Lutrija u Vavilonu

   Kao i svi Vavilonci, bio sam prokonzul; kao i svi, rob; spoznao sam svemoć, poniženje, tamnice. Pogledajte: na desnoj šaci nemam kažiprst. Pogledajte: kroz ovu pocepotinu na mantilu vidi se da na stomaku nosim crvenu tetovažu: u pitanju je drugi simbol Bet. Taj mi znak, za uštapa, omogućuje da vladam ljudima koji kao beleg nose Gimel, ali me zato potčinjava onima s Alefom, koji pak u noćima bez mesečine svoju poslušnost duguju svima ovima koje obeležava Gimel. U cik zore, u jednom podrumu, klao sam iznad crnog kamena svete bikove. Tokom cele jedne mesečeve godine bio sam osuđen na nevidljivost: vikao sam a da mi nisu odgovarali, krao hleb a da mi nisu odrubili glavu. Spoznao sam ono što je Grcima strano: neizvesnost. U jednoj bronzanoj odaji, pred nečujnim gajtanom davitelja, nada me nije napustila; kao ni panika u reci zadovoljstava. Heraklid iz Ponta zadivljeno priča kako se Pitagora sećao da je nekada bio Pir, i pre toga Euforb, a pre Euforba neki drugi smrtnik; za podsećanje na slične nedaće ja ne moram da pribegavam smrti, još manje obmanama.

   Gotovo surovu raznolikost ovih svojih nedaća dugujem jednoj društvenoj pojavi za koju u drugim republikama ne znaju, ili se tamo javlja u svom nesavršenom, potajnom obliku: mislim tu na lutriju. Nisam se udubljivao u njen nastanak; znam da čarobnjaci ne mogu da se saglase oko toga kako je postala; o njenim moćnim namerama znam onoliko koliko o Mesecu znaju neupućeni u astrologiju. Rođen sam u omamljenoj zemlji, u kojoj lutrija zauzima ključni deo stvarnosti: do dana današnjeg posvetio sam joj onoliko razmišljanja koliko i nespoznatljivom ponašanju bogova ili sopstvenom srcu. Sada, daleko od Vavilona i dragih mu običaja, s izvesnim zaprepašćenjem pomišljam na lutriju i na huliteljska nagađanja što ih zabrađeni ljudi šapuću u predvečerje.

   Otac mi je govorio da je svojevremeno – da li je mislio na godine ili na vekove? – lutrija u Vavilonu bila razbibriga priprostom svetu. Pričao je (ne znam da li je govorio istinu) da su brice u to doba za nekoliko bakrenjaka delile domine od kostiju ili pergamente ukrašene simbolima. Izvlačenje se obavljalo usred dana, a batlije bi, bez ikakve druge provere, primale novčanice od kovanog srebra. Postupak je, vidimo, bio krajnje jednostavan.

   Naravno, takva „lutrija“ morala je propasti. S moralnog stanovišta, pokazala se ništavnom. Nije se obraćala svim čovekovim sposobnostima, već jedino njegovom nadanju. Usled sveopšte nezainteresovanosti, trgovci koji su osnovali ova potkupljiva izvlačenja počeše da gube novac. Neko predloži da se uvedu promene: da se u listu nagradnih brojeva ubaci nekoliko kaznenih. Zahvaljujući takvim izmenama, pred kupcima numerisanih domina stajala bi dvostruka mogućnost, da dobiju izvesnu sumu ili da plate katkad pozamašnu kaznu. Ovakvo igranje vatrom (zlosrećni broj dolazio je na trideset nagradnih) pobudilo je, što se moglo očekivati, zanimanje publike. Vavilonci se zdušno predadoše igri. Ko nije okušavao sreću smatran je malodušnim strašljivcem. S vremenom se ovaj opravdani prezir udvostručio: bivao je prezren ne samo onaj ko ne igra već i gubitnik koji ima da plati kaznu. Kompanija (kako se otad počela zvati) beše prinuđena da brani interese svojih dobitnika, koji nagradu ne bi mogli naplatiti sve dok se u kasama ne prikupi gotovo celokupan iznos kazni. Gubitnike je gonila na sud: sudija bi presuđivao da plate prvobitnu kaznu i troškove, ili da nekoliko dana provedu u tamnici. U nameri da doskoče Kompaniji, svi su birali tamnicu. Upravo ovaj prkos malobrojnih pojedinaca omogućio je Kompaniji neograničenu premoć: njen eklezijastički, metafizički značaj.

