…“- Nisam došao ovde da mi gledate u dlan – reče, već se kajući što je uopšte i kročio u tu kuću. Za trenutak je pomislio da bi bilo bolje da plati posetu i ode ne saznavši ništa. Isuviše važnosti je pridavao tom snu koji se ponavljao.

 – Hteo si da nešto saznaš o snovima – odgovori starica. – A snovi su Božji govor. Kada on govori jezikom ovoga sveta, ja to mogu da protumačim. Ali ako govori jezikom tvoje duše, onda samo ti možeš da razumeš. A ovu posetu ćeš platiti u svakom sličaju.

 „Opet neki trik“, pomisli mladić. Ipak je rešio da rizikuje. Pastiri se uvek izlažu riziku zbog vukova ili zbog suše, a upravo je zbog toga pastirski život uzbudljiv.

 – Usnio sam isti san dva puta uzastopce – reče. – Sanjao sam kako se nalazim na jednom pašnjaku sa svojim ovcama i kako se iznenada pojavljuje jedno dete i počinje s njima da se igra. Ne volim kad mi se neko meša s ovcama, one se boje nepoznatih. Ali deca uvek umeju sa životinjama i one ih se nikad ne uplaše. Ne znam zašto. Ne znam otkud životinje znaju kog su ljudi uzrasta.

 – Vrati se svome snu – reče starica. – Ostavila sam šerpu na vatri. Osim toga, imaš malo para i ne mogu ti pokloniti sve svoje vreme.

 – Dete je još neko vreme nastavilo da se igra s ovcama – produži mladić, pomalo se snebivajući.     – A onda me je iznenada zgrabilo za ruke i odvelo do egipatskih piramida.

 Mladić je malo pričekao da bi proverio da li starica zna šta su egipatske piramide. Ali starica je i dalje ćutala.

 – Onda, pored egipatskih piramida – ove dve poslednje reči mladić je polako izgovorio kako bi ih starica što bolje čula – dete mi je reklo: „Ako dođeš dovde, pronaći ćeš skriveno blago.“ I u trenutku kada bi krenulo da mi pokaže tačno mesto gde se blago nalazi, ja bih se probudio. I tako oba puta.

 Starica je neko vreme ćutala. Zatim je ponovo uzela mladića za ruke i počela pomno da ih proučava.

 – Ovog puta ti ništa neću naplatiti – reče starica. – Ali hoću deseti deo blaga, ukoliko ga nađeš.

 Mladić se nasmeja. Od sreće. Znači, uštedeće ono malo novca što ima zahvaljujući snu u kome je reč o skrivenom blagu! Starica je sigurno Ciganka – a Cigani su budale.

 – Protumači mi onda taj san – zatraži mladić.

 – Prvo se zakuni. Zakuni se da ćeš mi dati deseti deo blaga za ono što ću ti reći.

 Mladić se zakleo. Starica je zahtevala da zakletvu ponovi okrenut slici Svetog Isusovog Srca.

 – To je san koji pripada govoru ovoga sveta – reče ona. – Mogu da ga protumačim, mada je to veoma teško. Zbog toga smatram da imam pravo na udeo u onome što budeš pronašao.

 A tumačenje je sledeće: treba da odeš do egipatskih piramida. Nikada za njih nisam čula, ali ako ti je to pokazalo jedno dete, to znači da one postoje. Tamo ćeš pronaći blago i postaćeš bogat.

 Mladić se iznenadio, a zatim i razljutio. Zbog ovoga nije morao ni da dolazi do starice. Ipak, prisetio se da neće morati ništa da joj plati.

 – Zbog ovog nije trebalo da gubim vreme – reče on.

 – Zato sam ti i kazala da je tvoj san težak. Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspevaju da ih sagledaju. Pošto nisam učena, moram da znam i druge veštine, kao što je gledanje u dlan.

 – A kako da stignem do Egipta?

 – Ja samo tumačim snove. Ne umem da ih pretvorim u stvarnost. Zbog toga moram da živim od onoga što mi pruže moje ćerke.

 – A šta ako ne stignem do Egipta?

 – Onda ću ja ostati bez nagrade. Neće mi to biti prvi put.

 I starica više nije rekla ništa. Zamolila je mladića da ode, jer je s njim već izdangubila.

