„Bila je to izguljena trospratnica u starom delu grada, stara čitav vek ako ćemo pravo, ali je, kao i sve ostale kuće, i ona bila obavijena tankim nezapaljivim plastičnim omotačem pre mnogo godina, a sada se činilo da je ništa drugo osim te zaštitne ljuske i ne drži na okupu.

   „Evo nas!“

   Motor stade uz tresak. Biti, Stounmen i Blek potrčali su pločnikom, najednom odvratni i debeli u svojim zdepastim nezapaljivim uniformama. Montag pođe za njima.

   Provalili su ulazna vrata i dograbili ženu iako nije trčala, iako nije pokušavala da pobegne. Samo je stajala i klatila se levo-desno, očiju usredsređenih u ništavilo na zidu, kao da je zadobila grozan udarac u glavu. Jezik joj se pokretao u ustima, oči su pokušavale da se sete nečega, onda su se setile i jezik se ponovo pokrenuo:

   „Budite čovek, gospodaru Ridli; danas ćemo, božjom milošću, u Engleskoj upaliti sveću koja se, verujem, nikad neće ugasiti.“

   „Dosta!“, reče Biti. „Gde su?“

   Ošamario ju je zapanjujuće objektivno i ponovio pitanje. Staričine oči prikovale su se za Bitija. „Znate gde su, inače ne biste bili ovde“, rekla je.

   Stounmen izvadi telefonsku alarmnu karticu s telefonskom kopijom potpisane pritužbe na poleđini:

   Osnovana sumnja u tavan; Severna brestova 11, Grad. E.B.

   „Biće da je to gospođa Blejk, moja susetka“, rekla je žena pročitavši inicijale.

   „U redu, ljudi, na posao!“

   Sledećeg časa popeli su se u plesnjivu tamu, zamahnuli srebrnim sekiricama na vrata, koja su, ispostavilo se, bila otključana i prerovali sobu uz dečačlko veselje i viku. „Hej!“. Vodoskok knjiga polio je uzdrhtalog Montaga dok se peo klimavim stepenicama. Baš nezgodno! Ranije je sve ličilo na gašenje sveće. Prvo je stizala policija, stavljala lepljivu traku žrtvi preko usta i vezanu je smeštala u svoju svetlucavu Bubu, te biste tako, kad stignete, zatekli praznu kuću. Niste povređivali nikoga, samo stvari! A budući da stvari zapravo i ne mogu da budu povređene, budući da stvari ne osećaju ništa i ne vrište i ne cmizdre, kao što bi ova žena mogla da zavrišti i zaplače, kasnije ništa nije moglo da vam muči savest. Jednostavno rečeno, čistili ste. Nastojnički posao, u suštini. Sve na svoje mesto. Brzo s kerozinom! Ko ima šibicu!

   Međutim, neko je večeras omanuo. Ova žena kvarila je ritual. Ljudi su dizali previše buke, smejali se i šalili da bi pokrili njeno užasno, optužujuće čutanje u prizemlju. Prazne sobe ispunila je urlikom optužbi i podigla finu prašinu griže savesti, koja im se lepila za nozdrve dok su prevrtali po tavanu. To nije bilo ni sportski ni ispravno. Montag se izuzetno uzrujao. Još mu samo fali što je i ona ovde!

   Knjige su mu bombardovale ramena, ruke, podignuto lice. Jedna mu je sletela u ruke, poslušno, skoro kao beli golub uzlepetalih krila. U prigušenoj, kolebljivoj svetlosti otvorila se jedna stranica, nalik snežnom peru s prefinjeno naslikanim rečima. U svoj toj žurbi i zanosu, Montag je mogao da odvoji svega jedan trenutak na čitanje nekog retka, ali mu se ceo tekst na jedan minut urezao u um kao vreo žig. „Vreme je usnulo na popodnevnom Suncu.“ Ispustio je knjigu. Istog časa mu druga pade u ruke.

