Eric Clapton „The Autobiography“

“ U vreme kada sam, sa šesnaest godina, dobio svedočanstvo srednje škole i pohađao probnu godinu na Fakultetu umetnosti u Kingstonu, postao sam sasvim spretan gitarista i neprekidno savladavao nove stvari…

———————–

Glavni čovek za mene bio je Big Bil Brunzi. Pokušavao sam da savladam njegovu tehniku sviranja bas-nota palcem, dok je ostalim prstima pratio pevanje rifovima. To je bio osnovni deo bluz svirke u bilo kojem obliku, a mogao se primeniti i na folk muziku, poput tehnike obućarskog čekića u kojoj se palac ritmički pomera između gornje dve žice, dok se melodija postiže okidanjem donjih žica prvim, drugim ili ponekad trećim prstom. Način na koji sam učio bio je jednostavan. Svirao sam uz ploču dok ne bih pomislio da sam nešto savladao. Onda bih sebe snimio grundigom i preslušao. Ako je zvučalo kao na ploči, bio sam zadovoljan. Kako sam polako počinjao da ovladavam umećem sviranja akustične gitare, učio sam i nove pesme kao što su „Nobody Knows When You’re Down and Out“ Besi Smit (Bessie Smith), zatim staru blugras pesmu „Railroad Bill“ i Brunzijevu „Key to the Highway“.

———————–

Kako je moja veština s gitarom napredovala, počeo sam da odlazim u pab u Kingstonu zvani Kruna, gde sam svirao u ćošku pored bilijarskog stola. Taj lokal je privlačio posebnu , uglađenu bit klijentelu, višeg nivoa od ekipe s kakvom sam se ja družio…

———————–

Jedino me je seks mogao odvući od muzike, jer sam u to vreme počeo ozbiljno da istražujem bluz. Veoma mi je teško da objasnim utisak koji je na mene ostavila prva bluz ploča koju sam čuo, osim da kažem da sam je odmah prepoznao. Kao da sam se ponovo upoznavao s nečim što sam već znao, možda iz drugog, prethodnog života. Za mene je u toj muzici bilo nečeg primitivno umirujućeg što je ulazilo pravo u moj nervni sistem i činilo da se osećam tri metra visokim. Tako sam se osetio kada sam prvi put čuo „Uncle Mac“ Sonija Terija i Braunija Makgija, a isto se ponovilo kada sam prvi put čuo Big Bila Brunzija.

Video sam prilog o njemu na televiziji, kako svira u noćnom klubu osvetljen samo jednom sijalicom koja je, ljuljajući se s tavanice, stvarala jeziv utisak. Pesma koju je svirao bila je „Hey Hey“ i oborila me je s nogu. Bila je to složena stvar za gitaru, prepuna blu nota koje dele molska i durska sazvučja. Obično kreneš iz mola, a onda savijaš žicu podižući notu do dura, tako da se nota nalazi negde između. Indijska i romska muzika takođe koriste ovo izvijanje nota. Kada sam prvi put čuo Big Bila i, kasnije, Roberta Džonsona (Robert Johnson) ostao sam ubeđen da sav rokenrol , i pop muzika uopšte, niču iz tog korena.

Sledeće što sam sebi postavio kao zadatak bilo je da naučim da sviram kao Džimi Rid (Jimmy Reed), koji obično koristi oblik od dvanaest taktova i čiji su stil oponašali bezbrojni ritam i bluz sastavi. Otkrio sam da je ključ u tome da se na najdubljim žicama svira bugi, tako što će se na petoj žici pritiskati najpre drugi, a zatim četvrti prag stvarajući osnovnu figuru, dok istovremeno zvoni šesta žica. Potom bih prešao na sledeću žicu, za drugi deo dvanaestotaktnog kruga, i tako dalje. Poslednji korak, i u stvari najteži, bio je da se oset bluz, da se svira opuštenim ritmom jer tek tako on dobro zvuči i deluje. Ja nisam neko ko može da ostavi posao nedovršenim, a ako sebi postavim zadatak za jedan dan ne mogu da odem u krevet dok ga ne izvršim. Tako je nekako bilo i s dvanaestotaktnim bluz rifom. Radio sam na njemu sve dok nisam osetio da je postao deo mog metabolizma.

