„Evo još jednog iz serije „otpisanih“ asova. Otpisanih mereno malograđanskim aršinima po kojima je valjano samo ono što se trenutno dobro prodaje i dobro kotira. Naravno, takve „diskutabilne stvari“ treba proslediti mudrima na rešavanje, a ja dodajem da, ako ni zbog čega drugog, pamtim Jelića kao strahovitog gitaristu sa početka sedamdesetih, pa i nešto ranije. Danas je, naravno, mnogo sigurniji svirač, ali u to doba je bio najinventivniji i najmoderniji gitarista Jugosalvije. Kad god je YU grupa svirala, potencijalni Jelićevi naslednici tiskali su se uz binu u nadi da će otkriti tajnu njegovog zvuka. Svesno potiskujući u stranu učinak ostalih članova, tvrdim da je osnovno obeležje YU grupe od samoga osnivanja bio zvuk gitare Dragana Jelića. Kvalitet muzike ovog sastava uvek je bio u zavisnosti od raspoloženja čoveka koji upravo počinje svoju priču po već uhodanom redosledu:

– To… ta moja priča počinje negde hiljadu devetsto pedeset i sedme, otprilike. Pazi samo, to je vreme kada sam ja shvatio, odnosno saznao da osim narodne psotoji i zabavna muzika. Tada sam imao deset godina otprilike. U to vreme je Nikola Karaklajić počeo sa onom emisijom „Sastanak u 9 i 5“ i to su bila moja prva saznanja o pop muzici… o „Šedousima“. Počele su da niču prve grupe. A u to vreme je ćale svojim sinovima… ima nas troje… kupio harmoniku, kao sad bi mi trebali da sviramo narodnu muziku. I, mi smo se iživljavali na toj harmonici jedno mesec dana, a onda smo to batalili, što je ćaleta dosta razočaralo.

– Pretpostavljam da je posle harmonike na red došla gitara – kako je to izgledalo?

– To je išlo uz Žiku. On je bio stariji, slušao je Luksemburg i pored njega i ja sam polagano ulazio, da tako kažem, u taj svet pop muzike. Onda se on popalio da svira gitaru i tata je obećao da će dobiti gitaru, ako školsku godinu završi sa dobrim uspehom. Pa, pošto je to bilo u redu, dobije on tu gitaru… to je bila neka za tri-četiri hiljade i… tako je Žika počeo da svira gitaru. Ja naravno, u početku nisam smeo ni da je pipnem, ali kasnije mi je to dopustio, tako da sam i ja poćeo da sviruckam pomalo.

– Nešto kasnije ste „sviruckali“, kako su mi neki ljudi pričali, na, za ono vreme izuzetno dobroj opremi?

– Znaš kako je to bilo – otac je nešto radio… odnosno bio je na službi u inostranstvu i skupio je nešto novaca… nekih 100 000 lira ili dvesta, ne sećam se baš, i mislio je te pare da potroši na neko putovanje, na neki provod sa mamom. Međutim, mi smo izvršili pritisak na mamu, ubeđujući je i preklinjući da nam od tih para kupe električne gitare. I, uspeli smo – ćale nam je kupio dve električne gitare… to su bile „Eko“ gitare i fabričko pojačalo, ne sećam se koje marke ali imalo je 12 vati  i za ono vreme je bilo „mrak“. To je bilo strašno nešto. To pojačalo je imalo vibrator i svi su dolazili da vide šta to drhti u tom pojačalu. I Žika i drugi brat su svirali te gitare, a ja sam u toj kombinaciji trebao da budem bas-gitarista. Bio sam najmlađi, pa kao takav morao sam da sviram najmanje atraktivni instrument. U ono vreme svirati bas-gitaru bilo je onako, usput.

– Često spominješ „srednjeg“ brata – kako mu je ime?

– Rade.

– Znači Žika i Rade su imali te skupocene za ono doba gitare, a tvoja – kako je izgledala bas-gitara u toj postavi?

– Uh, našli smo neku akustičnu gitaru, polomljenu; uzeli vrat od nje, pa nam je jedan stolar iz Zemuna… Tarzan su ga zvali… napravio ostatak gitare po uzoru na „Telekaster“ gitaru. Seić iz Balkanske ulice je napravio žice i to je bila ta, moja prva gitara.

– Sa kojom si prvi put izašao na binu?

– Aha. To je bilo šezdeset i prve u Domu kulture koji se nalazio tačno na mestu gde je sada hala „Pinki“. Zvali smo se Albatrosi, svirali smo muziku koja se tada slušala i to je bio taj neki moj početak. Onda smo prešli u zemunsku „Crnu mačku“. Tamo smo svirali otprilike dve godine i mogu ti reći da je sala uvek bila krcata, a i danas mnogi Zemunci žale za „Crnom mačkom“. Ne kažem ja da smo mi bili dobri tada, već je atmosfera tamo bila strašna. Ja se toga uvek rado sećam.

– Obično je rad u prvoj grupi kratkog veka?

– Da. Posle Albatrosa nailaze… čekaj da se setim… ne znam, opet neka grupa gde su svirali… čekaj… ko je svirao? Žika, ja… Rade je bio u vojsci. Ne mogu baš da se setim, ali posle pet-šest meseci smo oformili Alase. To je već bila šezdeset i četvrta godina. Alasi su za mene bili značajni i zbog toga što sam sa bas-gitare konačno prešao na gitaru sa šest žica.

– Opiši malo taj „prelazak“.

– Pa, vidiš, kada je burazer otišao u vojsku, Žika i ja smo tražili zamenu, ali to nije baš lako išlo. Onda je Žika navalio da ja sviram gitaru, pa sam tako počeo. U to vreme sam ja primetio da Henk Marvin svira gitaru sa „zavijanjem“ tonova, da tako kažem, i ja sam to kopirao i to je za Zemun bila zanimljiva caka, tako da sam se održao baš zbog toga kao gitarista u Alasima, mada su ostali bili iskusniji muzičari od mene.

– Idemo dalje.

– Posle Alasa je sve lako i lepo išlo sve do trenutka kada sam bio po nekima proglašen za najboljeg gitaristu. Sve je išlo normalno i postupno. Prvo je neko uočio dobar ton moje gitare, pa sve bolju tehniku i tako, došlo je do toga da čujem od drugih kako najbolje sviram bluz u Jugoslaviji i slično. To je već malo komplikovalo taj moj put i to je trajalo do sedamdeset i četvrte godine, kada sam otišao u armiju, a posle toga je sve to malo splasnulo i postalo nekako normalnije.

– Preskočio si jedan dug i važan period – da se vratimo u vreme Beduina.