   „Montaže, ovamo!“

   Montagova ruka sklopi se poput usta, pritisnu knjigu na grudi s divljom predanošču, s umobolnošću bezumlja. Odozgo su ljudi u prašnjav vazduh lopatama bacali časopise, koji su padali kao preklane ptice, a žena je poput devojčice stajala u prizemlju, među leševima.

   Nije Montag ništa učinio. Ruka je sve uradila: njegova ruka sa sopstvenim mozgom, sa svešću i radoznalošću u svakom pojedinom prstu, postala je lopov. Sada je zavukla knjigu pod mišicu, pritisla je uz znojav pazuh i izletela napolje prazna, mađioničarski razmetljiva! Pogledajte! Nevina sam! Pogledajte!

   Drhteći je piljio u tu belu ruku. Sasvim ju je ispružio, kao da je dalekovid. Prineo ju je blizu, kao da je slep.

   „Montaže!“

   Okrenuo se u trzaju.

   „Pomeri se odatle, idiote!“

   Knjige su ležale kao zgomilane ribe ostavljene da se osuše. Ljudi su po njima plesali, klizali se, padali. Naslovima su se caklile zlataste oči, ranjene, pokojne.

   „Kerozin!“

   Ispumpali su hladnu tečnost iz leđnih rezervoara s brojem 451. Polili su svaku knjigu, napunili sobe do vrha.

   Požurili su dole, a Montag je posrtao za njima kroz kerozinske pare.

   „Pođite, ženo!“

   Žena je klekla među knjige, dodirnula natopljenu kožu i karton, prstima iščitala naslove u zlatotisku dok je očima optuživala Montaga.

   „Nikad nećete dobiti moje knjige“, rekla je.

   „Znate kakav je zakon“, rekao je Biti. „Gde vam je zdrav razum? Nijedna od ovih knjiga nije saglasna ni sa jednom drugom. Godinama ste ovde bili zaključani u pravoj prokletoj Vavilonskoj kuli. Trgnite se! Ljudi iz ovih knjiga nikada nisu živeli. Sad pođite!“

   Odmahnula je glavom.

   „Cela će kuća planuti“, reče Biti.

   Ljudi trapavo izađoše na vrata. Osvrnuše se na Montaga, koji je stajao blizu žene.

   „Nećete je valjda ostaviti ovde?“, usprotivio se.

   „Neće da pođe.“

   „Onda je naterajte!“

   Biti je podigao ruku u kojoj je krio upaljač. „Moramo da se vratimo u stanicu. Osim toga, ovi fanatiici uvek pokušavaju da se ubiju; poznat obrazac ponašanja.“

   Montag spusti ruku na ženin lakat. „Možete da pođete sa mnom.“

   „Ne“, rekla je. „Svejedno vam hvala“.

   „Brojim do deset“, reče Biti. „Jedan. Dva.“

   „Molim vas“, reče Montag.

   „Idite“, reče žena.

   „Tri. četiri.“

   „Evo.“ Montag povuče ženu nagore.

   Tiho je odgovorila: „Želim da ostanem ovde.“

   „Pet. Šest.“

   „Morate da prestanete sa brojanjem“, rekla je. Malčice je otvorila pesnicu. Na dlanu joj je bio jedan jedini vitki predmet.

   Obična kuhinjska šibica.

   Čim su je ugledali, ljudi su potrčali što dalje od kuće. Kapetan Biti, držeći do svog dostojanstva, polako se povukao kroz ulazna vrata, lica opaljenog i sjajnog od hiljada vatri i nočnih uzbuđenja. Bože, pomisli Montag, kakva istina! Uzbuna uvek stiže noću. Nikada danju! Da li zato što je vatra noću lepša? Veći spektakl, bolja predstava? Tada se na ružičastom Bitijevom licu ispred vrata ukazao tek tračak panike. Ženina ruka stegnula je šibicu. Oko nje su se rascvetavale kerozinske pare. Montag je osećao da mu skrivena knjiga poput srca lupa o grudi.

   „Idite“, rekla je žena, i Montag je osetio da i on odlazi napolje, za Bitijem, niz stepenice, preko travnjaka, po kome se trag kerozina protezao kao neka zla zmija.

