Imitacija 16.01.2022.

Waters of march (Aquas de marco) – CASSANDRA WILSON

Blowin’ in the wind – STEVIE WONDER

21 guns – GREEN DAY WITH THE CAST OF AMERICAN IDIOT

I feel free – BELINDA CARLISLE

Seven nation army – ALICE RUSSELL

Seven nation army – MARCUS COLLINS

Život moj (El amore) – DADO TOPIĆ

Shoot to thrill – JAMIE LANCASTER

Sound and vision – THE SEA AND CAKE

Sound and vision – FRANZ FERDINAND

Easy on me – RYAN DOLAN

I put a spell on you – LYAMBIKO

I put a spell on you – MALIA

Bečej noću – DEJAN CUKIĆ I SPORI RITAM BAND feat. JELENA GAVRILOVIĆ

Bečej noću – SUPER S KARAMELOM

You are my sunshine – LONER DEER

Cortez the killer – MICHELLE MALONE AND BAND THE SOLEIL (live)

Lonely avenue – THE ANIMALS

Lonely avenue – VAN MORRISON

Hungry like the wolf – REAL BIG FISH

Get the money (Hajdemo u planine) – IGGY POP

Angel of Harlem – STEVE ACHO

Angel of Harlem – CRYSTAL DREAM

Kiss – ART OF NOISE feat. TOM JONES

Blackbird – SARAH McLACHLAN

Romeo and Juliet – THE KILLERS

El condor pasa – PAUL DESMOND

Eddie Vedder „Earthling“

Invincible

Long way

Power of right

Brother the cloud

Fallout today

The dark

The haves

Good and evil

Rose of Jericho

Try

Picture

Mrs. Mills

On my way

Eddie Vedder je nakon dva uspešna singla „Long way“ i „The haves“, iz poslednjeg kvartala prošle godine, juče objavio još jedan sa pesmom „Brother the cloud“. Pošto se pojavio i treći singl sa budućeg novog solo projekta pevača grupe Pearl Jam, konačno je objavljena i kompletna lista pesama koja nas očekuje na albumu „Earthling“.

Jedan od najboljih rok pevača današnjice, uz saradnju i pomoć svojih prijatelja poznatih muzičara, snimio je odličan album. To se može slobodno konstatovati nakon preslušane tri pesme.

„Earthling“ bi trebalo zvanično da se objavi 11. februara.

Oblak u bermudama 11.01.2022.

Moby – Lift me up

Pentatonix – Happy now

Instant karma – Na obali

The Killers – In another life

Jake Bugg – Gimme the love

Petar i Zli vuci – Ogledalo

Eric Clapton – Last fair deal gone down

Madness – Wings of a dove

Johnny Cash – She used to love me a lot

KUD Idijoti – Ne zaboravi

Green Day – Peacemaker

Del Amitri – Roll to me

Imelda May feat. Ronnie Wood, Gina Martin, Shola Mos-Shogbamimu – Made to love

Van Morrison – Full force gale

Jack White – I’m shakin’

Sharleen Spiteri – I’m going to haunt you

Rag’n’Bone Man – Skin

Bishop Briggs – River

Sam Cooke – Cupid

Rolling Stones – Ride ’em on down

Partibrejkers – Budući dani

Linkin Park – Numb

Gretta feat. Geby – Malena

Tom Jones with Simply Red – Ain’t that a lot of love

Obojeni program – Štipaljka

The Teskey Brothers – So caught up

Tom Waits – Jockey full of bourbon

Chuck Berry – You never can tell

Gianni Morandi – Belinda

Joss Stone – Somehow

David Bowie – Starman

Ramones – Blitzkrieg bop

Divlje svinje – U mojoj glavi

Leonard Cohen – Crazy to love you

Mahotella Queens – Mbube

Imitacija 09.01.2022.

Still in love with you – SADE   (Đorđe)

Break on through – STONE TEMPLE PILOTS   (Iggy B.)

In a manner of speaking – NOUVELLE VAGUE   (Marija)

Neon Moon – CIGARETTES AFTER SEX   (Biljana)

(Sittin’ on) The dock of the bay – POPA CHUBBY   (Ratko iz Brandenburga)

Ljudi nije fer – NAJDA I SMAKOVANJE   (Kristina)

Black hole Sun – BRANDI CARLILE   (Sandra)

We will rock you – BISHOP BRIGGS   (Natalija)

Crawling kingsnake – THE BLACK KEYS   (Miodrag)

Across the universe – LAIBACH feat. ANJA RUPEL   (Miša iz Toronta)

Ti si sav moj bol – NIGHT SHIFT   (Dubravka)

Emma – THE SISTERS OF MERCY   (Mirjana)

When a blind man cries – METALLICA   (Endži)

You do something to me – SKUNK ANANSIE (acoustic live)   (Bane)

Ruby Tuesday – MELANIE   (Mihajlo)

I’m shakin’ – JACK WHITE   (Jelena)

Lover, you should’ve come over – JAMIE CULLUM   (Mina)

Susie Q – JOSE FELICIANO   (Nada)

Gdje Dunav ljubi nebo – GIFT   (Miroslav)

The sound of silence – DISTURBED   (Tanja)

Mad world – MICHAEL ANDREWS feat. GARY JULES   (Vlada)

Usne vrele višnje (Lily of the west) – BRANIMIR DŽONI STULIĆ   (Aleksandra)

Ovo je druga emisija Imitacije emitovana u okviru Novogodišnjeg maratona na 202-ci.

Veliki broj slušalaca šalje svoje predloge za emisiju (pojedini od njih to redovno čine svake nedelje). Ova Imitacija je sastavljena samo od njihovih predloga koje su slali u 2021. godini. Pored svake pesme, navedena su imena slušalaca koji su poželeli da čuju baš tu obradu koja je emitovana. Hvala svima na pomoći u kreiranju Imitacije, a takođe i svim ostalima čije želje nisu sastavni deo ovog izbora iz prethodne godine, zbog ograničenog trajanja emisije. Slušamo se i u ovoj godini.

Marc Spitz „Bowie: A biography“

11.