– Da ne bude da to ja pričam, pitaj sve koji su u to vreme pratili muziku kako su Beduini svirali. Za ono vreme, to je što se muzike tiče, stvarno bio najjači i najperspektivniji bend. Mi smo bolje svirali od Silueta, ali smo bili na periferiji. Znači, lokalna grupa, bez obzira što smo bili blizu Beograda. U stvari, mi smo svirali samo nedeljom na nekom matineu u „Topčiderskoj noći“ dok su Siluete imale udarne termine u centru grada – u „Gradskom podrumu“. E, a tada su muzičari često prelazili iz jedne u drugu grupu na onu foru – ako pređeš kod nas kupićemo ti pojačalo i novu gitaru! Tada je to bilo k’o fudbalerima danas kad daš stan i… šta ja znam… kola da pređe iz jednog kluba u drugi. E, tada sam i ja prešao u Siluete. Rade više nije hteo da svira. Oženio se i rešio je da se povuče. U toj atmosferi njegovog odlaska jedne nedelje sam otišao u „Gradski podrum“ da slušam Siluete. To je bio haos! Fantastična atmosfera, svi su pevali i igrali što na našim svirkama nije bilo toliko izraženo. Bilo je toga i kod nas, ali ne toliko. Mi toliku popularnost i takvu publiku nismo imali. I tada sam ja prešao kod njih. Kako je to i zašto bilo ja sada mogu samo da nagađam, jer se zaista toga ne sećam. U stvari, sve te radnje mimo muzike meni u to vreme nisu uopšte bile jasne. Recimo u Siluetama su poslove vodili Zoran Miščević i bubnjar Miške. Veze ja godinama nisam imao koliki su troškovi za ovo, koliki za ono. Ja sam samo svirao, a oni su mi davali toliko i toliko love, ja sam rekao: Hvala i… zdravo – doviđenja.

– To sa Siluetama je došlo uoči one čuvene gitarijade?

– Da, pred samu gitarijadu. To ti je ovako bilo: urnebes jedan opšti! To je i televizija snimala i narod je lepo mogao da vidi šta se tamo dešavalo. Ja sam natukao neku plavu periku na glavu, tako… da budem atraktivniji. Kao ja Brajen Džons, kao mi neki Roling Stounsi. U stvari, u Siluetama su svi bili čupavi, osim mene, jer moj nastavnik iz predvojničke obuke, Mančić… zvali smo ga Manča… ni slučajno mi nije dozvoljavao da ne budem primer lepo podšišanog učenika, što mi je smetalo dosta. E, natučem ti ja tu periku i izađu Siluete na binu. To je bio urnebes, zaista. A jedna grupa najbučnijih… to su bili navijači Beduina… počela je da nas gađa svim i svačim. Sve što bi dohvatili frljali su na nas. Onda je mene strefila noga od stolice u glavu. Nisam ja to tada tragično shvatao – to mu je tada nekako bilo normalno, deo provoda. Valjda i da je pucao neko na mene, ja bih ostao mrtav-‘ladan. E, kasnije se ispostavilo da me je to gađao Peca Popović koji me i danas mrzi…

– Tu „mržnju“ bi morao da argumentuješ.

– Ma ne mrzi me on ozbiljno, nego zbog toga što sam iz Beduina prešao u Siluete (smeje se).

– Da nastavimo o tvom radu u Siluetama.

– Vidi – Siluete su svoj vrhunac doživele na trećoj gitarijadi, čini mi se. Tada je bilo 14.000 ljudi. To su bile kolone. k’o kad igra Zvezda, pa se sva ona rulja sjuri kući posle utakmice. Strašno nešto! Siluete su u to vreme i vizuelno i… pa dobro, ne baš muzički… mislim, ta vizuelnost je pokrivala… hoću da kažem da su Siluete bile same po sebi neviđeni spektakl. Ta gitarijada je bila kulminacija. Posle toga nas je vrbovao jedan mladić da dođemo u Beč. Kao – vi ste strašni, tamo ćete da napravite čuda! On će kao tamo da muva, mi ćemo da sviramo, pa ćemo da postanemo slavni kao Bitlsi. Znaš već kako to ide. I… počelo je tako što smo svirali sa nekim bečkim grupama, pa je došlo do toga da smo morali od tih muzičara da se grebemo za ručak. Muke neviđene! Ja sam Beč fantastično poznavao, jer smo išli pešice po Beču. Nismo imali love za klopu, a ni za autobus, pa smo iz stana šibali pešice na drugi kraj Beča svakoga dana na svirku. Tako da je to, što sam upoznao Beč, jedino bilo korisno za tih mesec dana i nešto više koliko sam, čini mi se, bio tamo. Puklo je kada su Zoran Miščević i Dejan Dunjić zapucali da idemo u Nemačku. Kao – ovde ne valja, tamo će biti dobro! Ja više nisam mogao.

– To je cela priča?

– E, ne, ovo je interesantno. S’ nama je tada u Beču bio i Grada… Gradibor Veljković, koji je tada bio i menadžer Silueta. On je mislio da će to stvarno sve tako da se ostvari i da on, ako nećemo ne bi bio sa nama u Beču, da bi to… šta ja znam… da bi on izgubio grdan novac, da bi ga mi prešli možda i tako dalje. Mada, on nije znao ni jednu reč nemačkog. Znači, bio je samo jedan višak pri deljenju hrane. Pa smo se dogovorili da se vrate on i Ljuba Đorđević koji je jedno vreme svirao orgulje, a mi smo nastavili u triju. U stvari nas trojica i Zoran Miščević kao četvrti, kao pevač. Tako se od njihovog odlaska to naše produžilo još dvadesetak dana, još dve-tri svirke i onda sam ja napisao pismo kući da nam šalju hranu i novac za povratak. Više se nije moglo.

– Vratili ste se kući?

– Da i štos je što nama nije bilo dosta onih strahota u Beču, već smo tri dana po povratku sa Elipsama nastupili kao predgrupa Serčersima u Beogradu. To je bilo, ja mislim, prvi veliki neuspeh Silueta u Beogradu. Naglo je pošlo dole. Imali smo sa Serčersima tri ili četiri svirke i ja sam posle toga napustio Siluete.

– Bilo je vreme za Džentlmene?

– Da. Dok smo mi bili u Beču… U stvari pre polaska u Beč, Žika je sa još nekim ljudima osnovao Džentlmene i… po mom odlasku iz Silueta desilo se to, da je jedan naš stari prijatelj iz detinjstva došao sa Hvara… On je svirao saksofon. Tamo na Hvaru je našao tezgu i sad su mu trebali muzičari. To je u stvari, bio pravi početak Džentlmena. Po meni, mi smo bili u samom startu među prvima, mada smo imali skidani repertoar. Kod nas je taj repertoar zvučao… bio je drugačiji. Nije to bilo klasično skidanje stvari… Osim Žike i mene tu su bili – Boka, Velibor Bogdanović bubnjar, Mića Simigić je svirao saksofon i Branko Marušić Čutura je pevao. Tri godine smo svirali i, opet, onog trenutka kada sam osetio da to muzički više nije to, da dvojica ili trojica stvarno rade i napreduju, a ostali se šlepaju…

– Sada je red na priču o nastanku YU grupe.

– Vidi – za stvaranje YU grupe donekle je zaslužan i gitarista grupe Montenegro. On je letovao u Poreču, u Zelenoj laguni, gde smo mi pred rasturanje svirali i mi smo u programu imali blok skinutih stvari od Hendriksa i Krimovaca. Dakle, muzika za trio a ne petorku, kakva nam je postava bila. To smo svirali Boka, Žika i ja. I onda je čovek došao do mene i kaže: „Što vi bre, držite ovu dvojicu kad bolje zvučite kao trio?“ Naravno, nismo mi zbog toga počeli da radimo kao trio, ali takva mišljenja su potvrđivala ispravnost naših razmišljanja o rasturanju Džentlmena. Onda, po povratku kući, u oktobru mesecu osnivamo YU grupu koja je taj naziv dobila 29. novembra te godine. To je priča koja se zna – u „Sinagogi“, kod Modlija je to bilo.

