KRAJ ETAPE

  Možda se tu zaustavila zato što je sunce već bilo visoko, a mehaničko zadovoljstvo u vožnji auta iz prvih jutarnjih časova ustuknulo pred iscrpljenošću i glađu. Za Dijanu je ta varoš beznačajnog imena predstavljala samo još jedan maleni znak na karti dotične pokrajine, daleko od grada u kome će te noći spavati, a trg, krošnjama platana zaštićen od vreline puta, izgledao je kao zagrada u koju je ušla sa uzdahom olakšanja, prikočivši pored kafane sa stolovima rasutim ispod drveća.

  Kelner joj je doneo liker od anisa s ledom i upitao je hoće li kasnije ručati, nema potrebe da žuri pošto služe do dva. Dijana reče da će prošetati kroz varoš, pa se vratiti. “Nema mnogo šta da se vidi”, obavesti je kelner. Poželela je da mu odgovori kako ni ona ne gori od želje da razgleda, ali umesto toga zatraži crne masline i skoro naiskap popi anis koji se prelivao u visokoj čaši. Na koži je osećala svežinu senke, neki meštani igrali su karte, dva deteta sa psom, neka starica prodavala novine, sve kao izvan vremena, rasteže se u izmaglici leta. Kao izvan vremena, mislila je posmatrajući ruku jednoga od igrača koji je dugo držao kartu u vazduhu pre no što ju je pobedonosno spustio na sto. Ona, međutim, više nije imala volje da to čini, da produžava bilo šta lepo, da oseća kako zbilja živi u onom prijatnom odugovlačenju, koje je nekad izazivalo u njoj osećaj da vreme treperi. “Čudno je kako život može postati puko pristajanje”, pomisli gledajući psa koji je drhtao na zemlji, “čak i pristajanje na to da se ni na šta ne pristaje, da odlazim gotovo pre nego što stignem, da ubijam sve što još nije kadro da ubije mene”. Cigareta joj je visila među usnama, znala je da će ih na kraju oprljiti pa će morati da otrgne opušak i ugasi ga kao što je učinila sa svim onim godinama u kojima je bio izgubljen i poslednji razlog da sadašnjost ispuni još nečim osim cigareta, pristojne sume na čekovnoj knjižici i iznajmljenog automobila. “Izgubljen”, ponovi, “tako lepa tema Djuka Elingtona a uopšte ne mogu da je se setim, dva puta izgubljen, devojko, u četrdesetoj je to samo način da se place u jednoj reči”.

  Iznenadan osećaj sopstvene gluposti nagnao je da odmah plati i prošeta po varoši, da pođe u susret stvarima koje neće same doći, kad ona to poželi ili zamisli. Videti stvari kao da zapravo one gledaju tebe, tamo nekakva starinarnica, nezanimljiva, ovde starinska fasada muzeja lepih umetnosti. Oglašavali su nekakvu izložbu, nije imala pojma ko je slikar teško izgovorljivog imena. Dijana ipak kupi ulaznicu i stupi u prvu salu skromne kuće oronulih prostorija koje su gradski oci preobrazili uz dosta muke. Dali su joj nekakav prospekt sa nejasnim podacima o krajnje lokalnoj umetničkoj karijeri, odlomcima iz kritika, tipičnim hvalospevima; ostavila ga je na jednoj polici i pogledala slike, u prvi mah pomisli da su to fotografije, pa je začudi njihova veličina, veoma je retko videti toliko uveličane fotose u koloru. Stvarno se zainteresovala tek kada je prepoznala materijal, manijačko savršenstvo detalja; iznenada se stvar preokrenula, ophrva je utisak da gleda slike pravljene prema fotografijama, nešto što se kretalo tamo-amo između dve krajnosti, iako su sale bile dobro osvetljene i dalje je trajala neodlučnost pred tim platnima koja su možda bila slike fotografija ili posledica opsednutosti realizmom koja je slikara vodila do opasne ili dvosmislene granice.

