Got so high (remix)

Loud love

The keeper (feat. Alain Johannes) (acoustic)

Quicksand (feat. Mike Garcon) (acoustic)

25 (feat. Duncan Watt) (acoustic)

Only love can save me now (acoustic)

Death by rock and roll (acoustic)

Halfway there (feat. Matt Cameron) (acoustic)

(What’s so funny ’bout) Peace, love and understanding (acoustic)

Harley darling (acoustic)

Got so high (album version)

„Other worlds“ je novi studijski album grupe The Pretty Reckless, objavljen prošlog meseca. On predstavlja kombinaciju akustičnih verzija njihovih pesama sa jednim remiksom i nekoliko obrada, od kojih je samo jedna snimljena u rok maniru, što predstavlja izuzetak na ovom akustičnom albumu.

Na njemu se nalaze pesme sa prethodnog izdanja „Death by rock and roll“ (zaista mi nije jasno zašto sam propustio da se ovaj album u vreme objavljivanja pojavi na blogu, ali nije mi ni prvi ni poslednji put da nešto propustim – u ovom slučaju zaboravim). Pored originalne verzije pesme „Got so high“ i remiksa iste, članovi grupe su odlučili da snime još četiri svoje omiljene pesme u akustičnoj verziji. Pored njih, obradili su tri pesme koje je napisao Chris Cornell, od kojih se dve nalaze na albumima grupe Soundgarden a jedna je iz filma „Machine gun preacher“. Tu su još dve obrade – jedna je pesma David Bowie-a, a drugu je napisao i prvi snimio Nick Lowe da bi kasnije veliki uspeh sa njom postigao Elvis Costello.

Ali to nije jedino što karakteriše ovaj odličan album. U njegovom snimanju su pomogli i mnogi poznati muzičari kao gosti u pojedinim pesmama: Matt Cameron (Soundgarden, Temple of the Dog, Pearl Jam), Alain Johannes, Mike Garcon (pored svojih solo albuma kao i rada sa džez-fank grupom Free Flight sa kojom je obrađivao i klasičnu muziku, najpoznatiji je po dugogodišnjoj saradnji sa David Bowie-m i mnogim grupama i solistima) i Duncan Watt.

Odličan album, na kome izuzetan vokal pevačice Taylor Momsen dolazi do punog izražaja. To se naročito primeti u pesmama koje peva samo uz pratnju klavira ili akustične gitare.

It’s not just me, it’s everybody

Children of the empire

Grapevine

God turn me into a flower

Hearts aglow

And in the darkness

Twin flame

In holy flux

The worst is done

A given thing

Rano sam se probudio danas, ne znam ni sam zašto, što ne liči na mene. Navikao sam da legnem nekoliko sati posle ponoći i da spavam malo duže, ali eto i to mi se dešava ponekad. Dok pijem prvu jutarnju kafu običaj mi je da uključim kompjuter i pročitam vesti na raznim sajtovima. Ali pošto se mnogi od njih ažuriraju tek posle 8 sati, rešio sam da vidim koji su novi albumi objavljeni poslednjih dana.

Među mnogim imenima, privukao me novi album Weyes Blood. Znam da je bila gost u pesmi „My Good“ na poslednjem albumu grupe The Killers i da me je oduševio njen vokal kada sam je prvi put čuo. Moram da priznam da nisam pratio njen rad, iako je ovo njeno peto studijsko izdanje. Odlučio sam da ga preslušam… i nisam pogrešio.

„And in the darkness, hearts aglow“ je naziv novog albuma Weyes Blood, koji je kombinacija dve pesme sa njega, tj. minijaturnog instrumentala i pesme. Prijalo mi je preslušavanje kompletnog albuma dok sam se polako razbuđivao… Ne samo da mi je prijalo, nego sam uživao u većini pesama. Sjajan vokal, predivni aranžmani i produkcija sa većinom nostalgičnih pesama u kojima su korišćeni mnogi instrumenti. Pored uobičajenih, možemo čuti i violine, viole, violončelo, klavir, harfu, klarinet… U predivnoj pesmi „God turn me into a flower“ su sjajno ubačeni i cvrkuti ptica, zrikavci i drugi zvuci iz prirode. Atmosfera u pojedinim pesmama me malo podseća na pesme koje je snimila Enya a sjajan vokal ponekad na Kirsty MacColl. Pored već pomenute, obavezno poslušajte „Grapevine“, „Hearts aglow“, „Twin flame“… Ma, preporučujem Vam da preslušate ceo album. Njen predivan vokal me oduševio i potpuno razbudio ovog kišnog i maglovitog novembarskog jutra.