– Na kraju ovih razgovora uobičajene su poruke početnicima, koje su, kao po pravilu, slične, pa zato bolje ispričaj priču o gitari koju si imao, koju više nemaš, a voleo bi da je imaš.

– Ja žalim za jednom gitarom… Za jednim „Hefnerom“ iz vremena Silueta. To je jedan veliki „Hefner“, poluakustična gitara koja je imala izvanredan ton, vrat… Ma, sve je bilo izvrsno. U stvari, možda bi mi ona danas stajala negde u ćošku, ali mi je prirasla srcu zbog nekog oblika, zbog lakoće svoje, zbog tog tona koji sam u to vreme imao i zbog samog onog vremena, valjda. Ne znam, ali bih bio srećan da je ponovo imam.“

Članak „Tako je počeo Dragan Jelić“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 104, 19. decembar 1980.

„- Odlično ste bili prihvaćeni na nedavnoj svirci u Skenderbegovoj.

Gile: Da, dobro smo se uvežbali. Vežbamo svaki dan u SKC-u, pa je to rezultiralo nekakvom dobrom svirkom, zar ne? Mada je sve to bila kao neka proba; svirali smo kratko, da se čisto isprobamo, da vidimo kako funkcionišemo.Znaš, krajem maja bi trebalo da krenemo na jednu manju turneju po Srbiji. Idemo u Kragujevac, Niš itd.

– Imali ste nekakvih problema da obradite kompozicije sa albuma za živo izvođemje?

Gile: Pa, ne velikih. Dobro, bilo je tu nekih dileja ili producentskih zahvata koje nismo mogli izvesti na koncertu kao u studiju, ali bitnijih promena nije bilo.

Ljuba: Kada je na probi malo glasnije, onda uletiš u neki čudan fazon, dobiješ energiju, malo izmeniš stvar, ali u osećaju a ne u formi. Za živu svirku je tu i tamo različit osećaj, ali i on se menja od nastupa do nastupa.

– Zadovoljni ste ovom pločom?

Ljuba: Ja sam vrlo zadovoljan, pošto je to novina za mene, a to je važno, uvek se menjati, uvek nešto novo…

– Pa da, i sinthy si kupio…

Ljuba: A, to tek posebno! Oduševljen sam sintisajzerom. Toliko mogućnosti… Mislim da sam ga dobro upoznao, ali još uvek iznalazim nove mogućnosti. Specijalno u studiju, kada se prikačim za one sprave.

Gile: I ja sam vrlo zadovoljan albumom, jer postoji veoma bitna razlika od svega onoga što smo do sada radili.

– Kakva je po tgebi bitna razlika između vašeg prvog albuma i „Lišće prekriva Lisabon“? o „Warszava ’81“ ćemo kasnije, sad se samokritički osvrni…

Gile se osvrće i gleda po sobi, onda se mrtav ozbiljan udubljuje u ključna objašnjenja.

Gile: Prva ploča je bila daleko više…početnička, rekao bih. Uostalom, niko od nas nije imao neku karijeru pre Električnog orgazma, niko nije svirao; dobro Jovec i ja smo sviruckali po nekim grupicama, ali to je bilo… Hoću da kažem da sam svestan da prva ploča ima mana. Primećujem tek sada, da je tamo bilo dosta nekakvih dečijih stvari, nekakve dečije naivnosti. Naročito u tekstovima, ali i u samom pristupu i radu. Tada smo baš hteli da radimo, da budemo pank.

– Možda će ti se i ova ploča za neko vreme činiti naivna?

Gile: Ja i dalje mislim da je ta ploča OK. A možda će mi i biti naivna. U stvari, sigurno će mi biti naivno! Svako ostvarenje ima mana, samo se to kasnije primeti. Nismo mi neki savremeni stvaraoci. Znaš, bitna razlika koju sam hteo da naglasim je, da sada puno bolje sviramo u tehničkom smislu, nego na prvoj ploči. Sada smo nekako sazreli, pojma nemam, jednostavno smo sigurniji, jer bolje vladamo instrumentima.

– Kako se prodaje ploča?

Gile: Ne znam baš tačno. Srebrna je, to je glavno. Mi smo zadovoljni prodajom, ako si to hteo da pitaš.

– Zadovoljni ste kućom?

Gile: Svakako. Može u stvari da se kaže da je Jugoton najbolji u Jugi, ali, kao najbolji među najgorima, pošto su sve disko kuće sa gomilom mana.

– Možda im je kadar prestar da prati ovakvu vrstu muzike?

Gile: Mi smo imali sreću da upoznamo Škaricu. On je jedinstven. Bez ikakvih problema smo dobijali ono što smo želeli.

———————–

Gile trpa već četvrtu kašičicu šećera u čaj. Gledamo ga upitno. Smeška se.

Gile: Svi se preneraze kad vide koliko šećera jedem. Puno volim šećer. Znaš, počeo sam da ti pričam o razlikama između prve i druge ploče. U tekstovima je velika razlika…razlikuju se baš za 360 stepeni.

– Sada bolje razmišljaš jer je šećer hrana za mozak, ali je smrt za debelo crevo.

Gile: Pa da. Ja mnogo mislim, pa mi treba hrana. Jebeš debelo crevo. Mozak je ono bitno (nije baš sasvim pri zemlji – op.p.). Sto puta sam rekao da su tekstovi sa prve ploče (brzi prelazak na temu) bili buntovnički „rebel“. Na drugij ploči su više intimni, više ih preživljavam…

– Znači da je postignuta drastična promena. Verovatno i u muzici, pošto ste promenili basistu. Kako ti gledaš na to ?

Gile: Ne samo basistu, već i bubnjara, jer Čavke nije svirao na prvoj ploči, svirao je Mango iz Grupe „I“. I ja to ne bih nazvao „drastičnim“. Nije to drastična promena, to je jedan logičan sled događaja, logična razvojna putanja, pa je moralo doći do malih pomaka, s obzirom da imamo potpuno drugu ritam sekciju.

– A Marinica? Ona je imala šarma.

Gile: Nje se više niko ne seća, to me je pitanje začudilo. Ona stvarno nije mogla da prati naš razvoj, čuo si kakav je bas na ploči. Tu je i malo funka. Grof je sam predložio tako nešto. Sa druge strane, Grof i Čavke se već znaju, čak su i svirali zajedno. Čavke nas je upoznao sa Grofom, on nam je zaista više odgovarao.

– Nemate više problema oko opreme?

Gile: Đavola! Zamisli: Čavke nema svoj komplet bubnjeva. Mi smo kao neka grupa, a bubnjar nema svoje bubnjeve, mada to nije najvažnije…

– Družite li se između sebe?

Gile: Samo se mi i družimo. Uveče se nalazimo, vrlo dobro se slažemo, jedinstveni smo.

– Tvoji su svi tekstovi?

Gile: Znaš, uglavnom prvo napišem tekst, stvorim sliku, a tek onda odem na probu gde pokušavamo da muzikom nađemo „osećaj“ te slike. Takva je slika „Lišće prekriva Lisabon“, ali i svaka pojedinačna stvar sa te ploče.

– Koja je slika za, recimo, „Bombu“?

Gile: Ma ne. To je opet isto. Pretakanje u drugu formu. Rekao sam da zaista ne želim da objašnjavam na bilo koji način, ni tekst, ni muziku. Važno je to, da mi ne stvaramo prvo muziku pa onda tražimo tekst. „Bombu“ sam uradio u Londonu, zato je na engleskom.