                                                                  *     *     *

 Mladić je izašao razočaran i rešen da više nikada ne poveruje u snove. Setio se da ima još štošta da posvršava: otišao je do magaze da nabavi nešto hrane, zamenio je svoju knjigu za jednu deblju i seo na jednu klupu na trgu da bi probao novo vino koje je kupio. Bila je vrućina, a vino, nekim nedokučivim čudom, uspevalo je da ga malo rashladi. Ovce su ostale na ulazu u grad, u toru jednog od njegovih novih prijatelja. Imao je mnogo poznanika u tom kraju – i zbog toga je i voleo da putuje. Čovek neprestano stiče nove prijatelje, a nije prinuđen da bude s njima iz dana u dan. Kada viđamo stalno ista lica – a to se uvek događalo u semeništu – na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život.

 A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život. Kao i ona starica koja nije umela da pretvara snove u stvarnost.

 Rešio je da još malo sačeka da se sunce približi smiraju, pa da onda potera ovce u polje. Uskoro će se ponovo sresti s trgovčevom ćerkom.

 Počeo je da čita knjigu koju je dobio od paroha Tarife. Bila je to debela knjiga u kojoj se već na prvoj stranici govorilo o nekoj sahrani. Osim toga, imena ličnosti bila su strahovito zamršena. Pomislio je: ako jednog dana bude pisao knjigu, postepeno će uvoditi likove u priču kako čitaoci ne bi bili prinuđeni da odjednom pamte mnogo imena.

 Kad je uspeo da se usredsredi na čitanje – a tekst je bio lep jer je govorio o sahrani po snegu, što mu je davalo neki osećaj hladnoće pod ogromnom vrelinom sunca – jedan starac sede do njega i započe razgovor.

 – Šta to oni rade? – upita starac pokazujući prema ljudima na trgu.

 – Gledaju svoja posla – suvo odgovori mladić i nastavi da se pravi da je zadubljen u čitanje. U stvari, razmišljao je kako će šišati ovce u prisustvu trgovčeve ćerke i kako će se ona uveriti da je on u stanju da obavlja zanimljive poslove. Tu scenu je zamišljao već mnogo puta; svaki put je devojka bila zadivljena njegovim objašnjenjem da ovce treba da se šišaju od repa prema glavi. Takođe je pokušavao da se seti nekih lepih priča koje će joj pričati dok šiša ovce. Većinu tih priča pročitao je u knjigama, ali će ih joj ispričati kao da ih je lično doživeo. Ona to nikad neće otkriti jer nije umela da čita.

 Starac je, međutim, bio uporan. Rekao je kako je umoran, kako je žedan i zatražio je gutljaj vina od mladića. Mladić mu je pružio mešinu u nadi da će se starac smiriti.

 Ali starac je hteo da razgovara po svaku cenu. Upitao je mladića kakvu knjigu čita. Ovaj pomisli da bude grub i da ode na drugu klupu, ali od oca je naučio da treba poštovati starije. Tako je pružio knjigu starcu i to iz dva razloga. Prvo, zato što nije umeo da izgovori naslov, a drugo, ukoliko se ispostavi da starac ne ume da čita, sam će se premestiti na drugu klupu da bi izbegao poniženje.

 – Hmmm… – reče starac razgledajući knjigu sa svih strana, kao da je reč o nekom čudnom predmetu. – Knjiga je značajna, ali je mnogo dosadna.

 Mladić se iznenadio. Starac ne samo da je umeo da čita, nego je već pročitao tu knjigu. A ako je knjiga dosadna kako je on tvrdio, imao je još vremena da je zameni za neku drugu.

 – To je knjiga koja govori o nečemu što skoro sve knjige govore – nastavi starac. – Govore o nesposobnosti ljudi da odaberu sopstvenu sudbinu. A na kraju uspeva čitaoca da natera da poveruje u najveću laž na svetu.

                                                                  *     *     *

 – A koja je to najveća laž na svetu? – upita iznenađeno mladić.

 – Evo ovako: u određenom trenutku našeg postojanja, gubimo kontrolu nad sopstvenim životom i prepuštamo se sudbini. Eto to je najveća laž na svetu.

 – Meni se to nije desilo – reče mladić. – Želeli su da postanem sveštenik, a ja sam rešio da budem čobanin.

