Bruce Springsteen „Born to run“

PRVA KNJIGAODRASTANJE

JEDANAEST – RADNIČKI BLUZ

   „Moji roditelji nisu imali novca za novi pokušaj s gitarom, pa mi je preostalo samo jedno: da nađem posao. Jednog letnjeg popodneva mama me je odvela kod tetka Dore, gde sam za pedeset centi na sat postao „momak za travnjak“. Teča Voren je izašao iz kuće i uputio me u veštine. Pokazao mi je kako radi kosilica, kako se obrezuje živa ograda (ne pretkratko, ne previsoko), pa su me zaposlili. Odmah sam se uputio u Vestern auto, prodavnicu u centru grada, specijalizovanu za automobilske delove i jeftine gitare.Tamo, među karburatorima, filterima za vazduh i kaiševima ventilatora, visile su četiri akustične gitare, raspona kvaliteta od neupotrebljive do jedva pogodne za sviranje. Meni su delovale poput čistog savršenstva, a bile su i pristupačne. Dobro, jedna je bila pristupačna. Video sam cedulju s cenom kako visi s prljavo-smeđeg vrata jednog modela. Pisalo je „osamnaest dolara“. Osamnaest dolara? To je bilo više nego što sam ikada imao u ruci. Mnogo više.

   Posle izvesnog vremena, primetio sam da mi „životni troškovi“ krnje ušteđevinu stečenu poslom kod tetka Dore, pa sam bio primoran da povećam obim posla. Preko puta tetkine kuće živela je divna sedokosa bakica, gospođa Lad. Želela je da joj se prefarba kuća i krov pređe katranom. Kada je mom dedi propao električarski posao, radio je kao moler, pa sam ja nekoliko puta imao priliku da razmahujem četkama po zidovima naše kuće. Koliko bi to teško moglo da bude? Pozvao sam mog drugara Majka Pitersa da se pridruži radnoj jedinici kako bismo zajedno začas sve završili. Gospođa Lad je kupila farbu i precizno nam pokazala šta želi: crni šaloni, bela kuća i tačka. Ako joj se ne dopadne kako boja naleže na zid, sve se ponavlja. Jedne nedelje bio sam primoran da propustim posao. Majk je rekao „nema problema“, on će odraditi. Kada sam se pojavio, čitava strana kuće bila je žuta! „Majk… da li si oprao četke?“ „Mislio sam da jesam“. Opet iz početka. Prefarbali smo kuću, nije izgledalo loše, pa smo prešli na krov. Nisam imao pojma o zaštitnom premazivanju krova katranom, pa sam Majku prepustio vođstvo. Nju Džerzi, usred leta, devedesetoprocentna vlažnost vazduha i temperatura od 35 stepeni Celzijusa, vreli katran se lepio i pekao nas dok smo ga posipali na podnevnom suncu… živi pakao!

   Završili smo. Ja i mojih dvadeset dolara krenuli smo pravo ka centru grada.Prodavac je izvukao moj ružnjikavi smeđasti san iz izloga, skinuo cenu i… bila je moja. Krišom sam se prikradao kući s gitarom jer nisam želeo da komšije saznaju za moje uzaludne, nerealne ambicije. Dovukao sam je do svoje sobe i zatvorio vrata kao da se radi o nekakvom seksualnom rekvizitu (i bilo je tako!). Uzeo sam je u krilo i sedeo potpuno zbunjen. Nisam imao pojma odakle da počnem. Žice su bile debele poput telefonskih kablova, pa sam krenuo jednostavno da pravim buku, svirajući po sluhu. Ako bih slučajno udario nešto što bi zazvučalo nalik muzici, pokušavao sam da zapamtim i ponovim. Usredsredio sam se na donje žice, pokušavajući da postignem „tunk, tunk“ zvuk, da dobijem ritam. Đavolski je bolelo. Moje mekane ružičaste jagodice nisu bile spremne za sajle zategnute preko drvene kutije koja se pretvarala da je muzički instrument. Ustao sam, otišao do ogledala na ulazu u sobu, obesio gitaru preko kukova i ukopao se. Naredne dve nedelje, dok su moji prsti preklinjali za milost, razradio sam čitav repertoar antimelodija za raštimovanu gitaru. Ubeđivao sam sebe da napredujem, ali su onda rođaci i sudbina umešali svoje prste. Mama, Virdžinija i ja otišli smo jedne nedelje u posetu kod tetka Ede. Njen sin Frenk bio je prvoklasan harmonikaš, pa su ga tokom svake naše posete terali da nakači skalameriju i odsvira „Lady of Spain“ ili neku drugu harmonikašku himnu. (Nadahnut njegovom svirkom, čak sam se i sam okušao sa harmonikom, jednog Božića, što će zauvek obezbediti posao klavijaturisti i harmonikašu I strit benda Deniju Federičiju. Za mene je to bilo nesavladivo.)

   Te nedelje, Frenk je ušao u dnevnu sobu sa gitarom umesto harmonikaškog vagončića. Krenuo je sa zavijanjem aktuelnih folk hitova. Folk muzika bila je u punom naponu. Televizijska emisija „Poselo“ (Hootenanny) prikazivana je u udarnom terminu, pa je Frenk prešao na gitaru i prilično je dobro svirao. On je seo na pod dnevne sobe s gitarom u rukama, u beloj majici, crnim čarapama, crnim pamučnim pantalonama i belim patikama. (Pomislio sam da je to nešto najšmekerskije što sam video u životu i odmah po povratku kući pokušao da imitiram njegov izgled.) Išlo mu je bolje nego meni. Odveo me je u svoju sobu, pokazao kako da se naštimujem, naučio me kako da tumačim tablature iz „Američke folk pesmarice“, dao mi knjigu i poslao me kući. Naštimovao sam gitaru najbolje što sam mogao i odmah shvatio da moram krenuti od početka. Sve moje raštimovane „antimelodije“ raskrinkane su kao potpuno sranje, što su i bile. Otvorio sam knjigu na stranici s pesmom „Greensleves“, video da je uvodni akord e-mol (samo dva prsta!) i bacio se opet na posao. Bio je to početak. Pravi početak. U narednih nekoloiko meseci savladao sam većinu durskih i molskih akorda, pročešljao koliko god sam mogao starih folk pesama, hvalio se majci svojim dostignućima, a ona me je ohrabrivala. Onda sam jednog dana sastavio akorde C, F i G, što mi je omogućilo da odsviram „Twist and Shout“. Moja prva rokenrol pesma. Bio je to rastanak od posla „momka za travnjak“, jedinog pravog posla koji sam radio u čitavom svom životu. „Protresi ga bejbiiii!“

DVANAEST – TAMO GDE SU BENDOVI

   Pet meseci kasnije, potpuno sam razvalio svoju bolju polovinu iz radnje Vestern auto. Prsti su mi ojačali i otvrdli. Jagodice su mi bile poput oklopa armadila. Bio sam spreman za novi nivo. Morao sam da pređem na elektriku. Objasnio sam majci da mi je, ako želim da upadnem u bend, zaradim neku kintu i bilo šta postignem, neophodna električna gitara. Ponovo je cena prevazilazila naše mogućnosti. Osamnaest dolara ovoga puta ne bi bilo dovoljno. U sobi sam imao jeftin sto za bilijar, dobijen za prethodni Božić, kada sam još uvek zamišljao da ću krenuti očevim stopama i igrati za novac.

