„XXXI

„Ne odlazi tiho“: Nekrolog Ijanu Kertisu – Pol Morli i Ejdrijen Trils, „Nju muzikl ekspres“ (14. jun 1980.)

Zašto nas, dakle, toliko pokreće i zanosi Joy Division?

     Rok je tako raspomamljujuća stvar: pravo je čudo koliko smo njime okupirani. Veći deo roka su nestalne, bljutave kriške sirovosti i gluposti: beskrajno valjanje površnoti i laži. Neki ljudi kroz rok, ipak, dobacuju preko obično primamljive, trenutne buke, i stvaraju nešto dovoljno lepo da nam potkrepljuje i jača veru. Rok muzika koja je iznad i izvan statusa kvo i narcizma produžetka tradicije roka koja do nas stiže preko poslovnih kanala, koja sebi ne postavlja barijere sastavljene od ciničnih elemenata Dobre Zabave i utehe, ugrubo bi se mogla podeliti na dva dela.

     Dobra rok muzika – primamljive, trenutne stvari – to su radost i zabava, savršena razonoda za tekuće godišnje doba u paklu. Najbolju rok muziku stvaraju pojedinci, muzičari dovoljno sposobni i opsednuti time da ispituju sudbine i sisteme i sude o njima uz umetničku celovitost,a nekada i tragičnu potrebu: muzikom sa sopstvenim zakonima, dramom po sebi. Lice rok muzike menjaju oni koji u njen jezik donose nove tonove, nove melodije i nove vizije.

     Najbolja rok muzika će nas podjednako i uplašiti koliko i zabaviti.

     Uvek će biti rok muzike koja odražava naše nemerljive napore i nelagode i doseže do jezika koji osećamo u našim srcima, našim kičmama, našim očima, koja podržava našu veru u rok muziku, i to više od one muzike koja teži slavi, bogatstvu i moći. Vredi verovati u to. To svakako nije problem.

     Joy Division nas je izbacio iz ležišta. Njihova muzika nesumnjivo je puna užasa našeg doba – nema tu jeftinih šokova, nema „roki horora“, nema trikova sa ogledalima i krivice zbog nepažnje, nego su tu katastrofični prizori prinude, čuda, straha. Preteća narav društva se nadvija, turobna smrt uvek je blizu, svaka pesma je misterija, potraga. Muzika je brutalno senzualna i melanholično blaga. U pesmama su neizbežni usamljenost, surovost, patnja, one to izazivaju.

     Sve to ne radi se iz ljubavi prema tome da se bude duboko strog i ozbiljan. Ne radi se tu o veličanju sumornosti. Radi se o gađenju spram osrednjosti i licemerja i samozadovoljnosti, varkama kakve rok često i, čini se, rado pravi. Ništa nije toliko budalasto kao uverenje da rok spasava, a ništa tako odvratno kao shvatanje da je to izveštačena atraktivna mreža jeftine rasvete i šupljih ukrasa. Ljudi su skloni tome da rok uzimaju zdravo za gotovo i nikad i ne pomisle šta bi on sve mogao da bude.

     Joy Division ga nikada nije uzimao zdravo za gotovo i pomerao mu je mogućnosti do krajnjih granica.

Najbolja rok muzika je umetnost i treba reći da tu nema ničega ćega bi se trebalo stideti. Dobra rok muzika je zabavna i zanimljiva, priznata i pametna, i iz nedelje u nedelju, od singla do singla, od iznenađenja do iznenađenja, tera nas da idemo dalje. Najbolja rok muzika je – zbog svog porekla, hedonizma, prestupništva i vrištanja u rok tradiciji – dramatična, neurotična, lična, intimna, a iz nas izvlači više od pukog divljenja i ushićenja.

     Bilo da je to Joy Division ili Džimi Hendriks, ona evocira osećanje beskonačnosti i suočava se sa bedom. U direktnoj suprotnosti prema bezličnom iskorišćavanju svojstva roka iz kog začudo proishodi, ona vodi računa o ličnosti iznutra.

     Retko se dešava da se kroz neposredne dosetke i pamet pravi najbolja rok muzika. Ona je u snovima, naivnosti, aspiracijama, intuiciji, ushićenju… tu su snovi koji glasno zagovaraju bolji svet i dublje razumevanje. To su snovi najbolje rok muzike.