– Ti sediš kod kuće, komponuješ na gitari, napišeš pesmu…

Gile: …pa onda to donesem na probu i svi zajedno uradimo aranžman. Važno je to, da se te slike dosta podudaraju kod svih članova grupe, tako da nam ovaj rad u suštini odgovara.

– Desi li se nekada da ti izmene tekst?

Gile: Nikada. Ja tekst ponekad sam izmenim, da ga prilagodim muzici, aranžmanu. To je najvažniji fazon: to što smo zajedno, što smo ekipa. Kapiramo se i u istom smo fazonu, to je naša sigurnost. Zbog nedostatka te sigurnosti se grupe i raspadaju. Naravno da ćemo i mi jednog dana doći do toga da se razmimoiđemo i onda ćemo se rasturiti. Samo do toga neće skoro doći.

– Vi ste možda jedina, pored Igre staklenih perli, domaća psihodelična grupa…

Gile: Evo, sada se pojavila i Katarina II i mnogo mi se sviđaju…

———————–

– Koliko će promene na „Lišću pokriva Lisabon“ privući nove, a koliko će odbiti stare poklonike vaše muzike?

Gile: Dobićemo publiku sa ovom pločom, u to sam siguran.

Ljuba: Znaš, ljudi se menjaju, menjaju svoje stavove i potrebe. Publika se strašno promenila, promenila je ukus, napredovao je narod i siguran sam da će ukapirati ovo što mi radimo. Ima puno ljudi koji slušaju i vole ovakvo nešto.

Gile: Nije naša muzika skoro psihodelična. Vidljivo je naše „slušanje“ Wobblea ili nekog drugog, ali isto tako, mi volimo da zasviramo i brzo i žestoko. Psihodelija je samo jedan od aspekata naše muzike. Kao i reggae.

– Cvetić je bitno uticao sa svojom reggae edukacijom?

Gile: On nam je puno pomogao. Davao nam je ploče, spajtali smo se. U sličnom smo fazonu i bilo je prijatno sa njim se družiti. Pitali smo ga često i za savet.

———————–

– Jovec, kako ste se ti i Gile složili kao gitaristi?

Jovec: Mi baš dobro finkcionišemo. Ovoga puta san ja uglavnom svirao ritam gitaru i rifove, koje smo kombinovali Gile i ja. Većinu sola je u stvari svirao Gile, ja sam držao ritam.

– Kao sigurniji, pošto je Gile počeo da svira gitaru tek sa nastankom Električnog orgazma.

Jovec: On je ranije svirao bubnjeve, ali se brzo snašao na gitari, što se i čuje.

– Da li su grupi stvarno potrebne dve električne gitare, ili je vaša saradnja na krajnje prijateljskoj bazi?

Gile: Pa, svako ima svoj stil. Jovec meni puno pomeže, ono što je on zamislio, ja ne mogu da izvedem i obrnuto. Hoću da kažem da se zaista fino nadopunjujemo.

– Biraju vas za jednu od naših najboljih rock grupa. Kako to na vas utiče?

Gile: Nikako. Ne razmišljamo mnogo o tome, teško da to može na nekoga da utiče, mada se u unutrašnjosti sasvim drugačije tretira. U svakom slučaju, ne osećamo se suviše dobrim, niti tome poklanjamo neku pažnju. Ima ljudi kojima to prija, nama ne.

———————–

– Dobro, mogli bi da lagano završimo…

Gile: Nisam ni imao utisak da smo počeli.

– Hoćeš da kažeš još nešto?

Gile: Ne, ne… Ne znam ni šta bih rekao, ne sećam se uopšte šta sam pričao.“

Deo iz članka „Nova ploča, novi intervju: JOŠ JEDAN ORGAZAM“ prekucan iz časopisa DŽUBOKS br. 142, 4. juni 1982.

„Danas se Riblja ćorba smatra vodećom beogradskom rok grupom. Istina, stanje što se roka tiče u glavnom gradu je loše, oseća se ustajalost. U toj žabokrečini prosečnosti momci iz Riblje čorbe su stisli petlju i krenuli. Kada su se spojili, s jeseni prošle godine, malo ko je verovao u njih. Međutim i na sreću, iznenađenja još uvek postoje, ma kolko bila retka… Posle uspeha singlova Lutka sa naslovne strane i Rokenrol za kućni savet, došao je na red i album, koji ujedno treba i da potvrdi prave i još uvek u celini nepriznate vrednosti sastava.

Ko su oni?

U Ribljoj čorbi glavni začin je Bora Đorđević, dobro nam poznat po svom radu u grupama Zajedno, Suncokret i Rani mraz, nešto manje poznati basista Miša Aleksić, koji je dosta vremena proveo vodeći zlosrećni S.O.S. (čije pozive je malo ko čuo) i nepoznati ljudi, koje ćete sada i malo bolje upoznati: gitaristi Rajko Kojić i Momčilo Bajagić – Bager i bubnjar Vincek Milatović. Pošto ste ovo, po pretpostavci pročitali više puta u nekolko navrata, da pređemo na stvar (čitaj intervju)… Sagovornik je Bora Đorđević (ostatak grupe je uglavnom dobacivao koještarije koje su se nekada smatrale nemoralom).

Kost u grlu

– Koliko sam ja čuo, KOST U GRLU, vaš prvi album je konceptualnog karaktera?

– Da, ovo je konceptualni album, jedan od retkih kod nas. Dado Topić je nedavno završio snimanje duplog albuma, koji je takođe konceptualan, on obrađuje temu o gastarbajterima, a mi smo krenuli drugačijim putem. Naš album ne sledi priču od početka do kraja, već sve pesme pevaju o sličnim problemima, tretiraju iste teme, tekstualno je veoma blizak. nešto po sistemu „Sgt Pepper“…određen je odnosom benda prema stvarnosti…

– Za razliku od većine domaćih rokera ti si dosta otvoren, smatraš li da si smeo?

– Smeo…to je relativno, ja samo pevam o stvarima koje vidim, ne napadam ni državu ni društvo, ne pada mi na pamet da ih napadam, napadam samo stvari koje mi smetaju. Ne mogu ja da pevam o rasnom problemu, jer tako nešto nisam doživeo, ja pevam samo o stvarima koje sam lično doživeo. Govorim o ljudima koje srećem, o groupie devojkama (u pozadini se čuje smeh jedne od njih…), evo jedna se baš smeje, o lutkama sa naslovnih strana, o kulovima koji voze BMW, o…imam jednu divnu pesmu o kurvama, zove se Zvezde potkrovlja i suterena, ide na album, što se te žene tretiraju na jedan sasvim drugi način. Kasnije ću ti reći njen tekst i popričaćemo malo o njoj, jer ja sam još uvek pod utiskom jedne koju sam baš napisao i nju ću otpevati malo kasnije, jer je danas poslednji dan snimanja, pa ću ti prvo reći nešto o njoj, evo ide ovako…

—– (Tekst pesme „Mirno spavaj“)

– Ja se tu obračunavam po sistemu kako mali Perica kapira obračunavanje, kao vodim svoj mali rat sa licemerjem i licemerima. Pokušavam da kažem neku istinu o tim ljudima, koji ceo dan ne izlaze iz švalerkinog stana, da bi uveče došli kod žene na večeru i koji su „moralniji“ od izvikanih žena, da kažem tako, od žena na lošem glasu… Ona to radi javnije, u tome je stvar. Muškarac koji često menja ženske je frajer, dok je takva riba kurva…

– Pa dobro, mogli bismo onda da popričamo i o ZVEZDI POTKROVLJA I SUTERENA, koja takođe tretira taj problem…

– Da. Zvezda potkrovlja i suterena tretira na sličan način taj problem. Mislim da je neko objašnjavanje teksta izlišno… Tu nalazim neku vrednost u stvarima kojima je anulirana svaka vrednost, bar u kafanskim pričama… Moj domen protesta i angažovanja ne prelazi okvire grada. Jer, kao što sam već rekao, ja mogu da pevam samo o stvarima koje mirišem u vazduhu, na ulici. Ja nisam odavde, rođen sam u Čačku, ali već dosta dugo živim u Beogradu i mislim da možda baš zbog toga mnoge stvari mogu i bolje da osetim.