———————–

   Prodao sam sto za trideset pet dolara. Tip ga je privezao za krov svoga automobila i odvezao se u daljinu. Tako sam se jednog bljuzgavog Badnjeg dana našao s mamom ispred izloga muzičke radnje zureći u gitaru s jednim magnetom marke kent, japanske proizvodnje. Izgledala je predivno, čudesno i pristupačno. Ja sam stezao svojih trideset pet dolara, a mama je imala isto toliko, što je uzela od firme za pozajmice. Moji roditelji su se zaduživali svake godine pred praznike, otplaćujući dug uvek baš na vreme kako bi mogli ponovo da podignu zajam. Šezdeset devet dolara bio je najveći trošak u mom životu i mama se još jednom izlagala riziku zbog mene. Ušli smo u radnju, gospodin Kajaco je skinuo instrument s postolja u izlogu, smestio ga u futrolu od kartona i skaja pa smo se odvezli kući s mojom prvom električnom gitarom. Uključio sam pojačalo u dnevnoj sobi. Maleni zvučnik od šest inča oživeo je i „zaurlao“. Zvučalo je grozno i izobličeno do neprepoznatljivosti. Pojačalo je imalo samo jedan potenciometar – za jačinu. Bilo je veličine oveće kutije za hleb, ali… sada sam bio u igri.

   Imao sam najjeftiniju moguću gitaru, ali u poređenju s kršem koji sam do tada svirao, to je bio kadilak. Žice su bile glatkog motanja, minimalno udaljene od vrata gitare, što je omogućavalo dobijanje tona i najblažim pritiskom. Brzo sam napredovao i uskoro počeo da odlazim na neformalne svirke kod jednog prijatelja. Poznavao sam bubnjara Donija Pauela. Sastajali smo se u njegovoj dnevnoj sobi kada mu roditelji nekud izađu i stvarali najužasniju buku koju možete da zamislite. Svirati pomalo za sebe bila je jedna stvar… ali svirati „zajedno“ jeste nešto sasvim drugo… neistražena teritorija.

———————–

   Nazvali smo se Merčants. Pojavljivali su se još neki klinci iz komšiluka, odigralo se još nekoliko razuzdanih, bolnih proba, i to je bilo sve.Grupa se ugasila a ja sam se vratio u svoju sobu. Međutim… zapazio sam u susedstvu jednog klinca koji je stvarno umeo da svira. On je nekoliko godina uzimao časove gitare. Njegov tata je bio uspešan poslovni čovek. Imao je gibson gitaru, pravi instrument, i pravo pojačalo. Umeo je da čita note. Razgovarali smo, pa sam ga uvukao u obnovljenu varijantu Merčantsa, sada pod imenom Rougs (verzija iz Friholda koju ne treba mešati s kasnije osnovanim primorskim sastavom Rougs u kome su svirali i pevali pravi muzičari). Iznenada, to što smo radili zazvučalo je skoro kao muzika. Moje pojačalo je bilo sprdnja, pa mi je on dao da se uključim u drugi kanal njegovog pojačala. Čak smo pronašli bas-gitaristu… dobro, našli smo nekoga ko je posedovao bas-gitaru i, važnije, još jedno pojačalo. Pristupio je sastavu.

———————–

Vreme je za šou

———————–

   Jednog dana, naš mladi bend je saznao za nedeljne tinejdžerske matine predstave u klubu Elks u Friholdu. Ulaz je koštao trideset pet centi, a grupe su svirale besplatno za sedamdesetak okupljenih meštana.

———————–

   Uz uzbuđenje ravno tremi pred nastup na Superboulu, moji pajtaši iz benda i ja potrpali smo opremu u automobile svojih roditelja, dovukli se do kluba Elks i postavili se. Kao najnoviji bend, nastupali smo poslednji. Provrteli smo naš repertoar. Ako se zanemari panika i hladan znoj koji nas je oblivao… nismo bili toliko loši. A onda… izvukli smo tajno oružje: mene… kako pevam „Twist and Shout“. Otkreštao sam pesmu i zavrteo kukovima kao nikada ranije u mom mladom životu… bar mi se tako činilo.

———————–

   Posle toga, dobili smo poziv da budemo predgrupa Ševelsima na školskoj igranci. Angažman na igranci srednje škole bio je najbolja tezga u gradu. Opasan poduhvat za nas.

———————–

   Ubrzo posle našeg nastupa moj drugar, koga sam ja doveo u bend, obavestio me je da su glasanjem odlučili da me izbace. Moja gitara je bila „suviše jeftina“ i neprekidno se raštimavala. Sasvim bespotrebno je dodao kako je takvo isto „parče đubreta“ video u Njujorku za trideset dolara. Ufff… to je zabolelo. Tog dana, kada sam pratio mamu kući nazad s posla, priznao sam joj da sam izbačen iz benda, ali nisam pomenuo njihovo obrazloženje. Ona je uložila sve što je imala u to „parče đubreta“, pa sam bio odlučan u nameri da ga nateram da proradi kako treba.

