Holly George-Warren „Janis – Her life and music“

     „Retki su bili trenuci kad mi se od Dženisinog glasa nisu kostrešile dlačice na potiljku i kad nisam osećao trnce niz kičmu“ tako je Džek Helms opisao učinak Dženisinog pevanja. U januaru 1963. samozvani „bitnik na putu“ postao je Dženisin spasilac.

     „Nisam više mogla da izdržim u Teksasu“ rekla je ona. „Samo sam želela da odjebem odatle, ali nisam mogla da stisnem petlju i odem sama.“ On ju je pozvao da stopira do San Franciska, gde će ih, uveravao ju je on, svojim glasom „razbiti ko dete zvečku“. Tamo će Dženis produbiti svoj muzički identitet i prigrliti onaj deo njenog bića koji se identifikovao sa Besi Smit, apsorbujući u sopstvenom zvuku dubinu osećanja i emocionalnu iskrenost velike pevačice bluza.

      Pre odlaska iz Ostina Dženis je odsvirala oproštajni nastup sa grupom Voler Krik Bojs u Tredgilsu, u subotu 19. januara, proslavivši svoj dvadeseti rođendan i oslobađanje od koledža. Izbegavši završne ispite, ona se zvanično ispisala sa pet svojih predmeta – možda joj je to bio rezervni plan, za slučaj da San Francisko ne upali, pa bude primorana da se vrati na studije. U sredu 23. januara, ona i Helms su isturili palčeve i zaputili se prema svojoj prvoj stanici: Aveniji Di broj 3510 u Fort Vortu.

———————–

     Njih dvoje je pokupio niz kamiondžija sa dugim turama. Dženis se mazila sa Helmsom – umnogome kao Bobi Makgi iz pesme Krisa Kristofersona koju će ona kasnije učiniti besmrtnom. Za nekoliko dana stigli su do Santa Marije u Kaliforniji, Helmsovog rodnog grada, gde je živela njegova tetka Rut. Ona je ponudila njima dvoma da prenoće kod nje, a sutradan im je dala 20 dolara i kupila im autobuske karte za putovanje na sever do San Franciska, dugo 400 kilometara. Dve nedelje kasnije Dženis je zahvalila tetki Rut razglednicom uz priloženih 20 dolara.

     U ponedeljak 28. januara 1963. stigli su u San Francisko gde je sve bilo „mnogo slobodnije – možeš da radiš šta god želiš a da te niko ne gnjavi zbog toga“, rekla je Dženis kasnije jednom novinaru. Ona je želela da živi kao bitnik i peva bluz. U njenoj glavi te dve stvari išle su jedna uz drugu, a ona je rekla: „Mnogi umetnici se na jedan način bave umetnošću, a na drugi žive, ali za mene je to jedno te isto.“

     Nije joj bilo naroćito teško da stekne publiku među teksaskim studentima, ali San Francisko je bio izazov koji Dženis nije bila sigurna da će moći da savlada. Helms i jedan prijatelj muzičar, Dejvid Frajberg, kod koga su njih dvoje odseli, ponudili su se da joj pomognu. Prva stanica bio im je lokal Kafa i konfuzija, ranije Lisica i pas na Aveniji Grant u Nort Biču – isto ono mesto gde je Dženis boravila dve godine pre toga. Nova vlasnica Silvija Fenel bila je „gruba ali simpatična Njujorčanka… široka i visoka koliko i duboka“, po rečima Stiva Martina, koji je tamo bio stendap komičar 1965.

———————–

     Helms je ubedio Silviju Fenel da pridoda Dženis priredbi sa otvorenim mikrofonom te večeri. Politika je bila da se učešće dozvoljava perspektivnim pevačima, većinom sa „glatkim vokalima“, kako kaže Helms. „Dženis se popela na binu i savršeno kruta odvalila četiri ili pet fascinantnih bluz pesama.“ Njen glas je pogodio goste kao Molotovljev koktel. Silvija je rekla: „Sakupite priloge! Sakupite prologe!“ prisetio se Helms. „Doživela je ovacije na otvorenoj sceni i dobila pedeset ili šezdeset dolara – bila je to ogromna kinta za dvoje klinaca koji su upravo došli stopom iz Teksasa, bez para.“

     Malobrojne pevačice koje su tada nastupale u Kafi i konfuziji bile su soprani, i oponašale su balade Džoan Baez. Nasuprot njima, dvadesetjednogodišnja Dženis je cepala bluz Besi Smit grubim altom, izvodeći donekle bezobrazne pesme o propalicama i varalicama. Ranija generacija pevačica iz San Franciska, čiji je stil više ličio na Dženisin zvuk – Odeta i Barbara Dejn, poreklom iz Detroita – retko je lokalno nastupala.