   „Kada se irski književni esteta Oskar Vajld 3. januara 1882. iskrcao s američkog broda Arizona, u zelenom kaputu s krznenom kragnom, s plavom mašnom, svilenim turbanom i lakovanim kožnim cipelama, na carini mu je postavljeno čuveno pitanje: „Iamte li šta da prijavite?“ Držeći cigaretu među prstima, odgovorio je: „Ništa osim svoje genijalnosti.“ Novinari svih vodećih listova, uključujući Saturday Evenoing Post, Herald i World, pratili su ga kako bi pokrili njegovu prvu posetu Americi. Kada je Dejvid Bouvi (u tom trenutku posvećen održavanju kontinuiteta esteta, istovremeno dekadentnih i dubokih, i odlučan u nameri da bude predstavnik savremene verzije Vajldove filozofije i stava s kraja prethodnog veka) 27. januara 1971. prolazio kroz carinu na aerodromu Dulles International kod Vašingtona, čekao ga je samo predstavnik za štampu kompanije Mercury Ron Oberman…sa svojim roditeljima.

   Određeno je da tlo Vašingtona, pre nego Čikaga i Njujorka, bude prvo na koje će kročiti Bouvi.

———————–  

   Čak je i prolazak kroz carinu bio izazov: „Čekali smo ispred aviona – petnaest minuta, pola sata, četrdeset pet minuta…ni traga od njega“, priča Ron Oberman. Kada se posle sat i po Bouvi pojavio na izlazu, Oberman je odahnuo. „Pitao sam ga: ‘Šta se dogodilo?’, a on mi je rekao: ‘O, zadržali su me u avionu. Možda zato što tako čudno izgledam.'“

———————–  

   Bouvi je, prirodno, još od detinjstva maštao o Americi. Nije ga razočarala. Za nekoga tako stidljivog kao što je on, Amerika se činila idealnim mestom. Ljudi su imali običaj da ti sami prilaze. Nigde nije bilo neprijatnog ćutanja ni suzdržanosti. Amerikanci su napadni i radoznali, a Bouvijeva vitka, elegantno androgina pojava ih je očaravala. Prilazili su mu i čak ga dodirivali bez ustručavanja, kao da je nekakva egzotična životinja u zoološkom vrtu.

   „Išao je unaokolo razgoračenih očiju“, kaže Oberman. „Nije mogao da veruje gde se nalazi. Rekao bih da je razmišljao kao tipičan turista. Želeo je da vidi stvari i upozna ljude.“ To što je zemlja suštinski bila u krizi, s drastično sniženom vrednošću dolara, upletena u omraženi rat u Vijetnamu koji je stotine hiljada ljudi izvodio na proteste po ulicama Vašingtona i San Franciska, činilo se malo važnim. To je bila domovina Ivena Nivela (Evel Knievel) i Muhameda Alija (Muhammad Ali). To je zemlja Mikija Mausa (u Orlandu je upravo bio otvoren novi „Diznilend“). Čak su i naši zlikovci poput Čarlija Mansona (Charles Manson) (tada na suđenju zbog ubistva glumice Šeron Tejt (Sharon Tate) i prijatelja) bili velikog stila.

   (Od navedenih likova jedino Nivel neće biti pomenut u nekoj od Bouvijevih pesama tokom naredne tri godine, mada je Ali opevan pod svom predislamskom imenu Kasijus Klej (Cassius Clay) u pesmi „Candidate“ sa albuma „Diamond Dogs“ iz 1974. godine.  

———————–

   Bouvi je iz Vašingtona otputovao u Njujork, gde ga je sačekao Pol Nelson (Paul Nelson). Neposredno pre nego što će postati vrlo uticajan i uvažen muzički novinar u redakciji časopisa Rolling Stone, Nelson je kao slobodnjak povremeno radio za kompaniju Mercury. „Angažovao sam ga jer je bio izuzetno uverljiv. Dejvid i Pol su se odlično slagali“, kaže Oberman. „U Njujorku Pol je za njega uspeo da dogovori veliki broj intervjua. Namera nam je bila da za Bouvija pridobijemo neke od tih pronicljivih novinara.“

———————–

  „U Čikagu i Njujorku on nije oblačio haljine“, kaže Oberman. „Ali obukao je haljinu u Los Anđelesu.“ El Ej je bio grad mnogo slobodniji po tom pitanju. Tamo su voleli da ih neko dobro zabavi. Bouvija je dočekao tamošnji predstavnik za medije kompanije Mercury Rodni Bingenhajmer (Rodney Bingerheimer). Bingenhajmer, koji će kasnije otvoriti legendarni noćni klub Rodney’s English Disco i postati jedan od najboljih i najuticajnijih disk-džokeja u Americi (i dalje je na talasima stanice KROQ u Los Anđelesu), bio je poznat po svom besprekornom ukusu za rok muziku. Nekada je radio kao pomoćnik Sonija Bona (Sonny Bono) i, ironično, kao dubler na televizijskim snimanjima za Dejvida Džonsa, člana grupe Monkees zbog kojeg je Bouvi promenio ime. Neumorni holivudski zajedljivac, Rodni je 1971. godine već bio superanglofil i napaljen na Bouvija kada gotovo niko u Americi nije čuo za njega. Pre nego što je počeo da radi za kompaniju Mercury, bio je jedan od retkih Amerikanaca koji su kupili album „Space Oddity.“

———————-

   Bingenhajmerovo oduševljenje Bouvijem („božanski“ je reč koju je koristio za takve umetnike – na primer „Brajan Vilson (Brian Wilson) je božanski“ ili „Oasis su božanski“ bilo je veće od njegove odanosti kompaniji za koju je radio. Imao je veze u svim diskografskim kućama u gradu i veselo se sukobio s interesom firme Mercury, paradirajući s Bouvijem pred predstavnicima ostalih kompanija koji bi boljim i većim ponudama mogli pokušati da ga preotmu. S dva neuspešna albuma za Mercury i ušiju punih priča za zazubice o rokenrol izobilju koje je Los Anđeles nudio harajućim izvođačima kao što su Led Zeppelin ili Rolling Stones, Bouvi je bio sasvim spreman za preotimanje.

———————–

  Početkom februara Bingenhajmer i Ers organizovali su žurku da bi Bouvija upoznali s ekipom iz Los Anđelesa.

———————–

  Toj zabavi takođe je prisustvovao novinar Džon Mendelson (John Mendelsohn), još jedan od trendovskih pisaca do kojih je Oberman želeo da dopre. Mendelson se spremao da oslika Bouvija za prvi dotad napisan tekst o njemu u časopisu Rolling Stone. Objavljen je u aprilu, pod naslovom „Dejvid Bouvi: Rok pantomima?“. Teško je danas ne gledati na taj intervju kao na skicu za ono što je Bouvi kuvao u sebi. Brinuo se da ga ne potcenjuju kao „osrednjeg“. Nije imao mnogo razloga. Mendelson ga opisuje kao „prelepog, gotovo uznemiravajuće podsećanje na Lorin Bekol (Lauren Bacall)“.

