Borislav Stojkov, Donata Premeru „Film i muzika: Iskušenja velikih kompozitora“

„BS: Enio Morikone je unekoliko sličan Nini Roti, ali u velikoj meri i različit. Reč je o veoma kvalifikovanom kompozitoru, školovanom na akademiji Santa Ćećilija (Santa Cecilia) u Rimu. U početku je svirao trubu na Akademiji, komponovao simfonijsku i vokalnu muziku, pisao je i avangardnu muziku, radio kao dirigent. Muziku je učio i kod Gofreda Petrasija, italijanskog kompozitora eksperimentalne muzike, da bi potom izjavio: Došao sam na film sa podlogom eksperimentalne muzike što je značilo mešanje muzičkog zvuka sa zvukovima iz realnog sveta. A realistične zvukove sam koristio na psihološki način. Upotrebu zvukova iz prirode, da bi potencirao atmosferu, najbolje ilustruje dobro poznata muzika za film Dobar, zao i ružan Serđa Leonea, gde je Morikone koristio zavijanje kojota.

DP: Karakteristično je da je Morikone neke instrumente, kao na primer panovu frulu, čembalo i slično, elektronski modifikovao da bi ih koristio u svojim filmovima u specifičnim situacijama kako bi uvećao skalu boja i raspoloženja u filmskoj priči. Muzika mu je veoma jednostavna harmonski, ali i veoma upečatljiva, do te mere da čovek teško da se od nje oslobodi; kompleksna je i višeslojna, tako što efekte u filmu potencira različitim instrumentalnim bojama. Morikone, po mojoj oceni, nije pisao primenjenu muziku za film, nego je komponovao kao što se inače radi sa muzikom za koncertno izvođenje; dakle, muziku koja je podjednako kvalitetna u filmu i nezavisno od njega.

BS: Na taj način on praktično demantuje Felinija koji, kao što smo čuli, kaže da je filmska muzika marginalna i sekundarna, jer, zapravo, muzika Morikonea sjajno ilustruje likove, atmosferu i dešavanja u filmu. Jednostavno govoreći, ako bi tu muziku uklonili ja verujem da bi film izgubio, kao što je to već neko rekao, preko 50% svoje vrednosti. Znači, muzika Morikonea je suštinski zasnovana na filmu, odnosno filmovi za koje je pisao muziku velikim delom su zasnovani na njegovoj muzici.

DP: Morikone je napisao, sam ili u saradnji sa drugim kolegama, muziku za više od 400 filmova do sada. A on danas (2012. godine) ima 84 godine i još uvek komponuje.

BS: Prema statističkim podacima, Morikone je bio i ostao najplodniji kompozitor filmske muzike u XX veku. Dobio je samo počasnog Oskara za sve što je napisao, jedini pored Aleksa Norta (Alex North), američkog kompozitora filmske muzike, i imao je pet nominacija dok je Aleks Nort imao petnaest. Kad je Morikone dobio počasnog Oskara, Klint Istvid (Clint Eastwood) je pred publikom izjavio: Za njegov izvanredni i višeznačajni doprinos u umetnosti filmske muzike. A sam Enio Morikone za sebe kaže: Da se ja pitam, svake druge godine bih dobio Oskara. Mislim da je bio potpuno u pravu.

DP: Slažem se sa vama.

BS: Morikoneova filmska muzika predstavlja dela koja su u ogromnom rasponu svih žanrova, ali i sa veoma jakim uticajem na druge kompozitore. On sjajno ilustruje likove, atmosferu i emociju koju izražava muzičkim jezikom, sa izvanrednim i upečatljivim melodijama koje karakterišu likove, recimo u filmovima Mojsije (Moses) i Debora (Deborah), ili u filmu Malena (Malena), sa veoma specifičnom orkestracijom. Vi ste već pomenuli, gospođo Premeru, da često koristi retke i neobične instrumente. To je upravo to iskustvo iz perioda kada je učio i pisao eksperimentalnu muziku sa Gofredom Petrasijem.

DP: Vi ste predložili da kao prvu tačku slušamo muziku iz filma Bilo jednom na Zapadu (Once upon a Time in the West) iz 1968. za koji je muziku napisao Enio Morikone. Ja bih pri tom upozorila da slušaoci obrate pažnju do koje mere je on maštovit i inventivan, i do koje mere je muzika sjajno orkestrirana, sa harmonikom i duvačima u svim bojama, perkusionistima, sintesajzerima, i slično.

