The Teskey Brothers „Run home slow“

Let me let you down

Carry you

Man of the universe

Hold me

Paint my heart

Rain

So caught up

San Francisco

Sunshine baby

Sun come ease me in

That bird

Koliko puta se desilo da me pojedine grupe ili solo izvođači oduševe na prvo slušanje njihovih pesama. Takav slučaj je bio i pre dve godine kada se pojavio album „Run home slow“. Pesme grupe The Teskey Brothers sam tada prvi put čuo. Za njihov debi album iz 2017. godine nisam ni znao.

Australijanci iz Melburna su, malo je reći, sjajni. „Run home slow“ je odličan album na kome savršeno kombinuju soul, fank, ritam i bluz, rok… Slušao sam ga mnogo puta do sada, ali sam, ne znam ni sam zašto, propustio da ga predstavim na blogu. Tu svoju grešku sada ispravljam posle dve godine. Pesme sa tog albuma (kao i sa prvog) emitovao sam nebrojeno puta u svojim emisijama na radiju. To ću činiti i dalje i nadam se da neću dosaditi ili nervirati slušaoce zbog toga. Za mene je uvek bio važan kvalitet a ne Bilbordova lista „hitića“ za jedno leto, kojih u poslednje vreme ima previše na 202-ci… Ali, ukusi su različiti i o njima ne treba raspravljati!

The Teskey Brothers su objavili dva sjajna studijska albuma i jedan koncertni – do sada… Očekujem nastavak njihovog uspešnog zajedničkog rada.

David Bowie „Space oddity“

Space oddity

Unwashed and somewhat slightly dazed

Don’t sit down

Letter to Hermoine

Cygnet committee

Janine

An occasional dream

Wild eyed boy from freecloud

God knows I’m good

Memory of a free festival

Conversation piece

Memory of a free festival Part 1

Memory of a free festival Part 2

Kada se pojavio audio CD, izdavanje ploča se u to vreme kod nas polako gasilo. Ploče smo kupovali na berzi, bilo da su u pitanju domaći izvođači ili licence koje smo propustili u vreme njihovog izdavanja, kao i originalna izdanja (nova ili stara) preko kojih je bezbroj puta prešla gramofonska igla.

A onda, odjednom  tzv. „bugarski diskovi“. To je bila prava „premija“ za sve ljubitelje muzike, jer smo po povoljnoj ceni plaćali i stare kao i nove aktuelne albume objavljene na CD-u. Ponuda i potražnja su bile neverovatno velike. Kupovao sam ih uglavnom nedeljom ispred SKC-a gde je bio najveći izbor, ali uporedo sa njima i LP ploče. U zavisnosti od toga koliko sam novca imao, prvo sam gledao da kupim ploče koje i danas mnogo više volim, jer će se do sledećeg vikenda verovatno  prodati ono što me interesuje, dok CD sigurno neće. Bilo ih je na desetinama tezgi kao i po privatnim prodavnicama gde su se prodavali. Tih prodavnica diskova bilo je svuda po gradu, a u kraju u kome živim, ako se dobro sećam, bar pet-šest.

Jedna od njih koja mi je bila najdalja, nalazila se na desetak minuta pešačenja od moje zgrade, na raskrsnici kod Ekonomske škole u Zemunu. Bila je na širokom trotoaru pored trafike. Radila je vrlo kratko, možda nepune dve godine i odjednom je „nestala“ sa tog mesta. U to vreme sam često išao da se nađem sa društvom u Zemun, pa mi je to bilo usput, jer sam voleo da idem peške (što i danas često činim). Nije bio neki veliki izbor diskova, ali je za razliku od nekih drugih prodavnica, imala u ponudi dosta odličnih albuma koji nisu mogli da se nađu na drugom mestu.