   „Moji nastupi moraju da budu teatarska iskustva, kako za mene tako i za publiku“, rekao je Bouvi Mendelsonu. „Ne želim da se izvlačim iz svojih maštarija da bih izašao na binu. Želim da ih ponesem sa sobom.“ U najcitiranijem delu tog razgovora, Bouvi navodi Lindzija Kempa i kaže Mendelsonu: „Mislim da bi muzika trebalo da se dotera, da se pretvori u prostitutku, u sopstvenu parodiju.“ Završava rečima: „Kažite svojim čitaocima da mišljenje o meni stvore kada počnem da stičem negativan publicitet. Na primer, ako me zateknu u krevetu s mužem Rakel Velč (Raquel Welch)“.

   Kud god da je išao, ljudi su Bouviju poklanjali primerke nekih ploča. Na radio-stanici u San Francisku Mendelson mu je pustio album nepoznatog garažnog benda iz En Arbora u državi Mičigen, po imenu Stooges, koji je predvodio čovek zvani Igi (Iggy).

   „Na svojoj prvoj turneji po radio-stanicama on je čuo Igija, tu su zatim bili Legendary Stardust Cowboy, Anet Pikok (Annette Peacock), a u Los Anđelesu mnogo tamošnjih talenata kao što su Kim Fouli, Rendi Njuman (Randy Newman) i onaj pesnik koji je živeo po motelima! Kako se beše zove? Tom Vejts (Tom Waits)“, ispričala mi je Endži tokom razgovora koji smo vodili 2000. godine. „Poharao je njihove ideje! Naravno! To je ono što umetnici rade. Osećaju život slušajući i družeći se s ljudima i drugim umetnicima, a potom tumačeći sve na svoj osoben način. Zato oni i nemaju redovne poslove. Prezauzeti su intelektualnom pljačkom i otimačinom“.

   Putovanje je bilo stvaralački veoma uspešno. S profesionalne strane, uprkos uspostavljanju nekih važnih veza, malo je pomoglo prodaji ploča. „The Man Who Sold the World“ nije bio uspešan album, ali Bouvi je ubrzano sklapao kockice veštine pravljenja hitova.

———————–

   Bouvi se te zime vratio iz sunčane Kalifornije u sivu i hladnu Englesku odlučan da utegne svoj nastup. U poređenju sa životima njegovih novih američkih prijatelja, profesionalna situacija kojoj se vratio bila je u haosu.

———————–

   Najvažnije je bilo to što je sam Bouvi znao da je prevazišao sopstvena ograničenja. Počeo je da spaja sve svoje uticaje, od Boba Dilana, preko grupe Velvet Underground, do britanskog mjuzik-hola, savremenog džeza i avangarde, u nešto sasvim osobeno i svoje. Pre nego što je u julu 1971. s producentom Kenom Skotom (Ken Scott) ušao u studio, Bouvi je ponovo pozvao Ronsona i Vudmansija u London da obnove bend (Trevor Bolder je angažovan da zameni Viskontija kao basista). Ronson i Vudmansi bili su zapanjeni kvalitetom novih pesama i odlučili su da se potrude kako bi Bouvijeve vizije ugledale svetlost dana.

   U vili Haddon Hall i tokom snimanja u londonskom studiju Trident, Ronson je počeo da piše gudačke aranžmane za nove pesme kao što je „Life on Mars?“. „Imao je običaj da piše linije za gudače dok je sedeo na klozetskoj šolji“, priča Suzi Ronson. „U toaletu. Čak i bez klavijature. Samo po sluhu. Tamo je bilo tiho.“ Da, jedan od najgrandioznijih, najuspešnijih pop singlova svih vremena, delom je osmišljen na klonji.

   U međuvremenu Bolder i Vudmansi su počeli da rade na otkačenim, ali tečnim ritmovima uz koje će poleteti pesme kao „Changes“ i „Queen Bitch“ – omaž grupi Velvet Underground. „U to vreme svi smo već bili vrlo usredsređeni“, priča Vudmansi. „Dejvid je gotovo svakodnevno pisao nove stvari, a svi smo živeli zajedno u kući Haddon Hall. Čuo bih ga kako svira akustičnu gitaru, a počinjao je da komponuje i uz klavir. Pozvao bi me da čujem nešto novo i uvek smo  imali obilje materijala na kojem je trebalo raditi. Slušali smo razne stvari da bismo dobili ideje za različite pristupe snimanja. Od grupe Velvet Underground preko Lenona do Nila Janga (Neil Young). Sećam se da sam čuo snimak Nila Janga s bendom Crazy Horse gde bubnjar nijednom ne udari činelu sve do polovine pesme, ali kada to najzad uradi – sve kao da se zaista podigne. Od tog trenutka usvojio sam pristup ‘manje je bolje’. Neprekidno smo radili kroz čitav album „Hunky Dory“, a onda – pravo na „Ziggy Stardust“.. Činilo nam se da je to normalno. Vredno smo radili i čvrsto svirali!“

———————–

Veliki broj izvođača ima u svojoj karijeri ploču „na koju se sve svodi“: album koji im je omogućio duge i uspešne karijere i kojim su najzad objavili: „Ovo je ono što jesmo i što predstavljamo“. Retko se događa da to bude debitantsko izdanje. Za grupu Rolling Stones to je bio „Beggar’s Banquet“; za Toma Petija (Tom Petty) i bend Heartbreakers ploča „Damn the Torpedos“. Sastav U2 je imao „War“. Grupa Radiohead ploču „Bends“. Za Dejvida Bouvija takav album bio je „Hunky Dory“.

12.

   …Dejvid i Endži bili su zadivljeni činjenicom da uspeh koji on juri od svoje rane mladosti sada postaje samo stvar pažljivog praćenja uputstava, kao podgrevanje konzerve pasulja marke Heinz.

