskim jaknama, s maramama oko vrata, u stilu prave rok grupe tog vremena, prebledeli Baret upalih očiju zuri nekud u stranu ispod neuredne, masne kose, kao da su ga upravo izvukli s neke od LSD terevenki kod bračnog para Lezmor-Gordon.

„Svetlost njegovih očiju polako se gasila“, seća se Imo. „Dobio je te tamne podočnjake. Više se nije razaznavalo da li je to crnilo od maskare ili od nespavanja ili svega zajedno“.

Nekoliko nastupa dogovoreno je za januar 1968, počev od svirke na univerzitetu Aston u Birmingemu. „Ponekad je Sid pomalo pevao, a nekad i nije“, seća se Gilmor. „Ja sam dobio uputstvo da sviram ritam i prepustim Sidu da radi šta god hoće.“

Tim Renik, tada gitarista grupe Vages of Sin, naleteo je na Dejvida Gilmora u Denmark stritu. „Počeo je da mi priča koliko je čudno pratiti Sida i koliko je on nepredvidiv na sceni. Na nekim nastupima Sid nije uopšte svirao. Bio je neupotrebljiv.“

„Bio sam prisutan na dva nastupa koja su odradili kao kvintet“, kaže Imo, tada ponovo srećno zaposlen kao tehničar grupe (za platu od 15 funti nedeljno). „U početku, Dejv je svirao samo ono što je neophodno. Naučio je pesme i ponavljao stvari koje je Sid ranije svirao. Ali bilo je očigledno da Sid ne shvata šta se događa. Stao bi na nekoliko centimetara od Dejva. Dejv nije nasilna osoba, nikada se ne bi usudio da odgurne Sida, ali u očima mu se videlo kao da bi kriknuo: ‘Upomoć!’ Sid bi stajao tako ispred njega, pa bi ga onda obilazio, skoro kao da proverava da li se radi o trodimenzionalnom objektu. Da li je Dejv stvaran. Sid kao da je razmišljao: ‘Da li ja ovo sanjam'“.

Na tragu drugačije vrste kompromisa, grupa je razmišljala da zadrži Sida isključivo u ulozi autora. „Zamisao je bila da primenimo formulu grupe Bič bojs„, kaže Nik Mejson. „Brajan Vilson je izlazio na scenu samo ako baš poželi. Na svaki način smo želeli da Sida zadržimo u grupi Pink Flojd.“ U to vreme kompozitor sastava Bič bojs, slično poremećeni Brajan Vilson, potpuno se povukao s koncerata, ali je i dalje pisao veliki broj pesama za bend. „Sid se nije pobunio protiv ove ideje“, objašnjava Piter Džener. „Međutim, on je bio u fazi potpune odvojenosti, pa je sve to prolazilo mimo njega. Mislim da je čitava ta zamisao potrajala najviše nedelju dana.“

„Mislim da se Rodžeru nije dopadala ova ideja“, tvrdi Endru King. „On je želeo da sam piše pesme.“

Baret nije bio jedini na mukama. „Ja sam zaista napustio jednu od prvih proba“, kaže Gilmor. „Rodžer je postao toliko nepodnošljivo grozan, na način na koji ću se kasnije naviknuti, da sam izjurio iz prostorije. Ne sećam se koliko dugo sam bio odsutan. Na kraju sam se vratio. Međutim, ne verujem da je bend imao jasnu ideju šta bi i kako trebalo da radim.“

Prilikom polaska na svirku u Sautemptonu 26. januara 1968. doneta je odluka da se ne pozove Sid.

„Neko je rekao: ‘Zar ne bi trebalo da pokupimo Sida?'“, seća se Gilmor. „Neko drugi, verovatno Rodžer, rekao je: ‘Ne, hajde da se ne zamaramo s time.'“

„On je bio naš prijatelj, ali veliki deo vremena imali smo želju da ga zadavimo“, priznaje Voters.

Iskusivši olakšanje tokom svirke na kojoj nisu morali da brinu šta bi njihov pevač mogao da uradi ili ne uradi, grupa je odlučila da i naredne večeri nastupi bez Sida.

Ričard Rajt, koji je tada još uvek živeo s Baretom u Ričmondu, suočio se s neprijatnim zadatkom laganja svom sustanaru: „Morao sam da mu kažem nešto kao: ‘Side, odoh ja da kupim cigarete’, a onda se vratim narednog dana.“

„Sid bi se ponekad svejedno pojavio na svirci, iako ga nisu pokupili“, kaže Imo. „Sigurno je imao zapisan raspored svirki. Sećam se jedne tezge gde nas je on čekao na bini kada smo stigli da se postavimo. Samo je sedeo tamo i čekao. Na kraju je shvatio da postoji neki drugi tip koji svira njegove deonice.“

Međutim, godinama kasnije, Ričard Rajt će tvrditi da Dejvid Gilmor nije bio njihov prvi i jedini izbor. „Kada nas je Sid napustio, mi smo, u stvari, pozvali Džefa Beka da nam se pridruži“, rekao je on. „Ipak, odbio nas je.“ Drugi tvrde da su Pink Flojd bili isuviše stidljivi da se usude da pozovu Beka, a i sama pomisao na njega je „odbačena jer on ne može da peva“.

U to vreme, Entoni Stern je naleteo na Pitera Dženera u jednoj muzičkoj radnji na Pikadiliju. „Ja sam svirao trubu i bavio se džezom. Iako sam umeo da sviram gitaru, nisam bio naročito dobar u tome“, kaže Stern. „Ali Piter mi je rekao: ‘Vidi, Sid zaista posustaje, zašto ti ne bi bio drugi gitarista Flojda?… Dolaziš iz Kembridža… poznaješ ih sve.“ Instinktivno, samo sam se okrenuo i rekao: ‘A ne, ja sam filmski režiser.'“

Gilmor je i sam priznavao osećaj nesigurnosti, čemu nikako nije išlo naruku nepoverenje menadžera grupe. „Mi smo se svesno borili da zadržimo Sida u bendu“, slaže se Piter Džener. „Nije mi bilo na pamet da bi Rodžer mogao postati glavni autor. Međutim, smatrao sam da bi Rik mogao da pronađe sopstveni izraz. Pitali smo se da li bismo mogli i Sida da zadržimo na okupu.“

Rajt je delio mišljenje menadžera. „Piter i Endru su Sida i mene smatrali muzičkim mozgovima grupe i želeli su da oko nas naprave odvojeni bend“, pričao je on kasnije za časopis Modžo. „Verujte mi, da sam mislio da je Sid to u stanju, ja bih krenuo za njim.“

I pored sumnjičavog odnosa ostatka grupe, Džener i King su i dalje Bareta smatrali zlatnom kokom u redovima Pink Flojda, pa su se odlučili da ga afirmišu kao solo izvođača. Njihova agencija Blekhil bila je u velikim finansijskim problemima. Samo dugovanja grupe Pink Flojd iznosila su oko 17.000 funti. Krajem 1967. firma je počela da vodi računa o poslovima mladog kantautora Marka Felda, koji je sada, sa svojim sastavom Tiranosaurus reks (Tyrannosaurus Rex), nastupao pod imenom Mark Bolan. Feld je pod okrilje Blekhila došao isključivo zato što su oni brinuli o njegovom idolu Sidu Baretu. Ipak, proći će još nekoliko godina pre nego što Mark Bolan postane velika pop zvezda. Preduzimljivi Džener takođe je od „Odbora za umetnost“ zatražio subvenciju od 50.000 funti navodno radi postavljanja na brzinu osmišljene rok opere u kojoj će se avangardno naklonjeni radijski voditelj BBC-ja Džon Pil pojaviti u ulozi naratora. Kada su tabloidi nanjušili prevaru, obrušili su se ponovo naslovima od prethodne sezone, nazivajući muziku grupe Pink Flojd „zvučnim ekvivalentom vizija halucinogenih droga“. Žuta štampa je smatrala ovo dovoljnim razlogom da se njihova molba odbije. „Odbor za umetnost“ se saglasio.