Svrativši jednog dana da vidim da li ima neki disk koji bih kupio, ugledah „Space oddity“. To je drugi studijski album koji je David Bowie objavio. Kao i uvek, uzmem kutiju, otvorim je i izvadim CD da ga pogledam da li je u redu (da nije ogreban pri rezanju, da nema neku tačkicu, mrlju i sl.). I onda sledi veliko iznenađenje za mene. Primetio sam da je to originalno englesko EMI izdanje sa knjižicom iz 1990. godine. A u prodavnici su se prodavali „bugari“ i diskovi „rezanci“ koje su prodavci sami narezivali. Pitao sam devojku koja je tu radila, koliko košta. Dobio sam odgovor da mu je cena ista kao i za sve narezane diskove (oni su bili vrlo malo skuplji od „bugarskih“). U trenutku sam shvatio da je vlasnik prodavnice greškom ostavio originalni CD na raf, a ne onaj koji je narezao u kompjuteru i planirao da ga proda. Tako da sam za male pare kupio CD David Bowie-a „Space oddity“ made in UK. To je bio prvi originalni CD koji sam kupio. Kvalitet zvuka u odnosu na „bugare“ ne može da se uporedi (što se kaže „kao nebo i zemlja“). To je svima poznato. Isto kao i odnos originalne LP ploče i licence izdate kod nas. Ili kao kad slušate ploče koje je štampao Jugoton i PGP RTB 🙂

„Space oddity“ je prvi ali ne i jedini originalni CD u mojoj kolekciji. Ali je jedini kupljen po neverovatno niskoj ceni! Ova kratka priča ima vrlo malo sličnosti sa već ranije objavljenom u kojoj sam opisao kako sam kupio LP „Stand up“ grupe Jethro Tull (američko izdanje). Ali je velika razlika u tome što je ploča kupljena na ulici a CD u prodavnici diskova i to greškom (nepažnjom) vlasnika iste – na moju sreću.

Rod Stewart „Every picture tells a story“

A strana

Every picture tells a story

Seems like a long time

That’s all right

Tomorrow is a long time

B strana

Maggie May

Mandolin wind

(I know) I’m losing you

Reason to believe

Rod Stewart je sigurno jedan od najboljih, najvažnijih i najuticajnijih rok pevača u istoriji. Karijeru je započeo davne 1963, godine. Njegov uticaj je nemerljiv u skoro svim žanrovima muzike – bluzu, roku, popu, džezu, soulu… Setimo se samo njegove saradnje sa Jeff Beck-om sa kojim je snimio antologijski album „Truth“ i grupe „Faces“ sa Ronnie Wood-om. O solo karijeri i saradnjama sa poznatim muzičarima ne treba trošiti mnogo reči. Kada je objavio poslednji, za sada, studijski album „Blood red roses“ pre tri godine, preslušavši pojedine pesme imao sam utisak da peva bolje nego ikada.

„Every picture tells a story“ je njegov treći studijski album, izdat 1971. godine,  u vreme dok je još bio pevač grupe „Faces“. To je verovatno jedan od njegovih najboljih albuma. Na njemu se nalaze neki od njegovih najvećih hitova do današnjeg dana, bilo da su autorske ili obrade poznatih pesama, počev od naslovne, preko „Maggie May“, „Reason to believe“, „Mandolin wind“, „Seems like a long time“… U zavisnosti od zemlje koja je objavila ploču, pesma „Amazing grace“ u trajanju od dva minuta se nalazi u nastavku pesme „That’s all right“, ili kao poslednja na A strani kao što je slučaj na nemačkom izdanju koje imam.

Sjajna ploča. Obavezno je preslušajte. Ako je nemate u svojoj kolekciji, sigurno je neko od Vaših prijatelja ili poznanika poseduje, a ima je i na netu.

Buena Vista Social Club „Buena vista social club“

Chan chan

De camino a la vereda

El cuarto de Tula

Pueblo nuevo

Dos gardenias

Y tu que has hecho

Veinte anos

El carretero

Candela

Amor de loca juventud

Orgullecida

Murmullo

Buena vista social club

La bayamesa

Kada je kod nas zima sa snegom i temperaturom ispod nule, hajdemo na kratko pomoću muzike, bar na 60 minuta na jedno ostrvo na kome je srednja godišnja temperatura oko 25 stepeni.

Svi smo kad-tad čuli kubansku muziku. Da li smo je i slušali – neko manje neko više, neko češće neko ređe, neko voli da je sluša neko ne. Pre 24 godine pojavio se album koji je bio povod da se mnogi zainteresuju za muziku sa ovog ostrva, ako do tada nisu imali prilike za to.