—– (Tekst pesme „Zvezda potkrovlja i suterena“)

– Kako se album dalje razvija, da čujemo nešto i o sledećoj pesmi…

– Ima jedna pesma koja se bavi problemom ljudi koje mi nazivamo sindikalcima.

—– (Tekst pesme „Hej ćale“)

– To je jedna žestoka rokčina i pokušao sam da pogodim, ako uopšte mogu tako da kažem i ako u Jugoslaviji postoji neko osećanje srednje klase, srednji stalež, neki prosek i strašni zatvoreni krug tog proseka iz koga se zaista ne izlazi, koji se zasniva na poslu, na televizoru, koji ne donosi neke određene opipljive životne radosti. Zatim tu je…

– Čekaj malo, šta želiš time da postigneš?

Prstom u oko i mali mozak

– Ja ne želim da novinarski slikam stvari, da ih posmatram neutralno…želim da dam svoj stav, dakle ja jasno istupam sa svojim tekstovima i tvrdim da su moji tekstovi društveno veoma korisni, jer pokazujem prstom, bodem u oko, udaram u mali mozak i pokazujem na neke male, sitne gluposti koje i ne primećujemo. Kako da ti kažem, mnogi me pitaju, jao kako ti smeš to? Ja im jednostavno kažem da ja to vidim, ja smem. To je istina, a niko mi ne može zabraniti pravo na istinu…

– Pa opet, imao si problema sa tekstovima…

– To je apsurdno, ali je istinito. Problemi su nastali oko pesme koja se zove Još jedan usran dan. Morao sam da promenim naslov i sada se zove Još jedan šugav dan. Sada se još uvek bune protiv izraza šugav, i to im je prejako, međutim meni nije, po meni je to sasvim opravdano i u redu, jer na kraju pesma ne gubi mnogo izmenom te reči, ne gubi na suštini, iako je učinak nešto slabiji… Pazi, na televiziji se nedavno prikazivala serija „Osma ofanziva“, a u njoj se psuje sve u šesnaest, zatim u bioskopima gledamo sve vrste snošaja, iliti koitusa, da malo i ja budem fini i sladak, sve to propraćemo, naravno, odgovarajućim rečnikom… O pozorištu i knjigama koje takođe obiluju sličnim izrazima da i ne govorim. Psovke su meni samo sredstvo, nikako cilj… tu ipak ima razlike. To mnogi ne shvataju, ili možda, ne žele da shvate? I onda oni, da ih nazovem licemerima, nikako ne mogu da svare moje tekstove. Ne znam čije interese oni štite, stvar puštanja ploča na radiju je takođe stvar slobodnog opredeljenja, kao i kupovina ploča u prodavnici. Ako se meni ploča na primer ne sviđa, niko me ne može naterati da je kupim. Ako mi se dopada, to je opet moja lična stvar…

– Slušaj, šta ja ustvari govorim u svom tekstu…

—– (Tekst pesme „Još jedan šugav dan“)

– Izvini molim te, ali ja imam prava da se osećam usrano, i mislim da, mislim da imam prava i da je sasvim normalno da kažem, jebi ga, osećam se usrano. Smešno je, kada se uhvate za jednu reč i kao to je skaradno, kako to može… Slušaj, ja sam protiv vulgarnosti, ja vulgarnosti ne trpim, ali ja sam pesnik i tvrdim da su psovke u kontekstu koji ja primenjujem opravdane. Čisto sa umetničke strane gledano. Zar bi trebalo zabraniti i svlačenje u pozorištu i filmu, cenzurisati knjige od svake „nepristojne“ reči. Gde bi nas to odvelo? Zaista, ponekad se zapitam šta ti ljudi hoće?

– A psuju li oni?

– …auuu, i te kako!

Ja sam sve te stvari osetio na svojoj koži…

– Ima na albumu i jedna zgodna zajebancija… Već sam rekao da sam ja sve ovo što je na albumu i sam proživeo, ja sam sve te stvari osetio na svojoj koži… I tako imao sam jednu devojčicu iz drugog grada i o njoj pevam u pesmi Pozajmila je pare poludela je skroz, kupila je kartu i sela na voz… Ima tako tu još par zgodnih pesama, ali svakako mi je najdraža kompozicija Ostani đubre do kraja, kao i jedan bluz, ma koliko to čudno izgledalo. Napisao ga je naš gitarista Rajko Kojić, smatram da on izuzetno svira bluz i mislim da mu to najviše leži. To je jedina tema koju smo videli na strani i zove se RASPRODAJA BOLA. Posvećena je svim legendama roka koje su danas mrtve, počev od Hendriksa, preko Morisona i Dženis, pa do ostalih. Stvarno, mene pogađa način na koji se oni danas tretiraju… Uzeti još koji dinar od njihovog leša. To nije ništa drugo do skrnavljenje. To se desilo i kod nas, to je Jugoton uradio kada je poginula Silvana Armenulić, kada su iskitili izloge svojih prodavnica cvećem i njenim pločama…

– Pa ipak, meni najdraža stvar je Ostani đubre do kraja, zaista sam vezan za nju…

—– (Tekst pesme „Ostani đubre do kraja“)

– Ima na albumu još simpatičnih pesmica, za koje se nadam da će biti i dobre, nadam se da će ih narod prihvatiti i da će ih voleti, kao što ih i ja volim.

Prestaću da sviram kada oćelavim i kada pustim stomak

– Od albuma dosta očekujete, međutim kako stoji sa pojavljivanjem na sceni, hoće li biti turneje?

– Mogu ti reći da smo proputovali dobar deo Jugoslavije i da su nas svuda odlično primili, tako da zaista ozbiljno razmišljamo o velikoj turneji. Trenutno, sigurno znam da ćemo početkom septembra održati koncert u Beogradu u Hali Pinki. Biće to zaista koncert za narod, na kome ćemo mi biti u čistom materijalnom gubitku, ali svesno idemo na to, samo da bi nas čulo što više ljudi. Cena karata će biti veoma niska i šta ima više o tome da se priča…

– Dosta dugo se baviš muzikom, ali tek sada si u žiži interesovanja. Da li si razmišljao i o danima kada ti neće biti baš i tako lako da se pojavljuješ pred publikom?

