Staze

  „Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

  To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade za radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigošu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

  To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani šaraju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molitve ili seljačkog prebrajanja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i raskužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvesti, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

  I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i osetna oštra višegradska staza, od dana kad sam je napustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odmeravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.

  U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u životu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik molitveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku stazu koja leči svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa kojeg nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.

Lica

  Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz: od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

  Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetljeni i najprivlačniji delić sveta koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odnese moju svest. I dok gradove i predele gledam kroz svoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

  Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.

  *

  Seljak u zrelim godinama. Seljakovo lice isparaju i rastoče rad i briga oko zemlje, sunce i kiša, vetar i sneg. Stezanje zuba i grč napora koji se stalno ponavljaju, žmirkanje i treptanje kojim se oči i lični mišići brane od nemilosrdne jare, od mraza ili vejavice, izbrazdaju to lice u svim pravcima i daju mu boju mrke ili zarudele zemlje nad koju se tako često naginje. Bojazan od zamke ili izneneđenja, napor da pogodi tuđe misli i planove a da ne oda pre vremena svoje, sve to udari pečat na to lice. I pre no što seljak navrši četrdesetu godinu, ono je već modelirano i završeno. Koža tvrda i mrka. Mišići se ocrtavaju vidljivo. Jabučica iskočila, vrat zboran i proširen. Oči ne gledaju, kao u mladosti, sa potpunim paralelizmom, nego svako ide malko svojim putem. Sve je izrađeno i odvojeno jedno od drugog, a iznad svega leži ravnoteža i mir zrelih godina.

  *

  – Što da me otpustite?

  To i čujem – i vidim. Vidim staru kačaru. Sva čađava i ispolivana komom i sasušenim košticama, zakrčena kacama i svakojakim otpacima, nikad bez promaje. Na širokim vratima stoji gazda Marko. Vidim mu samo leđa, ali još bolje nogavice suknenih čakšira i plitke cipele turskog tipa. Jer, meni nema više od šest godina, a pored toga sedim na debeloj gredi, sa pregrštima punim suvih šljiva. Ali zato vidim omalenog, sitnog čoveka nadničara u iskrpljenom pa ipak pocepanom odelu. Po tom odelu i po celom držanju to nije seljak ni gradski radnik, ni prosjak ni luda, ni uopšte čovek sa određenim mestom u društvu. Takvo mu je i lice, naročito lice. Zbrčkano, sivo, ukoliko se može govoriti o nekoj boji, po njemu je nemoguće odrediti doba života, ono uopšte ne kazuje ništa do svoje krotke maloumnosti. Oči, nos, usta, brada, sve to postoji, ali zajedničkog izraza nema sem jednog jedinog: beda. To nije ni bolest, ni glad, ni siromaštvo, nego sve to zajedno, gomilano iz naraštaja u naraštaj, sabijeno u nov i naročit izraz bede, koja ima stotinu uzroka ali zato nema leka ni imena.

  – Što?

  A gazda Marko odgovara mirno i kratko. „Nisi za mene“, kaže on. „Nisam, znam da nisam“, kaže čovek na vratima, niži od zemlje koju svi gazimo, smanjen do nepostojanja, pokoran ne ovom gazda-Marku, nego svojoj vekovnoj i nedoglednoj bedi. „Nisam“ – ponavlja on i odmah, kao da ne ume da poveže dve proste misli i da izvede zaključak, dodaje tupo i žalosno: „Što da me otpustite?“

  Nisam zapamtio dalji tok razgovora ni rešenje, ako ga je bilo. Za mene su zauvek ostala obojica, i gazda i nadničar, tako na širokim vratima i na novembarskoj promaji, prvi okrenut meni leđima a drugi licem, licem ljudske bede, koje nije mogućno ni opisati ni izbrisati iz sećanja.

  *

  Pre mnogo godina. Na obali Atlantika. Omalen vojnik nosi na desnom ramenu neeksplodiranu granatu, koju su maločas iskopali iz peska. Malko je pognut pod teretom, ali mlad i čvrst. Kao da smrt samu nosi na ramenu, on gazi što može i tiše i lakše, i korača i sitno i čudno, sa nekim finim oprezom, kao po žici da ide. A lice, seljačko, tvrdo i oplemenjeno ovim trenutkom, i prebledelo. U tom trenutnom bledilu naslućuju se i nepotpuno savladan strah i neophodnost dužnosti, želja da ne ostane dužan životu a da ne postane plen smrti.

  Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemenitijem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu.

  *

  Još jedno lice.