 – To je već bolje – reče starac. – Zato što voliš da putuješ.

 „Pogodio je šta mislim“, primeti mladić. Starac je u međuvremenu prelistavao debelu knjigu ne pokazujući ni najmanju nameru da mu je vrati. Mladić je primetio da je starac čudno obučen, kao da je bio Arapin, što u ovom kraju nije bila retkost. Afrika se nalazi na svega nekoliko sati od Tarife, trebalo je samo lađom preći nevelik moreuz. U gradu su se često pojavljivali Arapi kupujući raznu robu i izgovarajući čudne molitve više puta na dan.

 – Odakle ste? – upita.

 – Odsvuda.

 – Niko ne može biti odsvuda – reče mladić. – Ja sam pastir i nađem se na mnogo mesta, ali potičem iz jednog jedinog mesta, iz jednog grada nadomak jednog starog zamka. Tamo sam se rodio.

 – Onda možemo reći da sam se ja rodio u Salemu.

 Mladić nije znao gde se nalazi Salem, ali ga je bilo stid da pita. Ostao je još neko vreme gledajući prema trgu. Svet je išao tamo-amo i svi su izgledali veoma zauzeti.

 – A kakav je Salem? – upita mladić pokušavajući da pronađe neku nit.

 – Kakav je uvek i bio.

 Ovo mu još uvek ništa nije govorilo. Jedino je znao da se Salem ne nalazi u Andaluziji. U protivnom, već bi ga upoznao.

 – A šta vi radite u Salemu? – bio je uporan.

 – Šta ja radim u Salemu? – starac se prvi put slatko nasmeja. – E pa ja sam kralj Salema!

 Ljudi svašta izvaljuju, pomisli mladić. Ponekad je bolje ostati s ovcama, koje ćute i samo traže hranu i vodu. Ili je možda bolje biti s knjigama koje pričaju neverovatne priče, ali samo u trenucima kada ljudi žele da ih čuju. Ali kad se razgovara s ljudima, oni ponekad tako nešto izjave da prosto više ne znamo kako da nastavimo razgovor.

 – Moje ime je Melkisedek – reče starac. – Koliko imaš ovaca?

 – Dovoljno – odgovori mladić. Starac je isuviše zabadao nos u njegov život.

 – Dakle, imamo problem. Ne mogu ti pomoći sve dok budeš smatrao da imaš dovoljno ovaca.

 Mladić se naljuti. Nije tražio pomoć. Upravo je starac bio taj koji je tražio vino. knjigu i razgovor.

 – Vratite mi knjigu – reče. – Moram da idem po svoje ovce i da nastavim put.

 – Daj mi deseti deo od svog stada – reče starac. – A ja ću te naučiti kako da stigneš do skrivenog blaga.

 Dečak se ponovo seti svoga sna i iznenada mu puče pred očima. Starica mu nije ništa naplatila, ali starac – koji je možda njen muž – pokušava da od njega izvuče mnogo više novca u zamenu za nepostojeće obaveštenje. Mora da je i starac bio Ciganin.

 Pre nego što mladić išta prozbori, starac se saže, uze jedan oblutak i poče njime da piše po peščanom tlu trga. U trenutku kada se sagnuo nešto je tako snažno zasijalo s njegovih grudi da je skoro zaslepilo mladića. Ali starac je taj sjaj, pokretom isuviše hitrim za svoje godine, brzo zaklonio ogrtačem. Mladićeve oči su se oporavile od bleska i on je uspeo da razazna šta je to starac napisao.

 Na pesku trga ovog malog grada pročitao je imena svog oca i svoje majke. Pročitao je priču o svom životu sve do tadašnjeg trenutka, dečačke nestašluke, hladne noći u semeništu. Pročitao je i ime trgovčeve ćerke, koje inače nije znao. Pročitao je o takvim stvarima koje nikada nikome ne bi ispričao, kao što je onaj dan kada je ukrao očevu pušku da bi lovio jelene, ili o svom prvom i usamljeničkom seksualnom iskustvu.

                                                                    *     *     *

 „Ja sam kralj Salema“ rekao je starac.

 – Zašto jedan kralj razgovara sa običnim čobaninom – upita mladić postiđen i zadivljen.

