Marc Spitz „Bowie: A biography“

11.

   „Kada se irski književni esteta Oskar Vajld 3. januara 1882. iskrcao s američkog broda Arizona, u zelenom kaputu s krznenom kragnom, s plavom mašnom, svilenim turbanom i lakovanim kožnim cipelama, na carini mu je postavljeno čuveno pitanje: „Iamte li šta da prijavite?“ Držeći cigaretu među prstima, odgovorio je: „Ništa osim svoje genijalnosti.“ Novinari svih vodećih listova, uključujući Saturday Evenoing Post, Herald i World, pratili su ga kako bi pokrili njegovu prvu posetu Americi. Kada je Dejvid Bouvi (u tom trenutku posvećen održavanju kontinuiteta esteta, istovremeno dekadentnih i dubokih, i odlučan u nameri da bude predstavnik savremene verzije Vajldove filozofije i stava s kraja prethodnog veka) 27. januara 1971. prolazio kroz carinu na aerodromu Dulles International kod Vašingtona, čekao ga je samo predstavnik za štampu kompanije Mercury Ron Oberman…sa svojim roditeljima.

   Određeno je da tlo Vašingtona, pre nego Čikaga i Njujorka, bude prvo na koje će kročiti Bouvi.

———————–  

   Čak je i prolazak kroz carinu bio izazov: „Čekali smo ispred aviona – petnaest minuta, pola sata, četrdeset pet minuta…ni traga od njega“, priča Ron Oberman. Kada se posle sat i po Bouvi pojavio na izlazu, Oberman je odahnuo. „Pitao sam ga: ‘Šta se dogodilo?’, a on mi je rekao: ‘O, zadržali su me u avionu. Možda zato što tako čudno izgledam.'“

———————–  

   Bouvi je, prirodno, još od detinjstva maštao o Americi. Nije ga razočarala. Za nekoga tako stidljivog kao što je on, Amerika se činila idealnim mestom. Ljudi su imali običaj da ti sami prilaze. Nigde nije bilo neprijatnog ćutanja ni suzdržanosti. Amerikanci su napadni i radoznali, a Bouvijeva vitka, elegantno androgina pojava ih je očaravala. Prilazili su mu i čak ga dodirivali bez ustručavanja, kao da je nekakva egzotična životinja u zoološkom vrtu.

   „Išao je unaokolo razgoračenih očiju“, kaže Oberman. „Nije mogao da veruje gde se nalazi. Rekao bih da je razmišljao kao tipičan turista. Želeo je da vidi stvari i upozna ljude.“ To što je zemlja suštinski bila u krizi, s drastično sniženom vrednošću dolara, upletena u omraženi rat u Vijetnamu koji je stotine hiljada ljudi izvodio na proteste po ulicama Vašingtona i San Franciska, činilo se malo važnim. To je bila domovina Ivena Nivela (Evel Knievel) i Muhameda Alija (Muhammad Ali). To je zemlja Mikija Mausa (u Orlandu je upravo bio otvoren novi „Diznilend“). Čak su i naši zlikovci poput Čarlija Mansona (Charles Manson) (tada na suđenju zbog ubistva glumice Šeron Tejt (Sharon Tate) i prijatelja) bili velikog stila.

   (Od navedenih likova jedino Nivel neće biti pomenut u nekoj od Bouvijevih pesama tokom naredne tri godine, mada je Ali opevan pod svom predislamskom imenu Kasijus Klej (Cassius Clay) u pesmi „Candidate“ sa albuma „Diamond Dogs“ iz 1974. godine.  

———————–

   Bouvi je iz Vašingtona otputovao u Njujork, gde ga je sačekao Pol Nelson (Paul Nelson). Neposredno pre nego što će postati vrlo uticajan i uvažen muzički novinar u redakciji časopisa Rolling Stone, Nelson je kao slobodnjak povremeno radio za kompaniju Mercury. „Angažovao sam ga jer je bio izuzetno uverljiv. Dejvid i Pol su se odlično slagali“, kaže Oberman. „U Njujorku Pol je za njega uspeo da dogovori veliki broj intervjua. Namera nam je bila da za Bouvija pridobijemo neke od tih pronicljivih novinara.“