  „Sačuvaj bože!“ – kaže neko. Ali to ne govori to lice, nego neka od pognutih i umotanih žena što stoje u dvorištu, sabile glave i šapuću. To lice ne prati ni zvuk ni pokret. Vidim ga samo u tišini i nepomičnosti.

  Bila je glumica i stanovala na istom spratu sa nama. Meni je moglo biti osam ili devet godina. Lepa mlada žena slala me je s vremena na vreme da joj kupim cigareta ili odnesem pismo na poštu. Nagrada mi je bila krupna mirisna bombona iz čarobne kutije i – glumičino prisustvo. Pustila mi je da posedim na maloj stolici od žutog somota, pored njenog divana. Jer, glumica je, kad je bila kod kuće, stalno ležala ispružena na tom divanu. Sedeo sam i sa zanosom gledao njeno lice, koje nikad više nisam zaboravio. U izrazu tog lica bilo je nečeg sanjivog i odsutnog, a u licu samom najviše mesta zauzimale su oči. Imala je tamne, ali ne posve crne oči, koje su s vremena na vreme presecali čas safirnomodri, čas zagasitozlatni odsevi neke svetlosti za koju se nije moglo videti odakle dolazi. A na mahove sve se to gasilo, i te njene malo jače ispupčene oči postajale su ugašene i slepe, kao oči na antičkim kipovima.

  To su bile neobične i sjajne, kratkovide i gotovo nepomične oči, koje je ona osvetljavala i gasila iznutra; po nekim samo njoj poznatim zakonima neke njene režije, oči kojima ona nije ni želela toliko da gleda i vidi koliko da druge oslepljuje i zavodi. Ja sam ih gledao sa nevinim detinjskim divljenjem, ali ne zadugo. Još te iste godine, kad se doselila, u tom istom njenom stanu, glumicu je ubio jedan mladić, bogataški sin, sa četiri metka iz malog revolvera.

  Dolazile su i odlazile neke komisije, glumica je odnesena u prosekturu i sahranjena ko zna gde. Na vrata njenog stana udareni su pečati. Žene su u dvorištu šaputale. „Sačuvaj bože!“ Jedino što se od glumice još zadugo sačuvalo, to su neobične oči u dečakovom sećanju.

  *

  I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da kažem nešto i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito nailaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ulaze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.

Predeli

  Voz juri sremskom ravnicom. Nedelja posle podne. Prituljena svetlost novembarskog dana. Jak vetar nad pustim poljima. Gledam kroz prozor vagona kako suva komuška od kukuruzovine plovi vazduhom, nošena jakim jugozapadnim vetrom, izvija se i premeće, diže i spušta, čas slična jedrilici, čas zalutalom galebu mrkih krila.

  Evo kako i predeli mogu da varaju, kako se varamo gledajući ih:

  Vozimo se planinskim krajem istočne Bosne. Visoki vrhunci, gole ili šumovite ali uvek strme padine, slikovite klisure uz koje raste, priljubljen, samac bor, duboki kanjoni nemirnih zelenih i zapenjenih reka. Svuda oštre i iskidane linije seku ili zaklanjaju nebo, a nama se čini da svi ti ispolinski oblici lete, sa hujanjem i upropanj, pravo na nas. Sve je tu oštro i nasrtljivo, sve izgleda izuzetno i značajno, sve izaziva osećanje romantičnog divljenja nerazlučno pomešanog sa nečim što liči na strah i nameće misao da su za te predele vezani neobični događaji, neka velika istorijska zbivanja. A u stvari, to je miran, zabačen i ni po čem glasit kraj bez imena, koji istorija nije dotakla, ili kroz koji je, možda, nekad prošla, hitajući svojim dalekim ciljevima na drugim mestima, a njega ostavljajući neizmenjena u njegovom bezimenom sivom življenju i mehaničkom smenjivanju jednoličnih funkcija biljnog i životinjskog postanka, rasta i dotrajavanja.