   Žena je izašla na trem da ih tiho odmeri pogledom, da ih optuži svojom smirenošću, i stajala je nepomično.

   Biti trznu prstima da zapali kerozin.

   Prekasno. Montag se zagrcnuo.

   Žena na tremu prezrivo je pružila ruku i kresnula šibicu o ogradu.

   Ljudi su iz kuća istrčali na ulicu.

———————–

   Ujutru ga je uhvatila jeza i groznica.

   „Nisi valjda bolestan?“, upitala je Mildred.

   Zažmurio je pred vrelinom. „Jesam.“

   „Ali sinoć ti je bilo dobro.“

   „Ne, nije mi bilo dobro“. Čuo je „rodbinu“ kako viče u dnevnoj sobi.

———————–

   „Nikad ranije nisi bio bolestan.“ Opet je izašla.

   „Pa, sada jesam. Večeras neću ići na posao. Pozovi Bitija u moje ime.“

   „Sinoć si se čudno ponašao.“ Vratila se u sobu pevušeći.

   „Gde je aspirin?“ Pogledao je čašu vode koju mu je pružila.

   ———————–

   „Zar nećeš da me pitaš šta je bilo sinoć?“, rekao je.

   „Šta je bilo sinoć?“

   „Spalili smo hiljadu knjiga. Spalili smo ženu.“

   „Pa?“

   Dnevna soba je eksplodirala od zvuka.

   „Spalili smo Dantea i Svifta i Marka Aurelija.“

   „Taj je bio Evropljanin?“

   „Tako nešto.“

   „Zar nije bio radikal?“

   „Nikad ga nisam čitao.“

   „Bio je radikal.“ Mildred se poigravala telefonom. „Ne očekuješ da stvarno pozovem kapetana Bilija, zar ne?“

   „Moraš!“

   „Ne viči!“

   „Nisam vikao.“ Najednom se pridigao u krevetu, razjaren i crven, uzdrhtao. Dnevna soba je urlala kroz topao vazduh. „Ja ne mogu da mu se javim. Ne mogu da mu kažem da sam bolestan.“

   „Zašto?“

   Zato što se plašiš, pomislio je. Dete glumi bolest, boji se da telefonira jer bi razgovor posle nekoliko trenutaka tekao ovako: „Da, kapetane, već mi je bolje. Doći ću večeras u deset.“

   „Nisi bolestan“, rekla je Mildred.

   Montag ponovo pade u krevet. Zavukao je ruku pod jastuk. Skrivena knjiga i dalje je bila tamo.

  „Mildred, kako bi bilo da, hm, možda dam otkaz za neko vreme?“

   „Hoćeš svega da se odrekneš? Posle svih tih godina rada, samo zato što su jedne noći neka žena i njene knjige…“

   „Trebalo je da je vidiš, Mili.“

   „Ona mi nije niko i ništa; nije trebalo da drži knjige. To je bila njena odgovornost, trebalo je da misli na vreme. Mrzim je. Uznemirila te je, a pre nego što se osvestiš, bićemo na ulici, bez kuće, bez posla, bez ičega.“

   „Nisi bila tamo, nisi videla„, rekao je. „Mora da u knjigama postoji nešto, neke nezamislive stvari, kad je žena ostala u zapaljenoj kući, mora da postoji nešto. Ne ostaje se u vatri ni zbog čega.“

   „Bila je glupa.“

   „Bila je razumna koliko ti i ja, možda i više, a mi smo je spalili.“

   „Otišlo niz vodu.“

   „Ne, ne niz vodu; u dim. Jesi li ikad videla spaljenu kuću? Tinja danima. E, ovaj požar će me proganjati do kraja života. Bože! U glavi sam pokušavao da ga ugasim, celu noć. Poludeo sam od truda.“

   „Trebalo je o tome da misliš pre nego što si postao brigadir.“

   „Da, mislim!“, rekao je. „Zar sam imao izbora? Moj deda i moj otac bili su brigadiri. U snu sam trčao za njima.“

   U dnevnoj sobi svirala je plesna melodija.