   Sve moguće sumnje bile su odbačene kada su Bouvijevi privremeno ostavili Zouvija na čuvanje susedima u vili Haddon Hall i pred jesen 1971. godine odleteli za Njujork kako bi i formalno bila potpisana papirologija kompanije RCA. Firma se izuzetno potrudila da učini da Bouvijevi osete svoju posebnost. Mercury je Dejvida smestio u Holiday Inn. Ovog puta kompanija RCA je za njega rezervisala hotel Warwick u Pedeset četvrtoj ulici, u palati koju je izgradio novinski magnat Vilijam Randolf Herst (William Randolph Hearst), gde je odsedao i sam „Kralj“ Elvis. U apartmanu ih je čekala celokupna zbirka Preslijevih vinilnih izdanja, kao da kaže: „Bićeš u dobrom društvu“.

   „To je to, zar ne?“, Bouvi je navodno rekao Endži dok su sa svog prozora gledali na Central park. Posle gotovo desetleća provedenog u jurnjavi za slavom i moći, to je bilo to.

   On i Endži ovoga puta nisu uspeli da upoznaju Elvisa. Kralj je bio u Vegasu, ali Dejvid je upoznao nekoliko likova, u njegovim očima jednako važnih kao Elvis Presli. Prvi među njima bio je Endi Vorhol. Uz posredovanje poznanika iz ansambla predstave „Pork“, Dejvid je 14. septembra po podne doveden u Fabriku radi neobičnog susreta oči u oči s kraljem pop arta. Posle preživljenog pokušaja ubistva u junu 1968. godine, Vorhol je pojačao obezbeđenje u Fabrici, pa je Bouvi morao da dokaže svoj identitet pre nego što su mu dopustili da uđe.

   Obučen u široke pantalone sa šlampavom crnom kapom na glavi, ispod koje mu se vijorila duga plava kosa u stilu glamurozne Veronike Lejk (kako je pozirao za omot albuma „Hunky Dory“), Dejvid se nevoljno pomirio s procedurom. Bouvi je Vorholu pustio pesmu koju je napisao o njemu. Vorhol je uljudno reagovao, mada se kasnije uvredio zbog stiha „Izgled Endija Vorhola je vrisak“. Bouvi mu je rekao da je veliki poštovalac njegovog rada. Vorhol je rekao Dejvidu da je on veliki poštovalac njegovih žutih kožnih cipela.

———————–

   Bouvijev susret s Luom Ridom bio je plodniji. I Rid je bio izvođač kompanije RCA, iako ni izbliza u takvom procvatu kao Bouvi. Njegov prvi solistički album, jednostavno nazvan „Lou Reed“, bio je neuspešan i pored jakih pesama kao „Wild Child“ (u kojoj mu uspeva da „parče slatkog sira“ rimuje s „našim životom i snovima“). Taj promašaj i tada marginalizovano delo grupe Velvet Underground doveli su u opasnost njegovu karijeru.

   „U vreme kada sam ga upoznao, Lu je prolazio kroz neverovatno teško razdoblje, a njegov iticaj bio je sasvim zanemaren“, pričao je Bouvi. „Niko od nas nije mogao ni da pretpostavi kakav će biti njegov uticaj – pravac kojim će krenuti zaostavština grupe Velvet Underground.“

   Rid je bio uljudan, ali ćutljiv i pomalo mrzovoljan dok su zajedno večerali u kineskom restoranu Ginger Man. Ta hladnoća je zanemarena jer je, po Bouvijevom mišljenju, Lu bio pravi „Njujorčanin“. Dejvidov pogled je zaiskrio dok je gledao Rida kako gestikulira i koluta očima. Očigledno je posedovao veliki potencijal da bude prodat do nebesa. Bouvi je jednostavno bio očaran u prisustvu svog heroja. Posle su krenuli u Vorholov omiljeni klub Max’s Kansas City na Park aveniji. Rid je to ljubazno odbio, ali Bouvi je morao da upozna još nekoga od svojih idola. „Nadam se da ćemo se ponovo videti. Za mene je ovo bilo veliko zadovoljstvo“, rekao je on Ridu.

   Kod Maksa, Liza Robinson (Lisa Robinson) je telefonirala Deniju Fildsu (Danny Fields), gradskoj faci, čoveku koji je grupi Stooges prvi obezbedio ugovor s kompanijom Electra. U to vreme firma je otkačila sastav Stooges, a iako su zadržali pravo na Igijev solistički ugovor, smatralo se da su oni uglavnom isluženi. Igi je duboko utonuo u zavisnost od heroina, pa se u osnovi sada o njemu brinuo Filds. Filds je bio na ivici. Kao odličan poznavalac pop kulture, tačno je znao zašto Bouvija privlači Igi. „Svaki dodir sa Igijem činio je da budeš kul“, priča on danas.

———————–

   „Čuo sam za njega prateći britansku muzičku štampu“, kaže Filds. „Igi nije imao pojma ko je on. U to vreme u Njujorku niko nije znao ništa o Bouviju. Mislim da sam u listu Melody Maker video anketu među tada važnim ili modernim britanskim izvođačima i Dejvid Bouvi je na pitanje o najboljem pevaču rekao da je to Igi Pop. Odlepio sam. Odmah sam javio Igiju, a on je rekao: ‘Baš lepo. Kako on uopšte zna ko sam ja?’ Rekao sam mu da se u Engleskoj mnogo više nego ovde prati šta se dešava u američkoj muzici. Te večeri sam ga prodrmao i ispljuskao vodom. Igi je ležao obučen i obeznanjen. Max je bio svega dva-tri bloka udaljen od mog stana. Rekao sam mu: ‘Sećaš se onog tipa Dejvida Bouvija koji te je hvalio u časopisu Melody Maker?’ A Igi će: Da, šta je bilo s njim?’ ‘Pa tu je, u Njujorku, sedi u klubu Max s Ričardom i Lizom Robinson i voleo bi da te upozna’. Igi je počeo da gunđa: ‘O, bože, tako sam umoran’, a ja sam mu rekao: ‘Hajde, hajde. Moramo to da uradimo. Biće dobro za tvoju karijeru jer on je sada popularniji od tebe’. Tako smo otišli u klub gde su Liza i Ričard postavili društvo za okrugli sto u zadnjoj prostoriji. Upoznao sam ih. Počeli su da pričaju o muzici ili nečemu drugom što mi je bilo dosadno, pa sam se isključio i prepustio ih razgovoru. I to je bilo to. Oni su bili muzičari koji vole da pričaju o muzici ili pločama. Bio sam zahvalan Bogu što imaju o čemu da razgovaraju, tako da ja ne moram da učestvujem. Svoje sam uradio. Igi je zahvalio Dejvidu što je lepo govorio o njemu. Te noći oni su uspostavili odnos i postali prijatelji. Dejvid je odmah želeo da ima Igija pod svojim okriljem i rekao mu je: ‘Hajde da nešto radimo zajedno’, a meni je Igija bilo do guše. Nisam više mogao da izdržim. Igi nije bio u dobrom stanju i bend Stooges me je koštao čitavo bogatstvo, a na njima nisam mogao da zaradim ni peni“. „Bouvija je posao dobro krenuo“, seća se posle Pop. „A ja tada baš i nisam razvaljivao u industriji zabave“.