 – Za to ima više razloga. Ali, recimo da je najvažniji taj što si imao snage da ostvariš svoju Ličnu Legendu.

 Mladić nije znao šta je to Lična Legenda.

 – To je ono što si uvek želeo da činiš. Svi ljudi, u ranoj mladosti, znaju šta je njihova Lična Legenda.

 U tom životnom razdoblju sve je jasno, sve je moguće i tada se ljudi ne boje da sanjaju i požele sve što bi voleli da rade u životu. Međutim, što više vreme odmiče, neka tajanstvena sila nastoji da dokaže da je nemoguće ostvariti Ličnu Legendu.

 Mladiću se učinilo da starčeva priča nema mnogo smisla, ali je ipak hteo da sazna kakve su to „tajanstvene sile“. Trgovčeva ćerka će biti zadivljena kada joj o tome bude pričao.

 – To su naizgled zle sile, ali ti u stvari govore kako da ostvariš svoju Ličnu Legendu. One ti pripremaju duh i volju, jer na ovoj planeti postoji jedna velika istina: bez obzira ko si i šta radiš, kada stvarno nešto želiš to znači da je ta želja nastala u Duši Vaseljene. To je tvoja misija na Zemlji.

 – Čak i kad samo želiš da putuješ? Ili da se oženiš ćerkom trgovca tkaninama?

 – Ili da tražiš riznicu s blagom. Duša Sveta hrani se ličnom srećom ljudi. Ili nesrećom, zavišću, ljubomorom. Jedina čovekova obaveza jeste da ostvari svoju Ličnu Legendu. Sve je samo jedno.

 A kada želiš nešto, čitava Vaseljena se zaveri da ostvariš tu svoju želju.

 Neko vreme su ćuteći posmatrali trg i ljude na njemu. Starac je prvi progovorio.

 – Zašto čuvaš ovce?

 – Zato što volim da putujem.

 On uperi prst prema jednom prodavcu kokica koji se sa svojim crvenim kolicima nalazio na istom trgu.

 – I onaj prodavac kokica je želeo da putuje kada je bio mali. Ali odlučio se da kupi kolica i prodaje kokice kako bi godinama štedeo dinar po dinar. Kada ostari, provešće mesec dana u Africi. On nikada nije shvatio da ljudi uvek imaju uslova da urade ono o čemu sanjaju.

 – Trebalo je da se odluči da bude pastir – naglas pomisli mladić.

 – I on je na to pomišljao – reče starac. – Ali prodavci kokica su ugledniji od čobana. Prodavac kokica ima kuću, dok čobanin spava pod vedrim nebom. Ljudi više vole da udaju ćerku za prodavca kokica nego za pastira.

 Mladića je nešto štrecnulo kada je pomislio na trgovčevu ćerku. U njenom gradu mora da je postojao prodavac kokica.

 – Najzad, ono što misle o prodavcima kokica i pastirima ljudima postaje važnije od Lične Legende.

 Starac poče da lista knjigu i udubi se u čitanje jedne stranice. Mladić malo pričeka i prekide ga isto kao što je i ovaj njega.

 – Zašto vi meni sve ovo pričate?

 – Zato što nastojiš da proživiš svoju Ličnu Legendu. I upravo pomišljaš da od nje odustaneš.

 – I vi se uvek pojavljujete u takvim trenucima?

 – Ne uvek u ovom obliku, ali uvek sam se pojavljivao. Ponekad se pojavljujem u obliku nekog dobrog rešenja, neke lepe ideje, ali uvek se pojavljujem. U drugim prilikama, u odsudnom trenutku, olakšavam stvari. I tako redom, ali većina kjudi to i ne primećuje.

 Starac ispriča kako je prošle nedelje bio primoran da se nekom kopaču dragog kamenja prikaže u obliku kamena. Kopač je sve napustio da bi krenuo u potragu za smaragdima. Punih pet godina radio je na jednoj reci i uspeo je da izlomi 999 999 kamenova u potrazi za jednim smaragdom. U tom trenutku kopač je pomislio da odustane, a nedostajao je jedan kamen – još samo JEDAN KAMEN – da bi otkrio taj smaragd. Pošto je bio čovek koji je sve stavio na kocku zbog svoje Lične Legende, starac je rešio da se umeša. Pretvorio se u kamen koji se dokotrljao pred noge kopača, a ovaj, besan i razočaran zbog pet izgubljenih godina, daleko je bacio kamen. Ali bacio ga je takvom snagom da je njime razbio drugi kamen koji se polomio i ispod njegovih krhotina ukazao se najlepši smaragd na svetu.

 – Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja – reče starac s izvesnom gorčinom u pogledu. – Možda zbog toga oni tako rano i odustaju. Ali takav je svet.

 Onda se mladić priseti da su razgovor počeli oko skrivenog blaga.

 – I blaga podižu iz zemlje vodeni tokovi, a oni ih i zatrpavaju – reče starac. – Ako želiš da nešto saznaš o svom blagu, moraćeš da mi ustupiš deseti deo svog stada.

 – A može li deseti deo blaga?

 Starac je bio razočaran.

 – Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.

 Mladić onda ispriča kako je deseti deo blaga obećao Ciganki.

 – Cigani su vešti – uzdahnu starac. – U svakom slučaju, treba da naučiš da sve u životu ima svoju cenu. To upravo i pokušavaju da nas nauče Ratnici Svetlosti.

 Starac je vratio knjigu mladiću.

 – Sutra, u ovo vreme, doteraćeš mi deseti deo svog stada. Ja ću te naučiti kako da dospeš do skrivenog blaga. Doviđenja.

 I zamače iza jednog ugla.

                                                                     *     *     *

 Mladić je pokušao da čita knjigu, ali više nije uspevao da se koncentriše. Bio je uzbuđen i napet jer je znao da starac govori istinu. Otišao je do prodavca kokica, kupio kesicu kokica, dok je usput razmišljao da li treba da mu ispriča starčevu priču. „Ponekad treba pustiti da voda sama teče“, pomisli mladić i ne reče ništa. Kad bi mu nešto rekao, prodavac kokica bi puna tri dana razmišljao o tome da ostavi sve, a već se toliko bio navikao na svoja kolica.

 Hteo je prodavca kokica da poštedi muka. Besciljno hodajući gradom stigao je do luke. Tu se nalazila jedna zgradica i na njoj prozorče gde su se kupovale putne karte. Egipat se nalazi u Africi.

 – Šta ste želeli? – upitao je čovek iza šaltera.

 – Možda sutra – reče mladić udaljujući se. „Kada bih prodao samo jednu ovcu, mogao bih stići na drugu stranu moreuza.“ Od te pomisli hvatao ga je strah.

 – Evo još jedne sanjalice – reče službenik svom pomoćniku dok se mladić udaljavao. – Ni taj nema para za put.

 Dok je stajao ispred šaltera, mladić se setio svojih ovaca i uplašio se pri pomisli da im se vrati. Pune dve godine je učio kako se gaje ovce, umeo je da ih šiša, da brine o ovcama koje su zanele, da ih štiti od vukova. Poznavao je sva polja i ispaše Andaluzije. Znao je pravu cenu pri kupovini ili prodaji svake od svojih životinja.

 Rešio je da se dužim putem vrati do tora svog prijatelja. I ovaj grad je imao zamak i on odluči da se popne kamenom rampom i sedne na neki zid. Odozgo je mogao da vidi Afriku. Neko mu je jednom objasnio da su otuda stigli Mavari koji su toliko godina bili okupatori skoro čitave Španije. Mladić je mrzeo Mavare. Oni su sa sobom doveli i Cigane.

 Odozgo je mogao da vidi i skoro čitav grad, uključujući i trg na kom je razgovarao sa starcem.

 „Proklet bio čas kad sam sreo tog starca“, pomisli on. Samo je išao da potraži neku ženu koja tumači snove. Ni žena ni starac nisu pridavali nikakav značaj činjenici da je on pastir. Bile su to usamljene osobe koje više nisu verovale u život i koje nisu shvatale da se pastiri na kraju krajeva vezuju za svoje ovce. Svaku ovcu je poznavao do tančina: znao je koja ćopa, koja će se ojagnjiti kroz dva meseca i koje su bile najlenje. Takođe je znao kako ih treba šišati i kako klati. Ako odluči da krene, one će patiti.