   „Danas ti je na redu rana smena“, rekla je Mildred. „Trebalo je da odeš pre dva sata. Upravo sam primetila.“

   „Nije u pitanju samo mrtva žena“, rekao je Montag. „Sinoć sam razmišljao o svem kerozinu koji sam upotrebio u poslednjih deset godina. I o knjigama. I prvi put sam shvatio da iza svake knjige stoji čovek. Da čovek mora da je smisli. Da čovek mora da odvoji mnogo vremena da bi je stavio na papir. A o tome nikad ranije nisam mislio.“ Ustao je iz kreveta. „Nekom čoveku je trebao možda i ceo život da bi zapisao izvesne svoje misli, da se zagleda u svet i prirodu, a onda ja dođem i za dva minuta bum!, sve je gotovo.“

———————–

   „Upravo se dovezao automobil s feniksom, a čovek u crnoj košulji s narandžastom zmijom zašivenom za rukav prilazi stazom.“

   „Kapetan Biti?“, rekao je.

   „Kapetan Biti.“

   Montag se nije pomerio, samo je gledao u hladnu belinu zida ispred sebe.

   „Pusti ga da uđe, hoćeš li? Reci mu da sam bolestan.“

———————–

   Kapetan Biti seo je u najudobniju fotelju sa smirenim izrazom na rumenom licu. Natenane je pripremio i zapalio svoju mesinganu lulu i dunuo veliki oblak dima. „Samo sam hteo da navratim i vidim kako je bolesnik.“

   „Kako ste pogodili?“

   Biti se nasmešio, prikazavši ružičaste bombone od desni i bele bombonice od zuba. „Sve sam video. Hteo si da uzmeš slobodnu noć.“

   Montag se pridigao u krevetu.

   „Pa“, reče Bili, „uzmi slobodnu noć!“ Pregledao je svoju nepotrošivu kutiju šibica, na čijem je poklopcu pisalo GARANTOVANO: MILION PALJENJA U OVOM UPALJAČU, a onda odsutno upalio hemijsku šibicu, dunuo u nju, upalio, dunuo, upalio, izgovorio nekoliko reči, dunuo. Zagledao se u plamen. Dunuo, zagledao se u plamen. „Kada ćeš se oporaviti?“

   „Sutra. Možda prekosutra. Početkom sedmice.“

   Biti dunu oblačić dima. „Svakog požarnog brigadira to snađe, pre ili kasnije. Potrebno je samo shvatanje, poznavanje mehanizma. Poznavanje istorije naše profesije. Pripravnicima je više ne trpaju u glavu kao nekad. Đavolska sramota.“ Oblačić. „Znaju je još samo požarni šefovi.“ Oblačić. „Ispričaću ti.“

   Mildred se uzvrpoljila.

   Biti je odvojio ceo minut da se namesti u fotelji i priseti šta je hteo da kaže.

   „Kad je sve to počelo, pitaš, ovaj naš posao, kako se stvorio, gde, kada? Pa, rekao bih da je zaista počeo u vreme nečega što se zvalo Građanski rat. Iako naš pravilnik kaže da je služba osnovana još ranije. Činjenica je da nismo dobro napredovali dok nije izmišljena fotografija. Zatim – filmovi, početkom dvadesetog veka. Radio. Televizija. Sve je počelo da se omasovljuje.“

   Montag je nepokretno sedeo u krevetu.

   „A budući da se omasovilo, postalo je jednostavnije“, reče Biti. „Nekada su se knjige dopadale nekim ljudima, i ovde i drugde. Tada su sebi mogli da priušte da se razlikuju od ostalih. Svet je bio prostran. Međutim, onda se svet napunio očima i laktovima i ustima. Dvostruko, trostruko, četvorostruko više stanovništva. Filmovi i radio, časopisi i knjige sveli su se na nekakav kašasto-gnjecav obrazac, pratis li me?“

   „Čini mi se.“

   Biti se zagledao u dimnu formaciju koju je dunuo u vazduh. „Zamisli. Čovek devetnaestog veka, s konjima, psima, taljigama, u usporenom kretanju. Zatim u dvadesetom veku, ubrzaj kameru. Knjige se skraćuju. Sabijanja. Sažeci. Tabloidi. Sve se svodi na geg, na dovitljiv kraj.“

   „Dovitljiv kraj“, klimnula je Mildred.