———————–

  „U Čikagu i Njujorku on nije oblačio haljine“, kaže Oberman. „Ali obukao je haljinu u Los Anđelesu.“ El Ej je bio grad mnogo slobodniji po tom pitanju. Tamo su voleli da ih neko dobro zabavi. Bouvija je dočekao tamošnji predstavnik za medije kompanije Mercury Rodni Bingenhajmer (Rodney Bingerheimer). Bingenhajmer, koji će kasnije otvoriti legendarni noćni klub Rodney’s English Disco i postati jedan od najboljih i najuticajnijih disk-džokeja u Americi (i dalje je na talasima stanice KROQ u Los Anđelesu), bio je poznat po svom besprekornom ukusu za rok muziku. Nekada je radio kao pomoćnik Sonija Bona (Sonny Bono) i, ironično, kao dubler na televizijskim snimanjima za Dejvida Džonsa, člana grupe Monkees zbog kojeg je Bouvi promenio ime. Neumorni holivudski zajedljivac, Rodni je 1971. godine već bio superanglofil i napaljen na Bouvija kada gotovo niko u Americi nije čuo za njega. Pre nego što je počeo da radi za kompaniju Mercury, bio je jedan od retkih Amerikanaca koji su kupili album „Space Oddity.“

———————-

   Bingenhajmerovo oduševljenje Bouvijem („božanski“ je reč koju je koristio za takve umetnike – na primer „Brajan Vilson (Brian Wilson) je božanski“ ili „Oasis su božanski“ bilo je veće od njegove odanosti kompaniji za koju je radio. Imao je veze u svim diskografskim kućama u gradu i veselo se sukobio s interesom firme Mercury, paradirajući s Bouvijem pred predstavnicima ostalih kompanija koji bi boljim i većim ponudama mogli pokušati da ga preotmu. S dva neuspešna albuma za Mercury i ušiju punih priča za zazubice o rokenrol izobilju koje je Los Anđeles nudio harajućim izvođačima kao što su Led Zeppelin ili Rolling Stones, Bouvi je bio sasvim spreman za preotimanje.

———————–

  Početkom februara Bingenhajmer i Ers organizovali su žurku da bi Bouvija upoznali s ekipom iz Los Anđelesa.

———————–

  Toj zabavi takođe je prisustvovao novinar Džon Mendelson (John Mendelsohn), još jedan od trendovskih pisaca do kojih je Oberman želeo da dopre. Mendelson se spremao da oslika Bouvija za prvi dotad napisan tekst o njemu u časopisu Rolling Stone. Objavljen je u aprilu, pod naslovom „Dejvid Bouvi: Rok pantomima?“. Teško je danas ne gledati na taj intervju kao na skicu za ono što je Bouvi kuvao u sebi. Brinuo se da ga ne potcenjuju kao „osrednjeg“. Nije imao mnogo razloga. Mendelson ga opisuje kao „prelepog, gotovo uznemiravajuće podsećanje na Lorin Bekol (Lauren Bacall)“.

   „Moji nastupi moraju da budu teatarska iskustva, kako za mene tako i za publiku“, rekao je Bouvi Mendelsonu. „Ne želim da se izvlačim iz svojih maštarija da bih izašao na binu. Želim da ih ponesem sa sobom.“ U najcitiranijem delu tog razgovora, Bouvi navodi Lindzija Kempa i kaže Mendelsonu: „Mislim da bi muzika trebalo da se dotera, da se pretvori u prostitutku, u sopstvenu parodiju.“ Završava rečima: „Kažite svojim čitaocima da mišljenje o meni stvore kada počnem da stičem negativan publicitet. Na primer, ako me zateknu u krevetu s mužem Rakel Velč (Raquel Welch)“.

   Kud god da je išao, ljudi su Bouviju poklanjali primerke nekih ploča. Na radio-stanici u San Francisku Mendelson mu je pustio album nepoznatog garažnog benda iz En Arbora u državi Mičigen, po imenu Stooges, koji je predvodio čovek zvani Igi (Iggy).

   „Na svojoj prvoj turneji po radio-stanicama on je čuo Igija, tu su zatim bili Legendary Stardust Cowboy, Anet Pikok (Annette Peacock), a u Los Anđelesu mnogo tamošnjih talenata kao što su Kim Fouli, Rendi Njuman (Randy Newman) i onaj pesnik koji je živeo po motelima! Kako se beše zove? Tom Vejts (Tom Waits)“, ispričala mi je Endži tokom razgovora koji smo vodili 2000. godine. „Poharao je njihove ideje! Naravno! To je ono što umetnici rade. Osećaju život slušajući i družeći se s ljudima i drugim umetnicima, a potom tumačeći sve na svoj osoben način. Zato oni i nemaju redovne poslove. Prezauzeti su intelektualnom pljačkom i otimačinom“.