Bez znanja sastava Pink Flojd, agencija Brajana Morisona već se okomila na njih. „Brajan je bio veoma lukav“, kaže Piter Džener. „On nam je jednom rekao: ‘Ako ti muzičar ikada zatraži novac, kaži da ćeš mu ga dati ako potpiše ugovor o publišingu. Možeš muzičaru dati dvadeset pet funti i preuzeti njegova autorska prava.’ Brajan je na ovaj način potpisao veliki broj pablišing ugovora.“

U martu 1968. godine Džener i King su zvanično raskinuli poslovni odnos sa grupom Pink Flojd, dajući im tako slobodu da potpišu novi ugovor s Brajanom Morisonom. On je na kraju posao menadžera grupe prepustio Stivu O’Rorku, još jednom od „zlokobnih kicoša“ koji su isprepadali Džoa Bojda godinu dana ranije. Uprkos prvobitnim bojaznima, Bojd, Džener i King su se u međuvremenu otvorili prema Toniju Hauardu, agentu za ugovaranje svirki, koji je radio s Morisonom i O’Rorkom. „Znajući da su ova dvojica uključeni u posao, bio sam siguran da će Pink Flojd biti zastupani na pravi način“, kaže Džener.

———————–

„Stiv je bio mnogo čvršći od mene i Pitera“, priznaje Endru King. „Bio sam prilično ljubomoran na njega. On je ispravio neke velike greške koje smo mi napravili u ugovoru s kompanijom EMI. Umeo je da oseti pravu priliku i to je upotrebio u korist benda. Stiv je inao jednog klijenta, Pink Flojd, i ništa ga nije moglo omesti u želji da učini sve za njih. Nisu mogli dobiti boljeg menadžera.“

„Između Stiva i Flojda postojao je samo usmeni dogovor“, kaže jedna druga osoba od poverenja. „Sve je počivalo na stisku ruke. Mislim da je to bilo veoma pametno za sastav. Nekako se zbog toga Stiv malo više potrudio.“

Sidov odlazak iz grupe zvanično je objavljen 6. aprila 1968. Nedelju dana kasnije, Pink Flojd su objavili singl „It Would Be So Nice“, s Ričardom Rajtom kao glavnim vokalom, kao prvo ostvarenje nove postave. Ova živahna pesmica, slična radovima grupe Kinks mada nedostojna njih (Voters će je kasnije opisivati kao „totalno đubre“), u stihovima je pominjala list Ivning standard, što je bilo protivno propisima BBC-ja. Zadovoljni bilo kakvom vrstom publiciteta, Pink Flojd su se obratili novinskoj kući, istovremeno pristajući na izmenu problematičnog dela teksta. Ipak, ni ovaj mali spor nije učinio da pesma nešto značajnije postigne na listama slušanosti.

U Kembridžu su vesti o promeni postave grupe Pink Flojd dočekane s pomešanim osećanjima. Baretova sestra Rouzmeri bila je zapanjena naglim propadanjem svog brata, okrivljujući muzičku industriju da je podsticala njegovu zloupotrebu narkotika. Ona će kasnije izjaviti da joj je posle „See Emily Play“ sva Sidova muzika bila „bolna za slušanje“.

Bob Klous, koji se posle napuštanja grupe usredsredio na studiranje, smatrao je promenu dobrodošlom. „Sid je bio pogonsko gorivo, ali Dejv je bio u stanju trajno da održava temperaturu“, našalio se on. „Znam da je Rodžer Voters posedovao taj kreativni nagon, ali velikom bendu potreban je veliki muzičar. Neophodan ti je neko ko će pevati i svirati i odrađivati sve te muzičke stvari u okviru grandioznih koncepata.“

Gilmorove kolege iz bivše grupe nisu bile iznenađene vestima o njegovom novom angažmanu.

———————–

Istinski ispit za grupu i njenog novog člana predstavljao je ulazak u studio. Kompanija EMI je zahtevala drugi album. Pink Flojd su se ponovo našli s Normanom Smitom u Ebi roudu. U tom trenutku, oni su već održali nekoliko snimanja sa Sidom i imali dovršenu kompoziciju s Baretovim glasom, „Jugband Blues“, zabeleženu nešto pre Božića. Sid je za ovu pesmu zahtevao učešće orkestra „Armije spasa“, a hvale vredni Norman Smit mu je to i obezbedio. Ipak, postoje glasine da se Sid, videvši uniformisani duvački orkestar, prenerazio i rekao muzičarima da sviraju šta god žele. Njihov doprinos uneo je na snimak još veću dozu otkačenosti. „Mislim da se matrica verovatno čula u slušalicama, ali duvači su odlučili da je ignorišu“, seća se Piter Džener. Svi su se složili da pesmu „Jugband Blues“ treba staviti na novi album, ali ne i Baretove kompozicije „Vegetable Man“ i „Sing Thy Last Scream“. Voters je stavio veto na njihovo uključivanje jer ih je smatrao „isuviše mračnim“.

Basista se pokazao kao posebno plodan autor, donevši tri sopstvene pesme: „Let There Be More Light“, kontemplativno psihodelično ludovanje na temu vanzemaljaca koji sleću u močvare istočne Engleske, gde se po imenu pominje znanac Flojda, Pip Karter; „Corporal Clegg“, prvu od njegovih mnogobrojnih kritika besmisla ratovanja; i „Set the Controls for the Heart of the Sun“, drhtavi i lenji komad muzike koji će kritičari, na očaj benda, nazvati „svemirskim rokom“. Ričard Rajt je napisao i otpevao prvi glas u pesmama „See Saw“ i „Remember a Day“, poslednjem tragu psihodeličnog popa, prvobitno namenjenog albumu „Piper at the Gates of Dawn“.

———————–

Za najnovijeg člana grupe Pink Flojd ovo iskustvo bilo je strano i pomalo obeshrabrujuće: verzije nekih pesama već su bile snimljene sa Sidom; Dejvid nije imao autorski doprinos, a njegova sposobnost pevanja pratećih glasova (obilato korišćenja u okviru Džoukers vajlda) nije dolazila do izražaja. „Nisam se osećao kao punopravni član grupe“, pričao je Gilmor kasnije. „Bio sam malo po strani od svega.“

Prisustvo Sida Bareta na albumu, na kraju nazvanom „A Saucerful of Secrets“, ostaje predmet nagađanja. On je navodno svirao gitaru u pesmama „See Saw“, „Remember a Day“ i „Jugband Blues“, a Gilmor veruje kako se, negde u pozadini, čuje i u „Set the Controls for the Heart of the Sun“. Poslednja numera na albumu, „Jugband Blues“, sa svojim jezovitim teturavim limenim duvačima, bila je jedina u kojoj Baret peva glavni vokal. On zvuči kao duh dok saopštava poslednji, proročki stih: „Šta je tačno san… i šta je tačno šala?““

Odlomak iz knjige „Pink Flojd: Kad svinje polete“ (Mark Blake „Pigs Might Fly: The Inside Story of Pink Floyd“), izdanje Laguna, 2017.

Prekucano iz Četvrtog poglavlja knjige pod nazivom „Buđenje glasina“.

