„Dead poets society“

Kada  u kategoriji Filmska muzika izaberem poznate pesme ili instrumentale koji se mogu čuti u filmovima, to je način i da se spomenu ostvarenja sedme umetnosti. Rešio sam da po prvi put predstavim jedan film i to ne bilo koji. Reč je o filmu koji mnogo volim i koji je za mene jedan od najboljih koje sam gledao. Napisao sam „predstavim“, mada neću to bukvalno uraditi. Nikada nisam mnogo voleo kada mi neko prepričava pokretne slike, a isto tako i da ja to činim drugoj osobi. Može se samo ukratko, u par rečenica saopštiti radnja sa preporukom da se pogleda. A, zašto bih nešto i napisao o filmu, kada ga je, siguran sam, ogromna većina Vas gledala. Možda i više puta, kao ja 🙂

„Dead poets society“ je jedan od mojih najdražih filmova. Snimljen je 1989. godine. Režirao ga je Peter Weir, čovek koji je snimio nekoliko antologijskih ostvarenja. Glavni lik u ovom filmu je John Keating, profesor engleskog jezika na poznatoj akademiji na kojoj uče samo dečaci, koga maestralno tumači Robin Williams. Tu su i sedam momaka, učenika pomenute akademije, koji su ponovo osnovali stari književni klub Društvo mrtvih pesnika, čiji je nekadašnji član bio i njlhov profesor. To su Ethan Hawke (kao Todd Anderson), Robert Sean Leonard (Neil Perry), Josh Charles (Knox Overstreet), Gale Hansen (Charlie Dalton), James Waterstorn (Gerard Pitts), Allelon Ruggiero (Stephen Meeks) i Dylan Kussman (Richard Cameron).

Film je bio nominovan u četiri kategorije za nagradu Oskar, ali mu je nažalost, pripala samo jedna statua – Tom Schulman za originalni scenario. Ma, odavno smo shvatili da nije sve u nagradama. Bitno je kakav je utisak ostavio na publiku. A vreme je ubrzo to pokazalo. Remek delo sedme umetnosti! Maurice Jarre je komponovao muziku koja je izdata i na CD-u.

„Dead poets society“ gledao sam mnogo puta, ne sećam se tačno koliko. Svaki put reagujem na isti način. Za mene na kraju ovog filma, ne važi naslov pesme grupe The Cure „Boys don’t cry“. Moram javno priznati, da mi se uvek stegne knedla u grlu i oči zasuze prilikom gledanja scene kada se učenici penju na stolove u trenutku kada njihov bivši profesor izlazi iz učionice. Nekoliko puta sam odgledao samo taj deo filma, da bih proverio da neću opet… Mislio sam da kada gledam ceo film, znam šta će se desiti pa organizam reaguje unapred. Međutim i gledanje samo tog dela od pet minuta, na mene ostavlja isti utisak   knedla i suze…kao da sam i ja jedan od njih…

„O Kapetane! Moj Kapetane!“