     Joy Division stvara umetnost. Predrasuda koja obavija reč „umetnost“ odbija ljude, navodi ih da misle o nedostižnom, nedokučivom i nerealističnom. Joy Division unosi realnost u rok. Uz svu žestinu i silovitost njihovih slika, muzika se nikad ne odriče klasične pristupačnosti: ritam, melodija i atmosfera su stravično vešto izvedeni.

     Joy Division stvara umetnost. Joy Division stvara najbolju rok muziku.

     Ovo su teške stvari, ali zašto da ne? Joy Division dostigli su nešto jedinstveno. Joy Division nisu samo jako privlačna novotalasna grupa na pomodnoj novotalasnoj etiketi. O, ne!

     U mesecu koji je prethodio onome što je trebalo da budu njihove prve svirke u Americi, Joy Division okončali su niz na brzu ruku organizovanih nastupa po Britaniji. U skladu sa zajedničkom averzijom prema pravilima i rutini, te svirke teško da bi se mogle nazvati turnejom.

     Potzrajale su tokom celog aprila, odmah nakon dve nedelje provedene u studiju Britannia Row u Izlingtonu, gde su snimali novi album Closer. Londonski nastupi odigrali su se u različitim klubovima, od „Rejnbou“, gde su bili predgrupa Stranglersima, do tri večeri u klubu „Munlajt“. Van grada, nastupali su uglavnom nenajavljeno, ili su im nastupi bili reklamirani samo lokalno. Iako je nekoliko nastupa otkazano jer se Ijan Kertis razboleo, taj period bio je period grozničavih i intenzivnih aktivnosti grupe.

     Poslednja svirka dogodila se u High Hallu na Univerzitetu u Birmingemu u petak, 2. maja. Bio je to, na žalost, i poslednji javni nastup Ijana Kertisa kao pevača Joy Divisiona.

     Četiri dana pre svirke u Birmingemu, u Mančesteru je snimljen video za najavljeni singl Love Will Tear Us Apart. Lokacija – staro, dikensovsko skladište kroz koje bije promaja pretvoreno u studio za probe – činila se idealnom za video Joy Divisiona. Ali bend je snimanju pristupio rezervisano i nezainteresovano. Izgledalo je, čak i pred kamerama, da nemaju vremena za takve promotivne detalje.

     Takva letargija teško da je mogla biti i nalik raspoloženju u svlačionici na univerzitetu kasnije te nedelje, dok se bend pripremao za birmingemsku svirku. Joy Division, nasuprot reputaciji da su hladni individualci, nasuprot mitu o romantizovanju sumornosti, koja izgleda da se proteže i van njihovih snažnih muzičkih pojava, nasuprot pritajenom humoru menadžera Roba Gretona, opušteni su ljudi i čvrsto stoje na zemlji.

     Što kaže Toni Vilson: „Oni ljudima deluju kao veoma suroman bend, ali su kao ljudska bića sušta suprotnost tome.“

     Sušta suprotnost. Opuštali su se međusobno u običnoj svlačionici, podgurkivali i sprdali jedni s drugima, dobacivali piva i ćaskali o fudbalu – Ijan Kertis bio je navijač Mančester Sitija. To što su muzikom odslikavali tako moćne pejzaže da im nije bilo premca ne znači i da se članovi Joy Divisiona nikada nisu šalili i smejali u zatišjima.

     Ili izazivali smeh, kao kada je Tini, njihov crvenokosi glavni roudi uspeo da razbije prozor svlačionice dok je pokušavao da prokrijumčari par fanova na svirku, pa je posle bestidno lagao promotere svirke kad su ovi došli da utvrde otkud toliki lom.

     Ali prizemno ponašanje van scene – neotesani, podozrivi. Piter Huk, nestašni Berni Albreht, tihi, opušteni Stiven Moris i stidljivi, krhki, ljubazni Ijan Kertis – promenilo se onog trenutka kada je grupa zakoračila u izmaglicu plavih i zelenih zraka scenske rasvete.

     Iako je suzdržana studentska publika tromo pozdravila njihov izlazak na scenu, snaga i nepomućenost Joy Divisiona odmah su se osetile u nesmanjenoj energičnosti njihove muzike.

     Njihov poslednji živi nastup je, tipično, pravio malo ustupaka ustaljenim uzusima rok biznisa, tako što su svirku otvorili nepoznatim, bezimenim instrumentalom zasnovanim na obrtanju istog motiva na bubnjevima, jednom od dve nove pesme, već nastale i uvežbane za nekoliko nedelja otkako su završili LP.