 Počeo je da duva neki vetar. Poznavao je taj vetar: ljudi su ga zvali vetar Levanta, jer su s njim takođe došle horde nevernika. Sve dok nije upoznao Tarifu nije ni pomišljao da je Afrika tako blizu. To je predstavljalo veliku opasnost: Mavari su mogli ponovo da navale.

 Vetar je počeo da duva sve jače. „Sada sam između ovaca i blaga“, razmišljao je mladić. Morao je da se odluči između nečega na šta se navikao i nečega što bi voleo da ima. Tu je bila, naravno, i trgovčeva ćerka, ali ona nije bila toliko važna koliko ovce, pošto od nje nije zavisio. Bog zna da li ga se ona uopšte i seća. Bio je ubeđen da ona ne bi ni primetila kad se ne bi pojavio kroz dva dana, jer njoj su svi dani bili jednaki, a svi dani postanu jednaki onda kada ljudi prestanu da primećuju lepe stvari koje im se dešavaju kad god sunce prelazi svoj nebeski put.

 „Ostavio sam oca, majku, zamak u svom gradu. Oni su se na to navikli, a i ja sam se navikao. Takođe će se i ovce navići na moje odsustvo“, pomisli mladić. Odozgo je pogledao prema trgu. Prodavac je i dalje prodavao kokice. Jedan mladi par seo je na klupu na kojoj je on razgovarao sa starcem i dugo se ljubio.

 „Prodavac kokica“, reče on u sebi, ne dovršivši rečenicu, jer je s Levanta počelo još snažnije da duva i on je zastao osećajući vetar na licu. Taj vetar je doneo Mavare, to je tačno, ali takođe je donosio miris pustinje i žena koje nose feredžu. Donosio je znoj i snove ljudi koji su jednog dana krenuli u potragu za nepoznatim, za zlatom, za avanturama – i za piramidama. Mladić je počeo da zavidi vetru na slobodi i shvatio da bi i on mogao da bude takav. Ništa ga nije sprečavalo, osim njega samoga. Ovce, trgovčeva ćerka, polja Andaluzije, bili su samo epizode njegove Lične Legende.

                                                                     *      *     *

 Narednog dana mladić je sreo starca oko podne. Vodio je sa sobom šest ovaca.

 – Iznenađen sam – reče on. – Moj prijatelj je odmah otkupio ovce. Rekao mi je da je celog života sanjao da postane pastir, a to je bio dobar znak.

 – Uvek je tako – reče starac. – Nazovimo to Povoljan Početak. Ako sedneš da igraš karte prvi put, dobićeš skoro sigurno. Početnička sreća.

 – A zašto?

 – Zato što život želi da proživiš svoju Ličnu Legendu.

 Zatim je počeo da razgleda onih šest ovaca i otkrio da je jedna ćopava. Mladić objasni da to nije bitno, jer je ona bila jedna od najpametnijih i davala je dosta vune.

 – Gde se nalazi blago? – upita.

 – Blago se nalazi u Egiptu, blizu Piramida.

 Mlčadić uzdrhta. Starica mu je isto rekla, ali mu ništa za to nije naplatila.

 – Da bi stigao tamo, moraćeš da pratiš znakove. Bog je na svetu obeležio put kojim svaki čovek treba da ide. Treba samo pročitati ono što je on za tebe napisao.

 Pre nego što je mladić uspeo išta da kaže, jedna leptirica poče da leti između njega i starca. Setio se svog dede; kada je bio dete, deda mu je rekao da su leptirice znak sreće. Kao i zrikavci, cvrčci, mali sivi gušteri i detelina s četiri lista.

 – Tako je – reče starac, koji je umeo da čita njegove misli. – Upravo tako kako te je učio tvoj deda. To su znaci.

 Zatim je starac raširio ogrtač koji mu je pokrivao grudi. Prizor je zadivio mladića. Setio se sjaja koji je primetio prethodnog dana. Starac je imao grudnjak od masivnog zlata ukrašen dragim kamenjem.

 On je zaista bio kralj. Sigurno se tako prerušavao da bi izbegao razbojnike.

 – Uzmi – reče starac, vadeći iz zlatnog grudnjaka jedan beli i jedan crni kamen. – Zovu se Urim i Tumim. Crni znači „da“, a beli znači „ne“. Poslužiće ti kada ne uspeš da prepoznaš znakove. Ali uvek moraš da postaviš konkretno pitanje.