   Putovanje je bilo stvaralački veoma uspešno. S profesionalne strane, uprkos uspostavljanju nekih važnih veza, malo je pomoglo prodaji ploča. „The Man Who Sold the World“ nije bio uspešan album, ali Bouvi je ubrzano sklapao kockice veštine pravljenja hitova.

———————–

   Bouvi se te zime vratio iz sunčane Kalifornije u sivu i hladnu Englesku odlučan da utegne svoj nastup. U poređenju sa životima njegovih novih američkih prijatelja, profesionalna situacija kojoj se vratio bila je u haosu.

———————–

   Najvažnije je bilo to što je sam Bouvi znao da je prevazišao sopstvena ograničenja. Počeo je da spaja sve svoje uticaje, od Boba Dilana, preko grupe Velvet Underground, do britanskog mjuzik-hola, savremenog džeza i avangarde, u nešto sasvim osobeno i svoje. Pre nego što je u julu 1971. s producentom Kenom Skotom (Ken Scott) ušao u studio, Bouvi je ponovo pozvao Ronsona i Vudmansija u London da obnove bend (Trevor Bolder je angažovan da zameni Viskontija kao basista). Ronson i Vudmansi bili su zapanjeni kvalitetom novih pesama i odlučili su da se potrude kako bi Bouvijeve vizije ugledale svetlost dana.

   U vili Haddon Hall i tokom snimanja u londonskom studiju Trident, Ronson je počeo da piše gudačke aranžmane za nove pesme kao što je „Life on Mars?“. „Imao je običaj da piše linije za gudače dok je sedeo na klozetskoj šolji“, priča Suzi Ronson. „U toaletu. Čak i bez klavijature. Samo po sluhu. Tamo je bilo tiho.“ Da, jedan od najgrandioznijih, najuspešnijih pop singlova svih vremena, delom je osmišljen na klonji.

   U međuvremenu Bolder i Vudmansi su počeli da rade na otkačenim, ali tečnim ritmovima uz koje će poleteti pesme kao „Changes“ i „Queen Bitch“ – omaž grupi Velvet Underground. „U to vreme svi smo već bili vrlo usredsređeni“, priča Vudmansi. „Dejvid je gotovo svakodnevno pisao nove stvari, a svi smo živeli zajedno u kući Haddon Hall. Čuo bih ga kako svira akustičnu gitaru, a počinjao je da komponuje i uz klavir. Pozvao bi me da čujem nešto novo i uvek smo  imali obilje materijala na kojem je trebalo raditi. Slušali smo razne stvari da bismo dobili ideje za različite pristupe snimanja. Od grupe Velvet Underground preko Lenona do Nila Janga (Neil Young). Sećam se da sam čuo snimak Nila Janga s bendom Crazy Horse gde bubnjar nijednom ne udari činelu sve do polovine pesme, ali kada to najzad uradi – sve kao da se zaista podigne. Od tog trenutka usvojio sam pristup ‘manje je bolje’. Neprekidno smo radili kroz čitav album „Hunky Dory“, a onda – pravo na „Ziggy Stardust“.. Činilo nam se da je to normalno. Vredno smo radili i čvrsto svirali!“

———————–

Veliki broj izvođača ima u svojoj karijeri ploču „na koju se sve svodi“: album koji im je omogućio duge i uspešne karijere i kojim su najzad objavili: „Ovo je ono što jesmo i što predstavljamo“. Retko se događa da to bude debitantsko izdanje. Za grupu Rolling Stones to je bio „Beggar’s Banquet“; za Toma Petija (Tom Petty) i bend Heartbreakers ploča „Damn the Torpedos“. Sastav U2 je imao „War“. Grupa Radiohead ploču „Bends“. Za Dejvida Bouvija takav album bio je „Hunky Dory“.

12.

   …Dejvid i Endži bili su zadivljeni činjenicom da uspeh koji on juri od svoje rane mladosti sada postaje samo stvar pažljivog praćenja uputstava, kao podgrevanje konzerve pasulja marke Heinz.