     Uz nekoliko uzvika pozdravljena je distorzirana, brža nego obično, Shadowplay. Ali Joy Division nikad nisu podlegli tome da igraju na zicere, i poznatu pesmu pratile su dve prodorne i uzburkane, sa novog albuma: Means to an End i Passover. I zaista, tek po završetku spore, veoma tužne New Dawn Fades, Ijan Kertis prvi put se zahvalio publici jednim odsečnim „zdravo“.

     Ali masa, iznenađujuće, stoji ukočeno, njihovim nogama potrebno je svih pet pesama da se zagreju za mračnu, plesnu muziku, dok uskovitlana pokretljiva gitara i bubnjarski obrasci za hipnotišuću 24 Hours utiru put pulsirajućem ritmu basa na uvodu za Transmission. Treći singl benda iznenada je izgleda poprinio auru hita kakav je trebalo da bude, dok je publika konačno počela, prvi put tokom cele svirke, da odgovara sa ponešto prave energije, a njihova suzdržanost krenula da se topi pred zastrašujućom žestinom nastupa Joy Divisiona

     Euforija se pojačava tokom Disordera, Kertisov razmahani robotsko-žonglerski ples poprima skoro oblike nasilja, dok Moris i Huk drže podlogu, svirajući precizno i moćno, a Albert prilježno izvodi skladno improvizovana gitarska sola.

     Gitarista prelazi na sintisajzer zbog dve poslednje pesme, obe sa novog LP-ja, prozračnu Isolation i uzvišenu Decades, pesmu poput čudesne Atmoshpere ili Love Will Tear Us Apart, koje naglašavaju delikatnu stranu grupe i donose jasnu protivtežu čvršćem roku na kakvom se zasniva veći deo njihovog nastupa.

     Kertis se, međutim, spotiče silazeći sa scene pre nego što se pesma završila, potpuno iscrpljen i sa očiglednim znacima napora. Bend se, uprkos pozivima publike na bis, vraća samo nakratko, da bi odsvirao jednu pesmu, povampirenu verziju Digital sa Factory Samplera iz 1978.

     Ne treba to posebno isticati, ali Ijan Kertis bio je veoma emotivan, duboko romantičan i jako osetljiv. Ove osobine, plus iracionalna potreba da preuzme na sebe krivicu za sve, u kombinaciji sa nizom problema koje nije potrebno otkrivati, nagnale su ga da odluči da nas napusti. Promena scene. Za njega, možda sloboda.

     U subotu, 17. maja, četiri dana pre nego što je Joy Division trebalo da odleti u Ameriku, otišao je u svoju staru kuću u Maklsfildu da bi na televiziji gledao film „Strožek“ svog omiljenog reditelja Vernera Hercoga. Nekoliko sati kasnije, u rano nedeljno jutro, obesio se. Imao je dvadeset tri godine.

     Širenje mita biće neizbežno, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog „tipa“ grupe kakva je izgleda Joy Division, zbog strasti kakvu pobuđuju. Reči Ijana Kertisa su dramatične i snažne. One izmiču šablonima i otvaraju nove perspektive, smeštene su duboko u nepmeđenu, neukroćenu tamu. On se suočio sa krajnjim ishodima i stvarnošću svih stvarnosti.

     Kako god da je napisan, ovaj tekst doprinosi mitu. Stvari treba reći, stvari koje bi svakako bile izrečene, samo možda sa manje nesputane emotivnosti. Ijanov odlazak daje njegovim rečima i slikama završnu, tužnu oštricu jasnoći beznađa. Naopak je to način da Joy Division zadobije pažnju koju zaslužuje.

     Kada slušamo buduće i prošle snimke Joy Divisiona, mit poprima novi oblik i raste. Naša sećanja doprinose mitu. Mizu o Ijanu Kertisu, mitovima koje je izvlačio iz dubina i pretvarao ih u našu stvarnost, nadahnjujući je.

     Mitovi postaju sve jači… mogli bismo i da nastavimo sa njima. Ijanu bi se dopao ovaj mit. Ijan Kertis bio je mlad, ali je već video bezdane. NJegova smrt nanela nam je gubitak, ali nam je on već dao više nego što bismo se usudili da se ponadamo da bilo ko hoće.

     Gledali smo ka njemu.

     A on više nije bio tamo.