DP:  Iz filma Bilo jednom na Zapadu slušali smo muziku Enija Morikonea. Bio je to veoma lep fragment vokalize soprana uz hor što je jedna zanimljiva invencija samog Morikonea. Šta bismo rekli za filmove Mojsije sa Bert Lankasterom (Burt Lancaster), i Dvadeseti vek (Novecento)?

BS: Najkraće rečeno, Mojsije iz 1974. je ocenjen kao loš film. Silazak sa Sinajske gore i Mojsijevih 10 zapovesti su siže filma koji je napravljen sasvim bledo, za razliku od muzike koja je ostala upečatljiva. Međutim, film Dvadeseti vek Bernarda Bertolučija, sa Robertom de Nirom (Robert de Niro) i Žerardom Depardjeom (Gerard Depardieu) na maestralan način govori o društvenoj drami velike nacije za vreme fašizma, ali i o individualnim sudbinama u tom vrtlogu istorije. Shodno tome i muzika iz tog filma ima epske karakteristike. Nažalost taj film je jedno vreme bio potisnut u Italiji iz ideoloških razloga, gde je posebno upečatljivo prikazano sramno doba Musolinija, te ga u jednom periodu nije bilo na listama najboljih filmova u toj zemlji.

DP: Pa svako vreme ima i svetle i tamne tačke tako da film može da pomogne da se ljudi zamisle i nad onim što je crno u njihovoj istoriji. Ovo samo dokazuje da između filma, pa i muzike, i ideologije postoji jaka veza…

DP: Sledi muzika iz filma Profesionalac, koju je Morikone napisao 1981. Ova muzika mi se čini veoma zanimljivom sa muzikološke strane. Pisana je za gudače koji sviraju veoma diskretno, isprekidani perkusionistima; kao da neko priča, a da nije u stanju da izgovori ono što misli, uzbuđeno i sa prekidima. Neverovatno zanimljivo, ako čovek i ne poznaje film Profesionalac, slušajući ovu muziku može da zamisli svoju priču. Film je režirao Žorž Lotner (Georges Lautner), a glavnu ulogu igra Žan Pol Belmondo (Jean Paul Belmondo).

BS: Zaista, ta isprekidanost rađa tenziju koju stvara politički triler o francuskom tajnom agentu koji je poslat u Afriku da ubije nekog predsednika. Plan mu propada, biva uhapšen ali beži i spašava se u Francuskoj. Znači, jedna politička priča iz koje smo dobili samo fragmentalnu muziku u formi malih nagoveštaja. Slušamo sada najčuveniji fragment iz tog filma pod nazivom Chi mai.

DP: Posle muzike iz filma Profesionalac iz 1981. Enija Morikonea, ocnosno fragmenta Chi mai, što na italijanskom znači ko se ikad usudio nešto učiniti, na kraju razgovora slušamo glavnu temu iz filma Malena iz 2000. Temu svira violončelista Jo-Jo Ma. Šta biste vi dodali na kraju ovog razgovora?

BS: Film Malena iz 2000. godine, koji je režirao Đuzepe Tornatore, sa Monikom Beluči (Monica Belucci) u glavnoj ulozi, govori o jednoj ženi u zaostalom sicilijanskom selu tokom i posle Drugog svetskog rata, u koju se zaljubljuje mali dečak dok je njen muž u ratu. To je priča koja u suštini ima samo jedan lik, a to je lik te žene koja se zove Malena. Sada ćemo čuti kako je Enio Morikone ocrtao taj lik muzikom koja ima sve najbolje karakteristike ovog kompozitora, kao i prepoznatljiv identitet italijanske filmske muzike i sentimentalnog i romantičnog karaktera“.

Odlomak iz knjige „Film i muzika: Iskušenja velikih kompozitora“ (Borislav Stojkov, Donata Premeru „Film i muzika: Iskušenja velikih kompozitora (Radijski dijalog“)), izdanje Orion Art, Radio-Televizija Srbije, 2016.

Prekucano iz dela knjige pod nazivom „Il sentimento latino“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s