13.

   Starinska telefonska govornica u Sohou u kojoj je te hladne kišne noći januara 1972. godine stajao Dejvid Bouvi, odavno je nestala. Međutim, ista takva postavljena je ponovo u zavučenom sokaku kod Hedon strita. Upravo tu je autor fotografije za „Hunky Dory“ Brajan Vord (Brian Ward) doveo Bouvija skrhanog gripom, da bi ga slikao za poleđinu omota narednog izdanja.

———————–

   Dejvid Bouvi je pozirao za te legendarne fotografije a da nimalo nije mogao da bude siguran koliko će njegov koncept Zigija Stardasta biti uspešan.

———————–

   Zigijevo ime je, naravno, bilo malo izmenjeno ime „Igi“. Prezime je posveta izvođaču koji se predstavljao kao Legendary Stardust Cowboy, čiju ploču je dobio na poklon tokom svog prvog boravka u SAD.

14.

   „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and Spiders from Mars“ („Uspon i pad Zigija Stardasta i Paukova s Marsa“) koji je kompanija RCA objavila 6. juna 1972. jedan je od onih retkih albuma kakvi bi od svoga tvorca napravili legendu čak i da ni pre ni posle njega nije izdao ništa drugo. Svega je šačica takvih ploča u rok muzici. „Never Mind the Bollocks, Here’s Sex Pistols“ grupe Sex Pistols, ili možda „Colossal Youth“ sastava Young Marble Giants. „Grace“ Džefa Baklija (Jeff Buckley) svakako.

   Da sve što je Bouvi uradio šezdesetih i na samom početku sedamdesetih nikada nije postojalo, i da ga je tog proleća 1972. udario veliki crveni londonski autobus, mi bismo ipak danas pričali o Bouviju, a ljudi kao ja i dalje bi pisali knjige o njemu. Takva je bila jačina potresa koji je izazvao album „Ziggy“.

———————–

   „On je jedan od onih koji su preovlađujući uticali sedamdesetih godina na kulturu i način na koji je ona prelazila u novo desetleće“, kaže mi profesorka Kamil Palja. „On je neka vrsta muze sedamdesetih.“

   Tokom uvežbavanja novih pesama tog februara, Bouvijev bend, sačinjen od ćutljivih momaka sa severa, počeo je čak da uživa u novom identitetu seksualno nabudžene bande svemirskih odmetnika. „U početku smo nevoljno prihvatili kostime i šminku“, pričao je Vudi Vudmansi. „Mislim da su nas pomoću trika navukli na šminku rekavši da ćemo pod velikim pozorišnim svetlima bez nje izgledati bezlično – ‘Delovaćete kao kuvana jaja! Šminka će učiniti da izgledate normalno!’ Mik je mrzeo kostime. Spakovao se i otišao. Dejvid me je zamolio da ga stignem i pozabavim se time. Proveo sam dobrih sat vremena na Bekenhamskoj stanici ubeđujući se s njim.“

   Ironično je to što je Ronson već izvesno vreme farbao kosu (na muževan način, da se pretpostaviti). „Imao je užasnu boju kose kad sam ga upoznala“, kaže Suzi. Ona je njegovu kosu profesionalno pretvorila u platinastoplavu, da bi se slagala s Bouvijevom žarkocrvenom. „Mik je prirodno imao svetlu kosu tako da mu je to dobro stajalo. Izgledali su vrlo privlačno na sceni, on i Dejvid.“ Ronson je bio mali ali mišićav. Ničeg bajkovitog nije bilo u njegovoj pojavi i kao da je samo Mikovo prisustvo, uz Vudija i Trevora (manje zgodni momci kojima će sva ta glem rok oprema stajati slično kao članovima grupe Twisted Sister deceniju kasnije), služilo da moguće kritičare podseti kako je ovo zajeban rokenrol bend iako pevač koristi više šminke od mnogih žena.

   Na kraju, Mik je prihvatio takvo držanje. „Zavoleo je kostimiranje“, kaže Suzi. „Otišli bismo u robnu kuću i on se zaletao pravo na tezgu s maskarom.“

   Prvi nastup Zigija Stardasta i Paukova s Marsa odigrao se pred šezdesetak ljudi u donjoj sali paba Toby Jug u londonskom predgrađu Tolvort, gde je odbegli otac Džona Lenona – Alf (Alfred Lenon, „Alf“, „Freddie“) – nekada radio u kuhinji. Na kraju turneje oni će svirati pred četrnaest hiljada obožavalaca u sajamskom centru na Erls kortu, ali Zigijev neodoljivi pohod nije mogao imati skromniji početak.

———————–

   U leto, uz prvi singl „Starman“ koji se uspinjao na top-listama, bend Spiders je imao važan nastup u londonskoj sali Royal Festival Hall na dobrotvornom koncertu u korist fondacije za zaštitu kitova organizacije Prijatelji Zemlje. Do tada je svirka benda bila sasvim utegnuta i spremna za mnogobrojne predstavnike štampe koji su se nalazili u publici. Posle tehničkih problema prilikom otvaranja koncerta od strane sastava Marmelade, svetla su se pogasila. Na scenu je izašao Bouvi sa svojom gitarom marke Harptone. Bend ga je pratio.