   „Klasici se seku na petnaestominutne radio drame, onda se ponovo seku da stanu u dvominutnu književnu rubriku, i na kraju skončavaju kao rečnička odrednica od deset ili dvanaest redova. Preterujem, naravno. Rečnici su služili za kratko obaveštenje. Međutim, mnogo je bilo onih čije se sve znanje o Hamletu (naziv je tebi sigurno poznat, Montaže, a zaa vas je verovatno samo nejasna glasina, gospođo Montag), čije se sve znanje o Hamletu, kao što rekoh, sastojalo od sažetka na jednoj stranici knjige koja je tvrdila: sad konačno možete da pročitate sve klasike, držite korak sa susedima. Shvataš li? Od jaslica do koledža i nazad do jaslica; eto ti intelektualnog obrasca u poslednjih pet vekova ili duže.“

———————–

   „Više sporta za sve, grupni duh, zabava, i više ne moraš da razmišljaš, a? Organizuj, organizuj i superorganizuj supersupersportove. Više stripova u knigama. Više slika. Um upija sve manje i manje. Nestrpljivost. Auto-putevi puni ljudi koji idu nekuda, nikuda. Benzinske izbeglice. Varoši se pretvaraju u motele, ljudi u nomadskim talasima idu od mesta do mesta, prate mesečeve mene, večeras žive u sobi u kojoj si ti spavao u podne a ja sinoć.“

   Mildred je izašla iz sobe i zalupila vrfata. Salonske „tetke“ počele su da se smeju salonskim „tečama“.

   „Hajde sad da pređemo na manjine u našoj civilizaciji, hoćemo li? Što je brojnije stanovništvo, više je manjina. Nemoj da staješ na žulj ljubiteljima pasa, ljubiteljima mačaka, lekarima, advokatima, trgovcima, šefovima, mormonima, baptistima, unitarijancima, drugom pokolenju doseljenih Kineza, Šveđana, Italijana, Nemaca, Teksašanima, Bruklinjanima, Ircima, ljudima iz Oregona ili Meksika. Ljudi u ovoj knjizi, u ovom komadu, u ovoj TV seriji nisu osmišljeni ni prema kojim realno postojećim slikarima, kartografima, mehaničarima. Što ti je veće tržište, Montaže, to se manje baviš kontroverzama, upamti to! I svim malim malim manjinama kojima moraš da titraš i podilaziš. Pisci puni zlih misli zaključavaju ti pisaće mašine. To se desilo. Časopisi su postali fina kašica za bebe. Knjige su se, rekoše prokleti kritičarski snobovi, pretvorile u pomije. Nije ni čudo što se knjige više ne prodaju, rekoše kritičari. Ali je javnost, znajući šta želi u srećnoj dokonosti, dopustila stripovima da prežive. I trodimenzionalnim seksi časopisima, naravno. Eto ti, Montaže. Nije to stiglo od vlade. Nije bilo direktive, deklaracije, cenzure na početku, ne! Sve su postigli tehnologija, masovnost i pritisak manjina, hvala bogu. Danas, zahvaljujući svemu tome, možeš neprekidno da budeš srećan, dozvoljeno ti je da čitaš stripove, stara dobra osuđenička priznanja ili trgovinske kataloge.“

   „Da, ali šta je onda s brigadirima?“, upita Montag.