     Joy Division odsvirao je svoju prvu svirku u „Elektrik cirkusu“ kao predgrupa bendovima Buzzcocks i Penetration maja 1977, nakon mnogih meseci uzbuđenih priprema. Nazvali su se Warsaw, pošto su odbili predlog Pita Šelija da se nazovu Stiff Kittens. Ime Warsaw izvedeno je iz Warzawa, pesme sa Bouvijevog albuma Low.

     Warsaw se nisu razlikovali od mnogih, ali ih je vodila velika ljubav i poverenje u to što rade. Polako, zvuk je zadobijao oblik. Prvih meseci njihovog postojanja su im prizemni poslovni problemi sprečavali razvoj. Snimili su singl s četiri pesme, An Ideal for Living, i nameravali su da objave EP koristeći novo ime, Joy Division – tako su nazivana odeljenja sa zarobljenicima-prostitutkama u koncentracionim logorima. Loš kvalitet zvuka odložio je objavljivanje, ali čak i kada je izašao, i kao singl od sedam i kao singl od dvanaest inča, nije izazvao buru, iako se tu nešto očigledno stvaralo.

     U godini 1978. Joy Division su se osećalči izopšteno, odsvirali su nekoliko svirki, upoznali menadžera Roba Gretona, koji im je skinuo s vrata obaveze oko organizacije i koncentrisali su se na stvaranje muzike. Producent Martin Hanet aktivno se uključio u rad grupe, pa su on i Greton postali peti i šesti član.

     Nije bilo unapred planirano da Joy Division bude tako zgodno povezan sa Factory Recordsom. Bio je to pre sled okolnosti koje su se na kraju povezale i razvile neobično logično. Joy Division zauzimao je četvrtinu Factory Samplera, učestvujući sa dve pesme u produkciji Martina Hameta. Ta dva snimka bila su prvi pokazatelj da je Joy Division grupa posebnih shvatanja.

     Nakon Factory Samplera nije bilo sigurno da Factory može da priušti sebi izdavanje sledeće ploče. A Joy Division, posle glupih, početničkih grešaka, oklevali su da se obavežu ugovorom za snimanje ploče. Konačno, Factory je prelomio i to tačno na vreme, jer su Joy Division već ozbiljno razmatrali mogućnost da potpišu za ćerku-firmu Radar Recordsa koju je vodio Martin Rašert.

     „Došli smo do tačke kada smo razmišljali o potpisivanju ugovora, ali nismo nigde žurili“, rekao je Ijan Kertis. „Otišli smo do Londona da vidimo kakvu bismo vrstu poslovnih obaveza imali, ali do tad smo se već dogovorili da uradimo prvi LP za Factory. Zato smo odlučili da sačekamo i vidimo kako će to ispasti. Počelo je dobro da se prodaje, tako da smo zaključili da nema potrebe da prelazimo u veliku kuću.“

     Muzički napredak Joy Divisiona može se logično pratiti od ploče do ploče, ali je zaokruženost i snaga Unknown Pleasuresa i dalje unosila zabrinutost. Od grubog priloga na Short Circuitu koji je Virgin snimao na završnoj večeri „Elektrik cirkusa“ – naivnog, prenapregnutog Ideal for Living – do onoga što je delovalo kao šokantna promena na Digitalu i Glassu, postalo je jasno da je grupa otkrila sopstveni potencijal. Mirno i efikasno prelazili su put iz jedne krajnosti u drugu. A na omotu za An Ideal For Living stidljivo su se hvalili da „to nije koncept, već zagonetka“. Na omotu za Unknown Pleasures nisu uopšte nudili ključ.

     Svaka reč bila je važna, svaki stih prodirao je izazivajući jezu. Negde između objavljivanja An Ideal For Living i snimanja Unknown Pleasuresa, dogodila se radikalna promena. Sve je leglo na svoje mesto.

     Publika je počela da ih primećuje, ali Joy Division nikad nisu odustali od toga da stvari rade na svoj način. Uživali su u nezamršenoj fleksibilnosti Factoryja, dajući dve preostale pesma sa sesija za Pleasures da budu objavljene na EP-ju Earcom 2 pod Fast Record etiketom, snimili su dve pesme za singl pod Sordide Sentimental etiketom, našli su vremena da objave i uzbudljivi singl za Factory pod nazivom Tranmission.