  Sasvim je drugačije, sasvim protivno od svega toga kad se vozimo ovako sremskom ili bačkom ravnicom. Oči nam zasenjuju samo bezbrojne i beskrajne brazde; one se, već prema brzini vožnje. ili šire i sklapaju kao neprestana, ćudljiva igra raznobojnih lepeza, levo i desno od nas, ili se pretvaraju u razlivene mrkozelene vode koje strelovito struje ka oštroj liniji u dnu vidika, gde ih očekuje nevidljiv i dubok pad. Jedva naziremo krovove sela utonulih u prevojima i oskudnom poslednjem zelenilu drveća, a jedino što se ponekad uzdiže iznad njih, to je zvonik, ali i on izgubljen u jednolikosti mrke ravnice i sivog neba, neznačajan i po obliku i po svom naporu da se uzvisi. Tu pogled nema na čemu da se zaustavi sve do najdalje crte koja nije više zemlja i iznad koje se stere nebo, i ono jednolično i beskrajno, kao da su i to samo neke azurne, zlatne ili sive oranice za nama nepoznate useve. I ovde se sve kreće i leti, ali bežeći u svim pravcima od nas i sve povijeno i po tlima, kao trava poleguša ili ptica niska leta. Bezoblično i prizemljasto sve što pogledaš, i sve podseća na radni dan, na dugo pusto vreme i običan život. A u stvari, ova ravnica je poprište velikih istorijskih događaja i sudara, od vremena seobe naroda i rimske odbrane Carstva, preko velikih turskih pohoda i ratovanja, do partizanskih „baza“ i velikih bitaka u skorašnjem ratu naših naroda protiv fašizma. Tu su ravnicu stalno i nemilosrdno, u svim pravcima, oduvek špartale seobe, bežanije i velike vojske, tu imena salaša, sela i malih gradova često označavaju mesta gde su bijene velike bitke i sklapani istorijski mirovni ugovori. Ali ovaj predeo ne odaje ništa od toga. Ravnica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.

  Tako eto, i predeli mogu da obmanu za trenutak čula i misao čovekovu, da jedno pokazuju i govore a drugo budu i znače.

  Nedelja posle podne. Voz brekće i striže surom sremskom ravnicom. Kad pogledam kroz prozor vagona, vidim kako vetar jednako nosi suvi list kukuruzovine, koji je sada dalek i crn na pozadini sivog neba, kao zadocnela ptica kojoj ime ne možeš pogoditi.

Na kamenu, u Počitelju

  Počitelj. Na jednoj nozi stoji, jednim se stopalom drži zemlje, i to ne celim. Nije lak ni udoban položaj. Nije vesela mogla biti istorija ovog čudnog utvrđenog naselja čiji je sav smisao bio oduvek u tom da je utvrđeno, a naselje je samo po nuždi i uzgred. Za šest vekova biti grad od kamena, u strmoj, krševitoj i tesnoj dolini Neretve, na teškom i izloženom mestu („zemlji na ćenaru“), nije laka stvar ni zavidna sudbina.

  Mučni su morali biti i teški kastelani, dizdari i kapetani koji su u toku vekova, prvo hrišćanskih a zatim osmanlijskih, sedeli u najvišoj od ovih kula koje je vreme odavno poseklo i svelo na jednu meru, ali koje i danas, poslednjim ostacima, kazuju svu razliku u nekadašnjim, pravim, dimenzijama. Strogi i nepoverljivi su bili ti ljudi u stalnoj borbi sa trošnošću materujala i neizbežnim slabostima ljudske volje i karaktera; njima je briga za bezbednost ovog grada, čuvara državne bezbednosti, ležala neposredno i celom težinom na grudima. Oni su i noću osluškivali tok ćudljive Neretve, koja jede zemlju i podriva stenu ispod grada; bdeli, da bi videli da li bdi straža na bedemu; i strepeli od zavere, mita i varke, od ljudskog lukavstva koje na ovakvim mestima nikad ne spava i ne miruje, a često upropašćuje na spavanju one koji se miru i spavanju potpuno predaju. Samo svojom budnošću je živeo i samo na jedno oko spavao mnogi koji je ovde morao da živi.

  Kakva je morala biti posada ovog grada koji je i pre nego što je postao ruševina morao biti isto ovako neljudski strm i isposnički suv. Raznolika u raznim epohama po broju i sastavu, snazi i vrednosti, pripadnosti i imenu, ona je bila uvek slična po svojoj stalnoj borbi sa čamotinjom, oskudnim tajinom, daljinom ili iščekivanjem. U njihovom postojanju moralo je biti uvek, i u najmirnijim vremenima, nečeg od prvobitne opasnosti i mučnog opreza, koji su stvorili i obeležili ovo mesto kao tačku bdenja i stražarenja, nečeg od gorke dužnosti i vojničkog samopregora, ali i nečeg od ponosa i sile, i svesti o dužnosti i o veličini svoga poziva, vazda budne brane. sačinjene od kamena i živih ljudi.