Dok sam usavršavao svoje sviranje, susretao sam se sa sve više ljudi koji su imali poštovanje i strast za muziku koju sam voleo. Jedan osobeni bluz fanatik zvao se Klajv Bluičemp. Sreli smo se u Holifildu i zajedno krenuli na putovanje kroz fantastična otkrića. Klajv je bio taj koji mi je prvi pustio album Roberta Džonsona…

———————–

Bio sam oduševljen kada sam otkrio da postoji čitava družina srodnih duša i to je bila jedna od stvari koje su odredile moj budući put prema pozivu muzičara. Počeo sam da susrećem ljude koji su znali za Madija Votersa ili Hauli Vulfa (Howlin’ Wolf), a oni su imali starije prijatelje, kolekcionare ploča koji su držali posebne večeri u klubovima. Tako sam se prvi put upoznao s muzikom Džona Lija Hukera (John Lee Hooker), Madija Votersa i Litl Voltera (Little Walter). Ti momci bi se našli u nečijoj kući i provodili čitavo veče slušajući samo jedan album, kao što je „The Best of Muddy Waters“, a potom vodili strasne diskusije o onome što su čuli…

———————–

Sve to vreme radio sam i na svom sviračkom umeću, ponekad potpuno izluđujući porodicu ponavljanjem tokom vežbanja. Bio sam navučen na muziku i tada sam već posedovao i zbirku ploča. Slušanje Čaka Berija, Bi Bi Kinga (B. B. King) ili Madija Votersa značajno me je okrenulo ka električnom bluzu, pa sam nekako uspeo da nagovorim moje da mi kupe električnu gitaru. To se desilo nakon što sam u Londonu video nastup Aleksisa Kornera (Alexis Korner) u klubu Marquee u Oksford stritu, džez klubu koji je povremeno imao bluz večeri. Aleksis je vodio prvi pravi ritam i bluz sastav u zemlji sa sjajnim sviračem na usnoj harmonici po imenu Siril Dejvis (Cyril Davies). Slušajući Aleksisa te večeri došao sam do zaključka da ne postoji nijedan razlog da meni ne bude dostupna i električna gitara.

———————–

Na električnu gitaru koju sam odabrao bacio sam oko u izlogu radnje Bels u kojoj smo kupili i hojer. Bila je to ista gitara kakvu sam video da svira Aleksis Korner, dvostruko usečena, poluakustična, marke Key, u to vreme vrlo napredan instrument, iako je u osnovi, što sam kasnije saznao, i dalje bila kopija najbolje postojeće gitare, gibson ES-335…

———————–

Nismo kupili pojačalo, tako da sam mogao da sviram samo akustično i maštam kako bi gitara zvučala na struju, ali to nije bilo važno. Neprekidno sam učio nove stvari. Uglavnom sam pokušavao da sviram kao Čak Beri ili Džimi Rid, električno, a onda sam se vraćao na kantri bluz. To je podstakao i moj prijatelj Klajv kada mi je dao da preslušam album pod nazivom „King of the Delta Blues Singers“, zbirku od sedamnaest pesama koju je bluzer Robert Džonson snimio tridesetih godina. Pročitao sam u tekstu na omotu da je Džonson na audiciji u hotelu u San Antoniju svirao sedeći okrenut licem prema uglu sobe, jer je bio suviše stidljiv. Kako sam kao dete često bio paralisan sopstvenom sramežljivošću, odmah sam se poistovetio s njim.

U početku Džonsonova muzika me je gotovo odbijala, bila je tako snažna, a čovek nije pokušavao nimalo da zasladi to što je imao da kaže ili odsvira. Bila je to muzika okorelija od bilo čega što sam ikada čuo. Posle nekoliko preslušavanja shvatio sam da sam, na izvesnom stepenu, pronašao svog učitelja i da će praćenje njegovog primera biti moje životno delo. Bio sam potpuno opčinjen lepotom i rečitošću pesama kao „Kindhearted Woman“, dok mi se bol iskazan u „Hellhound on My Trail“ činio kao odjek stvari koje sam oduvek osećao.