   Ubrzo se u izveštajima sa izvlačenja kazne više nisu ni pominjale, objavljivan je jedino broj dana u zatvoru koji bi zapao pojedinačnom nesrećnom broju. Ovakvo šturo izveštavanje, kojem isprva nije pridavan značaj, pokazalo se izuzetno važno. Prvi put se u litriji pojaviše elementi nenovčane prirode. Uspeh je bio zavidan. Na navaljivanje igrača, Kompanija je morala da poveća učestalost kaznenih brojeva.

   Svima je poznato da je narod u Vavilonu strastveni pobornik logike, i još strastveniji pobornik simetrije. Zbog toga mu se učini nedoslednim da se srećni brojevi računaju u okruglim novčićima, a nesrećni u danima i noćima provedenim u tamnici. Izvesni moralisti primetiše da posedovanje novca za posledicu nema uvek blagostanje i da su drugi oblici radosti možda neposredniji.

   U siromašnim četvrtima duhovi se uznemiriše i zbog nečeg drugog. Članovi svešteničkog reda počeše umnožavati svoje opklade i hirovito uživati u svim strahovanjima i nadanjima; siromasi – gonjeni opravdanom ili neizbežnom zavišću – saznadoše da su isključeni iz te klackalice, čija je vrsnost bila svima poznata. Pravedna težnja da svak, i bogat i siromašan, ima ravnopravan pristup lutriji uzbunila je uvređeni stalež a sećanje na taj događaj nije izbledelo ni nakon tolikih godina. Tvrdoglavi ne shvatiše – ili su se gradili da ne shvataju – da je reč o novom poretku, o neophodnoj istorijskoj etapi… Neki rob ukrade jednu grimiznu novčanicu: po izvlačenju, donosiocu toga broja trebalo je spržiti jezik. Zakon je, međutim, nalagao da i kradljivac tiketa bude kažnjen na isti način. Pojedini Vavilonci zastupahu mišljenje da usijano gvožđe zaslužuje pre svega onaj za koga se ispostavi da je lopov; oni velikodušniji zaključiše da mučenje valja obaviti ponajpre zato što je slučaj tako hteo… Narod se uskovitlao, pala je, nažalost, i krv; na koncu je vavilonska raja nepokolebljivo nametnula svoju volju, uz negodovanje imućnih. U potpunosti su mu uslišene velokodušne težnje. U prvom redu, postignuto je da se Kompanija prihvati sveukupne javne vlasti. (Takvo prisvajanje moći bilo je neophodno, imajući u vidu opseg i složenost budućih zahvata.) Drugo, postignuto je da lutrija bude tajna, besplatna i sveopšta. Ukinuta je najamnička prodaja sreće. Svaki slobodan čovek, upoznat s tajnama Bela, automatski je učestvovao u svetim izvlačenjima, koja su se obavljala u božjim lavirintima svakog šezdesetog dana, određujući sudbinu do sledećeg izvlačenja. Posledice su bile dalekosežne. Dovoljno je bilo da vam se sreća osmehne p da vas proglase članom čarobnjačkog konzilijuma, da u tamnicu strpate svog (poznatog ili prisnog) neprijatelja, ili da vam se pak udesi susret, u tami tihe sobe, sa ženom koja vam ne da mira ili za koju ste verovali da je više nećete sresti; a ako vam sreća okrene leđa, slede sakaćenje, svakojaka nečoveštva, smrt. Ponekad bi se jedan jedini čin – javno pogubljenje C, zagonetni društveni uspon onog pojedinca B – pokazao kao magistralno rešenje za trideset ili četrdeset izvlačenja. Iskombinovati ishode nije bilo nimalo lako; valja, međutim, podsetiti da je osoblje Kompanije bilo (još uvek je) svemoćno i prepredeno. U mnogim slučajevima, ubeđenost da su izvesni srećni dobici tek jednostavan plod slučaja mogla im je umanjiti vrednost; tome se na put stalo tako što su se predstavnici Kompanije služili nagovaranjima i vradžbinama. Njihovi potezi i spletkarenja bejahu tajni. Za saznavanje najdubljih nadanja i strahova svakog pojedinca koristili su usluge astrologa i uhoda. Preko izvesnih kamenih lavova, jednog posvećenog nužnika pod nazivom Qaphqa, i neke pukotine u prašnjavom akvaduktu moglo se, po uvreženom mišljenju, stupiti u vezu s Kompanijom; zlobnici, kao i poslušnici, ostavljali bi svoje dostave na tim mestima. Takva, manje-više verodostojna obaveštenja arhivirana su po azbučnom redu.