  U prvoj sali je bilo četiri ili pet slika koje su se vrtele oko teme praznog stola ili stola sa veoma malo predmeta, žestoko osvetljenog bleštavom sunčevom svetlošću. Na nekim platnima stolu je bila pridodata stolica, na drugima nije bilo ničega pokraj, osim njegove izdužene senke na podu koju je svetlost ošinula sa strane. Kada je ušla u drugu salu, videla je nešto novo, na slici je, osim enterijera sa prostranim izlazom prema nedovoljno jasnim vrtovima, bila i ljudska prilika; okrenuta leđima, već se bila udaljila od kuće u kojoj se neizbežni sto ponavljao u prvom planu, na jednakom rastojanju od naslikane prilike i od Dijane. Nije bilo teško shvatiti ili zamisliti da je kuća uvek bila jedna te ista, sada joj je pridodata dugačka zelenkasta galerija sa druge slike na kojoj je prilika s leđa gledala prema nekom udaljenom prozoru-vratima. Čudnovato, ali silueta lika imala je manju snagu nego prazni stolovi, u njoj je bilo nečega od slučajnog posetioca koji se bez posebnog razloga šeta prostranom napuštenom kućom. A posle je bila tišina, ne samo zato što je Dijana, izgleda, bila jedini posetilac u malom muzeju, nego je i iz slika izbijala samoća koju je tamna muška prilika samo produbljivala. “Ima nečega u toj svetlosti”, pomisli Dijana, “svetlosti koja ulazi kao neka čvrsta materija i pritišće stvari”. Ali i boja je bila puna tišine, pozadine veoma tamne, žestoki kontrasti su senci davali izgled pogrebnog pokrova, tromih draperija mrtvačkog kovčega.

  Ušavši u drugu salu iznenađeno je otkrila da je osim još jednog niza slika sa praznim stolovima i leđima okrenutom prilikom bilo i nekoliko sa drugačijim temama, sa usamljenim telefonom, parom figura. Gledala ih je naravno, ali pomalo kao da ih ne vidi, sekvenca sa kućom i usamljenim stolovima imala je toliku snagu da su se ostale slike pretvarale u nekakav dodatak, skoro kao ukrasne slike koje vise po zidovima naslikane kuće, a ne u muzeju. Beše joj zanimljivo što otkriva koliko lako podleže hipnozi, oseti pomalo sanjivo zadovoljstvo u prepuštanju mašti, bezopasnim đavolima podnevne vrućine. Vrati se u prvu salu jer nije bila uverena da se dobro seća jedne od slika što ju je videla, i otkri da se na stolu za koji je mislila da je prazan nalazi vrč sa kičicama. Prazan sto je, naprotiv, bio na slici obešenoj na suprotnom zidu, i Dijana za trenutak stade pokušavajući da bolje razazna pozadinu platna, otvorena vrata iza kojih se nazirala druga prostorija, deo nekakvog kamina ili drugih vrata. Postajalo joj je jasnije da sve sobe pripadaju jednoj te istoj kući, kao hipertrofija nekakvog autoportreta u kojem je umetnik bio uglađeno rasejan, osim ako nije predstavljen crnom prilikom (sa dugačkim ogrtačem na jednoj od slika), uporno okrenutoj leđima drugom posetiocu, uljezu koji je platio kako bi i sam ušao u kuću i šetao se praznim sobama.

  Vratila se u drugu salu i pošla prema pritvorenim vratima koja su vodila u sledeću. Jedan ljubazan i malo prigušen glas natera je da se okrene; uniformisani čuvar – po ovakvoj vrućini, jadnik – došao je da joj kaže kako se muzej zatvara u podne, ali će ponovo biti otvoren u pola četiri.

  – Ima li još mnogo da se vidi? – upita Dijana, koja je iznenada osetila umor od muzeja, mučninu u očima koje su progutale isuviše slika.