U mojoj sobi

   Te večeri otišao sam kući, stavio na gramofon drugi album Rolingstounsa i skinuo prost, ali fenomenalan solo Kita Ričardsa iz pesme „It’s All Over Now“. Trebala mi je čitava noć da ga savladam, ali već oko ponoći imao sam prilično vernu kopiju u prstima. Ko ih jebe! Ja ću svirati solo gitaru! Narednih nekoliko meseci (godina!) vredno sam vežbao, provodeći svaki slobodni  trenutak ljuljuškajući svoj kent, uvrćući i mučeći žice dok ne puknu ili dok se ne stropoštam u krevet i zaspim s gitarom u rukama. Vikende sam provodio po obližnjim crkvenim ili srednjoškolskim igrankama. Sa igranjem sam završio. Bio sam tih i nepristupačan, dok bih skrštenih ruku stajao ispred solo gitariste svakog benda koji je svirao i promatrao svaki pokret njegovih prstiju. Posle igranki, dok bi se ostali klinci družili, išli na picu kod Federičijevih ili muvali ženske, ja sam jurio kući kod mame, i s neuključenom gitarom, kako ne bih uznemiravao ukućene, pokušavao da se prisetim i odsviram sve što sam video.

   Ubrzo sam počeo da osećam snagu koju mi je davao instrument i sav uloženi trud. Imao sam svoju tajnu… postojalo je NEŠTO što sam umeo da radim, nešto u čemu bih mogao biti uspešan. Zaspao bih sa snovima o rokenrol slavi u glavi.

———————–

TRINAEST – KASTILS

   Sedeo sam jednog popodneva kod kuće u Južnoj ulici kada je neko pokucao na vrata. Bio je to Džordž Tajs, lokalni gitarista i pevač koji je preko moje sestre saznao da sviram gitaru. Viđao sam Džordža u klubu Elks. Rekao mi je da se pravi nova grupa koja traži solo gitaristu. Iako sam još uvek oklevao da sebe nazovem solo gitaristom, već sam neko vreme naporno vežbao i savladao osnovne „štosove“. Prošli smo Centralnom ulicom do male polustraćare, pedesetak koraka od bloka zgrada iz koga su se udarci metala u metal kroz prozore fabrike tepiha širili krajem grada zvanim „Teksas“. Tu u Teksasu, okačio sam gitaru oko vrata i pridružio se svom prvom pravom bendu.

———————–

Naša prva svirka

   Grupa Kastils (The Castiles) dobila je ime po vrsti šampona za kosu koji je koristio Džordž Tajs. Bilo je to prikladno ime za ono vreme. U njemu su se osećali ostaci mode du-uap sastava iz pedesetih, ali nam je sasvim pristajalo i na putu ka Valhali rok i bluz svirke koju smo imitirali. Naš je program bio mešavina pop hitova, ritam i bluza, gitarskih instrumentala, a svirali smo čak i verziju „In the Mood“ Glena Milera kojoj nas je naučio Frenk Marcioti kako bismo podigli raznovrsnost repertoara. Uspevalo nam je da tu i tamo ubacimo i nekoliko sopstvenih pesama.

   Naš prvi nastup odigrao se kod lokala Endžel in u naselju s kamp prikolicama uz Magistralu 33, odmah istočno od bioskopa pod vedrim nebom Šor. Bilo je to letnje prepodnevno roštiljanje stanara naselja. Postavili smo se u hlad ispod nadstrešnice male garaže i stali pred publiku od pedesetak duša. Naša oprema je bila na najprimitivnijem nivou. Imali smo Bartove bubnjeve, nekoliko pojačala i mikrofon uključen u slobodan kanal jednog od njih. Uvodni deo programa popunila je lokalna kantri grupa s malom sedmogodišnjom pevačicom koja je stajala na hoklici i pevala pesme Patsi Klajn u veliki radijski mikrofon. Bili su prilično dobri i… veoma skloni nadmetanju. Kada smo mi otpočeli s našom bukom, njih je stvarno iznerviralo što publika reaguje. Ljudi su zaigrali. To je uvek bio dobar znak. Naš tadašnji pevač odahtao je svoj deo u „You Turn Me On„, što je mene i Džordža bacalo u pritajenu histeriju, a završili smo, pogađate, s „Twist and Shout„, uz domaćinsku verziju letnjeg ludila naselja s kamp prikolicama. Bio je to veliki uspeh, koji nas je uverio da smo u stanju da se bavimo muzikom i pravimo koncerte. Takođe, da pod hitno moramo otpustiti pevača. Još uvek se sećam tog oduševljenja… pokrenuli smo ljude. Pružili smo im svoju energiju i sat i nešto vremena dobre zabave. Stvorili smo sirovu, primitivnu, lokalnu, ali istinsku čaroliju.

———————–

ČETRNAEST – BIO JEDNOM JEDAN MALI STIVEN

   Kada nemaš svoju svirku, išao si da proveriš kakva je konkurencija.

———————–

   Prvi klub Hullabaloo u koji smo otišli bio je onaj u gradiću Ezberi Parku. Ušetao sam se jedne večeri tamo s drugarom Majkom Pitersonom, a na sceni su bili Soni i Starfajers (Sonny and the Starfires) s Vinijem Lopezom za bubnjevimaa – pre nego što je zaradio nadimak Besni Pas. Soni je bio zgodan dasa, zalizane plave kose, potpuno posvećen Čaku Beriju i rokabili bluzu, i zaista je znao šta radi. (On još uvek nastupa po kraju, šmeker kao i uvek.) Naredni klub Hullabaloo bio je u Midltaunu. Kada sam ušao, ugledao sam na sceni tipa sa džinovskom kravatom na tufne koja se, od njegove Adamove jabučice, prostirala sve do poda. Bio je to pevač sastava Šedous. Oni su upravo prolazili kroz svoju verziju hita grupe Tertls (Turtles), „Happy Together„. Kakogod, on je bio veoma zabavan, a bend vrlo uvežban. Birali su pesme koje će skinuti „do tona“. Njihovi aranžmani i harmonije bili su precizni i verni originalu.

   U klubovima Hullabaloo sviralo se pedeset pet minuta s pet minuta pauze, čitave noći. Ako kojim slučajem izbije tuča, morali ste odmah da se vratite na scenu kako biste odvratili pažnju mase i sprečili opštu makljažu. Tokom petominutnog odmora Šedousa, upoznao sam se sa njihovim pevačem Stivom van Zantom (Steve van Zandt). Kastils su tada već imali znatan ugled, pa je on znao ko sam. Malo smo popričali o poslu, ukapirali se međusobno i on se vratio na scenu za narednu turu. Tako je otpočelo jedno od najdužih i najdivnijih prijateljstava u mom životu.