   Sve moguće sumnje bile su odbačene kada su Bouvijevi privremeno ostavili Zouvija na čuvanje susedima u vili Haddon Hall i pred jesen 1971. godine odleteli za Njujork kako bi i formalno bila potpisana papirologija kompanije RCA. Firma se izuzetno potrudila da učini da Bouvijevi osete svoju posebnost. Mercury je Dejvida smestio u Holiday Inn. Ovog puta kompanija RCA je za njega rezervisala hotel Warwick u Pedeset četvrtoj ulici, u palati koju je izgradio novinski magnat Vilijam Randolf Herst (William Randolph Hearst), gde je odsedao i sam „Kralj“ Elvis. U apartmanu ih je čekala celokupna zbirka Preslijevih vinilnih izdanja, kao da kaže: „Bićeš u dobrom društvu“.

   „To je to, zar ne?“, Bouvi je navodno rekao Endži dok su sa svog prozora gledali na Central park. Posle gotovo desetleća provedenog u jurnjavi za slavom i moći, to je bilo to.

   On i Endži ovoga puta nisu uspeli da upoznaju Elvisa. Kralj je bio u Vegasu, ali Dejvid je upoznao nekoliko likova, u njegovim očima jednako važnih kao Elvis Presli. Prvi među njima bio je Endi Vorhol. Uz posredovanje poznanika iz ansambla predstave „Pork“, Dejvid je 14. septembra po podne doveden u Fabriku radi neobičnog susreta oči u oči s kraljem pop arta. Posle preživljenog pokušaja ubistva u junu 1968. godine, Vorhol je pojačao obezbeđenje u Fabrici, pa je Bouvi morao da dokaže svoj identitet pre nego što su mu dopustili da uđe.

   Obučen u široke pantalone sa šlampavom crnom kapom na glavi, ispod koje mu se vijorila duga plava kosa u stilu glamurozne Veronike Lejk (kako je pozirao za omot albuma „Hunky Dory“), Dejvid se nevoljno pomirio s procedurom. Bouvi je Vorholu pustio pesmu koju je napisao o njemu. Vorhol je uljudno reagovao, mada se kasnije uvredio zbog stiha „Izgled Endija Vorhola je vrisak“. Bouvi mu je rekao da je veliki poštovalac njegovog rada. Vorhol je rekao Dejvidu da je on veliki poštovalac njegovih žutih kožnih cipela.

———————–

   Bouvijev susret s Luom Ridom bio je plodniji. I Rid je bio izvođač kompanije RCA, iako ni izbliza u takvom procvatu kao Bouvi. Njegov prvi solistički album, jednostavno nazvan „Lou Reed“, bio je neuspešan i pored jakih pesama kao „Wild Child“ (u kojoj mu uspeva da „parče slatkog sira“ rimuje s „našim životom i snovima“). Taj promašaj i tada marginalizovano delo grupe Velvet Underground doveli su u opasnost njegovu karijeru.

   „U vreme kada sam ga upoznao, Lu je prolazio kroz neverovatno teško razdoblje, a njegov iticaj bio je sasvim zanemaren“, pričao je Bouvi. „Niko od nas nije mogao ni da pretpostavi kakav će biti njegov uticaj – pravac kojim će krenuti zaostavština grupe Velvet Underground.“

   Rid je bio uljudan, ali ćutljiv i pomalo mrzovoljan dok su zajedno večerali u kineskom restoranu Ginger Man. Ta hladnoća je zanemarena jer je, po Bouvijevom mišljenju, Lu bio pravi „Njujorčanin“. Dejvidov pogled je zaiskrio dok je gledao Rida kako gestikulira i koluta očima. Očigledno je posedovao veliki potencijal da bude prodat do nebesa. Bouvi je jednostavno bio očaran u prisustvu svog heroja. Posle su krenuli u Vorholov omiljeni klub Max’s Kansas City na Park aveniji. Rid je to ljubazno odbio, ali Bouvi je morao da upozna još nekoga od svojih idola. „Nadam se da ćemo se ponovo videti. Za mene je ovo bilo veliko zadovoljstvo“, rekao je on Ridu.

