IX

  „Vozimo se nekoliko dana. Na nebu se pojavljuju prvi avijatičari. Kotrljamo se pored transportnih vozila. Topovi, topovi. Preuzima nas poljska železnica. Tražim svoj puk. Niko ne zna gde leži baš sada. Negde prenoćih, i ujutru negde primih hranu i nekoliko neodređenih uputstava. I ponovo na put krenuh sa svojim rancem i puškom.

  Stigavši u razoreno mesto, ne nađoh tamo nijednog od naših. Čujem da smo postali leteća divizija koju ubacuju svuda gde je vruće. To me mnogo ne veseli. Pričaju mi o velikim gubicima koje smo, kako kažu, imali. Raspitujem se za Kaca i Alberta. Niko ništa ne zna o njima.

  Dalje tražim i lutam. Čudno je to osećanje. Još jedna noć, pa i druga, konačim kao Indijanac. Onda dobih pouzdano obaveštenje, i posle podne uspeh da se javim u kancelariju.

  Narednik me tu zadrža. Četa će se za dva dana vratiti pa nema smisla da me šalje napolje. – Kako je bilo na odsustvu? – pita me on. – Lepo, je li?

  – Donekle, donekle – velim ja.

  – Da, da – uzdiše on – kad ne bi moralo opet da se ode. Druga polovina je zbog toga uvek pokvarena.

  Lunjam naokolo, dok sledećeg jutra ne stiže četa, siva, prljava, zlovoljna i sumorna. Ja skočih i pomešah se među njih, moje oči traže – eno Tjaden, u to se Miler usekne, a tu su i Kac i Krop. Smestismo svoje slamarice jednu do druge. Osećam se kriv kada ih posmatram, a ipak nemam za to razloga. Pre spavanja izvadim ostatke pekmeza i omleta od krompira, kako bi i oni od toga nešto dobili.

  Omlet je spolja malo pobuđao, ali još može da se jede. Te delove uzeh sebi, a svežije dadoh Kacu i Kropu.

  Kac žvaće i pita: – Zacelo je od majke?

  Klimnuh glavom.

  – Dobar – veli on – po ukusu se oseća.

  Skoro bih zaplakao. Ne poznajem više sam sebe. Ali biće već bolje, ovde s Kacom i Albertom i ostalima. Ovamo ja spadam.

  – Imao si sreću – došanu mi Krop pre no što smo zaspali – priča se da ćemo u Rusiju.

  U Rusiju. Pa tamo više nema rata.

  U daljini grmi front. Zidovi barake zveče.

  Žestoko se vrši čišćenje. Zbor za zborom. Pregledaju nas sa svih strana. Poderano zamenjuje se ispravnim. Tom prilikom ugrabih besprekoran nov koporan, a Kac, naravno, čak i svu opremu. Pronosi se glas da će doći do mira, ali je verovatnije drugo mišljenje: da će nas prebaciti u Rusiju. Ali zašto nam u Rusiji bolja oprema? Najzad prokljuvismo: car dolazi da izvrši smotru. Zbog toga ti silni pregledi.

  Osam dana izgleda kao da smo u regrutnoj kasarni, tako se radi i egzercira. Svi smo mrzovoljni i nervozni, jer nije za nas prekomerno čišćenje, a još manje paradni marš. Baš te stvari ozlojede vojnika više no rov.

  Najzad prispe taj trenutak. Stojimo u stavu mirno a car se pojavljuje. Radoznali smo kako on izgleda. Korača duž fronta, i ja sam, zapravo, malo razočaran: zamišljao sam ga, po slikama, većim i snažnijim, a naročito s gromkijim glasom.

  Razdao je gvozdene krstove, a ponekog i oslovio. Zatim odosmo.

  Posle toga nastade razgovor. Tjaden veli sa čuđenjem: – To je dakle naj-najviši što postoji. Pred njim, dabogme, svaki mora mirno stajati, uopšte svaki! – i razmišlja: – Pa i Hindenburg mora pred njim mirno da stoji, zar ne?

  – Tako je – potvrdi Kac.

  Još nije završio Tjaden. Neko vreme razmišlja, pa onda pita: – Mora li i kralj pred carem mirno da stoji?

  Niko od nas to ne zna tačno, ali ne verujemo. Obojica su već tako visoko da tu sigurno ne postoji pravo stajanje u mirnom stavu.