   Narednih nekoliko godina često smo posećivali svirke jedan drugom. Gledao sam ga jedne letnje večeri na promenadskom podijumu Artur Prajor u Ezberi Parku tokom lokalnog takmičenja bendova. Šedousi su svirali svoju uobičajenu varijantu pesme „Kicks“ Pola Rivere i Rejdersa (Raiders) odeveni u bele platnene pantalone, bele košulje s dugim rukavima i crne prsluke. Osvojili su prvo mesto. Stiv i ja smo osnovali dvočlani klub međusobnog divljenja. Najzad sam poznavao nekoga sa istim osećanjima prema muzici, kome je muzika jednako značila, ko je poštovao njenu snagu za stepen više od ostalih muzičara s kojima sam dolazio u dodir. Razumeo sam ga i osećao da on razume mene. Moj odnos sa Stivom od početka je bio otvorenog srca i duše. Vodili smo strastvene, beskrajne rasprave o najmanjim sitnicama vezanim za grupe koje smo voleli. Duboko smo zadirali u najmanje detalje zvuka gitara, stila, izgleda. Predivna zaluđenost deljenja svoje strasti s nekim ko je jednako uporan i lud, strasti koje se nikada ne zasitiš. Ovakve stvari nemoguće je objasniti nekome ko nije u muzici… Grupa Lovin spunful (Lovin’ Spoonful) to je savršeno opisala: „Kao da pokušavaš neupućenom da objašnjavaš rokenrol“… Da li verujete u čarolije?

   Stiv i ja smo itekako verovali, i zajednički smo stvorili svet sazdan isključivo od neprekidnog rokenrola.

———————–

ŠESNAEST – KLUB APSTEJDŽ

———————–

   Ušavši po prvi put u klub Apstejdž, zakoračio sam u nepoznato. Niko me tu nije poznavao niti me je čuo kako sviram. Načuo sam da se tamo prave džem-sešni.

———————–

   Prvog vikenda kada sam se zatekao tamo, gledao sam Denija Federičija i Vinija Lopeza u grupi koju je predvodio gitarista Bil Činok (The Downtown Tangiers Rock and Roll; Rhythm and Blues Band). Prostor se pretvorio u zaparenu saunu preplanulih tela i odmah sam znao da sam pronašao svoje novo svratište. Posle nekoliko nedelja vratio sam se sa svojom gitarom (sad pustite temu iz filma „Dobar, loš, zao“). Čekao sam. Klub još uvek nije bio pun. Neko mi je rekao da se za mesto na džem-sešnu treba prijaviti Tomu Poteru. Kao kada rezervišete sto za bilijar. Upisali bi te na spisak i rekli da ćeš dobiti priliku od dva do pola tri, ako nađeš muzičare koji će te pratiti. Kucnuo je moj čas i popeo sam se na binu, a basista i bubnjar koje sam zatekao pristali su da odrade i mojih pola sata. Uključio sam se u Tomov moćni zid, zakoračio unazad i krenuo s „Rock me Baby“ pokazujući sve što znam. Spržio sam farbu sa zidova čitavim repertoarom gitaroške pirotehnike i veštine koju su moji osamnaestogodišnji prsti do tada skupili. Imao sam tada već dosta sviračkog iskustva, ali u Ezberiju sam bio „čovek bez imena“, neznanac koji se sprema da im urniše klub. Gledao sam kako ljudi ustaju, približavaju se i počinju pažljivije da slušaju. Ugledao sam dvojicu likova koji su dovukli stolice nasred podijuma za igru, seli na njih ruku prekrštenih preko grudi, kao da kažu: „Pokaži šta znaš.“ I pokazao sam im. Ludački zid zvučnika se toliko tresao da sam pomislio kako će se čitava soba urušiti na prodavnicu cipela sprat niže. Posle trideset vatrenih minuta gitaroškog Armagedona, odšetao sam s bine.

   Stekao sam te večeri neke nove prijatelje. Dvojica likova u stolicama bili su Geri Talent (Garry Tallent) i Sautsajd Džoni (Southside Johnny).

———————–

   Nakratko sam naleteo na Vinija Lopeza u kafiću na donjem nivou.

———————–

   Vini je poznavao Denija iz Dauntaun tandžirsa (Downtown Tangiers), pa smo se okupili, zajedno s basistom Malim Vinijem Rozlinom iz Motivsa, u brvnari na Bej aveniji u Hajlendsu u Nju Džerziju i počeli da radimo. Ovo je bio sastav koji će se najpre zvati Čajld (Child), da bi prerastao u Stil mil, potom Bend Brusa Springstina i, na kraju, predstavljati osnovu prvobitne varijante I strit benda (E Street Band).

———————–

DEVETNAEST – POVRATAK KUĆI

———————–

   Došao je trenutak da pozovem mog starog pajtaša Stiva van Zanta. Uprkos našem prijateljstvu, nikada nismo svirali zajedno jer smo obojica bili gitaristi i pevači. Stil mil je u međuvremenu napravio dovoljno veliko ime, pa sam pomislio da bi Stiv mogao da pristane da, na izvesno vreme, pomogne kao basista. Zajedno smo se odvezli na sever, gde je Stiv u jednoj muzičkoj radnji kupio providnu bas-gitaru i pojačalo marke ampeg. Uputili smo se pravo u fabriku i odmah održali probu da uputimo Stiva u postojeći repertoar. Savršeno smo uskladili da Stiv opremu postavi upravo u trenutku kada je Mali Vini došao po svoje instrumente. Baš lepo. Stiv je izašao u susednu prostoriju. Vini se izvikao na nas, mi smo to progutali i nastavili s probom. Sa Stivom na basu, naše dugotrajno prijateljstvo i njegova svirka uneli su nekakav novi duh u naš bend.

———————–

DVADESET – BESKRAJNO LETO

———————–

   U fabrici smo održavali audicije za prateće pevačice za moju novu firmu: Bend Brusa Springstina.

———————–

   Napisao sam pesmu „You Mean So Much to Me Baby“, koju su kasnije obradili Sautsajd Džoni i Roni Spektor na Džonijevom prvom albumu. Odsvirali smo desetak nastupa pre nego što sam shvatio da je finansijski nemoguće održavati tako veliki bend na našem nivou popularnosti. Veoma sam rano naučio da ljudi plaćaju da vide poznato ime. Stil mil je nestao, a moje ime nije privlačilo ljude. Bend Brusa Springstina, čak i najavljen kao „nekadašnji Stil mil„, nije dosezao brojnost publike neophodne za održavanje u životu kakvu je imala bivša grupa. Posle raspada benda Stil mil, objavio sam kraj demokratiji i imenima bendova. Ja sam predvodio sastav, svirao, pevao i pisao sve što izvodimo. Ako već vučem najveći teret odgovornosti, preuzeću i vlast. Nisam više želeo da ulazim u prepirke oko važnih odluka ili da dopustim bilo kakve nedoumice ko određuje kreativni pravac moje muzike. Želeo sam slobodu da sledim svoje nadahnuće bez nepotrebnih rasprava. Od sada ja držim banku… ako uopšte zaradimo neku banku.