   Kod Maksa, Liza Robinson (Lisa Robinson) je telefonirala Deniju Fildsu (Danny Fields), gradskoj faci, čoveku koji je grupi Stooges prvi obezbedio ugovor s kompanijom Electra. U to vreme firma je otkačila sastav Stooges, a iako su zadržali pravo na Igijev solistički ugovor, smatralo se da su oni uglavnom isluženi. Igi je duboko utonuo u zavisnost od heroina, pa se u osnovi sada o njemu brinuo Filds. Filds je bio na ivici. Kao odličan poznavalac pop kulture, tačno je znao zašto Bouvija privlači Igi. „Svaki dodir sa Igijem činio je da budeš kul“, priča on danas.

———————–

   „Čuo sam za njega prateći britansku muzičku štampu“, kaže Filds. „Igi nije imao pojma ko je on. U to vreme u Njujorku niko nije znao ništa o Bouviju. Mislim da sam u listu Melody Maker video anketu među tada važnim ili modernim britanskim izvođačima i Dejvid Bouvi je na pitanje o najboljem pevaču rekao da je to Igi Pop. Odlepio sam. Odmah sam javio Igiju, a on je rekao: ‘Baš lepo. Kako on uopšte zna ko sam ja?’ Rekao sam mu da se u Engleskoj mnogo više nego ovde prati šta se dešava u američkoj muzici. Te večeri sam ga prodrmao i ispljuskao vodom. Igi je ležao obučen i obeznanjen. Max je bio svega dva-tri bloka udaljen od mog stana. Rekao sam mu: ‘Sećaš se onog tipa Dejvida Bouvija koji te je hvalio u časopisu Melody Maker?’ A Igi će: Da, šta je bilo s njim?’ ‘Pa tu je, u Njujorku, sedi u klubu Max s Ričardom i Lizom Robinson i voleo bi da te upozna’. Igi je počeo da gunđa: ‘O, bože, tako sam umoran’, a ja sam mu rekao: ‘Hajde, hajde. Moramo to da uradimo. Biće dobro za tvoju karijeru jer on je sada popularniji od tebe’. Tako smo otišli u klub gde su Liza i Ričard postavili društvo za okrugli sto u zadnjoj prostoriji. Upoznao sam ih. Počeli su da pričaju o muzici ili nečemu drugom što mi je bilo dosadno, pa sam se isključio i prepustio ih razgovoru. I to je bilo to. Oni su bili muzičari koji vole da pričaju o muzici ili pločama. Bio sam zahvalan Bogu što imaju o čemu da razgovaraju, tako da ja ne moram da učestvujem. Svoje sam uradio. Igi je zahvalio Dejvidu što je lepo govorio o njemu. Te noći oni su uspostavili odnos i postali prijatelji. Dejvid je odmah želeo da ima Igija pod svojim okriljem i rekao mu je: ‘Hajde da nešto radimo zajedno’, a meni je Igija bilo do guše. Nisam više mogao da izdržim. Igi nije bio u dobrom stanju i bend Stooges me je koštao čitavo bogatstvo, a na njima nisam mogao da zaradim ni peni“. „Bouvija je posao dobro krenuo“, seća se posle Pop. „A ja tada baš i nisam razvaljivao u industriji zabave“.

13.

   Starinska telefonska govornica u Sohou u kojoj je te hladne kišne noći januara 1972. godine stajao Dejvid Bouvi, odavno je nestala. Međutim, ista takva postavljena je ponovo u zavučenom sokaku kod Hedon strita. Upravo tu je autor fotografije za „Hunky Dory“ Brajan Vord (Brian Ward) doveo Bouvija skrhanog gripom, da bi ga slikao za poleđinu omota narednog izdanja.

———————–

   Dejvid Bouvi je pozirao za te legendarne fotografije a da nimalo nije mogao da bude siguran koliko će njegov koncept Zigija Stardasta biti uspešan.

———————–

   Zigijevo ime je, naravno, bilo malo izmenjeno ime „Igi“. Prezime je posveta izvođaču koji se predstavljao kao Legendary Stardust Cowboy, čiju ploču je dobio na poklon tokom svog prvog boravka u SAD.

14.

   „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and Spiders from Mars“ („Uspon i pad Zigija Stardasta i Paukova s Marsa“) koji je kompanija RCA objavila 6. juna 1972. jedan je od onih retkih albuma kakvi bi od svoga tvorca napravili legendu čak i da ni pre ni posle njega nije izdao ništa drugo. Svega je šačica takvih ploča u rok muzici. „Never Mind the Bollocks, Here’s Sex Pistols“ grupe Sex Pistols, ili možda „Colossal Youth“ sastava Young Marble Giants. „Grace“ Džefa Baklija (Jeff Buckley) svakako.