   „Zdravo, ja sam Dejvid Bouvi, a ovo su Pauci s Marsa.“

   Energija u prostoriji s tri hiljade ljudi naelektrisala se kada su grunuli s početnom stvari „Hang on to Yourself“. Većina odsviranih pesama bila je s albuma „Hunky Dory“ i tek objavljenog „Ziggy Stardust“, a za kraj su ostavljeni prethodni hit „Space Oddity“ i obrada „Port of Amsterdam“ Žaka Brela (Jacques Brel). Na kraju nastupa Bouvi je publici objavio da je prisutan i poseban gost iz Amerike. Lu Rid je pomalo stidljivo izašao na scenu sa svojom gitarom. Rid tek što je sleteo u London da bi snimio svoj drugi solistički album u produkciji Bouvija i Ronsona. Kao i u Americi, ni u Londonu većina ljudi nije imala pojma ko je on. „Koliko god da je Dejvid želeo da oda počast Ridu, osećam da je uvođenje Amerikanca u program bilo sasvim nepotrebno“, napisao je jedan kritičar.

   U svom izdanju od 15. jula 1972. list New Musical Express potvrdio je ono što su te večeri po napuštanju sale Royal Festival Hall znali svi prisutni. Da je Dejvid Bouvi stigao u onaj razređeni vazdušni prostor u kojem su tada disali Mark Bolan i Elton Džon. Posle šest godina, tri propala albuma i desetak promašaja sa singlovima, najzad je kresnuo nečim što je upalilo. „Svako ko još ima nedoumica da će u mesecima koji dolaze Dejvid Bouvi počistiti sve pred sobom, trebalo je da prisustvuje kraju njegovog izuzetnog nastupa prošle subote u dvorani Festival Hall. Elegantnim bleskom, uz tek malu pomoć ‘gosta iznenađenja’ Lua Rida, pridobio je za sebe mlađi deo publike okupljen oko scene i učinio da jedna devojčica umalo ispadne iz svoje lože koliko je oduševljeno mahala transparentom na kojem je jednostavno pisalo ‘Zigi'“.

———————–

   Videti Bouvija činilo se jednako važnim kao i čuti ga, ako ne i važnijim. Kada su njegovi različiti imidži počeli da se smenjuju (a prestali su tek nedavno), ništa ga više nije moglo zadržati. Pun procvat Bouvijevog vizuelnog identiteta dobro se poklopio sredinom marta 1972. godine s poznanstvom s Mikom Rokom, piscem koji je postao fotograf. Dok su stajali iza scene birmingemske sale Town Hall, Bouvi i svršeni student Kembridža pričali su o Sidu Baretu. Rok je poznavao tragičnog vođu grupe Pink Floyd i snimio je njegove tada već legendarne fotografije. Njega je zanimala Bouvijeva veza s Igijem Popom, a Bouvi je želeo da čuje sve o Sidu.

———————–

   Rok je ostatak proleća i rano leto proveo na turneji, gotovo od početka dokumentujući uspon Zigija Stardasta, i uhvatio sliku koja će postati deo Zigijevog sveseksualnog mita.

   „On je zaista stekao samopouzdanje tog leta kada je objavljen album. Zloglasnu sliku grickanja gitare uhvatio sam u Oksfordu 12. juna 1972“, priča Rok o svojoj čuvenoj fotografiji na kojoj Bouvi raširenih nogu grize Ronsonovu gitaru.

———————–

   „Ona je svakako izazvala gužvu i pomogla Dejvidovom kontroverznom imidžu“, kaže Rok. „Leto 1972. promenilo je sve, ne samo za Dejvida, nego i za Igija Popa, Mika Ronsona, Lua Rida i, naravno, u to vreme na mnogo skromniji način i za mene. Sve se vrtelo oko Dejvida Bouvija. I sve je postignuto s malo para, uz pomoć štapa i kanapa. Dima i ogledala. Sećam se da sam se tog leta s Dejvidom vozio taksijem kroz Hajd park do novih kancelarija njegovog menadžera. Rekao mi je da se pre nekoliko večeri družio s Overendom Votsom (Peter Overend Watts), basistom grupe Mott The Hopple. Njih je upravo otkačila kompanija Island Records i imali su nameru da rasture bend. Nisu znali šta da rade. Dejvid je mislio da je to blesavo. Smatrao je da su sjajan sastav, iako, da budemo pošteni prema firmi Island, nikada nisu prodali mnogo ploča. Rekao mi je da ima stvar za njih. Stigli smo u kancelariju njegovog menadžera i na akustičnoj gitari mi je odsvirao pesmu ‘All The Young Dudes’, koja će, naravno, postati ogroman hit i Mott The Hopple najzad staviti na mapu i u istoriju rokenrola.“

———————–

   U međuvremenu i Igi Pop i Lu Rid su se našli u Londonu, obojica donekle s mukom preživljavajući prelazak s američkih urbanih grubijanki na graciozne ženke sa šljokicama. Igi je pisao tekstove za „Raw Power“, budući, treći album grupe Stooges, a Rid se sa svojom tadašnjom devojkom Beti Krondston (Bettye Crondston) preselio u mali namešteni stan u Vimbldonu, daleko od uzbuđenja Sohoa.

———————–

   Presađen u čudnu zemlju, okružen Bouvijevim ljudima i odlučno savetovan kako da se ponaša i kako da „bude to što jeste“, Igi Pop se osećao izgubljeno. Pod pritiskom je nedavno izmenio postavu grupe Stooges, prebacujući Rona Eštona (Ron Asheton) na bas, dok je Džejms Vilijamson (James Williamson), koga su smatrali marketinški pogodnijim, postavljen za solo-gitaristu. Lu Rid, koji nije bio izvođač pod okriljem kompanije MainMan, osećao se jednako pomereno, ali bio je daleko manje podložan preoblikovanju. „Moj prvi utisak bio je da je posredi čovek koji očekuje priznanje za najnerealnije i najneljudskije moguće ponašanje“, piše Endži o Ridu u tom razdoblju. Srećom, u blizini je bio Mik Rok, veliki obožavalac grupe Velvet Underground, s energijom topline i zbližavanja, pa je preuzeo ulogu Ridovog zastupnika u Britaniji.

   Prva snimanja za Ridov album u studiju Trident tog leta bila su vrlo napeta. Bilo je očigledno da je reč o vrlo snažnim pesmama. Moguće zbog pritiska koji je Bouvi osećao dok se ličnost Zigija Stardasta ubrzano uspinjala ka slavi, ili zbog činjenice da je Rid bio stariji, zlovoljniji i van svog prostora, varnice su sevale i ponekad bi buknula svađa. Ne može se reći da je bilo viška otvorene komunikacije.