Eric Clapton „The Autobiography“

“ U vreme kada sam, sa šesnaest godina, dobio svedočanstvo srednje škole i pohađao probnu godinu na Fakultetu umetnosti u Kingstonu, postao sam sasvim spretan gitarista i neprekidno savladavao nove stvari…

———————–

Glavni čovek za mene bio je Big Bil Brunzi. Pokušavao sam da savladam njegovu tehniku sviranja bas-nota palcem, dok je ostalim prstima pratio pevanje rifovima. To je bio osnovni deo bluz svirke u bilo kojem obliku, a mogao se primeniti i na folk muziku, poput tehnike obućarskog čekića u kojoj se palac ritmički pomera između gornje dve žice, dok se melodija postiže okidanjem donjih žica prvim, drugim ili ponekad trećim prstom. Način na koji sam učio bio je jednostavan. Svirao sam uz ploču dok ne bih pomislio da sam nešto savladao. Onda bih sebe snimio grundigom i preslušao. Ako je zvučalo kao na ploči, bio sam zadovoljan. Kako sam polako počinjao da ovladavam umećem sviranja akustične gitare, učio sam i nove pesme kao što su „Nobody Knows When You’re Down and Out“ Besi Smit (Bessie Smith), zatim staru blugras pesmu „Railroad Bill“ i Brunzijevu „Key to the Highway“.

———————–

Kako je moja veština s gitarom napredovala, počeo sam da odlazim u pab u Kingstonu zvani Kruna, gde sam svirao u ćošku pored bilijarskog stola. Taj lokal je privlačio posebnu , uglađenu bit klijentelu, višeg nivoa od ekipe s kakvom sam se ja družio…

———————–

Jedino me je seks mogao odvući od muzike, jer sam u to vreme počeo ozbiljno da istražujem bluz. Veoma mi je teško da objasnim utisak koji je na mene ostavila prva bluz ploča koju sam čuo, osim da kažem da sam je odmah prepoznao. Kao da sam se ponovo upoznavao s nečim što sam već znao, možda iz drugog, prethodnog života. Za mene je u toj muzici bilo nečeg primitivno umirujućeg što je ulazilo pravo u moj nervni sistem i činilo da se osećam tri metra visokim. Tako sam se osetio kada sam prvi put čuo „Uncle Mac“ Sonija Terija i Braunija Makgija, a isto se ponovilo kada sam prvi put čuo Big Bila Brunzija.

Video sam prilog o njemu na televiziji, kako svira u noćnom klubu osvetljen samo jednom sijalicom koja je, ljuljajući se s tavanice, stvarala jeziv utisak. Pesma koju je svirao bila je „Hey Hey“ i oborila me je s nogu. Bila je to složena stvar za gitaru, prepuna blu nota koje dele molska i durska sazvučja. Obično kreneš iz mola, a onda savijaš žicu podižući notu do dura, tako da se nota nalazi negde između. Indijska i romska muzika takođe koriste ovo izvijanje nota. Kada sam prvi put čuo Big Bila i, kasnije, Roberta Džonsona (Robert Johnson) ostao sam ubeđen da sav rokenrol , i pop muzika uopšte, niču iz tog korena.

Sledeće što sam sebi postavio kao zadatak bilo je da naučim da sviram kao Džimi Rid (Jimmy Reed), koji obično koristi oblik od dvanaest taktova i čiji su stil oponašali bezbrojni ritam i bluz sastavi. Otkrio sam da je ključ u tome da se na najdubljim žicama svira bugi, tako što će se na petoj žici pritiskati najpre drugi, a zatim četvrti prag stvarajući osnovnu figuru, dok istovremeno zvoni šesta žica. Potom bih prešao na sledeću žicu, za drugi deo dvanaestotaktnog kruga, i tako dalje. Poslednji korak, i u stvari najteži, bio je da se oset bluz, da se svira opuštenim ritmom jer tek tako on dobro zvuči i deluje. Ja nisam neko ko može da ostavi posao nedovršenim, a ako sebi postavim zadatak za jedan dan ne mogu da odem u krevet dok ga ne izvršim. Tako je nekako bilo i s dvanaestotaktnim bluz rifom. Radio sam na njemu sve dok nisam osetio da je postao deo mog metabolizma.

Dok sam usavršavao svoje sviranje, susretao sam se sa sve više ljudi koji su imali poštovanje i strast za muziku koju sam voleo. Jedan osobeni bluz fanatik zvao se Klajv Bluičemp. Sreli smo se u Holifildu i zajedno krenuli na putovanje kroz fantastična otkrića. Klajv je bio taj koji mi je prvi pustio album Roberta Džonsona…

———————–

Bio sam oduševljen kada sam otkrio da postoji čitava družina srodnih duša i to je bila jedna od stvari koje su odredile moj budući put prema pozivu muzičara. Počeo sam da susrećem ljude koji su znali za Madija Votersa ili Hauli Vulfa (Howlin’ Wolf), a oni su imali starije prijatelje, kolekcionare ploča koji su držali posebne večeri u klubovima. Tako sam se prvi put upoznao s muzikom Džona Lija Hukera (John Lee Hooker), Madija Votersa i Litl Voltera (Little Walter). Ti momci bi se našli u nečijoj kući i provodili čitavo veče slušajući samo jedan album, kao što je „The Best of Muddy Waters“, a potom vodili strasne diskusije o onome što su čuli…

———————–

Sve to vreme radio sam i na svom sviračkom umeću, ponekad potpuno izluđujući porodicu ponavljanjem tokom vežbanja. Bio sam navučen na muziku i tada sam već posedovao i zbirku ploča. Slušanje Čaka Berija, Bi Bi Kinga (B. B. King) ili Madija Votersa značajno me je okrenulo ka električnom bluzu, pa sam nekako uspeo da nagovorim moje da mi kupe električnu gitaru. To se desilo nakon što sam u Londonu video nastup Aleksisa Kornera (Alexis Korner) u klubu Marquee u Oksford stritu, džez klubu koji je povremeno imao bluz večeri. Aleksis je vodio prvi pravi ritam i bluz sastav u zemlji sa sjajnim sviračem na usnoj harmonici po imenu Siril Dejvis (Cyril Davies). Slušajući Aleksisa te večeri došao sam do zaključka da ne postoji nijedan razlog da meni ne bude dostupna i električna gitara.

———————–

Na električnu gitaru koju sam odabrao bacio sam oko u izlogu radnje Bels u kojoj smo kupili i hojer. Bila je to ista gitara kakvu sam video da svira Aleksis Korner, dvostruko usečena, poluakustična, marke Key, u to vreme vrlo napredan instrument, iako je u osnovi, što sam kasnije saznao, i dalje bila kopija najbolje postojeće gitare, gibson ES-335…

———————–

Nismo kupili pojačalo, tako da sam mogao da sviram samo akustično i maštam kako bi gitara zvučala na struju, ali to nije bilo važno. Neprekidno sam učio nove stvari. Uglavnom sam pokušavao da sviram kao Čak Beri ili Džimi Rid, električno, a onda sam se vraćao na kantri bluz. To je podstakao i moj prijatelj Klajv kada mi je dao da preslušam album pod nazivom „King of the Delta Blues Singers“, zbirku od sedamnaest pesama koju je bluzer Robert Džonson snimio tridesetih godina. Pročitao sam u tekstu na omotu da je Džonson na audiciji u hotelu u San Antoniju svirao sedeći okrenut licem prema uglu sobe, jer je bio suviše stidljiv. Kako sam kao dete često bio paralisan sopstvenom sramežljivošću, odmah sam se poistovetio s njim.