   Ovu odluku sada doživljavam kao jednu od najpametnijih u svom, tada mladom životu. Uvek sam verovao da tajna dugovečnosti I strit benda (prošlo je više od četrdeset godina od osnivanja) delimično leži u činjenici da među članovima grupe skoro nikada nije bilo zabune oko uloga koje imaju. Svako je tačno znao svoj posao, granice koje se ne prelaze, sopstvene talente i ograničenja. Članovi moje grupe nisu uvek bili srećni zbog odluka koje sam donosio, neke su ih možda i ljutile, ali niko nije dovodio u pitanje moje pravo da odlučujem. Sve je uvek bilo kristalno jasno, što nam je omogućilo da iskujemo trajni odnos zasnovan na pravilu da svi radimo zajedno, ali da je to ipak moja grupa. Postao sam dobroćudni diktator. Kreativni doprinos svakog muzičara dobrodošao je u okviru strukture koju sam postavio, ali moje ime se nalazi na ugovorima i omotima ploča. Kasnije, kada počnu nevolje, ja ću se baviti njima. Stoga, od sada pa nadalje, ja imam poslednju reč. Čak i tada je bilo problema, ali imali smo postavljen prilično dobar sistem da se nosimo s njima.

   Prvi udarac koji mi je donela ova odluka bio je gubitak većeg dela publike koju je privlačio moćni zvuk grupe Stil mil, i novca koji su oni donosili. Onda se Bend Brusa Springstina sa devet sveo na sedam članova kada smo ostali bez duvačke sekcije.

———————–

   Novi zvuk kome sam težio, spoj dobrih pesama i rok muzike pod uticajem soula i ritam i bluza, na kraju će postati osnova moja prva dva albuma „Greetings From Asbury Park“ i „The Wild, the Innocent and the E Street Shuffle„. Dosta je bilo gitarskih proseravanja. Sada sam najviše vrednovao zajedničku svirku u službi pesama.

———————–

DVADESET JEDAN – PRVOKLASNI BITNIK

———————–

   Nismo imali tezge. Sopstveni repertoar udaljio nas je od klupske scene sviranja hitova sa top-lista duž Obale, a koncerrti su presahnuli. Trebao nam je novi izvor prihoda. Stiv i ja smo dobili ideju. Pročešljali smo Ezberi s kraja na kraj, jedne subotnje večeri na vrhuncu sezone. Odabrali smo klub kome posao najgore ide da se ponudimo za svirku. Prošli smo od severa ka jugu i oko ponoći ušli u bar po imenu Student prins.

———————–

   Pojavili smo se u baru naredne subote, poslednja petočlana postava grupe: Besni Pas, Stiv, Dejv Senšes, Geri Talent i ja.

————————

Ide veliki čovek

   Još uvek sam razmišljao o spoju roka i soula i bio u lovu na dobrog saksofonistu. Kljukao sam se pločama Gerija U. S. Bondsa, Kinga Kertisa, Džuniora Vokera i Diona i jednostavno sam obožavao cepačinu pravog rokenrol saksofona.

———————–

   Geri je rekao da poznaje momka po imenu Klarens Klemons. Svirali su zajedno s Litl Melvinom i Invejdersima, lokalnim soul sastavom koji je radio po crnačkim klubovima u Ezberiju i okolini. Geri je tvrdio da je Klarens čaroban muzičar. Nevolja je bila u tome što niko nije mogao da ga pronađe. Onda se slučajno dogodilo da je Klarens svirao u lokalu Vonder bar na severnom kraju Ezberija iste večeri kada smo radili našu gažu u Student prinsu, na jugu grada. On je tada već čuo za mene i svratio je da vidi oko čega se digla takva frka.

———————–

   …Pogledao sam ka dnu prostorije i ugledao veliku crnu figuru u senci. To je bio on. King Kertis, Džunior Voker i sve moje rokenrol maštarije spojene u jednu. Prišao je bini i pitao može li da nam se pridruži. Zakoračio je na podijum, zauzeo mesto s moje desne strane i oslobodio ton koji je zvučao kao da sile majke prirode izviru iz njegovog saksofona. Nikada ranije nisam čuo takav veliki, gust i sirov zvuk. Moja prva reakcija bila je… da je to ono za čime sam tragao. I više od toga. U našoj međuigri, dok smo stajali tako, rame uz rame, postojala je nekakva čudna hemija. Kao da se budućnost ispisuje pred nama.

———————–

DVADESET TRI – OVO JE BAR, IDIOTI

———————–

Plan B (povratak u Smaragdni Grad)

   Još uvek sam imao sobu u bitničkoj jazbini Terija Potera u Ezberiju. Shvatio sam da su moji dani barskih svirki na izmaku. Bilo mi je potrebno da se lakše pokrećem i dobijem priliku da nekoga oborim s nogu isključivo glasom, gitarom i pesmama. Glas… gitara… pesma… tri ključne alatke.

———————–

   Pozvao sam Majka Apela. Setio me se i rekao mi da dođem. Seo sam za autobus za Njujork, našao se s Majkom u prostorijama Vesa Farela i odsvirao mu nove stvari. Rekao je da su ovo pesme s kojima bismo mogli da pokucamo na neka vrata. Obuzelo ga je ludačko, samo njemu svojstveno, oduševljenje.

———————–

DVADESET ČETIRI – NAPRED I UZBRDO

   Prvu audiciju imali smo u kompaniji Atlantik. Sećam se samo da sam se popeo u kancelariju i svirao nekome. Nisu bili zainteresovani.

———————–

Pozdravi iz Ezberi Parka

   Gore u Blauveltu u državi Njujork, u Studiju 914 Bruksa Artura, počeli smo rad na albumu „Greetings“ u napetoj atmosferi. Majk I Džimi su bili producenti.