Weyes Blood je autor muzike i tekstova za sve pesme na albumu.

Out of touch

I am the pilot

Three

Dear shadow

Private eyes

Canyons

Synapse

Demigod

All the time

Brain in a jar (hidden track)

KT Tunstall, kantautorka iz Edinburga, objavila je svoj sedmi studijski album „Nut“, kao završnu trilogiju kojoj prethode „Kin“ i „Vax“. Ovo je prvo njeno izdanje od kada sam otvorio svoj blog. Pošto njene pesme često emitujem u svojim emisijama na radiju, evo prilike da predstavim njen novi album.

„Nut“ se pojavio četiri godine nakon njenog prethodnog albuma. Pokušaću da budem objektivan – solidno izdanje na kome KT Tunstall  i dalje kombinuje ritmični pop sa primesama roka, sa nekoliko zaista dobrih pesama kao npr. „Three“, „Dear shadow“, „Canyons“, „Private eyes“ i predivna balada „All the time“ otpevana uz akustičnu gitaru i klavir. Ipak, meni su najdraža njena prva dva albuma, ali to ne znači da najnovije izdanje nisam preslušao više puta. Sa zadovoljstvom!

Regenerator

Mercury

Hours

Interlude

Mammoth

Avalon

Firmament

„Regenerator“ je peti studijski album američkog rok trija King Buffalo. Objavljen je početkom prošlog meseca. Na njemu se nalazi sedam pesama. Inače, grupa je poznata po tome što često snima pesme koje su i do deset minuta. Takav je slučaj i na ovom izdanju sa prvom i poslednjom  pesmom.

Članovi grupe su Sean McVay (gitara i vokal), Dan Reynolds (bas) i Scott Donaldson (bubnjevi). Njihovu muziku čini kombinacija psihodeličnog i progresivnog roka, bluza, kao i stoner roka (poznatog po sporom, malo težem zvuku, ponekad izobličenom tonu gitara i melodičnim vokalima). Sean McVay je rekao da su im inspiracija za pesme koje su do sada snimali na albumima, bili Pink Floyd, Black Sabbath, Jimi Hendrix, Rage Against the Machine i Radiohead.

Preslušavši ceo album, ostao sam zatečen. Sjajni instrumentalisti snimili su pesme koje ne pripadaju vremenu kada se pojavio. Možda mi se baš zato i sviđa. Na moju sreću, nisu jedini…

A strana

Sun comes up, it’s tuesday morning

‘Cause cheap is how I feel

Escape is so simple

Captain Kidd

Thirty summers

B strana

Where are you tonight?

Mariner’s song

Dead flowers

Powderfinger

Evo i drugog albuma jedne od mojih omiljenih grupa, koji se pojavio upravo danas, 30. septembra.

„Sharon“ je jedan od tzv. „izgubljenih albuma“ koji nisu zvanično objavljeni. Snimljen je u studiju „Sharon Temple“ u Ontariju , u aprilu 1989. godine. Članovima grupe Cowboy Junkies tri dana provedena u studiju bila su dovoljna da snime uživo pesme samo sa jednim mikrofonom. Planirani album trebalo je da bude logičan nastavak njihovog prethodnog „The trinity session“, za mene najboljeg albuma koji su snimili do danas. Ali, diskografska kuća za koju su bili vezani, smatrala je da taj materijal ne treba objaviti. Ušli su u studio planirajući rad na novom projektu „The caution horses“. Na njemu su ponovo snimili sedam pesama sa neobjavljenog albuma, kao i tri nove. Uslovi za snimanje bili su nesumnjivo mnogo bolji, koristeći nasnimavanje i miksovanje uz pomoć producenta ovog izdanja.