U početku Džonsonova muzika me je gotovo odbijala, bila je tako snažna, a čovek nije pokušavao nimalo da zasladi to što je imao da kaže ili odsvira. Bila je to muzika okorelija od bilo čega što sam ikada čuo. Posle nekoliko preslušavanja shvatio sam da sam, na izvesnom stepenu, pronašao svog učitelja i da će praćenje njegovog primera biti moje životno delo. Bio sam potpuno opčinjen lepotom i rečitošću pesama kao „Kindhearted Woman“, dok mi se bol iskazan u „Hellhound on My Trail“ činio kao odjek stvari koje sam oduvek osećao.

Pokušao sam da oponašam Džonsona, ali njegov stil istovremenog sviranja razdvojene bas linije na dubokim žicama, ritma na srednjim žicama i sola na visokim, dok ujedno i peva, bilo mi je nemoguće i da zamislim. Sklonio sam na neko vreme njegov album u stranu i vratio se drugim sviračima, pokušavajući da stvorim sopstveni stil. Znao sam da nikada neću dostići standarde izvornih majstora, ali verovao sam da će, ako nastavim da radim, nešto možda ispasti. Bilo je to samo pitanje vremena i vere. Počeo sam da sviram stvari koje sam čuo na pločama, ali i da dodajem svoje pojedinosti. Uzimao bih deliće koje sam mogao da oponašam kod svirača električnog bluza koje sam voleo, kao što su Džon Li Huker, Madi Voters ili Čak Beri, i akustičnih muzičara kao što je Big Bil Brunzi, i stapao ih u celinu pokušavajući da pronađem fraze koje će objediniti uticaj svih tih umetnika. Bio je to ambiciozan poduhvat, ali nigde nisam žurio i bio sam ubeđen da sam na pravom putu i da ću na kraju uspeti.

Jedne noći u januaru 1963. godine imao sam dogovoren susret s momkom po imenu Tom Makginis (Tom McGuinness) u pabu Princ od Velsa u Nju Maldenu. On je svirao u bluz grupi zvanoj The Roosters koju je osnovao Pol Džouns, s Brajanom Džounsom na gitari. Kada su Pol i Brajan napustili grupu, Tomova devojka Dženi, moja koleginica iz Kingstona, predložila me je kao mogućeg gitaristu…

———————–

Sastav The Roosters više je vežbao nego svirao. Iako smo s vremena na vreme imali poneki nastup, uglavnom u gornjim prostorijama pabova, radilo se više o uzbuđenju susreta s bluz istomišljenicima…

———————–

Posle raspada grupe The Roosters Tom Makginis je dobio ponudu od momka iz Liverpula po imenu Brajan Keser (Brian Casser) da pristupi njegovom novom bendu… On je pozvao Toma, a pošto sam i ja ostao da visim, Tom je pozvao mene.

Najbolja stvar u sviranju sa sastavom Casey Jones bila je iskustvo koje sam stekao. Prvi put sam išao na nekakvu turneju. Svirali smo po raznim klubovima na severu, uglavnom u okolini Mančestera, uključujući i jedan nastup na otvorenom u zabavnom parku Belle Vue

———————–

Jedne noći bio sam na žurci u Kingstonui slušao Kita Relfa i drugog gitaristu po imenu Rodžer Pirko (Roger Pearco). Svirali su zajedno neke stvari Đanga Rejnharta (Django Reinhardt) i to prilčično dobro, mada je Rodžer imao običaj da ubrzava kada se uzbudi. Kit mi je tada rekao da peva u grupi The Yardbirds i pozvao me u CrawDaddy da ih čujem, jer njihov gitarista napušta grupu pa bih mogao biti zainteresovan da zauzmem njegovo mesto. Otišao sam da ih proverim. Svirali su dobar ritam i bluz, pesme kao „You Can’t Judge a Book“ Boa Didlija ili „Smokestack Lightning“ Haulina Vulfa, ali za mene je i sama činjenica da su oni znali takve stvari bila dovoljna da bih uživao. Topamovo sviranje bilo je pomalo kruto, ali oni su bili dobar bend, mada pomalo sirov, a ja i tako nisam imao ništa pametnije da radim. Tako sam, kada je Topam zaista otišao i oni me zvanično pozvali, pristao. Bio sam pomalo nesiguran oko pristupanja još jednoj grupi, ali i istinski ubeđen da to neće biti ništa značajnije od još jedne stanice na putu. Bilo nas je petorica: Kit je pevao i svirao usnu harmoniku, Kris Dreja (Chris Dreja) ritam gitaru, Pol Samvel-Smit (Paul Samwell-Smith) bas, Džim Makarti (Jim McCarty) bubnjeve, a ja solo gitaru.

———————–

Naše svirke bile su po različitin prostorima u Londonu i okolini, kao što su Ricky Tick i Star Club u Krojdonu ili CrawDaddy. Prvi put sam iskusio šta znači svirati iz večeri u veče – tokom prva tri meseca imali smo trideset tri nastupa i ja sam uživao u svakom trenutku. Ono što mi se odmah dopalo kod grupe The Yardbirds bilo je da je glavni razlog postojanja grupe bio odavanje počasti tradiciji bluza. U početku uopšte nismo pisali svoje pesme, već smo birali obrade kojima smo gradili sopstveni identitet, oličen kroz numere kao „Good Morning Little Schoolgirl“ Sonija Boja Vilijamsona (Sonny Boy Williamson), „Got Love If You Want It“ Slima Harpoa (Slim Harpo) ili našu omiljenu, koju smo uvek svirali „Smokestack Lightning“ Haulina Vulfa.

———————–

Mi smo, takođe, bili mnogo bolji uživo. Ovu činjenicu potvrdilo je i objavljivanje našeg prvog albuma „Five Live Yardbirds“, koji je u odsustvu drugih koncertnih ploča postao neka vrsta kamena temeljca u okviru britanske muzike. Album je imao mnogo siroviji zvuk i to me je činilo zadovoljnijim. Ono što je sastav The Yardbirds izdvajalo od većine ostalih grupa bila je posebna vrsta eksperimentisanja s dinamikom za koju je najviše bio zadužen Pol Samvel-Smit. Postali smo poznati po načinu na koji smo improvizovali uzimajući, na primer, okvir jedne standardne bluz pesme kao što je „I’m a Man“ Boa Didlija, da bismo je u srednjem delu obogatili džem-sešnom, obično preko stakato sviranih bas linija koje su postajale sve jače i jače, a onda se, posle krešenda, vratili u prepoznatljiv deo pesme.

Dok je većina grupa svirala trominutne pesme, mi smo ih rastezali na pet-šest minuta, tokom kojih je publika ludela, manijački tresući glavama ili igrajući na najrazličitije divlje načine. Za svoju gitaru koristio sam veoma lagane žice, s izuzetno tankom prvom žicom radi lakšeg savijanja nota, tako da nije bilo neuobičajeno da mi tokom najfrenetičnijih delova svirke pukne bar jedna od njih. Tokom pauza, dok sam menjao žice, već zagrejana publika često se upuštala u lagano tapšanje u ritmu, što je nadahnulo Đorđa Gomelskog da mi izmašta nadimak Slowhand Klepton.

———————–

Iako The Yardbirds još nisu bili u ligi velikog novca, zarađivali smo dovoljno da sam mogao da kupim prvu ozbiljnu gitaru, crveni gibson ES-335 iz svojih snova, čija je slabašna imitacija bio moj dotadašnji instrument. Kroz čitavu karijeru birao sam gitare zbog drugih ljudi koji su ih svirali, a ova je bila kao jedna od onih koje je svirao Fredi King. Bila je prva u novoj eri gitara, tankih i poluakustičnih. One su bile istovremeno „rok“ i „bluz“ gitare, a ako je neophodno mogle su da se sviraju i bez pojačala.