  – Kakve to budalaštine ti izmišljaš – primeti Kac. – Glavno je da ti mirno stojiš.

  Ali Tjaden je potpuno zanesen. Njegova inače vrlo skromna mašta satre se od naprezanja. – Eto – opet se on javi – prosto ne mogu da shvatim da car mora da ide na pohod isto kao i ja.

  – Za to možeš dati glavu s ramena – smeje se Krop.

  – Ko je lud ne budi mu drug – dodaje Kac – udaren si mokrom obojkom Tjaden, ali gledaj da ti što pre odeš do prohoda kako bi razbistrio glavu pa da ne govoriš kao sisanče.

  Tjaden nestade.

  – Ali jedno bih voleo ipak da znam – veli Albert – da li bi rata bilo da je car rekao ne.

  – To sigurno verujem – upadoh ja – jer, kažu, on isprva nikako nije hteo.

  – No, ako ne on sam, a ono da su možda dvadeset-trideset ljudi u svetu rekli ne.

  – To da – saglasih se ja – ali ti su baš hteli.

  – Čudno je to kad čovek razmisli – nastavi Krop.  – Mi branimo našu otadžbinu. Ali i Francuzi takođe brane svoju otadžbinu. Pa ko je sad u pravu?

  – Možda obe strane – rekoh, ne verujući ni sam u to.

  – E, ali – veli Albert i vidim da hoće da me satera u tesnac – naši profesori i pastori i novine tvrde da samo mi imamo pravo, i verovatno tako i jeste; a francuski profesori i pastori i novine tvrde da su samo oni u pravu. Pa kako mu to dođe?

  – To ne znam – odgovaram ja – ali, u svakom slučaju, rat postoji i svakog meseca sve više zemalja se priključuju.

  Tjaden se opet pojavi. Još i dalje je zagrejan i smesta ponovo upadne u razgovor raspitujući kako zapravo uopšte nastaje rat.

  – Većinom tako što jedna zemlja teško uvredi drugu – odgovori Albert s izvesnom nadmenošću.

  Tjaden se pravi lud. – Jedna zemlja? To ne razumem. Jedno brdo u Nemačkoj ne može uvrediti brdo u Francuskoj; niti reka ili šuma ili njiva.

  – Jesi li ti tako glup ili se samo praviš? – progunđa Krop. – Pa ne mislim ja tako. Kad jedan narod uvredi drugi…

  – Onda nemam šta da tražim ovde – odvrati Tjaden – Ne osećam se uvređen.

  – I tebi zar treba čovek da objasni – dobaci mu Albert rasrđeno – pa ti se, gejače, tu i ne pitaš.

  –  Pa onda pogotovu mogu kući ići – ukopistio se Tjaden a svi se smeju.

  – O, čoveče, reč je o narodu kao celini, dakle o državi – podviknu Miler.

  – Država, država… – Tjaden lukavo pucnu prstima; – …poljska žandarmerija, policija, porez, to je vaša država. Ako čovek s time treba da ima posla, hvala lepo.

  – Tačno – dodade Kac – sada si, Tjaden, prvi put nešto umesno rekao; država i domovina, to je zaista razlika.

  – Ali oni ipak ujedno spadaju – razmišlja Krop – ne postoji domovina bez države.

  – Tačno, ali imaj na umu da smo mi skoro svi prosti ljudi. A i u Francuskoj većinu čine takođe radnici, zanatlije, mali činovnici. Zašto bi, dakle, jedan francuski bravar ili obućar želeo da nas napadne? Ne, samo vlade to žele. Ja nikad nisam Francuza video pre moga dolaska ovamo, a biće i da je večina Francuza prema nama u sličnom položaju. I njih su isto tako malo pitali kao i nas.

  – Zašto se onda uopšte i ratuje? – upita Tjaden.

  Kac sleže ramenima – Mora da postoje ljudi kojima rat koristi.

  – Ne, ja im ne pripadam – isceri se Tjaden.

  – Ti ne, i nijedan od nas ovde.

  – Pa ko onda? – uporno nastavlja Tjaden. – Ni caru ne koristi. On ima sve što mu treba.

  – Nemoj da kažeš – uzvrati Kac. – On nije do sada ratovao. A svakom većem caru potreban je bar jedan rat, inače neće postati slavan. Zagledaj samo u tvoje školske knjige.