———————–

     Dženis je ubrzo počela redovno da nastupa u Kafi i konfuziji. „Izgledala je više kao aljkava devojka… neka koja stoji iza pulta gde prodaje viršle, nego kao pevačica“, rekao je Džon Gilmor. „Kao bitnik, a istovremeno i kao seljače. Nosila je farmerke sa šljampavim nogavicama koje su, opet, bile toliko tesne na turu da su se šavovi rašivali. Uprkos zimskoj hladnoći, bila je bosonoga.“ Sedeći na hoklici, zatvorenih očiju, Dženis je „pevala mešavinom tonova“, napisao je on kasnije, „od dubokih nejasnih zvukova pa gotovo do krikova, noseći stihove na način koji je ukazivao – gotovo pretio – potisnutom emocijom u vrenju tik ispod površine, kao snažna struja ispod glatkog, zavaljanog talasa. Grlo i stihove koristila je kao što apstraktni slikar pomera pigment na platnu, razdvajajući ono što ona jeste od bilo kakve obaveze prema pesmi. Glas bi joj malo pukao, oštar ton probio bi se usred tihe reči, kao da ju je prožeo oštar bol. Tek kada bi grunuo aplauz i kada bi tenzija splasnula, ona bi otvorila oči.“

———————–

     Pošto je zarađivala samo po nekoliko dalara svojim povremenim nastupima i prošnjom, Dženis nije imala svoj stan. Ponekad je spavala na podu u Kafi i konfuziji ili sa ljudima koje bi upoznala u klubovima. Kada je tek stigla sa Helmsom, proveli su nekoliko noći zajedno kod Dejvida Frajberga, ali nisu postali ljubavnici. „Bili smo veoma bliski, spavali smo u istom krevetu, i donekle bili intimni“, rekao je Helms, „ali nikada nismo otišli do kraja.“ On je prvobitno pokušao da vodi Dženisinu karijeru i organizuje joj nastupe, ali ona mu je jasno stavila do znanja da je slobodnjak. Mada su se razišli, Helms je pratio Dženisin rad i tri godine kasnije postao glavni igrač što se njene karijere tiče.

     Dženis je shvatila da bi mogla da poboljša svoje nastupe ako bi imala pratnju. Jedne večeri, u Galeriji kafe, obratila se dvojici muzičara odmah pošto su oni završili sa nastupom. Oni je nisu poznavali niti je čuli kako peva. „Bila je to pauza između setova“, prisetio se Lari Henks, tada dvadesetčetvorogodišnji gitarista i pevač sa baritonom, „a ona je rekla: ‘Hej, da li neko svira bluz?’ Mi smo rekli: ‘Naravski! Možemo da probamo.“ Bez prethodne probe Henks i njegov partner Rodžer Perkins pridružili su joj se na pozornici te noći pošto su odgledali njeno izvođenje pesme „Silver Threads and Golden Needles“ na autoharfi. „Rodžer je prilično vešto uspeo da to isfolira“, rekao je Henks, „bolje nego ja. Ali zajedno smo uspeli da odsviramo ubedljivu pratnju za stvari poput ‘“Carelass Love'“.    

     Dok su sedeli na hoklicama iza nje na bini, njih dvojica su bili opčinjeni snagom Dženisinog glasa. „Od samog početka samo bi grunula iz sve snage“, rekao je Henks. „Nije tu bilo nikakvog uzdržavanja. Stalno je pevala iz petnih žila.“ U pesmi „Stealin’, Stealin“ grupe Memfis džag bend, njih dvojica su joj se pridružili na vokalima, i njihov bas i tenor lepo su se uklopili s njenim glasom. Dženis je sebi pronašla nove Voler Krik bojs.

     Trio je planirao okupljanje u Pacifik hajts viktorijumu, gde su Henks I Perkins zakupili sobe. Obojica iz Kalifornije – Henks iz Berklija; Perkins iz Klermonta – zajedno su nastupali oko šest meseci. „Dženis nas je čula nekoliko puta, tako da je znala šta radimo“, kazao je Henks. Naučili su je duhovnoj pesmi „Gospel Ship“ grupe Karter femili (Carter Family), na kojoj je Perkins svirao bendžo.