   Neverovatno, ali krenuše uzajamna otrcavanja. Kompanija, uzdržljiva kao i obično, ne oglasi se direktno. Učinilo joj se primerenijim da po ruševinama jedne radionice maski naškraba jedno kratko obrazloženje, koje sada stoji među svetim pismima. Po tom jednostranom tekstu, lutrija se imala smatrati svojevrsnim ubacivanjem slučaja u svetski poredak. zbog čega prihvatanje grešaka ne samo da nije protivno slučaju već ga u izvesnoj meri potvrđuje. Isto tako skretala je pažnju na činjenicu da funkcionisanje lavova i svetog nužnika – čiju upotrebu Kompanija nije stavila van zakona (zadržavši pravo da se s njima i dalje konsultuje) – nije zvanično zajamčeno.

   Ova obznana primirila je ustalasanu javnost. Proizvela je i druge efekte, koje njen sastavljač, biva, nije ni predvideo. Duh i način delovanja Kompanije behu tako iz korena promenjeni. Ostaje mi još samo malo vremena; upozoravaju nas da brod uskoro diže sidro; pokušaću ukratko da objasnim o čemu je reč.

   Ma koliko se to činilo nemogućim, niko dotad nije pokušao da osmisli opštu teoriju igara. Vavilonac nije sklon apstraktnom razmišljanju. Poštuje što slučaj odluči, svoj život, nadanja i paničan strah njemu podređuje, ali mu ni na kraj pameti nije da prouči njegove lavirintske zakonitosti, niti lopte s kružnim putanjama, kadre da ga otkriju. Bilo kako bilo, zvanična obznana koju sam pomenuo izazvala je brojne rasprave pravno-matematičke prirode. Iz jedne od njih nastala je sledeća pretpostavka: ukoliko je lutrija svojevrsno pojačavanje igre slučaja, periodično ulivanje nereda u kosmos, zar ne bi bilo celishodnije da slučaj utiče na sve etape izvlačenja, a ne samo na jednu? Zar nije smešno da slučaj nekoga osudi na smrt a da okolnosti te iste smrti – njen javni ili uzdržani karakter, odlaganje za jedan sat ili jedan vek – ne budu podvrgnute tom istom slučaju? Ove i te kako opravdane bojazni, dovele su na koncu do još jedne korenite promene, čiju složenost (povećanu vekovnim izvlačenjima) razumeju tek malobrojni stručnjaci, no ja ću ipak pokušati da ih ukratko izložim, makar simbolično.