———————–

   Ronson kao čvrsta, dobroćudna i uravnotežena ličnost, držao je stvari na okupu. „Usredsređeni smo pre na osećaj nego na tehničku stranu muzike“, govorio je on u to vreme. On je zanimljiva osoba, mada nikada nisam siguran šta misli. Međutim, dokle god možemo muzički da dopremo do njega, sve je u redu.“ Ronson je pomagao Ridu da ubaci svoje muzičke zamisli, a Bouvi ga je podsticao da prekopava njujorške priče kojima je bio toliko oduševljen. Od „I’m So Free“, preko „New York Telephone Conversation“ do, naravno, „Walk on the Wild Side“, to je jedna od suštinskih ploča „Velike jabuke“. Srećom, uznemirenost i neudobnost Ridovog boravka u Londonu savršeno su obojile album. Na albumu „Transformer“ uspevaju podrugljivo fraziranje, umor od života, izgubljeni uzdasi koji gotovo instinktivno krvare kroz „Perfect Day“ ili „Make Up“. Iscrpljenost i očaj zvučali su seksi. To je Ridov najpoznatiji, ali i najbilji album.

———————–

   „Godina je počela tako što je Dejvid Bouvi bio sve zapaženiji kao jedan od pomodnih sledbenika Lua Rida“, pisao je list Bilboard, „a može se završiti s fino zamenjenim ulogama.“

   Na turneji Bouviju će se ostvariti želja da se obožavaoci pesme „Walk on the Wild Side“ posredno upoznaju s muzikom grupe Velvet Underground, jer Ridov program je bio ispunjen njihovim legendarnim stvarima. „Odlučio sam da je možda prošlo dovoljno vremena“, rekao mi je Rid svojim karakterističnim podrugljivim stilom. „Možda će ovaj put shvatiti.“

   Budući da je Engleska bila potpuno pokorena, Bouvi je počeo ozbiljno da planira invaziju na Ameriku. Bouvijev kult uhvatio je korene u velikim gradovima, ali ništa oko albuma „Ziggy Stardust“ nije nagoveštavalo grandioznost s kojom se nameravalo poći na turneju po Sjedinjenim Američkim Državama.“

Odlomak iz knjige „Bouvi: Biografija“ (Marc Spitz „Bowie. A biography“), izdanje Laguna, 2011.

Prekucani delovi iz 11., 12., 13. i 14. poglavlja knjige.

Imitacija 02.01.2022.

Happy new year – JAZZ DANCE ORCHESTRA

Happy new year – A-TEENS

Nove godine – SPIRITUS

Nove godine – NBG

New year’s day – KAREN SOUZA

New year’s day – THE ANIX

The greatest show – JEFF NELSON

The greatest show – PETER HOLLENS

Get lucky – THE STRUTS

Get lucky – HALESTORM

Don’t worry, be happy – SWINGERS feat. E.N.I. (2020.)

Don’t worry, be happy – YUM YUM ORANGE (live)

Be yourself – VICKY PSARAKIS

Be yourself – MARK HAMILTON

I want to break free – HOLLY WILSON

I want to break free – THE CAB

Freedom – RAG’N’BONE MAN

Freedom – MATT BLOYD feat. VINCENT CANNADY & MARIO JOSE

Osmeh – INSTANT KARMA

Osmijeh – SALE & FRIENDS

Let’s dance – TROMBO COMBO

Let’s dance – CECILIA NOEL

Redemption song – IDA SAND

Pesma slobode (Redemption song) – BAJAGA I INSTRUKTORI

Deja lo malo atras (Always look on the bright side of life) – JULIO y AGOSTO

Always look on the bright side of life – BRUCE COCKBURN (live)

Bright side of the road – THE MAVERICKS

Bright side of the road – GUY BELANGER

Ova emisija Imitacije emitovana je u okviru Novogodišnjeg maratona na 202-ci.

Pesme iz 2021. godine

ABBA – Little things

Amy Shark – Baby steps

Courtney Barnett – Before you gotta go

Curtis Harding – I won’t let you down

Damon Albarn – Polaris

Daughtry – Lioness

Dave Gahan & Soulsavers – Metal heart

Delta Goodrem – All of my friends

Dermot Kennedy – Better days

Eddie Vedder – The haves

Eric Clapton – This has gotta stop

Evanescence – Broken pieces shine

Foo Fighters – Love dies young

Foy Vance – Time stand still

Garbage – Flipping the bird

Gov’t Mule – Make it rain

Gregory Porter – I will

Greta Van Fleet – Broken bells

Imelda May feat. Ronnie Wood, Gina Martin, Shola Mos-Shogbamimu – Made to love

Iron Maiden – The writing on the wall

Jack White – Taking me back

James – All the colours of you

Joanna Connor feat. Jimmy Hall – Destination

John Mellencamp feat. Bruce Springsteen – Wasted days

Johnny Marr – Spirit power and soul

Joss Stone – Never forget my love

Kings of Leon – Golden restless age

LP – Conversation

Lana Del Rey – Arcadia

Lee Aaron – Devil’s gold

London Grammar – Talking

Lucy Spraggan – Choices (Don’t be afraid)

Manchester Orchestra – Bed head

Manic Street Preachers – Afterending

Mick Jagger feat. Dave Grohl – Eazy sleazy

Morcheeba – Killed our love

Myles Kennedy – Love rain down

Nathan Evans – Wellerman (Sea shanty)

Nathaniel Rateliff & The Night Sweats – Love don’t

Passenger – Sword from the stone

Paul Weller – In better times

Placebo – Surrounded by spies

Rag’n’Bone Man – All you ever wanted

Ryan Adams – I’m sorry and I love you

Santana feat. Corey Glover – Peace power

Stereophonics – Do ya feel my love

Sting – Rushing water

Texas – You can call me

The Black Keys – Poor boy a long way from home

The Killers – In the car outside

The Offspring – Let the bad times roll

The Pretty Reckless – Rock and roll heaven

The Wallflowers – Roots and wings

The War on Drugs feat. Lucius – I don’t live here anymore

Tom Grennan – If only

Tori Amos – Spies

Van Morrison – Only a song

William Doyle – I need to keep you in my life

Od svih pesama koje sam preslušao, a koje su objavljene u 2021. godini, odabrao sam one koje mi se najviše sviđaju. Lista je mogla biti i duža, jer sam mnoge pesme izostavio, ali mislim da je i ovo sasvim dovoljno (da ne preterujem). Ovu rubriku radim treći put i svake godine u mom izboru ima nekoliko pesama više nego prethodne.