Pokušao sam da oponašam Džonsona, ali njegov stil istovremenog sviranja razdvojene bas linije na dubokim žicama, ritma na srednjim žicama i sola na visokim, dok ujedno i peva, bilo mi je nemoguće i da zamislim. Sklonio sam na neko vreme njegov album u stranu i vratio se drugim sviračima, pokušavajući da stvorim sopstveni stil. Znao sam da nikada neću dostići standarde izvornih majstora, ali verovao sam da će, ako nastavim da radim, nešto možda ispasti. Bilo je to samo pitanje vremena i vere. Počeo sam da sviram stvari koje sam čuo na pločama, ali i da dodajem svoje pojedinosti. Uzimao bih deliće koje sam mogao da oponašam kod svirača električnog bluza koje sam voleo, kao što su Džon Li Huker, Madi Voters ili Čak Beri, i akustičnih muzičara kao što je Big Bil Brunzi, i stapao ih u celinu pokušavajući da pronađem fraze koje će objediniti uticaj svih tih umetnika. Bio je to ambiciozan poduhvat, ali nigde nisam žurio i bio sam ubeđen da sam na pravom putu i da ću na kraju uspeti.

Jedne noći u januaru 1963. godine imao sam dogovoren susret s momkom po imenu Tom Makginis (Tom McGuinness) u pabu Princ od Velsa u Nju Maldenu. On je svirao u bluz grupi zvanoj The Roosters koju je osnovao Pol Džouns, s Brajanom Džounsom na gitari. Kada su Pol i Brajan napustili grupu, Tomova devojka Dženi, moja koleginica iz Kingstona, predložila me je kao mogućeg gitaristu…

———————–

Sastav The Roosters više je vežbao nego svirao. Iako smo s vremena na vreme imali poneki nastup, uglavnom u gornjim prostorijama pabova, radilo se više o uzbuđenju susreta s bluz istomišljenicima…

———————–

Posle raspada grupe The Roosters Tom Makginis je dobio ponudu od momka iz Liverpula po imenu Brajan Keser (Brian Casser) da pristupi njegovom novom bendu… On je pozvao Toma, a pošto sam i ja ostao da visim, Tom je pozvao mene.

Najbolja stvar u sviranju sa sastavom Casey Jones bila je iskustvo koje sam stekao. Prvi put sam išao na nekakvu turneju. Svirali smo po raznim klubovima na severu, uglavnom u okolini Mančestera, uključujući i jedan nastup na otvorenom u zabavnom parku Belle Vue

———————–

Jedne noći bio sam na žurci u Kingstonui slušao Kita Relfa i drugog gitaristu po imenu Rodžer Pirko (Roger Pearco). Svirali su zajedno neke stvari Đanga Rejnharta (Django Reinhardt) i to prilčično dobro, mada je Rodžer imao običaj da ubrzava kada se uzbudi. Kit mi je tada rekao da peva u grupi The Yardbirds i pozvao me u CrawDaddy da ih čujem, jer njihov gitarista napušta grupu pa bih mogao biti zainteresovan da zauzmem njegovo mesto. Otišao sam da ih proverim. Svirali su dobar ritam i bluz, pesme kao „You Can’t Judge a Book“ Boa Didlija ili „Smokestack Lightning“ Haulina Vulfa, ali za mene je i sama činjenica da su oni znali takve stvari bila dovoljna da bih uživao. Topamovo sviranje bilo je pomalo kruto, ali oni su bili dobar bend, mada pomalo sirov, a ja i tako nisam imao ništa pametnije da radim. Tako sam, kada je Topam zaista otišao i oni me zvanično pozvali, pristao. Bio sam pomalo nesiguran oko pristupanja još jednoj grupi, ali i istinski ubeđen da to neće biti ništa značajnije od još jedne stanice na putu. Bilo nas je petorica: Kit je pevao i svirao usnu harmoniku, Kris Dreja (Chris Dreja) ritam gitaru, Pol Samvel-Smit (Paul Samwell-Smith) bas, Džim Makarti (Jim McCarty) bubnjeve, a ja solo gitaru.