   Zamislimo prvo izvlačenje kojim se nekom pojedincu određuje smrtna kazna. Radi izvršenja ove kazne pristupa se drugom izvlačenju, koje predlaže (recimo) devet mogućih izvršitelja. Među tim izvršiteljima, četiri mogu otpočeti s trećim izvlačenjem, kojim će se dobiti ime dželata, dva izvršitelja kobni ishod mogu zameniti srećnim (na primer, otkrivanje nekakvog kovčega s blagom), jedan će smrt učiniti nesnosnom (to jest, još beščasnijom, bogatijom za neviđena mučenja), ostali bi pak mogli odbiti da pogubljenje izvrše… Takva je simbolična shema. U stvari, broj izvlačenja je beskrajan. Nijedna odluka nije konačna, iz svake proishode druge odluke. Neznalice pretpostavljaju da za beskrajna izvlačenja treba beskrajno mnogo vremena; dovoljno je, međutim, da se vreme može beskonačno deliti, o čemu govori čuvena parabola o utrkivanju sa kornjačom. Ta beskonačnost izvrsno se uklapa u vrludave brojeve Slučaja i sa božanskim praoblikom Lutrije, koji platoničari obožavaju… Reklo bi se da je kakav iskrivljeni odjek naših obreda odjeknuo sve do Tibra: Elijus Lempridijus, u svom delu Život Antonina Heliogabala, piše da je ovaj car za svoje zvanice na školjkama ispisivao zgoditke, tako da bi neko od njih primao deset funti zlata a drugi deset mušica, deset mrmota, deset medveda. Nije zgoreg podsetiti da su Heliogabala vaspitavali u Maloj Aziji, i to sveštenici boga po kojem je i dobio ime.

   Postoje i bezlična izvlačenja, s neodređenim namerama: jedno nalaže da se u vode Eufrata baci safir iz Taprobana; drugo, da se sa krova kule pusti ptica; treće, da se u svakom sledećem veku oduzme (ili doda) po zrnce bezbrojnog peska na plaži. Posledice su, katkad, zastrašujuće.

   Pod blagotvornim uticajem Kompanije, našim običajima potpuno je ovladao slučaj. Onaj koji kupi tuce amfora vina iz Damaska neće se iznenaditi ukoliko u jednoj od njih zatekne kakav talisman ili zmiju; pisar koji sastavlja ugovor gotovo redovno ubaci pokoji pogrešan podatak; i sam sam, u ovoj zbrzanoj izjavi, iskrivio izvestan sjaj, izvesnu svirepost. A možda i kakvu tajanstvenu monotoniju… Naši istoričari, najpronicljiviji na Zemljinom šaru, smislili su metod za ispravljanje slučaja; tvrde da se u njegovu delotvornost (uglavnom) možemo pouzdati; ovaj se, prirodno, ne objavljuje bez izvesne doze neistinitosti. S druge strane, ništa nije toliko obavijeno izmišljotinama koliko istorija Kompanije… Bilo koji paleografski dokument, otkopan u kakvom hramu, može biti plod kako jučerašnjeg tako i prastarog izvlačenja. Nijedna knjiga nije objavljena a da svaki njen primerak po nečemu ne bude različit od ostalih. Prepisivači polažu tajnu zakletvu da će izostavljati, ubacivati, preinačavati. Takođe je u opticaju i indirektna laž.

   Sa božanskom skromnošću, Kompanija izbegava svako skretanje pažnje na sebe. Njeni predstavnici, sasvim prirodno, drže se u tajnosti; naredbe koje tu i tamo (a možda i neprestano) izdaje ne razlikuju se od onih koje neštedimice dele prevaranti. Uostalom, ko se može pohvaliti da je savršen prevarant? Možda pijanac koji mrmlja kakvo besmisleno naređenje ili onaj ko se iznenada probudi i stane da davi ženu što spava kraj njega, samo sprovode tajnu odliku Kompanije, ko zna… Ovakvo delovanje ispotiha, koje se da uporediti s božanskim uplivom, izaziva svakojaka nagađanja. S jedne strane, gnusno se protura da Kompanija više ne postoji i da svetu zbrku u našim životima mi, zapravo, nasleđujemo po tradiciji; s druge, tvrdi se da je Kompanija večna i da će opstati sve do poslednje noći, dok poslednji bog konačno ne uništi svet. Nagađa se da je Kompanija svemoćna, ali da utiče jedino na sitnice: na kričanje ptice, na nijanse rđe i prašine, na jutarnja snoviđenja. Iz usta zamaskiranih jeretika čuje se i da nikad nije postojala i da nikada neće ni postojati. Po jednom drugom tumačenju, jednako odurnom, ispada da je svejedno da li se dokazuje ili pobija postojanje tog mračnog društva, jer Vavilon ionako nije ništa drugo do beskrajna igra slučajeva.