Video sam gibson na Ulici Čering kros ili u Ulici Denmark, gde je nekoliko muzičkih radnji držalo u svojim izlozima gitare. Bio sam kao dete ispred poslastičarnice. Stajao sam napolju i satima buljio u te magične predmete, posebno noću, posle posete klubu Marquee, kada su izlozi ostajali osvetljeni, šetao sam između njih i sanjario. Kada sam konačno kupio gibson nisam mogao da verujem koliko je predivan i sjajan. Najzad sam se osećao kao pravi muzičar“…


Odlomak iz knjige „Klepton: Autobiografija“ (Eric Clapton „Clapton: The Autobiography“), izdanje Laguna, 2008.

Prekucano iz Drugog dela knjige pod nazivom „The Yardbirds“.

Nenad Marjanović Dr. Fric „Život s Idi(j)otima“

„…Izazov koji se tada pojavio i nada da bi se nešto kvalitetnije moglo snimiti dugo me je još proganjala. pa sam se nakon par mjeseci vježbanja s Idijotima sjetio Borisa Furlana.

———————–

Studio u Kopru nalazio se u Mladinskom centru kojega je, nakon što je Boris Furlan odustao ili je bio maknut s voditeljske funkcije, preuzeo Marko Brecelj. Vjerujem da većina muzičara s teritorija bivše Jugoslavije zna o kojem se klubu radi. Nalazio se u staroj jezgri Kopra i sve nam je bilo na dohvat – trrgovine, vinarije i restorani iako tada i nismo imali nešto novca da bismo ih mogli obilaziti.

———————–

Snimali smo mi i ranije na nekim improviziranim magnetofonima, no ovo što se tamo našlo nalikovalo nam je na svemirski brod.

Iako se radilo o osmokanalnom analognom studiju, bili smo ipresionirani pa nam je sama činjenica da ćemo bez ikakvih problema moći odsvirati svoj instrument na zasebnom kanalu predstavljala veliku stvar.

———————–

Bili smo smješteni u stanu još jednog Borisa, prijatelja ‘našeg’ Borisa Furlana, koji je tada bio u vezi s nekom slovenskom manekenkom.

———————–

U vrijeme snimanja u tom smo stanu najveću paranoju proživljavali noću jer su naš domaćin Boris i njegova tadašnja djevojka imali mačku koja bi, dakako, noću živnula i kretala u ‘akciju’. Njezina omiljena meta bio je Branko koji je oduvijek luđački hrkao i dosta se vrtio dok bi spavao. Mačka se nameračila na njegovu ruku i svaki put kada bi Branko mrdnuo svojom rukom i okrenuo se u snu, ona se luđački iza neke zavjese bacala na njega. Pretrčavala bi preko nas koji smo bili pobacani u vreće za spavanje na podu i onda bi nam prekinula ono malo sna kojega smo uhvatili kada bi se hrkanje mrvicu stišalo ili kada bi se na njega privikli.

U studio smo dolazili totalno iscrpljeni od neprospavane noći, a ekipa koja je radila u studiju zajebavala bi se kako smo sigurno bančili i da je to sasvim normalno.

Tada sam shvatio da zvučnicima u studiju ne treba vjerovati jer su ‘izmišljeni i napravljeni’ da te zajebu. Nitko i nigdje kod kuće nije imao takve zvučnike i nije bilo realno da onaj za kojega snimaš te iste pjesme sluša na takvoj opremi.

Svi studiji imaju takve sprave pa smo s godinama shvatili da ono što čuješ pri snimanju treba najprije podijeliti sa dva te da valja biti svjestan kako ćeš od te polovice dobiti tridesetak posto od očekivanog i da se time trebaš zadovoljiti.

S obzirom da smo od početka pa do kraja zajedničkog sviranja bili savršeno uvježbani, napucani, napaljeni i koncentrirani, teško bi nam padalo to kako neke pjesme i neke odsvirane dionice zvuče kada ih zasebno preslušavaš.

———————–

Snimanje te demo snimke s koje su se neke pjesme kasnije našle na određenim kompilacijama i albumu „Bolivia R&R“ bilo nam je ogromno iskustvo, a taj nam je materijal poslužio za slanje magnetofonskih traka na brojne demo top-liste koje su imale samo određene radio stanice u bivšoj Jugoslaviji.

Ulazak u studio kod Borisa Furlana bila je uvertira u izdanje koje će nam promijeniti život. Radilo se o live albumu objavljenom do dana današnjeg isključivo na kazeti „Legendarni uživo“…

Nakon što smo završili snimanje demo snimke dosta smo novca odvajali za poštarinu i traženje radio stanica koje emitiraju demo bendove.

Nalazili smo se na kojekakvim listama, sa svakakvim izvođačima, bili smo na listama s pjevačima zabavne muzike, jazz sastavima i vrlo rijetko smo na tim listama bili iznad petog mjesta.

Radio Zagreb imao je neke emisije koje je vodio stanoviti Bahrija Golubović i nikad se nismo probili dalje od prijedloga, nikada nismo uspjeli upasti na liste koje je on vodio. Bilo je to za nas prilično traumatično, ali nas je tješila činjenica s kojom je dozom nelagode na takvim emisijama spominjano ime KUD Idijoti.

Voditelj bi jedva iscijedio ime, a u to doba spominjanje takvog imena imalo je stanovitu težinu pa smo zadovoljštinu dobivali činjenicom da smo makar spomenuti.

Najgore od svega je to što su se ti materijali trebali slati na tonskim trakama, ati traka nigdje u Puli nije bilo osim na Radio Puli, pa se po njih najčešće odlazilo u Trst ili su se nabavljale preko Zagreba.

———————–

U našoj je glavi najviše odzvanjala top-lista koju je vodio opatijski novinar David Podreka. On je imao top-listu koja bi se objavljivala petkom na zadnjoj stranici Novog lista i Glasa Istre. Užasno nam je puno značilo što se pojavljujemo na toj demo top listi.

———————–

U tom traženju mjesta pod Suncem, a to je prije svega značilo traženje prostora za svirku, bend je, da bi mu se uopće i mogla desiti svirka, trebao prije svega imati kakvo takvo ime. Stoga smo se dosta trošili na traženje prostora na tim listama.

Nakon objavljivanja demo snimke, otiskali smo određeni broj kazeta i tih je dana Ptica, nakon što je smislio čuveni logotip, definitivno otvorio vrata svog dizajnerskog života napravivši i omot za kazetu koju smo dijelili ljudima za koje smo procijenili da bi nam mogli pomoći u organizaciji nekih koncerata.

U međuvremenu je izašla kompilacija „Istarski rock“, naravno na kazeti koju smo potaknuli mi preko Borisa Furlana, a recenzije te kompilacije uglavnom su isticale KUD Idijote kao jedan od najperspektivnijih bendova.

Pošto je Furlan namirisao da smi mi bend koji ima priču, ponudio nam je snimanje live albuma.

Studio u kojem smo snimali demo snimku povezao je s pozornicom i na osmokanalnoj traci mogli su se kvalitetnije snimiti koncerti uživo.

Za taj smo se koncert dosta pripremali, ali su se naši koncerti događali uglavnom u Puli, sa skroz prepoznatljivom publikom i tada smo se znali zajebavati kako svima u publici znamo ime i prezime kao i datum rođenja.

Iako smo i tada u lokalnim okvirima kotirani kao cijenjen bend, često se znalo događati da neki manje poznati sastavi koji su se tek okupili imaju više publike od nas.

Radilo se o bendovima čiji su članovi još išli u školu pa su im na nastupe dolazili cijeli razredi dok mi nismo previše zanimali tokare, bravare i stolare iz Ugljanika ili pak pratioce bolesnika iz Medicinskog centra.