   „Ah.“ Biti se nagnu unapred kroz blagu izmaglicu dima iz lule. „Zar postoji nešto očiglednije, prirodnije? Kad su škole počele da proizvode više trkača, skakača, reli-vozača, kotlokrpa, hvatača, otimača, letača i plivača umesto istraživača, kritičara, znalaca i maštovitih stvaralaca, reč ‘intelektualac’ je, naravno, postala psovka, što je i zaslužila. Čovek se uvek plaši nepoznatog. Sigurno se sećaš dečaka iz svog razreda, onog koji je bio izuzetno ‘pametan’, koji je skoro stalno recitovao i odgovarao, dok su ostali sedeli kao olovni idoli i mrzeli ga. I niste li upravo tog pametnog dečaka tukli i mučili posle časova? Naravno da jeste. Svi moramo da budemo slični. Ne da svi budemo rođeni slobodni i jednaki, kako kaže Ustav, već da postanemo jednaki. Svaki čovek pljunuta slika svakog drugog, tada su svi srećni, jer nema planina kojih bi se plašili, s kojima bi se merili. Eto! Knjiga je napunjena puška u susedstvu. Spali je. Izvadi metak iz oružja. Slomi ljudski um. Ko zna ko će postati meta načitanog čoveka? Ja? Ne mogu da ih varim ni na minut. I kad su kuće najzad postale potpuno nezapaljive, nigde u svetu (tvoja pretpostavka od pre neko veče bila je tačna) požarni brigadiri nisu bili potrebni za stari posao. Dat im je nov zadatak: da budu čuvari našeg duševnog mira, žiža našeg razumljivog i opravdanog straha od inferiornosti – zvanični cenzori, sudije i dželati. To si ti, Montaže, i to sam ja.“

———————–

   „Obojeni ljudi ne vole Malog crnca Samba. Spali ga. Belim ljudima neprijatna je Čiča Tomina koliba. Spali je. Neko je napisao knjigu o pušenju i raku pluća? Pušači plaču? Spali knjigu. Spokoj, Montaže. Mir, Montaže. Odnesi svoje borbe iz kuće. Još bolje, u peć za smeće. Sahrane su nesrećne i paganske? Eliminiši i njih. Umrla osoba je pet minuta nakon smrti već na putu ka Velikom dimnjaku, krematorijumu koji opslužuju helikopteri iz svih krajeva zemlje. Deset minuta posle smrti čovek je postao gomilica crne prašine. Zaboravi ga. Spali sve redom, spali sve živo. Vatra je pametna i vatra je čista.“

———————–

   Biti ustade. „Moram da pođem. Predavanje je gotovo. Nadam se da sam razjasnio stvari. Važno je da zapamtiš, Montaže, da smo mi Srećni dečaci, Diksi duo, ti i ja i ostali. Mi smo bedem protiv male plime onih koji hoće sve ljude da unesreće protivrečnim teorijama i mislima. Stavili smo prst u rupu na brani. Ne popuštaj. Ne daj da bujica melanholije i sumorne filozofije poplavi naš svet. Zavisimo od tebe. Mislim da ne shvataš koliko si ti važan, koliko smo mi važni za to da naš svet, ovakav kakav je, bude srećan.“

   Biti protrese Montagovu mlitavu ruku. Montag je i dalje sedeo u krevetu, kao da se kuća ruši na njega a on ne može da se pomeri. Mildred je nestala s vrata.

   „Samo još nešto“, reče Biti. „Svakog brigadira bar jednom u karijeri zasvrbi. Šta piše u knjigama, upita se. Oh, da se počešem, a? Pa, Montaže, veruj mi na reč, morao sam svojevremeno da ih pročitam nekoliko da bih znao šta je u pitanju: u knjigama ne piše ništa! Ništa što bi mogao da podučavaš ili u šta bi mogao da veruješ. Govore o nepostojećim ljudima, plodovima uobrazilje, ako je u pitanju beletristika. A ako nije beletristika, onda je još gore: jedan profesor drugog naziva idiotom, jedan filozof urla drugome u gubicu. Svi redom jurcaju unaokolo, gase zvezde i uništavaju Sunce. Na kraju se izgubiš.“

   „Pa, onda, šta ako brigadir slučajno, zaista bez ikakve namere, odnese kući neku knjigu?“

   Montag se trgao. Otvorena vrata posmatrala su ga svojim velikim, praznim okom.