  – Ne, samo poslednja sala, gospođice. Tamo je jedna jedina slika, kažu da je umetnik tražio da stoji zasebno. Hoćete li da je vidite pre nego što odete? Mogu da sačekam koji trenutak.

  Baš je bila luda što nije pristala, Dijana je to znala istog časa kada je kazala ne i našalila se sa čuvarem na račun ručka koji se ohladi ako čovek ne stigne na vreme. “Nećete morati da opet plaćate ulaznicu ako se vratite”, rekao je čuvar, “sad vas već poznajem”. Na ulici, zaslepljena podnevnom svetlošću, upita se šta joj bi do đavola, besmisleno je toliko se zanimati za hiperrealizam ili već šta je to kod tog nepoznatog slikara, pa odjednom propustiti poslednju sliku koja je možda i najbolja. Ali ne, umetnik je hteo da je odvoji od ostalih a to znači da je ona možda sasvim različita, u drugom maniru ili iz drugog perioda, zašto bi se tek tako prekidala sekvenca koja je u njoj trajala kao celina, uvlačeći je u okvir bez pukotina. Bolje što nije ušla u poslednju salu, nije podlegla opsesiji savesnog turiste, tužnoj manijačkoj želji da se muzeji obiđu do kraja.

  Spazi u daljini kafanu na trgu i pomisli kako je vreme ručku; nije bila gladna ali uvek je bilo tako kad je putovala sa Orlandom, za Orlanda je podne bilo ključni trenutak, ceremonija ručka sakralizovala je na neki način prelaz iz pre u podne, i Orlando bi svakako odbio da nastavi šetnju po varoši kad je kafana tu na dva koraka. Ali Dijana nije bila gladna i pomisao na Orlanda je u njoj sve manje izazivala bol; nastaviti šetnju udaljujući se od kafane nije značilo odupirati se ritualima ili izdati ih. Mogla se slobodno dalje sećati i ne pokoravajući se tolikim stvarima, prepustiti se šetnji nasumice i nejasnom sećanju na neko drugo leto sa Orlandom u planinama, na neku plažu, sećanju što joj se možda vraćalo kako bi je pročistilo od sunca koje je pržilo u leđa i potiljak, Orlando na onoj plaži šibanoj vetrom i solju dok se Dijana gubila u bezimenim i bezljudnim uličicama, dok se kretala tik uza zidove od sivog kamena, rasejano posmatrajući neku neobičnu otvorenu kapiju koja je dopuštala sumnju da iza nje postoje dvorišta, bunari sa svežom vodom, glicinije, mačke što dremaju na kamenim pločama. I ponovo taj osećaj da ne prolazi ona kroz varoš već da varoš prolazi kroz nju, kamene ploče ulica koje klize unazad kao na pokretnoj traci, to biti-ovde dok stvari teku i gube se za leđima, bezimen život ili bezimena varoš. Sada je dolazio maleni trg sa dve rahitične klupe, još jedna uličica što izlazi na okolna polja, bašte sa ne preterano čvrstim plotovima, savršena samoća podneva, njegova surovost senkoubice, zaustavitelja vremena. U pomalo zapuštenom vrtu nije bilo drveća, po njemu je pogled mogao neometano da švrlja, sve do širokih otvorenih vrata stare kuće. Sa nevericom, a u isti mah bez ikakve sumnje, Dijana u senci nazre galeriju istovetnu sa onom koja se nalazila na jednoj od slika u muzeju, osećala se kao da prilazi slici sa druge strane, sa spoljašnje strane kuće, umesto da kao posetilac bude deo njenih prostorija. Ako je bilo nečega čudnog u tom trenutku, onda je to bio nedostatak čuđenja pri prepoznavanju koje ju je teralo da bez oklevanja uđe u vrt i priđe kućnim vratima, na kraju krajeva zašto da ne kad je platila ulaznicu, kad nije bilo nikoga da se usprotivi njenom prisustvu u vrtu, njenom prolasku kroz otvorena dvokrilna vrata, hodanju kroz galeriju što vodi u prvu praznu salu u koju je kroz prozor ulazila žuta žuč svetlosti, prelamajući se na zidu sa strane, presecajući jedan prazan sto i jednu jedinu stolicu.