———————–

     „Ja moram da izvedem neku pesmu Besi Smit kad god nastupim“, rekla je Dženis članovima svog novog benda. Henks i Perkins nisu znali nijednu melodiju Smitove, niti neke druge bluz pevačice, pa ih je Dženis naučila da izvode „Leaving This Morning“ Ma Rejni i „Black Mountain Blues“ Smitove. Ona je takođe pevala svoj original, bluz-dvanaesticu „Daddy, Daddy, Daddy.“ Međutim, Dženis nije isticala sopstvene kompozicije; pošto je redovno čitala folk časopis Sing Out!, moguće je da je pročitala Dilanove komentare o komponovanju: „Pesme su tu. One postoje sasvim samostalno i samo čekaju da ih neko zapiše.“

———————–

     Posle nekoliko proba, nehajno sklopljeni trio uvežbao je set od sedam pesama. „Nas troje smo bili prilično kooperativni“, rekao je Henks, „u smislu pronalaženja zajedničkih stvari u pesmama koje smo znali.“ Na njihovom prvom nastupu u Galeriji kafe, Dženis je na sebi imala preveliku mušku belu košuljui farmerke, a kosa joj je padala ispod ramena. U Galeriji kafe moglo je da stane sedamdeset pet ljudi – u poređenju sa trideset koliko je primala Kafa i konfuzija – i lokal je bio pun kada su debitovali, a publika je udarala nogama i tapšala u ritmu muzike. „Dok je pevala pesme, ona je zaista bila u njima“, prisetio se Henks. „Sva emocionalna izražajnost kuljala je iz nje! Kao gusar, ona se cerekala između numera, pršteći varnicama“.

———————–

     Još jedan redovni posetilac Galerije kafe, Bili Roberts iz Južne Karoline, upitao je da li bi mogao da im se pridruži na nekim pesmama. On je već napisao budući klasik garažnog roka: „Hey Joe“, hit za Livs (Leaves) 1966. godine, i prvi singl Džimija Hendriksa sledeće godine. U Galeriji kafe Roberts je dodao svoju akustičnu gitaru i vokale bluz obradama trija. „Bilijevo prebiranje prstima bilo je veoma ekscentrično, upečatljivo dramatično“, rekao je Henks. „Okidao je žice, pravio duge stanke, i dramatično pevao“. Njih četvoro su se dobro uklopili, pa su bili angažovani za sledeću noć kada je svako od njih svirao svoj set i pridruživao se ostalima u pojedinim pesmama.

     Iako su momci pili između setova, Dženis se uzdržavala, i umesto toga ostala je fokusirana i trezna tokom celog nastupa. Ali napolju, na ulici, bilo je drugačije: „Potom je bila željna provoda – inače je bila stidljiva“, rekao je Henks. Dženis bi obično pitala: „Ko ima vina?“ Drugi prijatelji, poput Džona Gilmora, prisetili su se kako je Dženis tragala za spidom, koji je nazivala „dop“. „Uzimala je mnogo pilula“, kazao je on. „Koristila je spid kako bi se uzdigla iznad depresije, a onda piće kako bi kontrolisala spid“.

———————–

     Pošto su svirali zajedno, njih četvoro su delili skromnu zaradu. Da bi više zarađivala, Dženis je želela da nauči da svira na gitari kako bi mogla sebe da prati. Uspela je da uštedi dovoljno da kupi sebi prvu akustičnu gitaru u jednoj zalagaonici. Zamolila je poznatog gitaristu Toma Hobsona za lekcije, ali posle nekoliko održanih časova, on joj je predložio da se usredsredi na svoje vokale. Ipak, naučila je dovoljno da koristi gitaru za nekoliko pesama. Njeni nastupi su impresionirali nekoliko muzičara koji su bili na putu da ostvare uspešnu karijeru, među kojima je bio i Herb Pedersen, čiji su Pajn veli bojs (Pine Valley Boys) nastupali zajedno s njom u Kafi i konfuziji. „Imala je set u kojem je svirala malo na gitari i malo na autoharfi i veoma lepo pevala“, prisetio se on. Nik Grevinajts, rodom iz Čikaga, nju je „video u Galeriji kafe kako svira na autoharfi i peva zaista sjajan kantri bluz“, zajedno sa mladim folkerima Dejvidom Krozbijem (pre nego što se ovaj pridružio bendu BerdsThe Byrds) i Dinom Valentijem (budućim članom grupe Kviksilver mesindžer servisQuicksilver Messenger Service sa Dejvidom Frajbergom). Grevinajts će kasnije imati veliku ulogu u Dženisinom muzičkom životu.

