„Prvi, nadamo se ne i poslednji, BACK ON THE ROAD prilog za emisiju UVEK PETKOM – DELTIMIČNO SUBOTOM, započinjem nekim podsećanjima iz pop & rok hronologije baš vezanim za današnji datum tj. 17. decembar…
– daleke 1955. godine na američkoj listi najprodavanijih country & western singlova suvereno je vladala proslavljena Sixteen Tons u originalnoj Tennessee Ernie Ford’s izvedbi. Ubrzo će mnogi posegnuti za svojim obradama, a među najuspešnijim biće i THE PLATTERS verzija sa sjajnim vokalom Tony Williamsa…
– već pomenuti PLATTERS vokalni sastav, 17. decembra te iste ’55. godine imao je na US chartu dva svoja nezaboravna singla: Only You na drugom i The Great Pretender na trinaestom mestu…
– na današnji datum a nešto bliže 1966. godine – na prekookeansku top-listu najtraženijih ploča na 45 obrtaja ulazi nezaboravno THE FOUR TOPS ostvarenje Standing In TheShadowsOf Love, naravno kao kompozicija udarnog TAMLA MOTOWN producentsko-kompozitorskog tima Holland-Dozier-Holland. Pesma je sjajna ali je ostala u senci prethodnog esecijalnog FOUR TOPS hita Reach Out I’ll Be There…
– 17. decembra 1970. već pomalo zaboravljeni THE BEACH BOYS nastupaju u londonskom Royal Albert Hallu. Počasni gost na koncertu je britanska Princeza Margareta. Naravno, ovacije nisu izostale pogotovo za Good Vibrations, pesmu koja je u mnogim skorijim anketama proglašena za singl XX veka…
– Nakon ovih chart „novosti“ evo i dve rođendanske čestitke…
17. decembra 1949. rođen je Paul Rodgers frontmen sjajnih bendova FREE i BAD COMPANY. Šest godina kasnije na svet je došao i Mike Mills, basista izvrsne R.E.M. grupe…
Ovo ovovečernje BACK ON THE ROAD gostovanje – završićrmo jednom zanimljivošću iz karijere američkog sastava GRAND FUNK RAILROAD, pričom koja je izazvala prilično zanimanje kada je premijerno pre mesec dana predstavljena u BACK ON THE ROAD emisiji…
Ista glasi upravo ovako:
Jedna od najvećih atrakcija američke rok scene s početka sedamdesetih – svakako je grupa GRAND FUNK RAILROAD…
Uz muziku koja je bila sinteza klasičnog pop-a i hard rock-a, uz izvrsne albume „On Time“, „Closer To Home“ i „We’re An American Band“, uz rasprodate nastupe širom sveta – ovaj moćni sastav pamtimo i po „otkačenom“ lideru, solo-gitaristi i pevaču Mark Farneru…
Da bi se zvuk njegove gitare razlikovao, Mark je isključivo koristio ručno građene instrumente, pravljene po njegovim nacrtima i pod njegovim nadzorom. Hvalisavac kakav je bio, upuštao se u svakojake rasprave tvrdeći da najbolje „Fender“ i „Rickenbacker“ gitare nisu ni prineti instrumentima na kojima on svira, gitarama koje ni po koju cenu ne bi ustupio svojim kolegama pa makar se zvali Pete Townshend ili Eric Clapton…
Jednu od tih specijalnih Farnerovih gitara, njemu posebno omiljenu, stage-momci nikako nisu uspevali da pronađu pred tokijski GRAND FUNK koncert iz novembra 1973. godine. Početak nastupa kasnio je preko sat vremena da bi se potom, pred već iznerviranim Japancima, pojavio Mark. Kada je nastao tajac, gotovo uplakan, Farner se poklonio publici a potom zamolio da mu se odmah javi gejša s kojom je proveo prepodnevne časove i da svakako ponese zaboravljenu gitaru…
Prozvana se ubrzo pojavila na sceni sa Farnerovom gitarom-miljenicom. Nakon što je izdržala kišu poljubaca svih članova benda i mnogih momaka iz tehnike – gejša se pridružila grupi kao prateći vokal u izvedbi najvećeg GRAND FUNK hita We’re An American Band…“
Strahinja Maksimović, popularni Strale, je autor nezaboravne i uvek rado slušane emisije „Back on the Road“ koja je svoju radijsku premijeru imala na Radio Pingvinu početkom devedesetih godina. Njen radijski život nastavio se kasnije na mnogim zemaljskim kao i internet radio stanicama. Bio je istinski zaljubljenik u radio i veliki poznavalac istorije rok muzike koju je mnogo voleo – ovo se posebno odnosi na liverpulske Bube. Zahvaljujući njemu, svi koji su imali tu sreću i zadovoljstvo da ga upoznaju i čast da se druže i sprijatelje sa njim, naučili su mnogo o rok muzici ali i o svemu što nas okružuje nevezano za muziku.