  Ni straha ni iznenađenja, čak je i lako dostupno pribežište u pozivanju na slučajnost skliznulo kraj Dijane ne našavši uporište, zašto bi se mučila oko pretpostavki i objašnjenja kada su se druga vrata već otvarala s leve strane i u jednoj sobi sa velikim ognjištima neizbežni sto se pružao u dugu, brižljivo ocrtanu senku. Dijana ravnodušno pogleda mali beli stolnjak i tri čaše, ponavljanja su postajala dosadna, žestoki udar svetlosti presecao je senku. Jedino su vrata u dnu bila različita, to što su zatvorena umesto pritvorena unosilo je nešto neočekivano u obilazak koji se ponavljao tako poslušno. Zadrža se jedva tren, reče u sebi kako su vrata zatvorena naprosto zato što ona nije bila ušla u poslednju salu u muzeju, i pogledati iza tih vrata bilo bi isto što i vratiti se onamo kako bi se upotpunila poseta. Sve je preterano geometrično, na kraju krajeva, sve je neslućeno, a opet kao predviđeno, plašiti se ili čuditi izgledalo je podjednako neprilično kao i zazviždati ili upitati na sav glas ima li koga u kući.

  Izuzetka nije bilo čak ni u toj jedinoj razlici, vrata popustiše pod njenom rukom i opet bi ono isto, mlaz žute svetlosti sudarao se sa zidom, sto je izgledao još prazniji nego ostali, njegova izdužena i groteskna projekcija ostavljala je utisak da mu je neko silovito strgao crni stolnjak i bacio ga na tle, a zašto ga ne bi videla na drugi način, kao čvrsto telo na četiri noge kome su upravo skinuli odeću i bacilli je ukraj da bude crnkasta mrlja. Bilo je dovoljno pogledati zidove i prozor pa uočiti onu istu praznu pozornicu, ovog puta nema čak ni drugih vrata koja bi kuću produžila u nove prostorije. Premda je pored stola videla stolicu, nije je bila uključila u prvo prepoznavanje, ali ju je sada pribrojala poznatim stvarima, onolikom broju stolova sa ili bez stolica u onoliko mnogo sličnih prostorija. Nejasno razočarana, prišla je stolu i sela, zapalila cigaretu, poigrala se dimom koji je puzio niz vodoravan mlaz svetlosti, ocrtavajući samog sebe, kao u želji da se suprotstavi težnji ka praznini što vlada u svim sobama, na svim slikama, isto onako kao što je iznenadan smeh negde iza Dijaninih leđa na trenutak presekao tišinu iako je to možda bio samo kratak zov neke ptice tamo napolju, škripa suvog drveta; svakako, nema potrebe da ponovo zagleda u prethodnu prostoriju gde su tri čaše sa stola bacale svoje sablasne senke na zid, nepotrebna je žurba, bekstvo bez panike, al ii bez osvrtanja.