     Staloženo su učvrstili svoju nezavisnost, plodno i ambiciozno je proširujući preko svoje već zavidne originalnosti i nenametljivo su u roku otkrili kapacitet za istinski traumatične i radikalne doživljaje. Odsvirali su brojne svirke, ali ih nikad nisu pretvorili u to da uzgledaju kao puko promovisanje onog što su napravili. Napredovali su tempom koji su sami odredili. Učinili su da to izgleda lako. A „to“ znači nešto poput krajnjeg odsustva kompromisa.

     Joy Division upario je upečatljivu žestinu svog zvuka sa pragmatičnim, ležernim načinom predstavljanja svoje muzike, koristeći se pomalo samosvojnom umetnošću Factoryja.

     Samo je najjači udar mogao da poljhulja briljantni ,. sigurni razvoj Joy Divisiona. Oni, zapravo, pokazuju šta se sve može. Nikada se nisu usudili da se naglas zapitaju koliko su uspešni. Nikada nisu zahtevali da se prema njima postupa na poseban način. Nikada se nisu trudili da budu u centru pažnje. Samo su radili svoj posao.

     Moćno delo Joy Divisiona će svakako odoleti vremenu i nastaviti da živi. Huk, Albert i Moris više neće koristiti ni ime Joy Division. Grupa je još davno odlučila de će, ako iko iz četverca, iz bilo kog razloga ode, ostali, uz dužnu pažnju prema činjenici da je Joy Division stvarno nešto posebno, promeniti ime grupe.

      Nema spremnih planova za budućnost, ali treba reći da Ijan Kertis nije bio glavna snaga u grupi. On je pisao reči i doprinosio stvaranju muzike. Huk i Albert smišljali su melodije. Moris je slagao ritmove. Kertis je bio blještavi fokus, ali je i sama muzika jedinstvena. Svi su jednako doprinosili.

     Huk, Albert i Moris iz očiglednih razloga s nestrpljenjem očekuju da preostale pesme Joy Divisiona budu objavljene. A ima ih dosta. Pitanje je dana kada će izaći maksi singl sa sporom i brzom verzijom pretposlednje rok pesme našeg doba – Love Will Tear Us Apart (pesma koja im je nanela traume pri miksovanju). LP Closer (izgovara se sa „z“, kao u blizu centra), prolazi kroz probleme u produkciji, ali bi trebalo da izađe u narednih šest nedelja. Bez namere da ispadnemo bezosećajni, možemo da zahvalimo kome god što je završen na vreme. On je nešto što nikada nećete zaboraviti.

     (Iz Factory Recordsa unapred ističu da je omot LP-ja – gotičko prikazivanje mrtvog Isusa – odabran pre nekoliko meseci. To potvrđuje i fotokopija omota zakačena na zid NME-ja nedeljama unazad).

     Da ironija bude veća, pošto bi se to verovatno svakako dogodilo, moguće je da Closer dospe na top liste. Kao i singl. Ime Joy Division sada znači više nego pre nekoliko meseci, i zbog Kertisovog odlaska i zbog rastućeg priznanja njihovoj magiji. Kertis je uvek predviđao komercijalni uspeh, ali je mislio da su veći izgledi da se on dogodi prvo na evropskom kontinentu i u Americi. Sve to sada je dobilo zamajac.

     Postoji dovoljno pesama za možda još polovinu LP-ja, sa stvarima uživo da dopune drugu polovinu, koje bi negde nekako mogle da se pojave. Za one očajne što nisu među oko hiljadu njih koji su nabavili primerak singla Atmosphere/Dead Souls objavljenog za Sordide Sentimental. Atmosphere će biti B strana singla lako dostupnog dvanaestoinčnog singla sa ponovo snimljenom She’s Lost Control (pesmom koja je slučajno i na B strani sledećeg singla Grejs Džons). Dead Souls će se već negde nekako pojaviti. A fleksi singl Incubation, pesmu sa sesija za Closer, možete nabaviti tako što prosto odete u prodavnicu ploča i zatražite ga, tiraž nije ograničen i štampaće se sve dok ga ne nabavi svako ko to želi.

     Urođena sumnjičavost prema muzičkoj industriji i nezadovoljstvo zbog umrtvljujuće rutine proširila se i na njihov odnos prema muzičkoj štampi.

     Iako im je to među mnogim novinarima donelo reputaciju neprijatnih sagovornika, njihovo nepoverenje prema uobičajenom načinu na koji su rađeni rok intervjui bilo je iskreno i uglavnom opravdano. Originalna zamisao za napise o Joy Division bila je da novinar provede dan sa bendom, a da intervju ostane samo neka vrsta neodređene mogućnosti. Na terenu su odbijali formalne pitanje-odgovor intervjue. To je uglavnom radio menadžer Rob, iako su sami članovi benda o tome imali različita mišljenja.