Kasnijeg značaja albuma kojeg smo pripremali u Boškarici i po pulskim mjesnim zajednicama nismo bili svjesni i niti u najluđim snovima nam nije palo na pamet da bi nam snimanje tog albuma moglo promijeniti živote.

Smatrali smo to još jednom manjom etapom u potrazi za živim nastupima i traženju nečega što nitko tko se počne baviti muzikom ne može definirati.

Nije to ni novac ni slava, jednim dijelom jesu cure, no pošto ih mi izuzimajući Tustu nismo baš preterano zanimali, nama su i one bile samo jedan od motiva.

Željeli smo putovati, željeli smo s ljudima podijeliti ono što radimo, ali još sebi ne mogu objasniti što je bilo to što smo tražili i što nas je tjeralo da se otisnemo dalje od Vodnjana. Album „Legendarni uživo“ kojega danas zna svaki punker koji drži do sebe, glavni je lajt motiv onoga  što smo kasnije radili. taj je album sve ono što smo kroz karijeru nadograđivali i stvarali.

Naravno da u njemu nema našeg jasnog ideološkog opredeljenja jer se tada nije trebalo niti ideološki izjašnjavati, no „Bandiera rossa“ s „Anarhijom“ je tu, naznaka nekog političkog čačkanja je tu, tu su i najave, obraćanja publici koje je Sale do kraja karijere prakticirao, tu su blokovi povezanih pjesama, tu je Tustina energija, bramburanje sebi u brk, tu je i čvrsta ritam sekcija koju je pisac, tada novinar Zvonko Karanović u jednoj recenziji nazvao „pneumatskim čekićem“.

Album smo snimili pred dvjestotinjak ljudi od kojih je prisutna publika poznavala možda dvije do tri stvari, no cijeli je koncert protekao u ironiji, pomalo alanfordovskoj zajebanciji u kojoj potenciramo svoj značaj i u kojoj zbunjenim ljudima objašnjavamo da prisustvuju povijesnom trenutku.

Bilo bi pretenciozno tvrditi da smo mi autori krilatice „legendarni“, ali mi je teško oteti se dojmu da se tek nakon tog albuma za svaki kurac počelo govoriti „legendarni“ i da je puno roga što je bilo jednako „bitno“, baš kao i mi tada, nakon ovog albuma znatno lakše moglo dobiti taj epitet „legendarni“.

Iako su godine pune muka započele nešto kasnije nakon tog albuma, u nama se otvorila ta Alan Ford faza i skroz nesvjesno krenuli smo u prilično ironično razdoblje, mada smi mi privatno oduvijek bili vrhunski zajebanti.

Upravo na tom koncertu dala se nazrijeti naša autorska ironija. Tada su se u našim glavama i otvorile zajebancije na vlastiti račun i to nas je držalo dosta dugo, taman dok su se žrtve oko nas počele zbrajati sa više nula. A tada više nije bilo razloga za ironiju…

Čim se album pojavio, da ne kažem u prodaji jer se nikada nije prodavao u nekim ovlaštenim trgovinama, bilo je jasno da se radi o nečemu što će nam omogućiti napredovanje u karijeri. Napokon smo iskoračili iz demo top-lista i pojavili se na sceni s kakvim takvim službenim izdanjem, dobivši pritom odlične recenzije.

———————–

Nakon izlaska albuma počela su i naša prva kakva-takva iskustva s diskografijom. Pošto je uz FV Ljubljanu i Furlanova diskografska kuća koju ja nazvao Slovenija (a koja se više-manje uspješno bavila štancanjem stranih piratskih izdanja) bila prva nezavisna diskografska kuća, mislim da smo bili svojevrsni pokusni kunići o dometu takvih izdanja na jugo tržištu.

Iako nekih politički važnijih previranja u to vrijeme nije bilo, točnije nas četvorica naivaca u radničkim cipelama vjerovali smo da ih nema, ime diskografske kuće Slovenija bilo je sigurno neka vrsta provokacije.

Nama četvorici ona naravno niti u ludilu nije bila asocijacija na neku samostalnu Sloveniju, niti pomisao da će se kod nas vrlo brzo dogoditi ono što se dogodilo u najtragičnijem mogućem obliku.

Ime kuće Slovenija bila je provokacija, ali niti blizu aferi koja je nastala nešto kasnije idejnim rješenjem plakata za Dan mladosti ljubljanskog dizajnerskog studija „Novi kolektivizam“.

Uz svu dužnu zahvalnost i poštovanje koje imam prema Borisu Furlanu na svemu što je napravio za nas, mi nikada nismo saznali tiraže koje smo postizali u to vrijeme. Tek po reakcijama publike na terenu ili pismima koja su počela pristizati, mogli smo procijeniti da su „Legendarni uživo“ album koji je bio prvi naš susret s publikom izvan Pule i Istre.

Naš izdavač bio je jedan od pionira nezavisne diskografije na teritoriji bivše Jugoslavije pa je i nama kao i njemu oglašavanje naših materijala u nekakvim časopisima kao i prodaja pouzećem bila totalna nepoznanica, ali i novo otkriće, nešto sasvim novo za nas nastanjene na Balkanu. No ljudi su i tada, ali i kasnije ploče kupovali na takav način.

———————–

Album „Legendarni uživo“ bio je materijal koji nas je lansirao, bio je to album zbog kojeg smo uspjeli ući  na Suboticu 1987. godine, iako ja nikada prema njemu nisam imao neki jači sentimentalni odnos, nikad ga nisam s guštima preslušavao.

Bilo je tu dosta toga što mi nije odgovaralo, ali bez „Legendarnih uživo“ mi definitivno nikada ne bismo prebacili Učku.“

Odlomak iz knjige „Život s Idi(j)otima“ (Nenad Marjanović Dr. Fric „Život s Idi(j)otima“), izdanje Dallas Records / Društvo za razvoj i istraživanje muzike, maj 2019.

Prekucano iz delova knjige pod nazivom „Snimanje demo snimke u Kopru“ i „Legendarni uživo“.

Hunter Davies „The Beatles“

„Bitlmanija se obrušila na Britanska ostrva oktobra 1963, baš kada su Kristina Kiler i skandal „Profjumo“ izbledeli iz javnosti.

Bitlmanija nije popuštala naredne tri godine, a za to vreme raširila se na, bukvalno, čitav svet. Neprekidno vrištanje i povici „je-je“ histeričnih tinejdžerki svih boja i klasa, od kojih je malo koja mogla i da čuje šta se dešava uz svu buku koju su stvarale. One su bivale emotivno, mentalno i seksualno uzbuđene. Penile su, plakale, bacale se poput glodara u pravcu Bitlsa ili su se jednostavno onesvešćivale.

Čitave te tri godine negde u svetu su se događale ovakve scene. Svaka zemlja doživela je iste prizore masovnog izliva emocija, ranije nezamislive, a nije verovatno ni da će se te scene ikada ponoviti. Već danas sve to zvuči kao izmišljotina, a dogodilo se juče.

Nemoguće je preuveličavati bitlmaniju jer sama po sebi bitlmanija je bila jedno veliko preterivanje. Za one sumnjičave, svaki važniji časopis u svetu ima kilometre reči i slika u svojoj arhivi dajući detaljne izveštaje o tome šta se dogodilo kada je bitlmanija pogodila njihov kutak planete.

Kada se pred početak 1967. bitlmanija zaustavila, a učesnike savladala iscrpljenost ili dosada, bilo je teško poverovati da se sve to zaista odigralo. Je li moguće da su svi toliko poludeli? Ljudi svih doba i različitog obrazovanja na kraju su podlegli, iako ne baš svi tako histerično kao tinejdžerke.