  – Generali takođe u ratu postaju slavni – dodade Detering.

  – Još slavniji no carevi – potvrdi Kac.

  – Zacelo postoje tu i drugi ljudi koji hoće da zarade u ratu – progunđa Detering.

  – Mislim da je to više nego groznica – veli Albert. – Niko zapravo ne želi, a on odjednom nastane. Mi nismo hteli rat, drugi tvrde isto, a ipak se pola sveta čvrsto uplelo.

  – Ali tamo preko više lažu nego kod nas – dobacim ja. – Setite se samo letaka kod zarobljenika u kojima piše da mi proždiremo belgijsku decu. Te bitange što tako šta pišu trebalo bi obesiti. To su pravi krivci.

  Miler ustade. – U svakom slučaju, bolje što je rat ovde no u Nemačkoj. Pogledaj samo ta polja puna levkova!

  – Tačno – složi se čak i Tjaden – ali bilo bi još bolje da uopšte nema rata.

  Udalji se ponosan. jer eto, dobro je očitao nama đacima. I njegovo mišljenje ovde je zaista tipično, stalno nailazimo na njega; a ne može čovek na to ničim valjano da uzvrati, jer s tim mišljenjem prestaje ujedno i razumevanje za druge povezanosti. Nacionalno osećanje vojnika sastoji se u tome što je on ovde. Ali time se i završava, sve ostalo prosuđuje on praktično i prema svom stanovištu.

  Albert ljutit leže u travu – Bolje ne govoriti o celoj toj stvari.

  – A i neće se time promeniti – dodade Kac.

  Povrh svega, još, morali smo vratiti skoro sve primljene stvari, a dobismo opet naše stare tralje. One dobre bile su samo za paradu.

———————–

XI

  Sedmice više ne brojimo. Zima je bila kad sam na front stigao; pri udaru granate smrznuto busenje bilo je opasno skoro kao i špliteri. Sada je drveće opet zeleno. Naš život smenjuje se između fronta i barake. Mi smo se na to donekle već navikli; rat je uzročnik smrti, kao rak i tuberkuloza, kao grip i srdobolja. Samo što su u ratu smrtni slučajevi mnogo češći, raznovrsniji i grozniji.

  Naše misli su ilovača, oblikuje ih promenljivost naših doživljaja – dobre su kad smo na miru, a mrtve kad smo pod vatrom. Izrivena polja i napolju i u nama.

  Kod svih je tako, ne samo kod nas ovde – ono što je ranije bilo ne važi, a zaista više to i ne znamo. Razlike koje je obrazovanje i vaspitanje stvorilo skoro su zbrisane i jedva se još raspoznaju. Pružaju ponekad preimućstvo u iskorišćavanju situacije; ali štetne su jer stvaraju prepreke koje treba prvo savladati. Kao da smo ranije bili novci raznih zemalja, a onda ih stopili i sada svi imaju isti žig. Ako čovek hoće da razazna razlike, onda mora tačno da ispita sam materijal. Mi smo vojnici, a tek zatim, na neki čudan i snebivljiv način, još i ljudske jedinke.

  Velika je to zajednica koju iskra druželjublja iz narodnih pesama, osećanja solidarnosti kažnjenika i očajničke uzajamne privrženosti na smrt osuđenih čudesno sjedinjava u jedan stupanj života, a ovaj se usred opasnosti luči iz napregnutosti i smrtne napuštenosti i posve nepatetično javlja u lakoumnom prihvatanju polučenih časova. To je herojski i banalno, ako čovek hoće baš da ocenjuje – ali ko bi to hteo.

  Ovo se ispoljava, na primer, u tome kad Tjaden pri najavljenom neprijateljskom napadu u besomučnoj žurbi poloče svoju čorbu od graška sa slaninom jer ne zna da li će posle jednog časa još biti živ. Dugo smo o tome raspravljali, da li je pravilno ili nije. Kac ne odobrava to, jer, veli, mora se računati s metkom u trbuhu, a u pun stomak je opasniji nego u prazan.