 Ali, uopšte uzevši, nastoj da sam donosiš odluke. Blago se nalazi kod Piramida i ti si to već znao; ali morao si da daš šest ovaca da bih ti ja pomogao da doneseš odluku.

 Mladić je stavio kamenčiće u bisage. Ubuduće će sam donositi odluke.

 – Ne zaboravi da je sve samo jedna celina. Ne zaboravi na jezik znakova. A, naročito, ne zaboravi da ideš do kraja svoje Lične Legende.

 Ipak, da ti prethodno ispričam jednu malu priču.

 Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči Tajnu Sreće. Mladić je punih četrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok nije stigao do jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je živeo Mudrac kojeg je mladić tražio.

 Umesto da naiđe na svetog čoveka, naš junak je, međutim, ušao u jednu salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najukusnijih jela iz tog kraja sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladić je morao da sačeka dva sata dok je došao red na njega.

 Mudrac je pažljivo saslušao razloge mladićeve posete, ali mu reče da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to Tajna Sreće. Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati i da se vrati kroz dva sata.

 – U međuvremenu bih te nešto zamolio – dodade Mudrac, pružajući mladiću kašičicu za čaj u koju je kanuo dve kapi ulja. – Dok budeš hodao, nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.

 Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate stalno motreći na kašičicu. Posle dva sata vratio se pred Mudraca.

 – Dakle – upita Mudrac – jesi li video persijske ćilime u mojoj trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveći Majstor među baštovanima punih deset godina uređivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u mojoj biblioteci?

 Mladić je posramljeno priznao da nije video ništa. Njegova jedina briga bila je da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.

 – Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta – reče Mudrac. – Ne možeš imati poverenja u čoveka ukoliko ne poznaješ njegov dom.

 Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju palatom, ovog puta obraćajući pažnju na sva umetnička dela koja su visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine, primetio nežne cvetove i ukus s kojim je svako umetničko delo postavljeno na pravo mesto. Vrativši se kod Mudraca, potanko mu je prepričao sve što je video.

 – Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? – upita Mudrac.

 Pogledavši u kašičicu, mladić primeti da ih je prosuo.

 – Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam – reče Najmudriji od Mudrih. – Tajna sreće sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovoga sveta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dve kapi ulja u kašičici.

 Mladić je ćutao. Shvatio je priču starog kralja. Pastir voli da putuje, ali nikad ne zaboravlja svoje ovce.

 Starac pogleda u mladića i sklopljenih ruku napravi nekoliko čudnih pokreta iznad njegove glave. Zatim pokupi ovce i ode svojim putem.

                                                                     *     *     *

 Iznad malog grada Tarife postoji jedna stara mavarska tvrđava i ko sedne na njene zidine može da vidi jedan trg, jednog prodavca kokica i jedno parče Afrike. Melkisedek, kralj Salema, seo je na zidine tvrđave tog popodneva i osetio vetar Levanta na licu. Ovce su nervozno skakutale pored njega, plašeći se novog gospodara i uzbuđene zbog tolikih promena. Njima je jedino bilo stalo do hrane i vode.

 Melkisedek je posmatrao mali brod koji je isplovljavao iz luke. Nikada više neće videti onog mladića, kao što nije video ni Avrama, pošto mu je naplatio desetak. Međutim, sve je to bilo njegovo delo.

 Bogovi ne treba da imaju želje, jer bogovi nemaju Ličnu Legendu. Ipak, kralj Salema je u dnu duše poželeo da mladić uspe.

 „Šteta što će mi brzo zaboraviti ime“, pomisli. „Trebalo je da mu ga ponovim više puta. Tako, kada bi pričao o meni, rekao bi da sam ja Melkisedek, kralj Salema.“

 Zatim je digao pogled prema nebu, pomalo se kajući: „Znam da je to taština nad taštinama, kako Ti reče, Gospode. Ali jedan stari kralj ponekad može da bude ponosan sam na sebe.“

Odlomak iz knjige „Alhemičar“ (Paulo Coelho „O alquimista“), izdanje Paideia, 1997.

Prekucano iz „Prvog dela“.