Oblik sablje

   Pepeljasti, osvetoljubivi ožiljak brazdao mu je lice u gotovo savršenom luku: od zbrčkane slepoočnice protezao se sve do jagodice na drugom obrazu. Nije važno kako je uistinu glasilo njegovo ime; u Takvarembu svi su ga zvali Englez s Kolorade. Vlasnik tog imanja, Kardoso, isprva nije hteo da ga proda; načuo sam da se Englez poslužio jednim nepredviđenim argumentom: poverio mu je tajnu priču o ožiljku. Englez je dolazio s granice, sa Rio Grande do Sul; šuškalo se da se u Brazilu bavio švercom. Imanje je bilo zapušteno, voda gorka; da bi ispravio ove nedostatke, Englez je zapinjao barabar sa svojim nadničarima. Pričaju da je bio strog do svireposti, ali i da je pravdu delio krajnje savesno. Pričaju i da je voleo da cugne; nekoliko puta u godini zatvarao bi se u osmatračnicu i iz nje izlazio dva-tri dana kasnije kao posle kakve bitke ili nesvestice, bled, drhtav, uzneveren, ali jednako autoritativan kao i pre toga. Sećam se njegovog ledenog pogleda, energične usukanosti, prosedih brkova. Ni s kim se nije družio; doduše, njegov španski bio je krajnje sveden, s prizvukom brazilskog. Osim povremenih trgovačkih ponuda ili brošura, poštu nije dobijao.

   Poslednji put kad sam pohodio okruge na Severu, nabujala reka Karaguta prisilila me je da prenoćim na imanju Kolorada. Već posle nekoliko minuta učini mi se da sam banuo u nezgodan čas; u nastojanju da pridobijem Englezovu naklonost, pribegoh najmanje oštroumnoj od svih strasti: patriotizmu. Rekoh da je nepobediva zemlja koju predvodi engleski duh. Moj sagovornik potvrdi, ali uz osmeh dodade da nije Englez, već Irac iz Dangarvana. Tu zastade, kao da mi je otkrio kakvu tajnu.

   Izađosmo, posle večere, da osmotrimo nebo. Razvedrilo se, ali iza vrleti na jugu nebo su i dalje mrežile munje, spremala se druga oluja. U neopremljenoj trpezariji, nadničar koji nam je poslužio večeru, donese bocu ruma. Otpijali smo dugo, ćutke.

   Ne znam koliko je sati bilo kad shvatih da sam pijan; ne znam da li me je na to nagnala ushićenost ili gađenje: tek, pomenuh ožiljak. Englez me pogleda zatečen; za nekoliko trenutaka poverovah da će me izbaciti iz kuće. Na kraju on reče uobičajenim tonom:

   „Ispričaću vam priču o mojoj povredi, ali pod uslovom da ne izostavim ništa nečasno, nijednu besramnu okolnost.“

   Pristadoh. Ovo je njegova priča, koju je pričao čas na engleskom čas na španskom, katkad i na portugalskom:

„Negde 1922. u jednom od gradova Konota, bio sam jedan od mnogobrojnih zaverenika koji su se borili za nezavisnost Irske. Neki od mojih preživelih saboraca pronašli su sebi mirnodopske obaveze; drugi se, paradoksalno, bore na morima i u pustinjama pod engleskim bojama; najodvažniji među nama skončao je u dvorištu jedne kasarne, u zoru, streljali su ga pospani vojnici; sudbina je ostale (ali ne i najnesrećnije) gurnula u bezimene i gotovo nepoznate okršaje građanskog rata. Bili smo republikanci, katolici; bili smo, slutim, zanesenjaci. Irska je za nas predstavljala ne samo utopijsku budućnost već i nepodnošljivu tadašnjicu; bila nam je čemerna ali u srcu prirasla mitologija, s kružnim kulama i crvenim močvarama; ograđivanje od Parnela i beskrajne epopeje o krađi bikova koji su u prethodnom životu bili junaci a u drugima ribe i planine… Beše sumrak, nikada to neću zaboraviti, kad nam iz Manstera stiže jedan član: izvesni Džon Vinsent Mun.