Grupa kubanskih muzičara pod imenom Buena Vista Social Club, objavila je istoimeni album 1997. godine. Ibrahim Ferrer, Omara Portuondo, Ruben Gonzalez, Eliades Ochoa, Compay Segundo, Orlando ‘Cachaito’ Lopez, Manuel ‘Guajiro’ Mirabel sa još nekoliko svojih prijatelja, snimili su sjajan album za samo šest dana u Havani. Ry Cooder je bio producent ovog izdanja na kome je svirao gitaru. Na albumu se nalazi četrnaest pesama sa različitim stilovima kubanske muzike komponovanih u XX veku. Verovatno niko od njih nije „ni sanjao“ kakav će uspeh postići ovim albumom. Dokumentarni film „Buena vista social club“ koji je režirao Vim Venders sa pomenutim sjajnim muzičarima, premijerno je prikazan dve godine nakon objavljivanja albuma.

Ma koju vrstu muzike volite i slušate, Buena Vista Social Club prija u svim godišnjim dobima, a ne samo preko leta. Preslušajte njihove pesme sa ovog albuma (i ne samo sa njega) u ovim hladnim zimskim danima i uverite se u to.

Steve Miller Band „Fly like an eagle“

A strana

Space intro

Fly like an eagle

Wild mountain honey

Serenade

Dance dance dance

Mercury blues

B strana

Take the money and run

Rock’n me

You send me

Blue odyssey

Sweet Maree

The window

Steve Miller Band je objavio album „Fly like an eagle“ 1976. godine. Na njemu se nalazi dvanaest pesama, ali slobodno se može reći da ih ima deset. Dva kratka instrumentala „Space intro“ i „Blue odyssey“ su praktično uvodi u pesme koje slede nakon njih na ploči.

Odmah da kažem – odličan album. Od sjajne svima poznate naslovne pesme, predivne „Serenade“, velikog hita „Take the money and run“, melodično zarazne „Rock’n me“, dva bluza sa kojima se Steve Miller vraća svojim počecima do, za mene, čarobne i najbolje pesme na ovom izdanju  „The window“. Jedan od albuma kome se povremeno vraćam i uvek ga slušam kao da to činim prvi put. To sam uradio i danas i eto inspiracije za ovaj kratki tekst.

Joss Stone „Mind body & soul“

Right to be wrong

Jet lag

You had me

Spoiled

Don’t cha wanna ride

Less is more

Security

Young at heart

Snakes and ladders

Understand

Don’t know how

Torn and tattered

Killing time

Sleep like a child

„Mind body & soul“ objavljen je 2004. godine. To je drugi album tada sedamnaestogodišnje devojke Joss Stone.

Nakon prvog albuma „The soul sessions“ koji se pojavio prethodne godine i na kome se nalaze obrade poznatih soul pesama, „Mind body & soul“ sadrži čak jedanaest pesama u kojima se ona pojavljuje kao koautor. Kombinacija soula i fanka je perfektna. O glasu koji Joss Stone poseduje ne treba trošiti reči. Sve što bih rekao bilo bi premalo i nedovoljno da se on opiše. A i kako ga opisati? Treba je pažljivo slušati i uživati. Sjajan album.

The Verve „Urban hymns“

Bitter sweet symphony

Sonnet

The rolling people

The drugs don’t work

Catching the butterfly

Neon wilderness

Space and time

Weeping willow

Lucky man

One day

This time

Velvet morning

Come on

Prošlo je već 23 godine od objavljivanja trećeg albuma grupe the Verve. Neko bi rekao „kao da je bilo juče“.

„Urban hymns“ je za mnoge omiljen ili spada u onu odabranu grupu albuma koji se rado preslušavaju i o kojima se često priča. I sam spadam u tu grupu ljudi. Richard Ashcroft je zajedno sa četvoricom momaka iz grupe snimio album koji je naišao na pozitivne ocene muzičkih kritičara. Ali ono što je mnogo važnije, pesme su se dopale „običnim ljudima“ koji vole i slušaju muziku, koji kupuju ploče i tako stvaraju sopstvene kolekcije.

„Bitter sweet symphony“ je bila prva pesma koju sam čuo sa ovog izdanja. Kupivši tzv. „bugarski“ CD ispred SKC-a, uverio sam se da je ceo album odličan. I tada, a i danas, mnoge druge pesme mi se više sviđaju nego pomenuta, koja je ipak najpoznatiji i vodeći hit sa „Urban hymns“. Sjajna ploča od prve do poslednje pesme, koju treba imati u kolekciji i koja ne treba da sakuplja prašinu na polici ili u kutiji, zavisno od toga gde se nalazi.