   „Prirodna greška. Čista radoznalost“, reče Biti. „Nismo skloni preteranoj nervozi i ljutnji. Dopuštamo brigadiru da zadrži knjigu dvadeset četiri sata. Ako je dotad ne spali, mi prosto dođemo i spalimo je umesto njega.“

   „Naravno.“ Montagu se osušiše usta.

   „Dakle, Montaže. Da li ćeš danas odraditi kasniju smenu? Hoćemo li te možda videti večeras?“

   „Ne znam“, reče Montag.

   „Šta?“ Biti je izgledao pomalo izneneđen.

   Montag sklopi oči. „Doći ću kasnije. Možda.“

   „Svakako ćeš nam nedostajati ako se ne pojaviš“, reče Biti, zamišljeno zavlačeći lulu u džep.

   Nikad više neću doći, pomisli Montag.

   „Oporavi se i pazi na sebe“, reče Biti.

   Okrenuo se i izašao kroz otvorena vrata.

———————–

   „Uradiću nešto“, reče Montag. „Još ne znam šta, ali uradiću nešto veliko.“

   „Umorna sam od slušanja tih gluposti“, reče Mildred ponovo se okrećući najavljivaču.

   Montag dodirnu regulator jačine zvuka na zidu i najavljivač ostade bez glasa.

   „Mili?“ Zastao je. „Ovo je koliko moja, toliko i tvoja kuća. Mislim da je pošteno da ti sada nešto kažem. Trebalo je da ti kažem ranije, ali nisam čak ni sebi samom to priznavao. Želim da ti pokažem nešto, nešto što sam krio poslednjih godinu dana, tu i tamo, s vremena na vreme, ne znam zašto, ali jesam to radio, a nisam ti nikad rekao.“

   Uzeo je stolicu, odneo je polako i smireno u predvorje, blizu ulaznih vrata, popeo se na nju zastavši načas kao statua na pijedestalu, dok je njegova žena stajala ispod njega i čekala. Onda je pružio ruku, povukao rešetku sistema za klimatizaciju, zavukao ruku duboko nadesno, sklonio još jedan klizni komad metala i izvadio knjigu. Bez gledanja ju je bacio na pod. Ponovo je podigao ruku i izvadio dve knjige i spustio ruku i bacio dve knjige na pod. Nastavio je da pokreće ruku i baca knjige, tanke, debele, žute, crvene, zelene. Kad je završio, spustio je pogled na nekih dvadesetak knjiga pored nogu svoje žene.

———————–

   „Mili!“, rekao je. „Slušaj. Daj mi malo vremena, hoćeš li? Ne možemo ništa da učinimo. Ovo ne možemo da spalimo. Hoću da ih pogledam, da ih bar jednom pogledam. Moraš da mi pomogneš.“ Pogledao ju je u oči i čvrsto je uhvatio za bradu. U njenom licu nije video samo nju, nego i sebe i ono što mora da uradi. „Sviđalo se to nama ili ne, umešani smo zajedno. Svih ovih godina nikad nisam tražio mnogo od tebe, ali sada tražim, preklinjem. Moramo odnekud da počnemo, da shvatimo zašto smo u takvom haosu, ti sa svojim noćnim lekovima i kolima, a ja sa svojim poslom. Idemo pravo prema ponoru, Mili. Bože, ne želim da padnem preko ivice. Ovo neće biti lako. Ne možemo ni za šta da se uhvatimo, ali možda možemo da složimo sliku i shvatimo šta se desilo i pomognemo jedno drugom. Sada si mi tako potrebna, ne mogu da ti opišem koliko. Ako me imalo voliš, izdržaćeš ovo, dvadeset četiri sata, četrdeset osam sati, samo toliko tražim, a onda će sve biti gotovo, obećavam, kunem se! A ukoliko ovde ima nečega, samo jedna malecna stvarčica u celom haosu, možda bismo mogli da je prenesemo nekome drugom.“

Odlomak iz knjige „Farenhajt 451“ (Ray Bradbury „Fahrenheit 451“), izdanje Laguna, 2015.

Prekucano iz prvog dela knjige „Ognjište i daždevnjak“.