———————–

Naše svirke bile su po različitin prostorima u Londonu i okolini, kao što su Ricky Tick i Star Club u Krojdonu ili CrawDaddy. Prvi put sam iskusio šta znači svirati iz večeri u veče – tokom prva tri meseca imali smo trideset tri nastupa i ja sam uživao u svakom trenutku. Ono što mi se odmah dopalo kod grupe The Yardbirds bilo je da je glavni razlog postojanja grupe bio odavanje počasti tradiciji bluza. U početku uopšte nismo pisali svoje pesme, već smo birali obrade kojima smo gradili sopstveni identitet, oličen kroz numere kao „Good Morning Little Schoolgirl“ Sonija Boja Vilijamsona (Sonny Boy Williamson), „Got Love If You Want It“ Slima Harpoa (Slim Harpo) ili našu omiljenu, koju smo uvek svirali „Smokestack Lightning“ Haulina Vulfa.

———————–

Mi smo, takođe, bili mnogo bolji uživo. Ovu činjenicu potvrdilo je i objavljivanje našeg prvog albuma „Five Live Yardbirds“, koji je u odsustvu drugih koncertnih ploča postao neka vrsta kamena temeljca u okviru britanske muzike. Album je imao mnogo siroviji zvuk i to me je činilo zadovoljnijim. Ono što je sastav The Yardbirds izdvajalo od većine ostalih grupa bila je posebna vrsta eksperimentisanja s dinamikom za koju je najviše bio zadužen Pol Samvel-Smit. Postali smo poznati po načinu na koji smo improvizovali uzimajući, na primer, okvir jedne standardne bluz pesme kao što je „I’m a Man“ Boa Didlija, da bismo je u srednjem delu obogatili džem-sešnom, obično preko stakato sviranih bas linija koje su postajale sve jače i jače, a onda se, posle krešenda, vratili u prepoznatljiv deo pesme.

Dok je većina grupa svirala trominutne pesme, mi smo ih rastezali na pet-šest minuta, tokom kojih je publika ludela, manijački tresući glavama ili igrajući na najrazličitije divlje načine. Za svoju gitaru koristio sam veoma lagane žice, s izuzetno tankom prvom žicom radi lakšeg savijanja nota, tako da nije bilo neuobičajeno da mi tokom najfrenetičnijih delova svirke pukne bar jedna od njih. Tokom pauza, dok sam menjao žice, već zagrejana publika često se upuštala u lagano tapšanje u ritmu, što je nadahnulo Đorđa Gomelskog da mi izmašta nadimak Slowhand Klepton.

———————–

Iako The Yardbirds još nisu bili u ligi velikog novca, zarađivali smo dovoljno da sam mogao da kupim prvu ozbiljnu gitaru, crveni gibson ES-335 iz svojih snova, čija je slabašna imitacija bio moj dotadašnji instrument. Kroz čitavu karijeru birao sam gitare zbog drugih ljudi koji su ih svirali, a ova je bila kao jedna od onih koje je svirao Fredi King. Bila je prva u novoj eri gitara, tankih i poluakustičnih. One su bile istovremeno „rok“ i „bluz“ gitare, a ako je neophodno mogle su da se sviraju i bez pojačala.

Video sam gibson na Ulici Čering kros ili u Ulici Denmark, gde je nekoliko muzičkih radnji držalo u svojim izlozima gitare. Bio sam kao dete ispred poslastičarnice. Stajao sam napolju i satima buljio u te magične predmete, posebno noću, posle posete klubu Marquee, kada su izlozi ostajali osvetljeni, šetao sam između njih i sanjario. Kada sam konačno kupio gibson nisam mogao da verujem koliko je predivan i sjajan. Najzad sam se osećao kao pravi muzičar“…


Odlomak iz knjige „Klepton: Autobiografija“ (Eric Clapton „Clapton: The Autobiography“), izdanje Laguna, 2008.

Prekucano iz Drugog dela knjige pod nazivom „The Yardbirds“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s