   Da sve što je Bouvi uradio šezdesetih i na samom početku sedamdesetih nikada nije postojalo, i da ga je tog proleća 1972. udario veliki crveni londonski autobus, mi bismo ipak danas pričali o Bouviju, a ljudi kao ja i dalje bi pisali knjige o njemu. Takva je bila jačina potresa koji je izazvao album „Ziggy“.

———————–

   „On je jedan od onih koji su preovlađujući uticali sedamdesetih godina na kulturu i način na koji je ona prelazila u novo desetleće“, kaže mi profesorka Kamil Palja. „On je neka vrsta muze sedamdesetih.“

   Tokom uvežbavanja novih pesama tog februara, Bouvijev bend, sačinjen od ćutljivih momaka sa severa, počeo je čak da uživa u novom identitetu seksualno nabudžene bande svemirskih odmetnika. „U početku smo nevoljno prihvatili kostime i šminku“, pričao je Vudi Vudmansi. „Mislim da su nas pomoću trika navukli na šminku rekavši da ćemo pod velikim pozorišnim svetlima bez nje izgledati bezlično – ‘Delovaćete kao kuvana jaja! Šminka će učiniti da izgledate normalno!’ Mik je mrzeo kostime. Spakovao se i otišao. Dejvid me je zamolio da ga stignem i pozabavim se time. Proveo sam dobrih sat vremena na Bekenhamskoj stanici ubeđujući se s njim.“

   Ironično je to što je Ronson već izvesno vreme farbao kosu (na muževan način, da se pretpostaviti). „Imao je užasnu boju kose kad sam ga upoznala“, kaže Suzi. Ona je njegovu kosu profesionalno pretvorila u platinastoplavu, da bi se slagala s Bouvijevom žarkocrvenom. „Mik je prirodno imao svetlu kosu tako da mu je to dobro stajalo. Izgledali su vrlo privlačno na sceni, on i Dejvid.“ Ronson je bio mali ali mišićav. Ničeg bajkovitog nije bilo u njegovoj pojavi i kao da je samo Mikovo prisustvo, uz Vudija i Trevora (manje zgodni momci kojima će sva ta glem rok oprema stajati slično kao članovima grupe Twisted Sister deceniju kasnije), služilo da moguće kritičare podseti kako je ovo zajeban rokenrol bend iako pevač koristi više šminke od mnogih žena.

   Na kraju, Mik je prihvatio takvo držanje. „Zavoleo je kostimiranje“, kaže Suzi. „Otišli bismo u robnu kuću i on se zaletao pravo na tezgu s maskarom.“

   Prvi nastup Zigija Stardasta i Paukova s Marsa odigrao se pred šezdesetak ljudi u donjoj sali paba Toby Jug u londonskom predgrađu Tolvort, gde je odbegli otac Džona Lenona – Alf (Alfred Lenon, „Alf“, „Freddie“) – nekada radio u kuhinji. Na kraju turneje oni će svirati pred četrnaest hiljada obožavalaca u sajamskom centru na Erls kortu, ali Zigijev neodoljivi pohod nije mogao imati skromniji početak.

———————–

   U leto, uz prvi singl „Starman“ koji se uspinjao na top-listama, bend Spiders je imao važan nastup u londonskoj sali Royal Festival Hall na dobrotvornom koncertu u korist fondacije za zaštitu kitova organizacije Prijatelji Zemlje. Do tada je svirka benda bila sasvim utegnuta i spremna za mnogobrojne predstavnike štampe koji su se nalazili u publici. Posle tehničkih problema prilikom otvaranja koncerta od strane sastava Marmelade, svetla su se pogasila. Na scenu je izašao Bouvi sa svojom gitarom marke Harptone. Bend ga je pratio.