   Jedva da je napunio dvadesetu. Činio se mršav i mlohav u isti mah; odavao je neprijatan utisak beskičmenjaka. Uobraženo je i sa žarom iščitao gotovo sve stranice ne znam više kog komunističkog priručnika; dijalektičkim materijalizmom služio se da preseče svaku raspravu. Bezbrojni su razlozi zbog kojih neko može prezirati ili voleti: Mun je sveopštu istoriju svodio na ogavan ekonomski sukob. Tvrdio je kako je revolucija predodređena da pobedi. Ja mu natuknuh da se pravi gentleman može zanimati jedino za unapred izgubljene stvari… Već se bilo smrklo; s raspravom nastavismo u hodniku, na stepeništu, potom i niz puste ulice. Manje su me impresionirali Munovi stavovi, više njegov bespogovorni, apodiktički ton. Novopristigli drug nije diskutovao, već je prezrivo, i donekle razdraženo, presecao kao na panju.

   Kad smo stigli do poslednjih kuća, zagluši nas iznenadno puškaranje. (Prethodno, ili naknadno, prošli smo kraj slepog zida jedne fabrike ili kasarne.) Zamakosmo u nekakvu zemljanu uličicu; jedan vojnik, ogroman na čkiljavoj svetlosti, izniku iz jedne zapaljene kolibe. Viknu nam da se zaustavimo. Ja ubrzah korak; moj drug ne pođe za mnom. Okrenuh se; Džon Vinsent Mun stajao je ukočeno, opčinjen, ovekovečen strahom. Ja se onda vratih, jednim udarcem oborih vojnika, prodrmah Vinsenta Muna i opsovah ga, naredih mu da pođe za mnom. Morao sam da ga uhvatim za ruku; strast i strah su ga skamenili. Bežali smo kroz noć prorešetanu požarima. Nelo zapuva prema nama; jedno tane okrznu Muna po desnom ramenu; dok smo bežali kroz borovike, on poče jedva čujno jecati.

   Te 1922. godine u jesen, izbegao sam na imanje generala Berklija. Ovaj je (nikad ga nisam sreo) u to vreme obavljao nekakav administrativni posao u Bengalu; zdanje u kojem je živeo imalo je manje od sto godina a već je bilo oronulo i potamnelo, izukrštano hodnicima i puno praznih predsoblja. Muzej i ogromna biblioteka zauzimali su čitavo prizemlje: uz knjige kontroverznih stanovišta, koja na izvestan način čine istoriju XIX veka, stajale su krive sablje iz Nišapura, na čijim nepokretnim lukovima kao da su zauvek opstajali vetrovi i nasilje bitaka. Uđosmo (čini mi se) na zadnji ulaz. Mun, drhtavih suvih usana, promrmlja da su događaji iz protekle noći krajnje zanimljivi; previh ga, donesoh mu šolju čaja; mogao sam se uveriti da mu je ‘rana’ površinska. Iznenada, zbunjeno promuca:

   ‘Ali vi ste se izložili priličnoj opasnosti.’

   Rekoh mu da stvar nije vredna pomena. (Na takav potez nagnalo me je iskustvo u građanskom ratu; osim toga, hapšenje samo jednog od nas moglo je dovesti u pitanje čitav projekat.)

   Sutradan Mun povrati samopouzdanje. Prihvatio je cigaretu i podvrgnuo me strogom propitivanju o ‘ekonomskoj podlozi naše revolucionarne partije’. Postavljao je više nego oštroumna pitanja: rekoh mu (što je bila istina) da je situacija ozbiljna. Gromoglasni plotuni uzdrmali su Jug. Rekoh Munu da drugovi čekaju na nas. Mantil i revolver ostavih u sobi; kad sam se vratio, zatekao sam Muna ispruženog na sofi, sklopljenih očiju. Pretpostavljao je da ima groznicu; pravdao se bolnim probadanjem u ramenu.

   Tad shvatih da njegovom kukavičluku nema leka. Nemušto ga zamolih da pripazi na sebe i oprostih se od njega. Zbog tog plašljivka postideo sam se kao da sam kukavica bio ja, a ne Vinsent Mun. Što učini jedan čovek, kao da su učinili svi ljudi. Otud nije nepravedno što je neposlušnost u jednom vrtu okužila čitav ljudski rod; otud nije nepravedno što je razapinjanje jednog jedinog Jevrejina dovoljno za sveopšte iskupljenje. Možda je Šopenhauer u pravu: ja sam drugi bilo koji čovek koliko i svi ostali. Šekspir je u neku ruku bedni Džon Vinsent Mun.