———————–

   Na albumu „Greetings from Asbury Park“ uspelo mi je da dovedem moje pajtose iz kraja, Vinija Lopeza, Dejvija Senšesa i Gerija Talenta, uz kratku epizodnu ulogu Stiva van Zanta, koji je drmao eho efekat na mom pojačalu u uvodu pesme „Lost in the Flood„. Trebalo je da i Stiv učestvuje na snimanju, ali smo se odlučili da odustanemo od električne gitare kao ustupak slici kantautora radi koje su mi i ponudili ugovor. Čitav album završili smo za tri nedelje. Većinu pesama činile su, donekle pomerene, autobiografske priče. „Growin’ Up„, „Does This Bus Stop„, „For You„, „Lost in the Flood“ i „Saint in the City“ iznikle su iz ljudi, mesta, pribežišta i događaja koje sam video i doživeo. Pisao sam impresionistički i menjao imena da zaštitim krivce. Radio sam na tome da pronađem nešto prepoznatljivo svoje.

   Predali smo materijal, ali nam ga je Klejv Dejvis vratio rekavši da tu „nema hitova“ i ničega što bi se moglo puštati na radiju. Otišao sam na plažu i napisao „Spirit in the Night„, vratio se kući, dograbio rečnik s rimama i napisao „Blinded by the Light„. Bile su to dve najbolje pesme na albumu. Uspelo mi je da pronađem Klarensa, koji je „nestao u akciji“ posle one prve noći u klubu Prins, pa sam dobio njegovo šmekersko sviranje saksofona na ta dva poslednja snimka. To je sve promenilo. Dobio sam nešto najbliže zvuku koji sam zamišljao za svoj prvi album. Embrionalna verzija I strit benda dala je sve od sebe da dokaže kako je dostojna studija, a stihovi su tekli kao bujica posle oluje sudarajući se međusobno bez trunke kajanja.

   Nikada više nisam pisao na potpuno isti način. Kada je album objavljen, čuo sam sva poređenja sa Dilanom, pa sam se svesno udaljio od toga. Međutim, tekstovi i duh albuma „Greetings“ dolazili su iz podsvesti. Prve pesme nastaju u trenucima kada pišeš bez sigurnosti da će ih iko ikada čuti. Tada si sam sa svojom muzikom. To se događa samo jednom u životu.

DVADESET SEDAM – DIVLJI, NEVINI I VUCARANJE I STRITOM

   U prvo vreme turneje su se pretapale jedna u drugu. Niko nije vodio evidenciju. Samo smo svirali. Moj ugovor s kućom Kolambija podrazumevao je novi album na svakih šest meseci. Ovakav raspored je bio zaostatak pravila muzičke industrije iz pedesetih i šezdesetih godina, kada su singlovi vladali tržištem.

———————–

   Albume „Greetings from Asbury Park“ i „The Wild, the Innocent and the E Street Shuffle“ snimili smo iste godine istovremeno nastavljajući sa turnejama. Trebalo nam je tri meseca da dovršimo „The Wild, the Innocent and the E Street Shuffle“ u Studiju 914. Majk i Džimi su sada videli već dovoljan broj mojih koncertnih izvođenja da shvate kako je vreme za rokenrol.

———————–

DRUGA KNJIGAROĐEN ZA BEKSTVO

DVADESET DEVET – ROĐEN ZA BEKSTVO

   Napisao sam pesmu „Born to Run“ sedeći na ivici kreveta u kućici koju sam tek iznajmio na Vest end kortu br. 7 1/2 u zapadnom Long Branču u Nju Džerziju. Bio sam usred brzog kursa rokenrola pedesetih i šezdesetih koji sam davao samom sebi. Imao sam stočić sa gramofonom odmah pored kreveta, pa me je samo jedan pospani okret delio od spuštanja igle na neki od omiljenih albuma u tom trenutku. Noću bih gasio svetla i plovio u zemlju snova uz uspavanke Roja Orbisona, Fila Spektora ili Dvejna Edija. Ovi snimci su mi se obraćali na način na koji ploče s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih nisu uspevale. Ljubav, posao, seks i zabava. Mračno-romantične vizije i Spektora i Orbisona delovale su u skladu s mojim ličnim osećajem za romantiku, gde je sama ljubav rizična ponuda. Bili su to zanatski besprekorni, nadahnuti snimci, podstaknuti sjajnim pesmama, sjajnim glasovima, sjajnim aranžmanima i izvanrednim muziciranjem. Ove ploče su bile ispunjene pravim muzičkim genijalcima, strašću koja ostavlja bez daha… I… Bili su to hitovi! Veoma malo „masturbiranja“ se moglo naći u tim snimcima. Oni vam nisu trošili vreme rastegnutim gitarskim solažama ili beskrajnim monolitnim bubnjarskim deonicama. Bilo je tu operske, raskošne veličine, ali i mnogo suzdržavanja. Ova vrsta estetike privlačila me je dok sam bio u početnim fazama stvaranja pesme „Born to Run„. Od Dvejna Edija preuzeo sam zvuk gitare: „Skitnice kao mi…“, a onda „ba-BA… BA-ba“, zvečeći motiv na gitari. Od Roja Orbisona potekla je obla operetska boja glasa mladog pretendenta ograničenog raspona koji pokušava da oponaša svog heroja. Filu Spektoru treba da zahvalim za težnju da se stvori moćna buka koja će prodrmati svet. Želeo sam da ostvarim snimak koji zvuči kao poslednja ploča na zemaljskoj kugli, kao poslednja koju biste mogli čuti… poslednja koja bi vam bila POTREBNA da je čujete. Veličanstvena buka… a onda smak sveta. Od Elvisa sam preuzeo fizički naboj. Dilan se, naravno, provlačio kroz slike i zamisao da se piše ne samo o NEČEMU već o SVEMU.

   Počeo sam od rifa na gitari. Smisliš odličan rif i na dobrom si putu. Onda sam kopao po akordima nasumično mumlajući i mumlajući, mumlajući… onda: „Skitnice kao mi, mala, mi smo rođeni za bekstvo…“ Jedino sam to imao. Bio sam siguran da sam naslov „Born to Run“ već negde video. Možda je bio ispisan srebrnim slovima na haubi nekog automobila koji je kružio Ezberijem, ili sam ga zapamtio iz nekog od jeftinih filmova sa starinskim automobilima kojima sam se kljukao početkom šezdesetih. Možda je taj naslov jednostavno visio negde u vazduhu, njišući se na mešavini soli i ugljen-monoksida Ulice Kingsli i Avenije Oušen na „štrafti“ subotnje večeri. Odakle god da se pojavio, taj naslov je sadržao ključne sastojke hit pesme: prepoznatljivost i svežinu, budeći u slušaocu iznenađenje i bliskost. Veliki hit zvuči istovremeno kao nešto što je oduvek bilo prisutno i kao nešto čemu ništa slično nikada ranije niste čuli.