Ne bih opet da ponavljam objašnjenje za Godišnji izbor pesama, koje sam naveo u prethodna dva izbora. Uvek je isto, ne menja se i tako će biti i dalje.

SREĆNA VAM NOVA 2022. GODINA. DA STE ZDRAVI, VESELI I NASMEJANI SVIH 365 DANA!

Oblak u bermudama 28.12.2021.

Mumford & Sons – Guiding light

Autopark – Sve dalje

Cat Stevens – O caritas

Tom Waits – Walk away

Bruce Springsteen – Tunnel of love

The Goo Goo Dolls – Indestructible

Deep Purple – Strange kind of woman

Davorin Bogović –  Ljubav kao vjeran pas

Michelle Branch with Sheryl Crow – Love me like that

Bob Seger – The devil’s right hand

Mali princ – Baby

Calvin Harris & Rag’n’Bone Man – Giant

Creedence Clearwater Revival – Born on the bayou

Pink – Last to know

Crowded House – Into temptation

Rufus Wainwright – Damsel in distress

PJ Harvey – The wheel

Dave Stewart feat. Joss Stone – I got love

Focus – House of the king

BoDeans – Flyaway

Slađana Milošević – Moj brat po pesmi

Dave Edmunds – Heart

Zona B feat. Tanja Jovićević – Tell me why

John Hiatt – Cry love

Ekatarina velika – 7 dana

The Righteous Brothers – Unchained melody

Artfonola – The lion sleeps tonight

Imitacija 26.12.2021.

The dark end of the street – DAVE GAHAN & SOULSAVERS

Lily, Rosemary and the Jack of hearts – JOAN BAEZ (live)

Sunday girl – ARLENE JOHNSTONE

Under pressure – JOSS STONE

Let’s spend the night together – JOE SIMON

Let’s spend the night together – DAVID BOWIE

Odvedi me do reke (Take me to the river) – IMPERIUM OF JAZZ

Anyplace, anywhere, anytime (Irgendwie, irgendwo, irgendwann) – NENA & KIM WILDE

You shook me – LED ZEPPELIN

You shook me – BRYAN ADAMS

Over the hills and far away – NIGHTWISH

Temptation – DIANA KRALL

Temptation – COTE DE PABLO

Jače manijače – ZEMLJA GRUVA

I can’t tell you why – JESS CORNELIUS

Death of a Bachelor – SIMON CARRANZA

Death of a Bachelor – WES JOHNSON

High hopes – BRUCE SPRINGSTEEN

I can’t stop loving you – RAY CHARLES

I can’t stop loving you – FRANK SINATRA & COUNT BASIE AND HIS ORCHESTRA

I feel love – BRONSKI BEAT

Dream on – KELLY SWEET

Dream on – OVERLOAD

Swan lake – MADNESS

Intonacija 25.12.2021.

pesme koje počinju pričom

Jeff Wayne feat. Richard Burton, Justin Hayward – The eve of the war

U škripcu – Kockar

The Killers – In another life

pesme posvećene muzičarima

Elton John – Empty garden (Hey hey Johnny) (John Lennon)

Stevie Wonder – Master blaster (Jammin’) (Bob Marley)

Neil Young & Crazy Horse – Sleeps with angels (Kurt Cobain)

U2 – Angel of Harlem (Billie Holiday)

voz – poslednja reč u naslovu prethodne pesme je prva u naslovu sledeće (rubriku uradio Miša,  slušalac emisije)

Bruce Springsteen – I’m on fire

The Cult – Fire woman

Deep Purple – Woman from Tokyo

Elvis Costello and the Attractions – Tokyo storm warning

Coldplay – Warning sign

Moby – Signs of love

EKV – Ljubav

klasika u roku i popu

Pentatonix – Waltz of the flowers

Zlatni dečaci – Humoreska

na današnji dan – Annie Lennox rođena 25.12.1954.

(1977) The Catch – Borderline (singl)

(1977) The Catch – Black blood (singl)

(1979) The Tourists – I only want to be with you (album Reality effect)

(1980) The Tourists – Let’s take a walk (album Luminous basement)

(1981) Eurythmics – Take me to your heart (album In the garden)

(1983) Eurythmics – Love is a stranger (album Sweet dreams (Are made of this))

(1983) Eurythmics – Who’s that girl (album Touch)

(1984) Eurythmics – Sexcrime (Nineteen eighty-four) (album 1984 (For the love of Big brother OST))

(1985) Eurythmics – Would I lie to you? (album Be yourself tonight)

(1986) Eurythmics – Thorn in my side (album Revenge)

(1987) Eurythmics – You have placed a chill in my heart (album Savage)

(1988) Annie Lennox & Al Green – Put a little love in your heart (singl, Scrooged OST)

(1989) Eurythmics – Don’t ask me why (album We two are one)

(1992) Annie Lennox – Little bird (album Diva)

(1992) Queen with David Bowie & Annie Lennox – Under pressure (live) (The Freddy Mercury tribute concert)

(1993) Annie Lennox – Love song for a vampire (singl, Bram Stoker’s Dracula OST)

(1995) Annie Lennox – I can’t get next to you (album Medusa)

(1999) Eurythmics – I saved the world today (album Peace)

(2002) Jimmy Cliff feat. Annie Lennox – Love comes (Jimmy Cliff album Fantastic plastic people)

(2003) Annie Lennox – A thousand beautiful things (album Bare)

(2003) Annie Lennox – Into the west (singl, The lord of the rings: The return of the king OST)

(2004) Sting with Annie Lennox – We’ll be together (Bridget Jones: The edge of reason OST)

(2005) Herbie Hancock feat. Annie Lennox – Hush, hush, hush (Herbie Hancock album Possibilities)

(2007) Annie Lennox – Dark road (album Songs of mass destruction)

(2009) Annie Lennox – Shining light (album The Annie Lennox collection)

(2009) Annie Lennox with Alicia Keys – Everybody hurts (live) (album The Annie Lennox collection deluxe edition)

(2009) David Gray feat. Annie Lennox – Full steam (David Gray album Draw the line)

(2010) Annie Lennox – Universal child (album A Christmas cornucopia)

(2014) Annie Lennox – Strange fruit (album Nostalgia)

(2017) Ralph McTell feat. Annie Lennox & The Crisis choir – Streets of London (singl)

(2018) Annie Lennox – Requiem for a private war (A private war OST)