Svetski lideri i ugledne ličnosti, koji su najčešće isprva upozoravali ili kritikovali, utkrivali su se da u svoje istupe uvuku pominjanje Bitlsa, pokazujući kako su u toku, dajući ljudima do znanja da su i oni svesni kako se dogodio fenomen masovne komunikacije.

Fenomen je izbio naglo i dramatično u Britaniji oktobra 1963, a Brajan kaže da ni on nije bio spreman. Bio je pripremljen za uspeh, jer su ga oni već doživljavali, ali nije očekivao histeriju.

„She Loves You“ pojavila se u avgustu i dospela na prvo mesto top-liste, sledeći put prethodna dva singla. Međutim, još u junu, pre nego što je pesma i dobila ime, hiljade obožavalaca naručivale su narednu ploču Bitlsa. Dan pre izlaska u prodaju, bilo je 500 000 unapred poslatih narudžbenica za singl.

U septembru su se Bitlsi našli u jedinstvenoj poziciji kada je britanska muzika u pitanju. Imali su najprodavaniji album „Please Please Me“. Imali su najprodavaniju EP (extended play) ploču „Twist and Shout“. Imali su najprodavaniji singl „She Loves You“.

Ali tek 13. oktobra uveče Bitlsi su prestali da budu tek zanimljiva priča iz sveta pop muzike i postali vest s naslovnih strana svih novina u zemlji.

Bila je to noć kada su se kao glavne zvezde pojavili u dvorani londonskog Paladijuma, u programu koji je prenosila televizija pod nazivom „Nedeljna noć u londonskom Paladijumu„. Procenjuje se da ih je 15 miliona gledalaca videlo te večeri.

Ulica Argajl u kojoj se nalazi Paladijum, bila je pod opsadom obožavateljki čitav dan. Novinski izveštači su pristigli kada se pročulo za gužvu. Službeni ulaz bio je blokiran obožavateljkama, brdima poklona i gomilama telegrama. U dvorani je bilo gotovo nemoguće održati probe zbog neprekidnog vrištanja hiljada obožavalaca koji su skandirali na ulici.

Pojavile su se ekipe vesti drugih televizijskih kompanija da zabeleže scene s gomilom ispred dvorane iako je koncert organizovala konkurentska TV mreža. Potpuno zatečena, policija nije uspevala da obuzda masu. Odličeno je da automobil za bekstvo Bitlsa dođe ispred glavnog ulaza jer su svi očekivali da će posle nastupa izaći na službeni. U to vreme, njihov automobil bio je ostin princes, sa sve vozačem. Nilov stari kombi odavno je odbačen, čim su se pojavili hitovi.

Misleći da su izuzetno pametni, policajci su auto malo odmakli od glavnog ulaza, pokušavajući da ga sakriju. To je značilo da su Bitlsi, našavši se ispred dvorane predvođeni Nilom, morali grčevito da tragaju za automobilom, a onda jurcaju pedesetak metara jedva izbegavši da ih gomila ne rastrgne.

Naslovne strane svih novina narednog dana imale su duge tekstove i velike fotografije histerije gomile. Napisi nisu bili o tome je li grupa dobro ili loše izvela svoje pesme, već samo o haosu koji su prouzrokovali.

„Od tog dana, sve se promenilo“, kaže Toni Barou, njihov predstavnik za štampu. „Moj posao više nije bio isti. Posle šest meseci provedenih u pozivanju novina i njihovih stalnih odbijanja, sada je svaki novinar u Britaniji proganjao mene“.

—————

U Britaniji je svaki nastup sada bio povod za iste scene masovne histerije. Svakoga dana novine su, od reči do reči, imale iste izveštaje na naslovnim stranama, samo su se imena gradova menjala.

Čak i u najmanjim mestima, kao što je Karlajl, gde su ranije iste godine bili izbačeni sa igranke u lokalnom hotelu, okupljala se ogromna gomila. Uveče 24. oktobra, preko 600 tinejdžera čekalo je celu noć u dugačkom redu za karte. Veliki broj njih doneo je vreće za spavanje. Neki su tu proveli i po 36 sati. Kada se blagajna otvorila i red krenuo napred, porazbijani su izlozi prodavnicai devetoro ljudi završilo je u bolnici. U većim gradovima bilo je na stotine povređenih.

Turneja po Švedskoj, njihov prvi odlazak u inostranstvo posle Hamburga, bila je direktna posledica odlične prodaje ploča. „She Loves You“ je brzo dostigla tiraž od milion prodatih primeraka u Britaniji, za šta su nagrađeni „zlatnom pločom“, a dobro se prodavala i u Evropi, što se ranije retko dešavalo britanskim pop-zvezdama.

Proveli su u Švedskoj pet dana, od 24. do 29. oktobra. Dan za danom punili su štampu kod kuće, kao i švedske novine i televiziju. Na koncertu u Stokholmu policija je pomoću pasa pokušala da obuzda obožavaoce koji nisu mogli da uđu u dvoranu. Unutra je 40 policajaca s pendrecima stajalo ispred bine kako bi sprečili obožavateljke da se popnu. One su na kraju probile policijsku barijeru i dospele na scenu. Džordž je oboren na zemlju, ali su policajci uspeli da povrate red pre nego što su ga zgnječile.

Obožavaoci u Švedskoj već su počeli da podražavaju frizure i način oblačenja Bitlsa, kao što se to događalo i u Britaniji. Šveđani su njihove frizure zvali „hamletovskim“.

Za same Bitlse, bitlmanija je izbila malo posle koncerta u Paladijumu, gde su je prvi put primetili Brajan i Toni Barou. Oni svoje ogromne popularnosti nisu bili svesni sve do 31. oktobra, kada su iz Švedske doleteli na londonski aerodrom.

Naravno, primetili su haos u Paladijumu dve nedelje ranije, i sve druge nerede širom zemlje. Međutim, ovakve stvari su se događale, iako s manje medijske pompe, stalno narastajući, još od dana u klubu Kavern. Već su bili navikli da ih na turnejama krišom sprovode u dvorane i iz njih. Oni su pokušavali da pobegnu od nereda, a ne da se suočavaju s njima uz rizik da izginu.

Međutim, kada su sleteli na londonski aerodrom, iznenada su ih zatekle razmere sopstvene popularnosti. Bio je to njihov prvi trijumfalni povratak odnekud, još od povratničkih žurki u Kavernu. Hiljade obožavalaca je vrišteći satima držalo zakrčen londonski aerodrom. U haosu koji je nastao pri njihovom dolasku zadržan je automobil sa britanskim premijerom ser Alekom Daglas-Houmom. Mis sveta, takođe u prolazu, bila je potpuno ignorisana. Ove aerodromske scene postale su stalna slika naredne tri godine.

—————

Priče s naslovnih strana o njihovim koncertima postale su jednolično istovetne. Čak su i novine kao što je Dejli telegraf, koje su se do tada smatrale isuviše ozbiljnim za bavljenje pop muzikom (iako sada svake nedelje pobožno prenose top-listu), opisivale tekstovima svaki nered. Ipak, još dugo se u svim izveštajima, kao u onom o koncertu u Njukaslu 28. oktobra, pojavljivale „…tinejdžeri su se tukli kako bi došli do karata za pop grupu zvanu Bitlsi…“ Novinari su još uvek mislili da je neophodno objasniti šta su to Bitlsi.

U britanskom Parlamentu postavljena su pitanja o hiljadama dodatnih policajaca širom zemlje koji su dobijali opasnije dužnosti zahvaljujući Bitlsima. Jedan poslanik je predložio da se policija povuče i vidi šta će se onda dogoditi. Srećom, taj predlog niko nije ozbiljno shvatao.