   Nije bilo lako napisati ovu stvar. Započeo sam svoju naslovnu pesmu tog popodneva, ali sam je završio tek posle šest meseci muka i pokušaja. Želeo sam da upotrebim klasične rokenrol slike: put, automobil, devojka… čega još ima? Bio je to jezik u tradiciji Čaka Berija, Bič bojsa, Henka Vilijamsa i svih izgubljenih putnika još od izuma točka. Međutim, da bih učinio ove slike važnim za slušaoca, morao sam ih oblikovati u nešto sasvim novo, u nešto što prevazilazi nostalgiju, osećajnost i prepoznavanje.

   Ja sam dete Amerike iz vremena rata u Vijetnamu, atentata na Kenedija, doktora Kinga i Malkolma Iksa. Ova zemlja više nije delovala kao nevino mesto iz priča o Ajzenhauerovim pedesetim godinama. Politička ubistva, ekonomske nepravde i institucionalni rasizam bili su prisutni punom snagom i brutalnošću. Ova pitanja su ranije bila potiskivana na margine američke stvarnosti. U vazduhu je sada zavladao strah, osećaj da stvari možda i neće ispasti najbolje, da su nam moralne vrednosti izvučene pod nogama, da je san koji smo gajili o sebi nekako ukaljan, a budućnost zauvek neosigurana. Ovo je bilo novo stanje stvari, i ako želim da svoje likove pošaljem tim putem, morao sam sve to da spakujem u auto s njima. Bio sam dužan da to uradim.  Vremena su to zahtevala.

   Da bismo krenuli napred, morali smo dobrovoljno da povučemo teret prošlosti s kojom se nismo pomirili. Došao je trenutak lične i istorijske odgovornosti.

   Počeo sam ređajući kliše za klišeom, a onda sam uhvatio deo sebe i deo stvarnosti. „Danima se preznojavamo na ulicama odbeglog američkog sna…“ To je „smrtonosna zamka“, to je „priča o samoubistvu“. „Želim da čuvam tvoje snove i vizije… želim da znam je li ljubav stvarna.“ To je ovde u opasnosti, naši snovi, naše vizije. „Zajedno, Vendi, mi možemo živeti s tugom, voleću te svim ludilom svoje duše…“, jer to će nam biti potrebno. „Jednog dana… ne znam kada, stići ćemo do tog mesta na koje zaista želimo da odemo i šetaćemo na suncu…“, ali do tada, imamo samo ovaj put, ovu sveprisutnu sadašnjost koja je plamen i srž rokenrola… „Skitnice kao mi, mala, mi smo rođeni za bekstvo…“

   Mesecima sam osećao kako se priča koju očajnički želim da ispričam polako pretače u stihove. Lagano sam pronalazio reči koje mogu da podnesem da otpevam – moj prvi, poslednji i jedini kriterijum za napredovanje. Polako… postajala je stvarna. Pesma je bila preda mnom, kao mera stvari koje radim, kao nacrt za čitav novi album, umotan u tutnjavu nabudženih motora i scenografiju niskobudžetnih filmova što na videlo iznosi prljavštinu i savršeno potkopava svaku pretencioznost.

   Dok sam pisao tekst, borili smo se sa zvukom instrumenata u studiju, sa bubnjevima, sa gitarama. Nasnimavali smo instrumente jedan za drugim, pravili podmikseve, kanal za kanalom, kombinujući različite sekcije, sve dok nismo ugurali sedamdeset dva nasnimavanja rokenrol preterivanja na raspoloživih šesnaest kanala Studija 914. Bilo je to jedino pojavljivanje Bum Kartera za bubnjevima na nekom snimku I strit benda. Dobro je odabrao. Bio je to poslednji snimak koji je sa nama napravio Dejvi Senšes. Ubrzo mu je ponuđen solistički ugovor s kućom Kolambija pa su zajedno napustili grupu. Baš kada smo se spremali za ukrcavanje u voz izobilja! Bio je to poslednji snimak koji smo napravili u Studiju 914 i jedini na kome smo samo Majk i ja činili producentski tim. Sedeli smo u osam sati ujutru, izmoždeni posle noći probdevene u pokušajima postizanja konačnog miksa, a ljudi koji su zakazali naredni termin lupali su na vrata zaključanog studija. U to vreme nije bilo automatizovanih, kompjuterskih mikseta. Sve je bilo u rukama na reglerima. Naš snimatelj Luis Lahav levom rukom je kontrolisao gitare, a desnom klavijature. Majk je vozio glas i akustične gitare u poslednjoj strofi, dok sam se ja protezao preko njegovih ramena da gurnem saksofonski solo na vrhuncu i gitarski rif na kraju pesme. Jedan prolaz, od početka do kraja, bez seckanja, lepljenja i montiranja. Dok su se lupanje i vika ispred vrata studija pojačavali, odlučili smo se za još jedan prolaz. Imamo ga, pomislili smo, ali smo zaista bili previše umorni da bismo bili sigurni. Odneo sam snimak kući i budio se s njim svakoga jutra čim mi se zraci sunca uvuku kroz prozor spavaće sobe. Zvučalo je sjajno. Vratio sam se kući sa upravo onakvim snimkom kakav sam želeo da napravim. To se ne dešava često.

   Ljudi iz diskografske kuće želeli su da se glas čuje jače. Odneli smo traku u jedan njujorški studio i posle pola sata shvatili da je to nemoguć zahtev. Nikada nam ne bi uspelo da ponovo izgradimo isti zvuk. Ne bismo mogli da priđemo ni blizu muzičkom spoju zida pobesnelih gitara, klavijatura i bubnjeva. Iz poštovanja prema glavešinama, preslušali smo i druge varijante miksa originalnog snimanja. Na nekima od njih, vokal se čuo jače, ali tu nije bilo… magije. Pevač je i trebalo da zvuči kao neko ko se bori da ga čuju u potpuno ravnodušnom svetu. Ne! Samo jedan miks tutnjao je kao džambo-džet u dnevnoj sobi dok vasiona nakratko lebdi u ravnoteži kosmičkog akorda koji odzvanja. A onda bekstvo. Imali smo ga. Uspelo nam je samo jednom… ali jednom je sasvim dovoljno.