  Bilo je, i moralo je biti, mnogo čamotinje i dosade i askerskog čmavanja u očekivanju sukoba i opasnosti koje ne nastupaju, dok život postaje sav jedno jedino jednolično iščekivanje bez kraja,  a sa zaboravljenom prvobitnom svrhom. Bilo je čežnje za pokretom i širinom, uživanjem i promenom, oštre i bolne kao sečivo u živom mesu. Ali bilo je, i moralo je biti, i radosti, divlje, kratke i vojničke, u svakom belasanju ženske košulje na čobanicama sa druge obale, u ćilibarski žutom mostarskom vinu koje ljuljuška u sebi neuhvatljiv i stalan zelenkast odsev i koje je, pored slasti i opoja, imalo za islamskog ratnika i draž zabranjenog i grešnog uživanja. Bilo je slasti u voću iz prisoja, u toploj pogači i neophodnoj kafi, u jakom ljubuškom duvanu, dobrom i nerazdvojnom drugu dnevnih i noćnih časova. (Još i danas se kao pletivo nevidljivo finih niti provlači kroz prozore i mazgale, kroz divlju pavit i lišće smokve i kržljava nara, i – nešto od snova i svetova sagledanih u duvanskom dimu.)

  Bilo je i moralo je biti.

  Seo sam i naslonio se na gladak izvaljen kamen, koji je nekad bio nešto u zgradi koje više nema. ćerčivo, prag ili dovratnik.

  Ovo je retko i dragoceno mesto.Ovde se može zamisliti vreme i odnosi ljudski u njemu. („Vreme zemno i sudbina ljudska.“) Bar tako se za trenutak čini. A ta zamisao, ma kako kratka i nepotpuna, vredi napora da se potraže ovakva mesta, vredi teške tuge njihova postojanja.

  Ovaj kamen je u znoju ljudskog lica vađen, klesan i uziđivan u smišljene građevine koje služe ljudima za njihove raznovrsne potrebe i odgovaraju njihovoj želji za lepotom, želji koja ide mimo i, često, iznad tih potreba. Služio je ovaj kamen i trošio se, sporo i neprimetno, u toj vernoj službi, sve dok njegova namena nije izneverila njega, dok nije nestalo svrhe kojoj je namenjen i ljudi kojima je služio i on i njegova svrha. I opet je, kao kamen, ostao tu na mestu, i ožiljcima i tragovima na sebi govori i sad o toj službi, i stajaće dok ga voda i zemlja ne otplave i ne pokopaju. (Jer, obrađen kamen niti ume šta da sakrije, niti može šta da zaboravi.)

  Eto, sa takvog kamena, pod do beline užarenim nebom, u Počitelju, naslućujem vreme dublje i dalje od svih poznatih mi ljudskih odnosa koje merimo vremenom i koji nam služe za naše površno i veštačko merenje vremena. U magnovenju, koje mi svojom kratkoćom oduzima svaku sigurnost suda, ugledao sam, čini mi se, iza nas i ispred nas, vekove koji su već izvan svake mere i računa, svake moći sećanja, i one koji još nisu dobili imena ni obeleženi događajima. – Kažem „ugledao sam“, ali kažem tako samo zbog nedostatka reči, jer u stvari ja nisam video, nego obnevideo u tom trenutku vidovitosti prema kom je svaka munja spora i dugotrajna. Rekao bih možda „naslutio sam“, kad reč „slutiti“ ne bi bila tako dvosmislena i zamračena metafizičkim prizvukom koji je prati, dok je ovo o čem ja ovde sa kamena u Počitelju govorim, samo sušta stvarnost ovog našeg ljudskog, jedinog, i isključivo ljudskog života.

  Nikad nisam mogao bez uzbuđenja stajati na ljudskom rukom obrađenom i od upotrebe izlizanom kamenju nekadašnjih gradova i zdanja. Od tog oborenog toplog kamena sa bivših građevina, pod suncem koje je isto, u mene je uvek ulazila uzbudljiva vizija života pomrlih ljudi i naraštaja, njihovih potreba, strasti, verovanja i zabluda, sudara, privlačenja i odbijanja, večitog talasanja ljudskog mora na tvrdoj i neprolaznoj zemlji.

  Treperenje podnevne žege na ovom kamenju, koje je, pre nego što je postalo ruševina, živelo pod rukom nekadašnjih ljudi i u službi njihovoj, na raslinju koje to kamenje razmiče tihom a silnom snagom, nije za mene gola i nema igra stihije, nego govor života i slika onog što je sada i što će biti u velikoj i promenljivoj i večito istoj drami ljudskog postojanja.

———————–

Mostovi

  Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

  Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra ili kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitima seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od odtalih nanosa i podsećaju još i sada na cilj kome su služila.

  Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

  I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

  Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajvarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

  Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

  Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: postojanje.

  Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.“

Odlomak iz knjige „Staze, lica, predeli“ (Ivo Andrić “ Staze, lica, predeli „), zajedničko izdanje Prosveta i Svjetlost: Sabrana dela Ive Andrića – knjiga deseta, 1988.