   „Zdravo, ja sam Dejvid Bouvi, a ovo su Pauci s Marsa.“

   Energija u prostoriji s tri hiljade ljudi naelektrisala se kada su grunuli s početnom stvari „Hang on to Yourself“. Većina odsviranih pesama bila je s albuma „Hunky Dory“ i tek objavljenog „Ziggy Stardust“, a za kraj su ostavljeni prethodni hit „Space Oddity“ i obrada „Port of Amsterdam“ Žaka Brela (Jacques Brel). Na kraju nastupa Bouvi je publici objavio da je prisutan i poseban gost iz Amerike. Lu Rid je pomalo stidljivo izašao na scenu sa svojom gitarom. Rid tek što je sleteo u London da bi snimio svoj drugi solistički album u produkciji Bouvija i Ronsona. Kao i u Americi, ni u Londonu većina ljudi nije imala pojma ko je on. „Koliko god da je Dejvid želeo da oda počast Ridu, osećam da je uvođenje Amerikanca u program bilo sasvim nepotrebno“, napisao je jedan kritičar.

   U svom izdanju od 15. jula 1972. list New Musical Express potvrdio je ono što su te večeri po napuštanju sale Royal Festival Hall znali svi prisutni. Da je Dejvid Bouvi stigao u onaj razređeni vazdušni prostor u kojem su tada disali Mark Bolan i Elton Džon. Posle šest godina, tri propala albuma i desetak promašaja sa singlovima, najzad je kresnuo nečim što je upalilo. „Svako ko još ima nedoumica da će u mesecima koji dolaze Dejvid Bouvi počistiti sve pred sobom, trebalo je da prisustvuje kraju njegovog izuzetnog nastupa prošle subote u dvorani Festival Hall. Elegantnim bleskom, uz tek malu pomoć ‘gosta iznenađenja’ Lua Rida, pridobio je za sebe mlađi deo publike okupljen oko scene i učinio da jedna devojčica umalo ispadne iz svoje lože koliko je oduševljeno mahala transparentom na kojem je jednostavno pisalo ‘Zigi'“.

———————–

   Videti Bouvija činilo se jednako važnim kao i čuti ga, ako ne i važnijim. Kada su njegovi različiti imidži počeli da se smenjuju (a prestali su tek nedavno), ništa ga više nije moglo zadržati. Pun procvat Bouvijevog vizuelnog identiteta dobro se poklopio sredinom marta 1972. godine s poznanstvom s Mikom Rokom, piscem koji je postao fotograf. Dok su stajali iza scene birmingemske sale Town Hall, Bouvi i svršeni student Kembridža pričali su o Sidu Baretu. Rok je poznavao tragičnog vođu grupe Pink Floyd i snimio je njegove tada već legendarne fotografije. Njega je zanimala Bouvijeva veza s Igijem Popom, a Bouvi je želeo da čuje sve o Sidu.

———————–

   Rok je ostatak proleća i rano leto proveo na turneji, gotovo od početka dokumentujući uspon Zigija Stardasta, i uhvatio sliku koja će postati deo Zigijevog sveseksualnog mita.

   „On je zaista stekao samopouzdanje tog leta kada je objavljen album. Zloglasnu sliku grickanja gitare uhvatio sam u Oksfordu 12. juna 1972“, priča Rok o svojoj čuvenoj fotografiji na kojoj Bouvi raširenih nogu grize Ronsonovu gitaru.

———————–

   „Ona je svakako izazvala gužvu i pomogla Dejvidovom kontroverznom imidžu“, kaže Rok. „Leto 1972. promenilo je sve, ne samo za Dejvida, nego i za Igija Popa, Mika Ronsona, Lua Rida i, naravno, u to vreme na mnogo skromniji način i za mene. Sve se vrtelo oko Dejvida Bouvija. I sve je postignuto s malo para, uz pomoć štapa i kanapa. Dima i ogledala. Sećam se da sam se tog leta s Dejvidom vozio taksijem kroz Hajd park do novih kancelarija njegovog menadžera. Rekao mi je da se pre nekoliko večeri družio s Overendom Votsom (Peter Overend Watts), basistom grupe Mott The Hopple. Njih je upravo otkačila kompanija Island Records i imali su nameru da rasture bend. Nisu znali šta da rade. Dejvid je mislio da je to blesavo. Smatrao je da su sjajan sastav, iako, da budemo pošteni prema firmi Island, nikada nisu prodali mnogo ploča. Rekao mi je da ima stvar za njih. Stigli smo u kancelariju njegovog menadžera i na akustičnoj gitari mi je odsvirao pesmu ‘All The Young Dudes’, koja će, naravno, postati ogroman hit i Mott The Hopple najzad staviti na mapu i u istoriju rokenrola.“

———————–

   U međuvremenu i Igi Pop i Lu Rid su se našli u Londonu, obojica donekle s mukom preživljavajući prelazak s američkih urbanih grubijanki na graciozne ženke sa šljokicama. Igi je pisao tekstove za „Raw Power“, budući, treći album grupe Stooges, a Rid se sa svojom tadašnjom devojkom Beti Krondston (Bettye Crondston) preselio u mali namešteni stan u Vimbldonu, daleko od uzbuđenja Sohoa.