Kris Kristofferson „Kristofferson“

Blame it on the stones

To beat the devil

Me and Bobby McGee

The best of all possible worlds

Help make it through the night

The law is for protection of the people

Casey’s last ride

Just the other side of nowhere

Darby’s castle

For the good times

Duvalier’s dream

Sunday mornin’ comin’ down

Kris Kristofferson je objavio tridesetak studijskih albuma i glumio je u preko sto filmova. Za sada…

Ovaj svestrani umetnik je snimio prvi singl 1967. godine, a svoj debi album tri godine kasnije. Svoj prvenac, jednostavno nazvan „Kristofferson“, objavio je 1970. godine.

Na ploči se nalaze verovatno njegove najbolje pesme koje je komponovao. Autor je muzike i teksta za deset pesama, dok se u dve pojavljuje kao koautor. Mnoge od njih su postale sastavni deo muzičke lektire i obrađivane su od strane velikog broja muzičara. Neke od pesama koje su našle mesto na ovom izdanju, nije on prvi snimio. Koliko sam samo puta, baveći se muzikom (ne kao muzičar već samo kao strastveni kolekcionar), tokom svih ovih proteklih godina začuđeno rekao „Pa i ovo je on napisao“.

Istovremeno sa objavljivanjem svog drugog albuma, „Kristofferson“ je doživeo svoje reizdanje samo godinu dana kasnije, 1971. godine. Nazvan je po najvećem hitu „Me and Bobby McGee“. Da se zna ko je autor svih pesama na ploči!

Verovatno nisam jedini koji se danas začudi zašto ima pojedine ploče u svojoj kolekciji. Al u to vreme kada sam ih kupovao, imao sam razlog da budu kod mene. Reizdanje „Me and Bobby McGee“ (licenca Suzy) nikada nije bilo spominjano u tom kontekstu. Naprotiv, uvek je bilo među omiljenim albumima koji se često preslušavaju..To je i razlog za ovaj mali ćlanak na blogu.  

The Temptations „All directions“

A strana

Funky music sho nuff turns me on

Run Charlie run

Papa was a rollin’ stone

B strana

Love woke me up this morning

I ain’t got nothin’

The first time ever I saw your face

Mother nature

Do your thing

Posle nekoliko novih albuma koji bi trebalo uskoro da se pojave i koji su predstavljeni na blogu prethodnih sedmica, da se vratim malo u prošlost, u 1972. godinu.

Jula meseca pomenute godine, The Temptations su objavili svoj sigurno najbolji album „All directions“ sa osam odličnih pesama. Dvanaestominutna verzija „Papa was a rollin’ stone“ (original The Undisputed Truth) je definitivno ona koja je obeležila ovo izdanje. Pomenuo bih još i „Mother nature“, „Do your thing“ i svima poznatu „The first time ever I saw your face“.

Sjajna produkcija koju je uradio majstor svog posla Norman Withfield, magično uklapanje vokala svih pet članova grupe uz savršeno obavljen posao velikog broja studijskih muzičara… Mogu slobodno reći – muzičko remek-delo. Sledeće godine objavili su album „Masterpiece“, ali je „All directions“ onaj pravi i neprevaziđeni masterpiece.

Eric Clapton „Slowhand“

A strana

Cocaine

Wonderful tonight

Lay down Sally

Next time you see her

We’re all the way

B strana

The core

May you never

Mean old frisco

Peaches and diesel

Nisam imao nikakvu dilemu da odaberem solo album koji je snimio Eric Clapton i da ga predstavim na blogu. Dilema je bila samo oko toga da li da se odlučim za solo karijeru ili neki album iz opusa sa grupama sa kojima je svirao. Hteo sam da krenem od grupe The Yardbirds, ali pošto sam o njima već objavio članak iz njegove autobiografije… Možda  sa nekim albumom čuvene trojke Cream ili legendarnom pločom grupe Blind Faith ili albumom Derek and Dominos i njegovom saradnjom sa Duanne Allman-om…

Clapton je ploču „Slowhand“ objavio 1977. godine. To je njegov peti studijski album. Za naziv albuma odabrao je nadimak koji mu je dao Giorgio Gomelsky iz vremena kada je Clapton bio član grupe The Yardbirds. Na njemu se nalaze njegove autorske kao i obrade pesama koje su napisali J.J. Cale, John Martin, Arthur Crudup i Don Williams.

Sjajna ploča, sigurno jedna od najboljih iz njegove solo karijere ne računajući koncertne zapise,  koju je započeo debi albumom objavljenim avgusta meseca pre pedeset godina. A o njegovim koncertima nekom drugom prilikom.