  To su naši problemi i za nas ozbiljni, a drukčije ne može ni biti. Život ovde, na granici smrti, ima neverovatno prostu liniju, ograničava se na najnužnije, a sve ostalo leži u potmulom snu; to je naša primitivnost, a i naš spas. Da smo više diferencirani, odavno bismo već poludeli, dezertirali ili izginuli. To je kao ekspedicija u večnom ledu – svaki izraz života sme da služi samo njegovu održanju, i u tu svrhu je prinudno podešen. Sve ostalo je isključeno jer bi nepotrebno trošilo snagu. To je jedini način da sebe spasemo.

  Često sedim pred samim sobom kao pred strancem kada u tihim trenucima zagonetni odblesak prošlosti kao mutno ogledalo pred mene iznese obrise moga sadašnjeg života, i onda se čudim kako se čak i ovom obliku prilagodila ona neizreciva aktivnost koja se zove život. Sva druga ispoljavanja leže u zimskom snu, život je samo na večitom oprezu od pretnje smrti – on nas je u mislene životinje pretvorio da bi nam dao oružje instinkta; on je u nas utisnuo tupost da se ne skršimo od strave koja bi nas spopala pri jasnom, svesnom mišljenju; on je u nama probudio sklonost za drugarstvo da bismo izbegli ponor usamljenosti; on nam je podario ravnodušnost divljaka da bismo, i pored svega, svaki povoljan trenutak osetili i zgrtali za rezervu protiv navale ništavnosti. Tako mi provodimo mučan i krajnje površan život, a samo ponekad neki događaj ubaci varnicu. Ali onda iznenadno izbije plam bolne i ubistvene čežnje.

  To su oni opasni trenuci koji nam kazuju da je prilagođavanje ipak samo veštačko, da ono nije pravo spokojstvo već najčešće naprezanje za spokojstvom. Mi se spolja, po načinu života, skoro ne razlikujemo od crnih Bušmana; ali ovi mogu stalno takvi da budu jer su baš takvi, jedino što se dalje razvijaju naprezanjem svojih duhovnih snaga, a kod nas je obratno: naše unutrašnje snage napregnute su ne sa daljim razvijanjem, već sa nazadovanjem. Oni su, kao takvi, opušteni i prirodni, a mi smo krajnje napregnuti i izvitopereni.

  Budeći se noću iz sna, iznemogli i prepušteni opčinjavanju od navale priviđenja, s užasom osećamo kako su neznatni uporište i granica koji nas dele od tame – mi smo majušni plamičci, slabim branama oskudno zaštićeni od navale rastrojavanja i besmislena – u kojoj mi treperimo i ponekad se skoro gušimo. Onda potmuli huk bitke postaje obruč koji nas opasuje, a mi se u sebe uvučemo i iskolačenih očiju zurimo u noć. Teši nas samo disanje drugova, i tako čekamo zoru.

———————–

  Meseci se i dalje pomeraju. Ovo 1918. leto najkrvavije i najteže je. Dani kao anđeli u zlatu i plavetnilu, stoje nedokučiviji iznad obruča uništenja. Svaki od nas zna da smo izgubili rat. Ne govori se mnogo o tome; mi se povlačimo, posle ove velike ofanzive nećemo moći ponovo preći u napad, nemamo više ni ljudi ni municije.

  Ali rat se produžava – umiranje se nastavlja…

  Leto 1918. – Nikada ranije nismo osećali toliku žudnju za šturim životom; crvene bulke na livadama pored naših konačišta, glatki kukci na travkama, tople večeri u polutamnim, hladovitim sobama, tamno i tajanstveno drveće sutona, zvezde i šum vode, snovi i dug san – o, živote, živote, živote!

  Leto 1918. – Nikad se nije ćutke više podnosilo no u trenutku polaska na front. Pojavili se divlji i uzbudljivi glasovi o primirju i miru, oni smućuju srca i čine polazak težim no ikada.

  Leto 1918. – Nikada nije život u rovu gorči i jeziviji no u časovima borbe, kad bleda lica leže u brlogu a ruke su zgrčene u jedno jedino: Ne! Ne! Ne baš sada! Ne baš sada, u poslednjem trenutku!

  Leto 1918. – Lahor nade što se leprša iznad sagorelih polja, besomučna groznica nestrpljenja, razočarenja, najbolnija groza smrti, nedokučivo pitanje: Zašto? Zašto ne privode kraju? I zašto uzleću ti glasovi o kraju?“

Odlomak iz knjige „Na zapadu ništa novo“ (Erich Maria Remarque „Im westen nichts neues“), izdanje Minerva, 1983.