———————–

   Presađen u čudnu zemlju, okružen Bouvijevim ljudima i odlučno savetovan kako da se ponaša i kako da „bude to što jeste“, Igi Pop se osećao izgubljeno. Pod pritiskom je nedavno izmenio postavu grupe Stooges, prebacujući Rona Eštona (Ron Asheton) na bas, dok je Džejms Vilijamson (James Williamson), koga su smatrali marketinški pogodnijim, postavljen za solo-gitaristu. Lu Rid, koji nije bio izvođač pod okriljem kompanije MainMan, osećao se jednako pomereno, ali bio je daleko manje podložan preoblikovanju. „Moj prvi utisak bio je da je posredi čovek koji očekuje priznanje za najnerealnije i najneljudskije moguće ponašanje“, piše Endži o Ridu u tom razdoblju. Srećom, u blizini je bio Mik Rok, veliki obožavalac grupe Velvet Underground, s energijom topline i zbližavanja, pa je preuzeo ulogu Ridovog zastupnika u Britaniji.

   Prva snimanja za Ridov album u studiju Trident tog leta bila su vrlo napeta. Bilo je očigledno da je reč o vrlo snažnim pesmama. Moguće zbog pritiska koji je Bouvi osećao dok se ličnost Zigija Stardasta ubrzano uspinjala ka slavi, ili zbog činjenice da je Rid bio stariji, zlovoljniji i van svog prostora, varnice su sevale i ponekad bi buknula svađa. Ne može se reći da je bilo viška otvorene komunikacije.

———————–

   Ronson kao čvrsta, dobroćudna i uravnotežena ličnost, držao je stvari na okupu. „Usredsređeni smo pre na osećaj nego na tehničku stranu muzike“, govorio je on u to vreme. On je zanimljiva osoba, mada nikada nisam siguran šta misli. Međutim, dokle god možemo muzički da dopremo do njega, sve je u redu.“ Ronson je pomagao Ridu da ubaci svoje muzičke zamisli, a Bouvi ga je podsticao da prekopava njujorške priče kojima je bio toliko oduševljen. Od „I’m So Free“, preko „New York Telephone Conversation“ do, naravno, „Walk on the Wild Side“, to je jedna od suštinskih ploča „Velike jabuke“. Srećom, uznemirenost i neudobnost Ridovog boravka u Londonu savršeno su obojile album. Na albumu „Transformer“ uspevaju podrugljivo fraziranje, umor od života, izgubljeni uzdasi koji gotovo instinktivno krvare kroz „Perfect Day“ ili „Make Up“. Iscrpljenost i očaj zvučali su seksi. To je Ridov najpoznatiji, ali i najbilji album.

———————–

   „Godina je počela tako što je Dejvid Bouvi bio sve zapaženiji kao jedan od pomodnih sledbenika Lua Rida“, pisao je list Bilboard, „a može se završiti s fino zamenjenim ulogama.“

   Na turneji Bouviju će se ostvariti želja da se obožavaoci pesme „Walk on the Wild Side“ posredno upoznaju s muzikom grupe Velvet Underground, jer Ridov program je bio ispunjen njihovim legendarnim stvarima. „Odlučio sam da je možda prošlo dovoljno vremena“, rekao mi je Rid svojim karakterističnim podrugljivim stilom. „Možda će ovaj put shvatiti.“

   Budući da je Engleska bila potpuno pokorena, Bouvi je počeo ozbiljno da planira invaziju na Ameriku. Bouvijev kult uhvatio je korene u velikim gradovima, ali ništa oko albuma „Ziggy Stardust“ nije nagoveštavalo grandioznost s kojom se nameravalo poći na turneju po Sjedinjenim Američkim Državama.“

Odlomak iz knjige „Bouvi: Biografija“ (Marc Spitz „Bowie. A biography“), izdanje Laguna, 2011.

Prekucani delovi iz 11., 12., 13. i 14. poglavlja knjige.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s