– Da, i sigurno znam da ću prestati da se pajavljujem kada oćelavim i kada pustim stomak. Toliko…

– I na kraju…

– Na kraju… bolje kost u grlu, nego prst u…“

Članak „Bez predumišljaja – Riblja čorba“ prekucan iz časopisa DŽUBOKS br. 66, 6. jul 1979.

„Pred Vama je priča Ivice, Magice i Milana, tri tajanstvena člana jedne beogradske grupe u usponu. Iako obavijeni velom tajne, rekli su dosta zanimljivih stvari koje su donekle razotkrile njihov identitet.

U jednom ranijem intervjuu Džuboksu, rekao si da je jedan od glavnih razloga što Šarlo postoji taj, da ste se uželeli svirke. Je li sada nešto slično?

VD: Pa jeste uglavnom zbog toga i da ne zaboravim da sviram, a sve što je tada u Šarlu bilo na bazi srca i osećanja, bilo je uspešno, uspelo je, a sve što se baziralo na iskustvu i pameti i snalaženju među ljudima s jedne poslovno-profesionalne strane, bio je krah i grupa se raspala… Muzika je bila vredna, ali druge stvari su to upropastile. Što se „Paket aranžmana“ tiče, njega treba izbegavati što češće, užasno je snimljena ta ploča, ima neku istorijsku vrednost, ali nije za slušanje.

Milan: A naša ploča („Šarlo akrobata“)… mislim da je nekoliko stvari izgubilo onu svoju prvu draž, ali da još uvek ima svoju vrednost, da je dosta uticala na neke mlade grupe, možda ne direktno, mada ima i toga. Pomogla im je u razmišljanju.

A Katarina II, jesi li ti sve komponovao?

Milan: Ne, ne, muzika je rađena zajedno, mada uvek može da se kaže da je neko uradio više ili manje, uglavnom smo sve zajedno, a pošto je aranžman jako važan i ima dosta instrumentala… Svako napravi neki doprinos. Ja sam samo uradio većinu tekstova, dva je uradio Gagi gitarista i Magi je prekrojila neke tekstove. „Jesen“ smo svi zajedno uradili.

Magi: Milan je počeo na akustičnoj gitari da svira ona dva akorda, ja sam počela da sviram ono tam-tam-ta-ram-tam, bio je i Dule bubnjar na probi i onda je trebala prva reč za tekst. Milan je otišao da ga napiše, zatim je Gagi došao i nastao je onaj srednji deo.

A krštenje?

Magi: Gagijeva prva ljubav se zvala Katarina, a sada je Katarina II, znači nešto je nekada bilo nešto, a sada postoji u izmenjenom obliku.

Ploča, davno je sve skoro bilo gotovo?

Milan: Remiks nije napravljen, sad ne znam šta da ti kažem u tom intervjuu, mogu da kažem istinu.

VD: Ništa, ušli smo u studio Enca Lesića. On je dao termine da snimamo, s tim da on proda snimke nekoj diskografskoj kući.

Milan: Međutim, oteglo se to snimanje, prvo je snimatelj otišao na mesec dana u Maroko, pa se zatim raštimovao magnetofon, pa su onda neki narodnjaci imali termine i sada se na kraju čeka da stigne novi magnetofon. Ovo što smo do sada snimili zvuči osrednje dobro, ali muzika ostaje. E sad, koliko su ti snimci dobri… U stvari, oni su super kako je moglo da ispadne.

Koliko je ovo sa Katarinom ono što bi voleo da radiš?

VD: Ovo što ja sada sviram sa Katarinom II, to je otprilike isto što je Katarina radila pre mene, tako da nije bilo nekog uklapanja. Ja se teško nalazim…a šta ja znam…sada mi prija da radim sa njima, nisam svirao godinu dana… Ne znam, nije to ono što bih ja voleo da radim, ali tu su neki ljudi koji sviraju tako i tako, opet, grupa je sastavljena od različitih ljudi i sada je takva situacija u grupi da svi pravimo stvari zajedno i da nije stvar u tome kako bi poželeo da izgleda jedan čovek u grupi, tako da sam u stvari zadovoljan, a nadam se da će biti bolje… Ja čekam da napravim nešto sa nekim instrumentima i nekim ljudima koje čuvam…

Magi: Verovatno da i ja imam nešto, pa to se vidi kroz sve što ja tamo sviram. U stvari, svako svira ono što želi i voli, plus neki kompromis sa ostalima i tako…

Milan (prekida): Znaš, kada se radi u grupi, ne može da se radi nešto…u stvari može…tako Gile radi, on napravi stvar i kaže „Ti sviraš tako, ti sviraš tako“ i oni sviraju tako i to je grupa kako je Gile zamislio da bude. Međutim, Katarina nije grupa kako sam ja zamislio da bude, niti je to samo moja muzika, nego je to neka interakcija, znači neko spajanje, najkraći put između svih nas, neka dodirna tačka. Ne sviramo ono što se samo jednom dopadne. Kada bih samo ja pravio muziku koja izlazi iz mene, to ne bi ličilo na Katarinu, ne bi ličilo ni na Šarla, nego pitaj Boga, a opet, ono što bi svirali nas troje, to bi opet bilo nešto deseto… U stvari nas troje imamo dosta sličnosti i kada bi uzeli da sviramo free jazz, svirali bi slično, međutim kada bi Gagi uleteo, to već ne bi bilo to.

———————–

Da li je bilo problema da ne možete da odsvirate nešto što ste zamislili?

Milan: Ne, nema problema, mi možemo sve da odsviramo, mi tako dobro sviramo da je to užas jedan. Ponekad noću kad se probudim, ja se smrznem od straha kad se setim kako mi stvarno možemo sve da odsviramo. Legnem i hoću da spavam, a ne mogu kada se setim toga.“

Deo iz članka „Grupa Katarina II, nova beogradska atrakcija – KATARINA, MOJA PRVA LJUBAV“ prekucan iz časopisa DŽUBOKS br. 172, decembar 1983.

„Uopšte, može li onoga koji na svaki način nastoji da bude drugačiji, baš njegova verna publika uterati u kalup?