Prvog novembra počela je nova turneja, ovaj put nazvana jednostavno „The Beatles Show„. Nije bilo drugih ravnopravnih zvezda, kao što je nekada bio Roj Orbison. Nije bilo potrebe.

U štampanom programu za ovu turneju, koja je potrajala do 13. decembra, bilo je nekoliko reklama za proizvode vezane za Bitlse. Firma iz Pekama nudila je bitls džempere „koje je za bitl narod posebno kreirao vodeći britanski proizvođač, sa dvobojnim bitls bedžom vrhunskog kvaliteta“. Sve to za 35 šilinga.

Proizvođači širom zemlje nadmetali su se u to vreme za dobijanje prava korišćenja imena Bitlsa na svojim proizvodima. Bitls sakoi – oni bez okovratnika, najčešće od somota, kakve je najpre nosio Stju u Hamburgu – rasprodavali su se svuda još u septembru 1963.

Počele su da se pojavljuju bitls perike. Fabrika u Betnal Grinu radila je dan i noć kako bi postigla da odgovori na potražnju. Oni su objavili da su dobili porudžbine s koledža Iton i iz Bakingemske palate. Ne baš od same kraljice. Samo od člana posluge.

Većina dečaka, tinejdžera, puštala je kose na dužinu koju su nosili Bitlsi. Od novembra se u novinama pojavljivao neprekidni niz napisa o učenicima koji su iz škole poslati kući zbog dugačke kose ili o šegrtima koje nisu puštali u radionicu.

Drugog novembra je list Dejli telegraf objavio prvi uvodnik kojim se kritikuje histerija za Bitlsima. Tu je rečeno kako masovna histerija jednostavno puni prazne glave, kao što je to nekada radio Hitler. List Dejli miror skočio je u odbranu Bitlsa:“Treba da ste stvarno namćorasta vezana vreća da vam se ne dopadnu ti luckasti, bučni, veseli, lepi Bitlsi.“ Odavali su Bitlsima priznanje što se ne oslanjaju na „neukusne šale o homićima radi zabave“.

—————

Krajem novembra Bitlsi su objavili svoj peti singl, s pesmom „I Want to Hold Your Hand“, koji se direktno zakucao na prvo mesto top-liste. Unapred je, samo u Britaniji, naručen u preko milion primeraka.

Njihov drugi LP „With The Beatles“, pojavio se nekoliko dana ranije. Na omotu je bila mračna, vrlo umetnička fotografija koja je pokazivala četvoricu članova grupe od ramena, u crnim rolkama. Njihova lica bila su lukavo osvetljena tako da je jedna strana ostajala u senci, onako kako ih je slikala Astrid u Hamburgu. Kada je početkom meseca najavljen izlazak ovog albuma, odmah je stiglo 250 000 narudžbenica. Primećeno je kako je to najveći broj ubapred naručenih ploča nekog izvođača bilo gde u svetu. Najviše pre toga bilo je 200 000 za album „Blue Hawaii“ Elvisa Prislija.

Sva velika imena britanskog novinarstva nadmetala su se za razgovor s Bitlsima, čekajući satima ispred garderobe u nadi da će dobiti pokoju izjavu…

—————

Poćetkom decembra se sedam njihovih ploča, singlova i EP ploča našlo među prvih dvadeset na top-listi. Jedanaestog decembra njih četvorica učestvovali su  u TV emisiji „Džuboks parada“ (Juke Box Jury), preuzevši mesta kompletnog žirija, što je ovom programu obezbedilo najveću gledanost koju je ikada imao.

Najavljeno je moguće sklapanje ugovora za snimanje filma…

—————

Klub obožavalaca takođe je rastao do ogromnih raznera i ubrzo se apsolutno nije mogao nositi sa hiljadama zahteva za članstvo. U novinama su se pojavljivale mnoge priče o sirotim obožavaocima kojima nije odgovoreno mesecima, ali poplava pisama je jednostavno bila prevelika. Do kraja 1963. zvanični Klub imao je skoro 80 000 učlanjenih obožavalaca Bitlsa u poređenju sa svega nekoliko hiljada na početku godine.

—————

Od 1963. godine napisani su milioni reči u pokušaju da se objasni uspah Bitlsa. Posebna knjiga bila bi potrebna samo da se nabroje sve teorije koje su se pojavile. Prva faza tih analiza zasnivala se na njihovoj seksualnoj privlačnosti. Onda su eksperti odlučili da Bitlsi poseduju širi društveni značaj simbolizujući sve nade i razočarenja nadolazeće generacije besklasnih, nematerijalistički nastrojenih, iskrenih adolescenata koji su rasli u senci moguće nuklearne katastrofe. Potom su se umešali intelektualci, proučavajući njihove reči i melodije s velikom strašću i stvarajući neka izuzetno pametna tumačenja. Svaki od tih pogleda bio je i ostao istinit.“


Odlomak iz knjige „Bitlsi: Jedina autorizovana biografija“ (Hunter Davies „The Beatles: The authorised biography“), izdanje Laguna, 2014.

Prekucano iz Drugog dela knjige pod nazivom „London i svet“ 22. Bitlmanija.

David Byrne „How music works“

„Muzikom se bavim čitavog života, od kako sam odrastao. Nisam planirao da bude tako, niti sam isprva imao ozbiljne ambicije u vezi s muzikom, ali tako je ispalo. Veoma srećna slučajnost, ako mene pitate. Ipak, pomalo je čudna spoznaja o tome da veliki deo mog identiteta ima veze s nečim sasvim nesvodljivim. Muziku ne možete dotaći – ona postoji samo u trenutku u kom je opažamo – no ipak je u stanju da suštinski izmeni način na koji doživljavamo svet i naše mesto u njemu. Muzika nas može provesti kroz teške periode u životu time što će promeniti ne samo naš odnos prema nama samima već i prema onome što je izvan nas. Moćna je to stvar.

Sasvim rano shvatio sam da ista muzika, stavljena u različite kontekste, ne samo da može da promeni način na koji je slušalac opaža, već da i sama muzika može da poprimi sasvim novo značenje. U zavisnosti od toga gde je čujete (u koncertnoj dvorani ili na ulici), ili od toga koja joj je namena, ista kompozicija može biti i razdražujuća smetnja, neprijatna i napadna, ili nešto zbog čega poželite da zaplešete. Kako muzika deluje ili ne deluje, nije određeno samo onim što ona jeste kad je izdvojena iz svega (ako je takva situacija uopšte moguća), već u velikoj meri onim u kakvom se okruženju nalazi, gde ste je čuli i kada ste je čuli. Kako je izvedena, kako se prodaje i distribuira, kako je snimljena, ko je izvodi, s kim je slušate, i konačno, kako zvuči sve to određuje ne samo kako muzika deluje – ako uspe da dosegne do onog čemu je namenjena – već i šta ona jeste.

(……)

Muzika nije krhka. To što znamo kako funkcioniše telo, ne oduzima nam radost življenja. Muzika postoji još od kad su ljudi oformili prve zajednice. Nestati neće, ali načini njene upotrebe i to šta ona znači, svakako se menjaju. Danas ima mnogo više muzike koja me dotiče nego što je to ikad pre bio slučaj. Pokušaj da se ona sagleda iz šire i dublje perspektive, samo još jasnije pokazuje da je jezero mnogo dublje i veće no što smo mislili.“

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је david-byrne-kako-radi-muzika-1.gif

Odlomak iz predgovora knjige „Kako radi muzika“ (David Byrne „How music works“), izdanje Geopoetika, 2015.