  Na ulici je neki dečak upita koliko je sati i Dijana pomisli kako mora požuriti ako hoće da ruča, ali kelner kao da ju je čekao ispod platana, mahnu joj u znak dobrodošlice i pokaza najhladovitije mesto. Nije imalo smisla jesti ali se u Dijaninom svetu gotovo uvek jelo tako, ili zato što bi Orlando rekao da je vreme ručku, ili zato što joj nije preostajalo ništa drugo između dva posla. Naručila je jedno jelo i belo vino, čekala je previse dugo za tako prazan lokal; već pre nego što je popila kafu i platila znala je da će se vratiti u muzej, da je ono najgore u njoj primorava da ponovo pogleda to što bi bilo bolje prihvatiti bez analiziranja, skoro bez radoznalosti, i da će, ako ne učini tako, žaliti na kraju etape kada sve opet postane obično kao što je uvek, muzeji i hoteli i prebiranje po prošlosti. Pa i ako u stvari ništa ne bi bilo razjašnjeno, njena bi se inteligencija protegnula kao zadovoljna kuja čim bi utvrdila potpunu simetričnost stvari, da slika obešena u poslednjoj sali muzeja poslušno predstavlja poslednju prostoriju u kući; čak bi se i sve ostalo moglo uklopiti u poredak, ako bi razgovarala sa čuvarom radi upotpunjavanja praznina, na kraju krajeva, ima toliko umetnika koji savršeno tačno kopiraju svoje modele, toliki stolovi ovog sveta završili su u Luvru ili Metropolitenu udvajajući stvarnosti pretvorene u prah i zaborav.

  Bez žurbe je prošla kroz prve dve sale (u drugoj je bio jedan par koji je razgovarao šapatom iako su do tada oni bili jedini posetioci tog popodneva). Dijana se zadržala ispred dve ili tri slike i po prvi put ugao svetlosti uđe i u nju kao nešto nemoguće što nije htela da prizna u praznoj kući. Vide kako se onaj par zaputio ka izlazu, pa sačeka da ostane sama pre nego što krene ka vratima poslednje sale. Platno se nalazilo na zidu s leve strane, trebalo je poći od sredine kako bi se dobro videlo šta je na njemu: sto i stolica na kojoj je sedela jedna žena. Kao i lik okrenut leđima sa nekih od slika, žena je bila obučena u crno, ali joj je lice bilo okrenuto za tri četvrti, a smeđa kosa padala joj je do ramena preko nevidljive strane profila. Nije bilo ničega po čemu bi se razlikovala od svega prethodnog, uklapala se u istu likovnu predstavu kao i čovek što se šetao po drugim platnima, bila je deo jedne sekvence, još jedna figura potekla od iste estetičke volje. A istovremeno je tu bilo nečega što je možda objašnjavalo zašto je slika sama u poslednjoj sali, iz vidnih sličnosti izbijalo je sada drugačije osećanje, sve jače ubeđenje, ne samo što se ta žena razlikuje od one druge ličnosti po polu, već i po držanju, leva ruka koja opušteno visi niz telo, trup lako povijen i svom težinom oslonjen na nevidljivi lakat spušten na sto, govorili su Dijani nešto drugo, pokazivali su opuštenost koja je išla s onu stranu povlačenja u sebe ili teškog sna. Ta žena je bila mrtva, kosa i ruka su joj visili, njena nepokretnost je na neobjašnjiv način bila izrazitija od nepomičnosti stvari ili bića na drugim slikama: smrt je tu bila kao vrhunac tišine, vrhunac samoće u kući i u njenim ličnostima, u svakom od stolova i senki i galerija.