Je, to je istina, i to samo po sebi, čovjek može biti pametan pa eskivirat’ k’o u judou, kad ti imaš stodvadeset kila a ja šezdeset, ali ja tvoj stav protiv tebe tu upotrebim. To je OK, al’ mene to sjebat’ neće, ja nisam budala… Ja se nadam… Na kraju krajeva, k’o ljubav, često puta i mi svi sami glumimo da se dobro furamo, pazi i smijemo se a nije nam do smijeha. Prema tome, ja se nadam da ljudi kad se njišu, možda se hoće ufurati da im bude dobro, a možda im je dobro. Ja to ne znam, nije važno. Ja sam svoje uradio dobro, nek’ im bude dobro. Jer ja sam svoje prije toga obavio. Pazi, ja ne sviram samo ono „Obrati pažnju“, ja sam svirao tamo i „Ravno do dna“. Na kraju krajeva (psovka) i sve što čovjek i revolucija i…u biti je zbog boljeg života. I zašto ljudima ne bi bilo dobro? Ako je to cijena da se trebam osjećat’ kao rock zvijezda da njima bude dobro, ja ću bit’ rock zvijezda da njima bude dobro. Nema veze…ali ja neću biti rock zvijezda zato što ja mislim da treba da budem rock zvijezda, jer mi je to cilj. Nego zato ako oni hoće – nek me zovu rock zvijezdom! Meni je svejedno – mogu me zvati Johnny, mogu me zvati Štulić, mogu me zvati kako god hoće. Ja radim svoje, što meni odgovara, razumiješ li me, a meni odgovara da je njima dobro. Pa ako im je dobro, OK. Pazi, ja njih ne uljuljkujem u nešto drugo, kužiš. Ja njih ne uljuljkujem u nešto lažno, pa ih… Ja njima kažem što ja hoću. Pa na kraju krajeva, ako su svi tol’ko hrabri…ne vidim zašto ne. Meni je „Obrati pažnju“ ista k’o „Ravno do dna“… Jer ja sebe nađem u toku dana u lepezi toj, od „Ravno do dna“ do „Obrati pažnju na poslednju stvar“ i „Gracije“. Ja se svaki dan nađem u tome, ja nisam k’o konj usmjeren, ja nisam teledirigiran, ja nisam lipicaner. Ja sam čovjek, ja to smatram da sam humanista, ja i sve što radim – zbog ljudi radim, ne radim zbog svoje guzice (teška psovka). Razumiješ li me, tako da sve je to dobro…a to što oni smatraju – OK, samo niko ne zna šta ja znam… Možda misliš reći da s vremenom čovjek padne u fazon da postane etabliran i da ono, znaš, k’o tiha voda brege valja, da te sve to talasiranje fino…znam ja to. A ja ne, ja ne. Ja kad budem tako, ja neću svirat’ više. Ne mogu ja tako. Sa Johnnyjem nema problema… Ja kad budem dosadan – neću svirat’ više. Za mene nije važno.

Svirali smo sve stvari – mislim, osim pet-šest laganih, al’ to nismo htjeli – sve k’o što je u „Kulušiću“. Možeš shvatit, neugodno mi je ako ljudi pet minuta, u onoj gužvi dva sata posle stajanja još aplaudiraju (psovka). Ja nisam nečovjek (psovka)… Mislim, meni to ne znači. ali ipak ‘ajde da im odsviraš razumješ li me. Ali, pošto sam video da se to ponavlja, kužiš, da se ponavlja i da ljudi dva sata kad trpe u onoj gužvi – sa Azrom obično je gužva, pizdarije – hoće nešto, nije to zbog bisa…meni baš ništa ne znači, ali ljudi misle da meni bis znači i da te treba nagraditi ako traže bis. To ljudi misle, ne ja – meni to ništa ne znači. Ali ljudi misle i ‘oće i zadovoljni su, ne, i ne ide im se kući, bilo šta. I ja nikad nisam želio nešto, ako baš hoće – ja im dam. To je ta stvar. Ja mogu, mogu svirat „Bankrot mama“, al’ onda bi se kilavio. Više neću uopće da sviram „A šta da radim“, jer mi je definitivno puk’o film (psovka). To je tako ispalo. Sutra ću nešto drugo svirat’. Imaš neki kostur programa, al’ to nema veze. Zašto im ne bi dao, ako ‘oće?

Ma čekaj, onda ne bi’ uopće. Onda bi, tako, znaš šta bi’ radio? Da ne jebem na tu foru, al’ to su pučkoškolske stvari. Onda bi’ doš’o pijan k’o zemlja, rek’o bi „Ko vas jebe, ja vas ne jebem“…ne bi’ svirao. Ja nisam takav čovjek. To meni nije potrebno. Ja imam ideju (psovka), ja ne moram glumit’ frajera. Ja sam frajer u pjesmi, čovječe. Ne što sam frajer ovak’ – ja imam pjesmu i ja mogu sve. Ja to mogu napravit’ kužiš, al’ zašto kad to mogu, ako neću napravit’? Al’ ja to mogu, ja imam alibi, jedini, al’ to neću. Drugi nemaju alibi, pa mogu raditi tako. Meni to nije potrebno, ja imam tekst… Ja volim svirat’. Ja stvarno volim svirat’. Ja bi’ najrađe svirao šest sati kada bi to bilo moguće, kad bi se to napravilo nekako. Volio bi’ više no išta da ima neki klub gdje mogu svirat’ ono što hoću, svirat’ kako ja hoću. k’o što s tobom pričam, s ljudima koje volim, koje osjećam, k’o što sam uvijek i svirao, ne. Samo što je sad to totalno nemoguće. To je stvarno nemoguće.

Moraš to poštivati neke zakonitosti medija. Nije to stvar businessa, već organizacije rada, nego stvar je da to ljudi dolaze. Ja ne mogu ljudima, kako da im prenesem tu poruku (psovka). Na neki način moram to sad ovako. Videćemo dalje kako, možda ću kasnije pisat’ knjige, nemam pojma, verovatno neću, al’ nije bitno… To je tako – to radi! Ako dođem u Englesku, ja ću govoriti engleski. Eto tako, toga se ja držim. To ne znači da ću ja biti, živjeti k’o Englezi, al’ ću zbog njih, komunikacije, kako treba. A svoju ću intimu sačuvat’, ne.“

——————-

„Ne interesira me televizija, nikad me nije… Ono neko vrijeme, u početku sam išao, jer sam morao skrenut’ pažnju na Azru, ali uopće me ne interesira. Ali ono što mene interesira, bude me interesiralo, da ovo, k’o što s tobom razgovaram, da tako razgovaram na televiziji, to bi me intereriralo. Da ono što mislim, kažem u dvije-tri riječi – to da. I da to, ovako uz pjesmu, napravim nešto pametno. Al’ da tamo otvaram usta na play back i da mi ide… Oni misle – to su opet govnari, to su tu strahoviti govnari (psovka) – oni misle da ti čine ne znam kakvu čast i zadovoljstvo što te zovu u studio. Jebe mi se – pa ja njima činim program! Koji su oni meni k…c u životu? Tako su svi govorili svojevremeno da je meni „Polet“ pomogao (psovka), Azru isfurao i takve stvari. Čuješ, al’ „Polet“ je sad u k…u, više nema novih Azra, a tada je zbog new wave-a i Azre „Polet“ se i prodavao. Čovječe, da nije bilo „Azre“, nikad ne…ne Azre, da nije bilo tada Azre u tom, Pankrta, Parafa, onog novog vala, nikad se „Polet“ ne bi prodavao. Nikad ne bi bio list. To nije bilo slučajno, to je bila kompletna stvar. Tu smo kvit.

Ne mislim baš da u ovoj državi za Azru znaju baš svi što bi trebali znati… Ja ne idem na TV i ne interesira me. Nije mi važno zbog grupe, nije stvar u grupi… Ma, ne zna narod. Znaš, meni je uvijek smiješno kad mene nešto upoređuju s narodom, kao – sad si ti nešto. Pa šta, k’o misle da će nacija sad da vodi brigu, k’o ona žuta štampa pedesetih godina, zna šta je i glumica obukla na večeri. Ma slušaj, to svijet sad boli k…c što sam ja, pa ja sam niko i ništa (psovka). Ne jebe me zato jer sam niko i ništa i svjestan sam toga da sam niko i ništa… Ljudi znaju da je ploča izašla i gdje mogu da je kupe – čuli je, ne čuli je, oni će otić’ i kupiti je ako im je stalo do tih pjesama. Na TV nisu nas ni zvali, oni nas nikad nisu ni zvali specijalno… Na radio šta idem, ne idem. Na radio ne, jedino se sad kad dođem u Beograd. Mene su ljudi pozvali, ja sam otišao, jer meni je neugodno reć’ ljudima ‘neću’, kad mi dođu, mislim. Tak’, to napravim i ovako nešto, ali u biti, da se baš preko radija…nije to tako. Iskoristim priliku kad dođem u Beograd, jer mi je drago, dođem, pitaju me…i to je to, sve. Ništa. Nismo mi medijski band, ne, Azra ne… I još naći mene, obično da pričam i to je baš…“

Deo iz članka „Neobavezna priča – B. J. Štulić – Pevač koji se bojao mikrofona“ prekucan iz časopisa DŽUBOKS br. 137, 26. mart 1982.