     Dok su Moris i Albert delovali prilično nehajno u vezi s intervjuima, Kertis je bio protiv takvog, previše formalnog pristupa. Piter Huk najneprijatniji je u primedbama na takvu praksu.

     „Za mene lično, to je suvišno. Ne čitam intervjue. Čitam muzičke magazine, ali ne mogu da čitam pitanje-odgovor intervjue. Jedna od najboljih stvari koje sam pročitao bio je članak Lestera Bengsa o grupi Clash u NME-ju, jer to zapravo nije bio intervju, nego je bio pun priča i stvari vezanih za turneju. To je bilo zanimljivo, a intervjui kao takvi nisu mi zanimljivi.“

     Ali zar odbijanje intervjua ne postavlja nepotrebne ograde oko benda?

     „Mi to vidimo ovako: svaki intervju je pomalo usiljen. Jedini razlog iz kog novinar želi da radi intervju je što mu to olakšava da napiše svoj tekst. A očigledno je da ćeš, ako provedeš malo vremena sa ljudima i upoznaš ih neformalno, izvući iz njih mnogo više.“

      Ijan se blago ne slaže sa tim.

     „Shvatam štra je svrha intervjua. Ljudi žele da znaju zašto su neke stvari takve kakve jesu. Ako kupe nova kola, žele da znaju kako rade. Zašto ovo ovako radi? Zašto su ova kola brža od ovih ovde? Zašto izgledaju bolje od onih tamo?“

     Rob Greton se ubacuje da bi izrazio šire, možda ne i tolkio opravdano, shvatanje medija uopšte.

     „Razumem ja da novinari samo rade svoj posao. Ono sa čime se ne slažem je posao koji su poslati da urade. Mislim da je to veoma stilizovan, prevaziđen način da se stvari urade. Prosečan tip na ulici čita svoje novine i prihvata to što pročita kao istinu. Mislim da oni to ne analiziraju dovoljno. Prosečan tip na ulici to jednostavno prihvata tako kako je. Mislim da je greška u novinama, jer one ne objašnjavaju u dovoljnoj meri da je svaki članak tek čisto lično ubeđenje.“

     Uticaj Joy Divisiona će samo rasti, što je mnogo važnije od bilo kog mita. Joy Division ne mogu da počiste banalnosti i zablude roka za mase, ali na sve to bacaju senku. Uz njih, sva taština i vulgarnost rok muzike koju tako bezobzirno nameću i slave industrija i mediji i puke prizemnosti većeg dela popa postaju očigledniji, a potpuno odsustvo uobraženosti i sujete kod njih ukazuje na beznačajnost pretvaranja da je rok neka vrsta oružja za promene. Najbolji rok deo je borbe, deo šireg plana, proširene perspektive, nečega što može aktivno da briše predrasude i ograničenja.

      Veličina roka je u načinu na koji utiče na osećanja pojedinca. Značaj Joy Divisiona beskrajan je za svaku osobu koja nalazi smisao u njihovoj čudnoj pozornosti, koja ne ismeva nedostatak objašnjenja pri stvaralačkim nastojanjima. Borba i sukob nikada ne jenjavaju. Nema istinske sigurnosti, nema utehe, a zle, zaludne granice postojanja često bude previše klaustofobičnosti.

     Ijan Kertis je odlučio da nas napusti, ali ostavlja za sobom reči takve snage da nas podstiču da se borimo, tragamo i izmirujemo se. Joy Division neće promeniti Svet. Ali u tome i jeste vrednost: mora da je bude.

     O učinku Joy Divisiona, o neznanim zadovoljstvima koje svaka osoba potpuno predana Joy Divisionu na kraju otkriva, može se samo nagađati. Ali raspoloženja i uvidi moraju da nas inspirišu, uzbuđuju, izazivaju…

     Vrednost Joy Divisiona je vrednost ljubavi.“

Odlomak iz knjige „Joy Division – deo po deo“ (Paul Morley „Joy Division – Piece by piece“), izdanje Kontrast izdavaštvo, 2019.

Prekucan deo XXXI knjige pod nazivom „Ne odlazi tiho: Nekrolog Ijanu Kertisu – Pol Morli i Ejdrijen Trils, „Nju muzikl ekspres“ (14. jun 1980.)“.