  I ne znajući kako, ponovo se nađe na ulici, na trgu, uđe u auto i izađe na uzavreli drum. Iz sve snage je nagazila papučicu za gas, ali je malo-pomalo usporavala, počela je da misli tek kada joj cigareta oprlji usne, besmisleno je misliti kada ima toliko kaseta sa muzikom koju je Orlando voleo i zaboravio i koje je ona s vremena na vreme slušala, pristajući na mučenje izazvano naletom uspomena dražih od samoće, od nejasne slike praznog sedišta pokraj sebe. Do grada joj je trebalo svega jedan čas, a činilo joj se da do njega ima da putuje satima, ili vekovima, kao do svega ostalog, do zaborava, na primer, ili dugog kupanja u toploj vodi u hotelu, viskija u baru, večernjih novina. Sve je simetrično, kao što je za nju uvek i bilo, nova etapa kao replika na prethodnu, sledeći hotel će zatvoriti parni broj hotela ili otvoriti neparni koji će popuniti sledeća etapa; kao kreveti, naftovodi, katedrale ili nedelje. A isto bi se moralo dogoditi i u muzeju gde je ponavljanje bilo manijačko, predmet za predmetom, sto za stolom, do nepodnošljivog završetka loma, izuzetka zbog koga je na sekundu blesnulo savršeno slaganje nečega što se već nije uklapalo ni u šta, ni u razum ni u ludilo. Jer, najgore bi bilo tražiti nešto razborito u onome što je od početka bilo pomalo delirično, idiotsko ponavljanje, a istovremeno osećati kao nekakvu mučninu da bi samo njegovo potpuno ispunjenje povratilo sklad saobražen razumu, postavilo to ludilo sa dobre strane njenog života, stavilo ga u isti red sa drugim simetrijama, drugim etapama. Ali onda nije moguće, nešto je tu izmaklo i ne može se tek tako sve to i dalje prihvatiti, čitavo njeno telo izvijalo se unazad kao da se opire nastavljanju puta, ako je nešto ostalo da se učini onda je to napraviti polukrug i vratiti se, uveriti se svim razumnim dokazima da je budalasto, da kuća ne postoji ili da postoji, da je tamo, ali je u muzeju samo izložba apstraktnih crteža ili istorijskih slika, nešto što se ona nije ni potrudila da vidi. Bekstvo je prljav način da se prihvati neprihvatljivo, da se isuviše kasno istupi iz jedinog života koji se može zamisliti, svakodnevno bezbojno povlađivanje izlasku sunca ili vestima na radiju. Opazi prazan proctor s desne strane, okrenu kola i vrati se na drum, jureći punom brzinom sve dok prvi salaši iz okoline varoši ne počeše da joj se vraćaju u susret. Ostavi za sobom trg, zapamtila je da će skrenuvši levo izbiti na stanicu gde će moći da ostavi auto, nastavi pešice prvom pustom uličicom, ču kako cvrči cvrčak negde na platanu, napušteni vrt je bio tu, velika vrata i dalje otvorena.

  Čemu se zadržavati u prvim dvema prostorijama u kojima vodoravna svetlost nije oslabila, utvrđivati da su stolovi tu, da je možda ona sama zatvorila vrata treće sobe kada je izlazila. Znala je, treba samo da ih gurne, da uđe bez ikakvih teškoća, pa da u punom svetlu vidi sto i stolicu. Ponovo će sesti kako bi popušila cigaretu (pepeo sa one druge prilično se nakupio u jednom uglu stola, opušak je sigurno bacila na ulici), naslanjajući se na stranu ne bi li izbegla da joj svetlost sa prozora bije pravo u oči. Potraži upaljač u torbi, pogleda prvi kolut dima koji se uvijao spram svetlosti. Ako je jedva primetan smeh ipak bio samo ptičja pesma, sada napolju nije pevala nikakva ptica. Ali ostalo joj je još mnogo cigareta da popuši, mogla se osloniti na sto i pustiti da joj pogled luta po tami zida u dnu. Mogla je da ode kad god zaželi, naravno, a mogla je i da ostane; možda bi bilo lepo videti da li će se sunčeva svetlost popeti uza zid sve više izdužujući senku njenoga tela, stola i stolice, ili će ostati ovako, ne menjajući ništa, svetlost nepokretna kao sve ostalo kao ona i kao dim, nepokretni.

Odlomak iz knjige “Dnevnik o priči” (Julio Cortazar), izdanje Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1987. Izbor Kortasarovih priča je sačinjen iz tri njegove zbirke “Un tal Lucas”, “Octaedro” i “Deshoras”.

Priča “Kraj etape” prekucana iz drugog dela knjige „Dnevnik o priči” (nalazi se u zbirci priča Julio Cortazar “Deshoras”).