     Otisnuvši se dalje od Nort Biča, Dženis se zaputila u Folk teatar u San Hozeu, mali lokal na ulici koji je priređivao svirke vikendom. Među muzičarima koje je srela bio je i „Džeri“ (pravo ime: Jorma) Kaukonen, student Univerziteta Santa Klara. „Nedavno sam stigao iz Njujorka i video obaveštenje o svirci“, rekao je Kaukonen, čije je sviranje gitare prstima bilo inspirisano Dženisinim omiljenim velečasnim Garijem Dejvisom, koga je on gledao u klubovima Grinič Vilidža. „Zgrabio sam gitaru, i iza bine, u prostoru veličine plakara, sreo Dženis. Zapodenuli smo razgovor, i ja sam znao gomilu istih pesama kao i ona. Tako me je zamolila da je pratim.“

     Takođe obožavalac Besi Smit, Kaukonen je bio patosiran kad je čuo Dženisin glas. „Dženis je bila tri godine mlađa od mene, ali iz nje je zvučao stari duh“, prisetio se on. Pratio sam je sa velikim zadovoljstvom. Kanalisala je Besi Smit, a da nije pokušavala da je klonira. Zapravo me je oborila njena strastvenost.“

———————–

     U oblasti Zaliva, među lokalnim blugras grupama bili su Pajn veli bojs iz Berklija, Liberti hil aristokrats (Liberty Hill Aristrocrats) iz Palo Alta (koji su se sastojali od braće Albin) i Vajldvud bojs (Wildwood Boys) sa Džerijem Garsijom na bendžu, Robertom Hanterom na mandolini i Dejvidom Nelsonom na gitari. Dženis je počela da se sastaje sa sviračima, i neki od njih imali su repertoar sličan kao repertoar benda Voler krik bojs. Njena sledeća stanica Vrh tangente bio je folk klub koji su u Palo Altu nedavno otvorila dva doktora sa Univerziteta Stanford. Mala prostorija nalazila se na spratu i do nje se dolazilo prolaskom kroz Salon tangenta pice. Na svirci u sredu uveče, Dženis je pevala bez instrumentalne pratnje i ponovo stekla nove obožavaoce, među kojima su bili i Garsija, Ron Makernan (sa nadimkom Pigpen), i Nelson, budući suosnivač benda New Riders of the Purple Sage.

     „Popela se na binu i zapevala džag-bend pesmu“. prisetio se Dejvid Nelson, „a ja i Garsija smo zinuli od čuda! Toliko je tu bilo snage – jebote, neverovatno. Pomislio sam: Evo nekoga ko se upustio u tu opskurnu muziku i prisvojio njen stil, ali onda sam shvatio: Ne prisvaja ga ona, ona jeste to.

———————–

     Da bi se suprotstavila stresu i nesigurnostima u građenju karijere pevačice bluza – kao i tamnoj energiji koja ju je uvek pratila – Dženis je mnogo pila. Velike količine crnog vina, često gutane sa „purpurnim srcima“ (deksamil, kombinacija dekstroamfetamina i amobarbitala), počele su da utiču na njene nastupe. „Tada još nije uzimala jake stvari“, kako kaže Džon Gilmor, „uglavnom travu i spid, malo hašiša kad je mogla da ga nabavi. Ali nije mogla ili nije htela da funkcioniše bez svog ‘dopa'“. Gilmor je dobro uočio Dženisine tadašnje emocionalne slojeve i to kako se ona kretala između njih – bila je to sklonost koju ona nikada nije zaista napustila:

     „Umela je da bude gruba kao aligator“, rekao je on. „Video sam kako jedne noći udara nekog likau Kafi i konfuziji. Nemeravala je da ga udari ponovo, kad ju je perač sudova uhvatio za ruku kako bi je obuzdao. To je nije sprečilo. Zamahnula je slobodnom rukom i tresnula tipa u stomak, izbivši mu vazduh… Priprosta na rečima, nametljiva, odlučna, kafanska kavgadžija spremna da se pobije, a onda bi se najednom iscerila, nasmejala i bila drugar, što bi opet moglo da otvori prostor toj tužnoj, osetljivoj ličnosti, intimnoj i lakog glasa, ne ženstvenoj niti seksi, već samo ranjivoj“.

Odlomak iz knjige „Dženis – njen život i muzika“ (Holly George-Warren „Janis – Her life and music“), izdanje Laguna, 2020.

Prekucan deo iz Osmog poglavlja knjige pod nazivom „Pevačica bluza“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s