   Pošto su nas Bum i Dejvi napustili, dali smo oglas u listu Vilidž vojs tražeći novog bubnjara i klaviristu. Svirali smo s trideset bubnjara i trideset klavijaturista. Po trideset minuta sa svakim. Na audicije su dolazili i ljudi koji su samo hteli da malo zasviraju s nekim bendom. Tipovi su se pojavljivali s kompletima sa dva bas-bubnja pokušavajući da odsviraju „Spirit in the Night“ u stilu Džindžera Bejkera. Došao nam je i jedan avangardni violinista koji nas je pola sata zlostavljao atonalnim škripanjem sličnim prevlačenju noktima preko školske table. Bili dobri ili loši, dobijali su svojih pola sata i rukovanje.

   Na kraju, bubnjarsku stolicu je zauzeo Maks Vajnberg (Max Weinberg) iz Saut Orindža u Nju Džerziju, a Roj Bitan s Rokavej Biča u Kvinsu seo je za klavijature. Njih dvojica su bili za koplje iznad svih ostalih. Oni su uneli novu dozu profesionalizma u zvuk s kojim smo se spremali da uđemo u studio. Bili su prvi momci van našeg kraja koji će zasvirati u I strit bendu.

   Dok je pesma „Born to Run„odjekivala ultrakratkim talasima (predali smo im snimak pretpostavljajući da će album uskoro uslediti, kakva veličanstvena greška!), uputili smo se nazad u studio. Posle nekoliko neuspelih termina u Studiju 914, nimalo nismo napredovali. Najočigledniji problem bila su sranja sa opremom. Klavirske pedale, magnetofoni i najrazličitije druge stvari redovno su odbijale da funkcionišu. Pokušavali smo da snimimo „Jungleland„, pesmu koja je već dugo bila sastavni deo našeg programa i bend ju je svirao s lakoćom, ali uz sve tehničke kvarove jednostavno nismo uspevali da uhvatimo zalet i bilo šta uradimo. Nešto nije bilo u redu. Posle niza propalih termina snimanja zaglavili smo se, a moja poslednja šansa za stvaranje remek-dela tapkala je u mestu. Trebala nam je pomoć.

TRIDESET – DŽON LANDAU

   Zimska noć u Kembridžu u državi Masačusets. Stajao sam na ulici ispred mesta večerašnje svirke, kluba Joe’s Palace i cupkao s noge na nogu pokušavajući da se ugrejem. Čitao sam recenziju našeg drugog albuma koju je vlasnik zalepio u vitrinu ispred kluba nadajući se da će namamiti neke žive mušterije. Dvojica ljudi prišla su mi s leve strane. Jedan od njih bio je novinar Dejv Marš, a drugi dvadesetsedmogodišnji autor recenzije Džon Landau.

———————–

Ulazi kralj (s malim početnim „k“)

   Džon Landau je bio prva osoba s rečnikom potrebnim za raspravljanje o ovakvim idejama i stanju duha. Posedovao je ljubav prema muzici i muzičarima svojstvenu najzagriženijim obožavaocima, ali je istovremeno zadržao sposobnost kritičarskog odmaka i analize stvari koje obožava. Kod Džona, jedan poriv nije ublažavao drugi. Bio je potpuno prirodan, a delili smo verovanjeu temeljne vrednosti muziciranja, veštine, radosti napornog rada i plansku upotrebu talenta. Ove stvari bile su oličene u nekim od naših omiljenih ploča.

———————–

   I Džon i ja smo bili zaluđeni obožavaoci muzike i obojica smo u mladosti tragali za nečim. Džon će postati moj prijatelj i mentor, čovek s pristupom informacijama za koje sam verovao da mogu povećati moju kreativnost i produbiti traganje za istinom koje sam pokušavao da unesem u svoju muziku. Pored toga, uspostavili smo trenutnu hemijsku reakciju koja je govorila: „Ja te poznajem.“ Džon je bio obrazovaniji od većine ljudi iz mog starog kraja. Mene je zanimalo da svoj posao radim bolje i budem odličan u tome. Ne dobar… već odličan! Pristajao sam na sve što me je vodilo tom cilju. Sad, ako nemaš sirov talenat, ne možeš ga voljom prizvati. Ali ako jesi darovit, onda volja, ambicija i odlučnost da se izložiš novim idejama, suprotnim mišljenjima i različitim uticajima samo ojačavaju i učvršćuju tvoj rad, približavajući te cilju.

   Sećam se kako sam u prvim danima našeg poznanstva posećivao Džonov stan u Njujorku. Satima smo razgovarali o muzici i puštali ploče. Bila je to jednako intenzivna veza kao sa Stivom… ali drugačija. Te 1974. ja sam bio mlad muzičar u razvoju. Zanimali su me prethodnici, umetnička braća po oružju, ljudi koji su slično razmišljali, pre mene. Džon je poznavao te ličnosti, kroz muziku, knjige i filmove. Sve je bilo vrlo opušteno. Samo dvojica prijatelja koji pričaju i razmenjuju ideje o stvarima što nas inspirišu i pokreću. Kasni noćni razgovor o stvarima koje su otvarale naš svet i budile nam glad za životom. Ja sam se udaljavao od onoga što sam radio na prva dva albuma i već razvijao novi izraz. Počeo sam svedenije da pišem tekstove. Džon je to sledio po pitanju muzike kada smo počeli da sarađujemo tokom snimanja albuma „Born to Run„. On je bio veoma lukav aranžer i urednik, posebno vičan pri oblikovanju osnove snimka, basa i bubnjeva. Borio se protiv presviravanja i vodio ploču ka racionalnije postavljenom zvuku. Ja sam bio spreman da se odreknem dela raznolikosti i opuštenosti, atmosfere ulične zabave, radi postizanja čvršćeg udarca u stomak. Pojednostavili smo osnovne matrice kako bismo naslagali guste slojeve zvuka bez zapadanja u haotičnost. Ovo je album „Born to Run“ učinilo istovremeno modernim i natopljenim rok istorijom. Snimili smo bujan, dramatičan rokenrol. „Born to Run“ je primer najbolje Džonove produkcije na jednom od mojih najvećih albuma.“

Odlomak iz knjige „Born to Run“ (Bruce Springsteen „Born to Run“), izdanje Laguna, 2017.

Prekucano celo 11. i delovi iz 12., 13., 14., 16., 19., 20., 21., 23., 24. i 27. poglavlja Prve knjige ODRASTANJE, i celo 29. i deo 30. poglavlja Druge knjige ROĐEN ZA BEKSTVO.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s