   Devet dana provedosmo u ogromnoj generalovoj kući. Rat je za to vreme jenjavao ili se razbuktavao, no o tome neću govoriti; namera mi je da ispričam priču o ovom uvredljivom ožiljku. Tih devet dana u mom sećanju stoje kao jedan jedini, izuzev pretposlednjeg, kada su naši prodrli u jednu kasarnu i konačno osvetili šesnaestoricu drugova izginulih u Elfinu. Iz kuće sam se iskrao pred zoru, u još uvek nerazgovetno praskozorje. Vratih se u sumrak. Moj saborac čekao me je na prvom spratu: zbog rane nije mogao da siđe u prizemlje. Sećam se da je u ruci imao neku knjigu o strategiji: F. N. Mod ili Klauzevic. ‘Od oružja najviše volim artiljeriju’, priznao mi je jedne noći. Hteo je da sazna naše planove; uživao je da ih kritikuje ili popravlja. Redovno je prokazivao ‘našu bednu ekonomsku bazu’; predviđao je, dogmatičan i natmuren, koban rasplet. C’est une affaire flambee, mumlao je. Ne bi li me nekako uverio da svoj fizički kukavičluk ne uzima za ozbiljno, preuveličavao je svoju duhovnu nadobudnost. Devet dana prođoše, na jedvite jade.

   Desetog, grad konačno pade u ruke pripadnicima Black and Tansa. Krupni ćutljivi konjanici patrolirali su drumovima; vetar je donosio miris pepela i dima; na jednom ćošku videh na zemlji leš koji mi je u sećanju ostao bleđi od lutka na kojem su, nasred trga, vojnici u beskraj vežbali gađanje… Izašao sam kad je već bilo svanulo – vratio se pre podneva. Mun je, u biblioteci, s nekim razgovarao; po tonu njegovog glasa shvatih da priča preko telefona. Onda začuh svoje ime; odmah zatim da ću se vratiti u sedam, i da me treba uhapsiti dok budem prelazio vrt. Moj celomudreni prijatelj upravo me je celomudreno prodavao. Čuo sam i kako zahteva da mu garantuju vlastitu bezbednost.

   Ovde moja priča postaje zbrkana, gubi joj se nit. Znam da sam doušnika ganjao kroz crne grozomorne hodnike i niz dugačka strmoglava stepeništa. Mun je kuću poznavao vrlo dobro, mnogo bolje nego ja. Jedanput, dvaput mi se izgubio. Iz jedne generalove zbirke oružja istrgoh sablju krivošiju; tim čeličnim polumesecom utisnuh mu na licu krvavi polumesec, zanavek. Borhese, ispovedio sam vam se zato što ste stranac. Vaš prezir me ne može previše zaboleti.“

   Tu se pripovedač zaustavi. Opazih da mu drhte ruke.

   „A Mun?“, upitah.

   „Primio je Judin novac i pobegao za Brazil. Tog popodneva, na trgu, video je kako pijanice streljaju lutka.“

   Uzalud sam iščekivao nastavak priče. Na kraju mu rekoh da nastavi.

   Tad ovaj zajeca; tad mi nesebično pokaza svoj zakrivljeni, beličasti ožiljak.

   „Ne verujete mi?“, promrmlja. „Zar ne vidite da svoju bestidnost nosim na licu upisanu? Ispričao sam vam priču na ovaj način kako biste je saslušali do kraja. Ja sam potkazao čoveka koji me je zaštitio: ja sam Vinsent Mun. A sada me prezrite.“

Odlomak iz knjige „Maštarije“ (Jorge Luis Borges „Ficciones“), izdanje Laguna, 2018. „Lutrija u Vavilonu“ prekucano iz prvog dela knjige „Vrt sa stazama koje se račvaju“. „Oblik sablje“ prekucano iz drugog dela „Maštarije“.