Nažalost, nemam sinopsis Straletove autorske emisije. Gore navedeni citirani tekst je njegov prvi „Back on the Road prilog“ za emisiju „Uvek petkom – deltimično subotom“ („Petak zvani Delta“), koja je bila na programu Radija 011 17. decembra 1999. godine. Jedan njen deo bio je posvećen pojedinim emisijama koje su se emitovale u večernjim terminima na pomenutom radiju u toku nedelje, kao što su „Domaćica“ Luke Petkovića, „Oblak u bermudama“ Darka Kocjana, „Pogled iz svemirskog broda“ Vladimira Todorovića, „Urbani domaći alternativni vodič“ Maje Pasuljević i neizbežni „Back on the Road“ Strahinje Maksimovića.
„Mo’ better blues“ je instrumental koji možemo čuti u istoimenom filmu iz 1990. godine. Reditelj filma je Spike Lee. Glavne uloge u njemu tumače Denzel Washington, Wesley Snipes, kao i sam reditelj.
Muziku za ovaj sjajni instrumental komponovao je Bill Lee. Snimili su ga Branford Marsalis (saksofon), Robert Hurst (bas), Kenny Kirkland (klavir) i Jeff ‘Tain’ Watts (bubnjevi) koji su sačinjavali Branford Marsalis Quartet i Terence Blanchard, koji je svirao trubu.
Kroz „Mo’ better blues“ se naizmenično smenjuju truba i saksofon kao vodeći instrumenti u sviranju glavne teme. Ako bih ga hvalio, to bi bilo samo u superlativu. Bolje da se uzdržim od toga.
Tony Joe White je na početku svoje karijere postao poznat kao autor pesme „Rainy night in Georgia“ (1967). Sledeće godine snimio je svoj prvi album.
„Lake Placid blues“ pojavljuje se 1995. godine. To je kombinacija specifičnog roka i bluza kroz koji nas vodi njegova sjajna gitara, upotpunjen sa nekoliko balada. Otvara ga odlična pesma po kojoj je ovo izdanje dobilo ime. Izdvojio bih i ostale pesme koje su, po mom skromnom mišljenju, obeležile ovaj album poštujući njihov redosled. To su „Menutha“, „Bayou woman“, „The guitar don’t lie“ (obrada pesme „Le marche aux puces“ koju je napisao Joe Dassin), „The beach life“, „High horse“, „These arms of mine“ i „Down again“.
Njegov vokal, zvuk gitare i način na koji je svirao, pojedini su upoređivali sa drugim muzičarima. Mogu samo još da kažem kada je Tony Joe White svirao gitaru – „gitara ne laže“.
Paul Rodgers je rođen na današnji dan pre 70 godina.
Obeležio je istoriju roka i bluza kao član grupa Free, Bad Company, The Firm (sa Jimmy Page-om), The Law i Queen + Paul Rodgers. Osim svog sjajnog i lako prepoznatljivog vokala, poznat je i kao autor mnogih pesama. Neke od njih se danas smatraju lektirom rok muzike (ovo se prvenstveno odnosi na pesme grupa Free i Bad Company). Na svim albumima koje je snimio u grupi ili su to solo projekti, svirao je i gitaru, bas, klavir, orgulje, usnu harmoniku…
Paul Rodgers je još uvek aktivan muzičar. A kako i ne bi bio sa takvim glasom? Sredinom prošle godine objavio je koncertni album „Free spirit“ sa šesnaest pesama iz repertoara grupe Free.
Joan Armatrading je objavila svoj treći studijski album 1976. godine. Jednostavno ga je nazvala po sebi – „Joan Armatrading“. Na njemu se pojavljuje kao kompletan autor muzike i tekstova za svih deset pesama, koje je otpevala svojim specifičnim vokalom i u kojima je svirala akustičnu gitaru.
Reći ču samo jednu reč: Sjajno! Album se pamti po „Down to zero“ i „Love and affection“. Ostale pesme, koje nisu dostigle popularnost kao ove dve navedene, samo upotpunjuju fantastičan utisak nakon slušanja ove ploče. Nadam se da nas ima više koji mislimo isto.
Normalna je stvar da na blogu predstavljam albume koje volim. Baš zbog toga treba da se uzdržim od preteranih pohvala. Reći ću još samo da verujem producentu ove ploče Glyn Johns-u, koji je izjavio da je ovo najbolji album na kome je radio.
Hobi u sobi 