„Kada smo pre dve godine predvideli da će anonimna grupa U škripcu puno toga dobrog napraviti, bilo je i onih koji nam nisu verovali. Sada smo opet u poziciji da vam predstavimo nešto novo. I dobro. PARTIBREJKERS! Na njih vam pažnju skreće misteriozni ZELENI ZUB. Čitajte sada, da se ne biste kajali sutra.

Na svojim dosadašnjim koncertima Partibrejkers su oholoj BG publici ponudili jedan posve nov doživljaj rhythm & bluesa. No, njihov pristup  r & b šablonima je potpuno nov, protkan koncertnom pank energijom, čemu najviše doprinosi pojavom i glasom Cane, jedan od retkih, čini mi se, iskrenih BG ’78. punkera (ex-Urbana gerila i Radnička kontrola).

U smeloj postavi bez basa, Partibrejkers atakuju direktno na ljudski organizam, pružajući pri tome intuitivnu r’n’r zabavu, začetu na osnovima – gitarama električnim (Anton, ponajbolji YU gitarista, ex-Butik, Šine i Ljubiša Kostadinović, kome je ovo prvi afirmisaniji band) i bubnjevima (Goran B.,ex-Republika – čovek koji je obrijao zulufe).

Pored neumitne činjenice da takvog benda nema u YU, bitan je trenutak njihove pojave na domaćoj rock (?) sceni, u momentu kada se na njoj malo toga (opet!) dešava; poimodni talasi koji večito kasne, mediji i disko-kuće koje nas večito torturišu svijim lokalno-privatnim izborom grupa i muzike koja treba da se sluša. Normalno, tu su opet i alter-etikete, no Partibrejkers su sigurno izvan i iznad svega toga, pametno radeći svoju uzbuđujuću stvar.

Kako je nastala grupa?

Ljuba: Letos nismo imali para za more i dogovorili smo se da prebacimo opremu u ovu sobu ovde (razgovor se odvija u stanu Gorana B.) pošto je to bilo jedino mesto gde smo mogli da sviramo.

Anton: Nismo smišljeno nastali; imao sam tada band (Šine) ali mi je bilo jasno da više neću svirati u njemu. Onda smo došli ovde i počeli da sviramo, vežbamo… Znači ništa nije bilo smišljeno, samo sam znao da mi vreme užasno prolazi i da moram da sviram kao i uvek.

Ljuba: …Kao i uvek.

Cane: Posle raspada Radničke kontrole godinu dana sam se strašno učmalo osećao; gledao sam koncerte, ljude…gledao sam ljude koji svoju energiju nigde ne mogu da utroše, samo u kafani…i kao, našao sam Gorana, pričali smo, našli neke zaključke…

Da li ste tada imali već neke svoje pesme?

Goran B.: Partibrejkers su ljudi koji ne mogu i ne žele da svoje vreme provode po BG-prelivima, rešivši da to vreme ispune…

Anton: …Ritmom koji im curi iz očiju.

Cane: Hoćemo kroz ime i kroz predstavu koju pružamo da rasturimo te klimave norme, zabavimo i zaboravimo ljude; svi su fini, hedonisti, plešu da ih je baš briga, ali mene nije baš briga…ja se užasno nerviramm, ja imam neurozu želuca kada se nerviram! (Aplauz Gorana B.)

Anton: Mmmm…zezanje kao životni cilj…čovek nema šta da jede, mora da radi; čim moraš da radiš da bi jeo, ne možeš da razmisljaš kao…

Plesači.

Anton: Što znači da moram da sviram da ne bih radio i da se izborim da to ljudi smatraju poslom (jer postoji loša navika da to nije tako).

Cane: Pazi, ima ljudi koji ne mogu da plešu stalno, koji se nerviraju čim ustanu…

Dakle

Cane: Partibrejkers su ljudi koji priznaju svoje slabosti, koji drugima mogu da kažu kakvi su, a ovi se boje; oni isto tvrde, ali su lenji i plaše se da priznaju.

Goran B.: Da.

Mislite li o broju ljudi koji će vas slušati, ima li ih?

Ljuba: Da, postoje. To smo videli na ovim koncertima, koji je to broj…ne znam, svejedno mi je…bitno je da ih ima, da hoće da nas čuju.

Kakvu nuziku sviraju Partibrejkers?

Ljuba: Mislim da bi svi mogli da se složimo oko r & b.

Goran B.: Ozračeni r’n’r…

Anton: Sviramo novi rhythm & blues, u dobroj tradiciji, ali smo iz ’83….

Svest

Anton: Nema veze sa revivalom, rhythm & punk, može i tako…

Koji bendovi, koji ljudi su uticali na r & b koji sada svirate?

Anton: Mi smo slušali stari r & b, nosili ga ulicama… Sva ta muzika oko nas u BG, koju kao neko svira, sve je to samo defilovanje kroz, nema osećaja. Ne bih pričao o uzorima, pošto ih više nemam.

Cane: Da, ali svako ima svoje smernice, Ja sam uvek voleo mahnite ličnosti rock’n’rolla: Jim Morrison, Janis Joplin, Johnny Rotten, Iggy, Hendrix… Ako mi se sviđaju neki ljudi, to ne znači da ih moram oponašati.

Cane je inače prototip takve ličnosti frontmana, u najboljoj punk tradiciji i – jedini je takav ovde.

Na koncertima si gnevan…

Cane: Sigurno imam razloge, mladi smo i jaki, ne osećam neke uzvišene melodije… Tinejdžere zanima svaki vid pobune, oni hoće često da budu ja, ali ne mogu – lenji su. Začuđeni kako neko može tako da se ponaša, nedostaje im snage i samouverenosti.

Kakav je odnos među vama, mrzite li se?

Ljuba: Svađamo se apsolutno sve vreme, na probi, svuda, ali kada se uključimo u pojačalo svađa prestaje, pošto tada više ne čujemo jedan drugog.

Goran B.: Konstruktivne svađe…

Anton: Partibrejkers su grupa koja ne treba mnogo da priča…

Cane: Svoju ideologiju pravimo na koncertima, ne za papirom.

Anton: Mi smo morali da se sastanemo, napravimo grupu; morali smo nešto da menjamo, ne konkretno ovo ili ono…to je čist osecaj. Da li osećaš?

Cane: Mi, Partibrejkers, imamo jedan moto: Moraćeš da daš sve od sebe da bi preživeo!“

Članak „Žurkolomci“ prekucan iz časopisa DŽUBOKS br. 162, 18. april 1983.

Časopis DŽUBOKS predstavio je jednu novu grupu u svom aprilskom izdanju 1983. godine. Ta ista grupa „sa dolaskom proleća R’n’R vraca u grad“ koncertom u Hali sportova u Novom Beogradu, 22. marta 🙂