Posle trideset tri godine, „Sharon“ je zvanićno objavljen na današnji dan. Na taj način, album je spašen od zaborava. Interesantno je da će se pojaviti masterizovan samo na vinilu i to u ograničenom tiražu. Inače, nemasterizovana verzija čiji je naziv „Sharon Temple sessions“ pojavila se samo na internetu kao digitalno izdanje 2007. godine. Na njemu je bilo isto devet pesama, čiji se redosled razlikovao od ploče, kao i da je jedna pesma („Farewell to London town“) zamenjena drugom („Captain Kidd“). Eto, dočekasmo i regularno izdanje ovog albuma, zahvaljujući želji i upornosti članova grupe Cowboy Junkies.

Five years

Ooh Las Vegas

No expectations

Don’t let it bring you down

Love in mind

The way I feel

I’ve made up my mind to give myself to you

Marathon

Seventeen seconds

Cowboy Junkies su objavili album „Songs of the recollection“ u martu ove godine. Na njemu se nalaze samo obrade pesama koje su komponovali drugi muzičari. Neil Young je zastupljen sa dve pesme, a po jednom David Bowie, Gram Parsons, Gordon Lightfoot, Bob Dylan, Vic Chesnutt, kao i The Rolling Stones i The Cure.

Odličan cover album u prepoznatljivom stilu koji grupa neguje i promoviše i konstantno ga oplemenjuje više od tri decenije. O sjajnom vokalu Margo Timmins ne treba trošiti previše reči – dovoljno je slušati i uživati.

Dangerous

What’s it gonna take?

Fighting back is the new normal

Fodder from the masses

Can’t go on this way

Sometimes it’s just blah blah blah

Money from America

Not seeking approval

Damage and recovery

Nervous breakdown

Absolutely positively the most

I ain’t no celebrity

Stage name

Fear and self-loathing in Las Vegas

Pretending

Van Morrison je posle godinu dana od objavljivanja albuma koji se pojavio na dvostrukom CD-u takođe u maju, snimio svoj novi solo projekat.

„What’s it gonna take?“ je njegov 43. studijski album, koji je, može se reći, nastavak prethodnog izdanja. Van je autor svih pesama koje nam pružaju uživanje slušajući ga skoro osamdeset minuta. Izgleda da mu ideje za nove pesme nikada ne nedostaju. Većina pesama su posvećene aktuelnom stanju, kritici društva, pandemiji i izolaciji koju je izazvala… Slušajući njegove pesme, ponekad imam osećaj da sam neku pesmu već čuo i da liči na neku drugu. Ali nije tako. Van komponuje i peva pesme u svom prepoznatljivom stilu več godinama (da ne kažem decenijama), idealno kombinujući razne žanrove. Sjajni aranžmani i muzičari koji sviraju veliki broj različitih instrumenata tako kao da se čini da često puta improvizuju u pesmama, ne držeći se striktno nota, daju svakom njegovom albumu posebnu draž. Produkcija, koju je Van uradio, je savršena.

Ako volite nekog muzičara, kao što je moj slučaj sa Van Morrison-om, svaki njegov novi projekat željno očekujete. A kada se objavi, zna se šta Vam je činiti.

First place I go

Floating on a dream

On my way

He don’t love you right

I’m only getting started

Try to get it right

I can’t lie

All is well (feat. Joy Williams)

Into the blue

When I’m a fool

My queen

Avi Kaplan je nakon dva EP-a objavljena pre dve godine, snimio svoj album prvenac. „Floating on a dream“ objavljen je 20. maja. Prethodila su mu dva singla koja su objavljena ranije. Bivši pevač acapella grupe Pentatonix, je sa sva tri izdanja dokazao i uverio nas da je solo karijera pravi muzički pravac za njega. Ne možete ostati ravnodušni slušajući njegov neverovatan bas vokal sa mnogim iznenadnim transformacijama (ovo se posebno odnosi na poslednju pesmu na albumu, koju kada slušam, imam utisak da je peva neki drugi pevač).

Pravo je uživanje slušajući pesme sa ovog albuma i fantastičan vokal koji poseduje Avi Kaplan. Volim acapella, naravno i Pentatonix jer su snimali sjajne autorske pesme i obrade, ali mislim da je Avi trebalo mnogo ranije da počne solo karijeru. Dokaz za to je i ovaj odličan album.

The same

The opposite

You will never work in television again

Pana-vision

The smoke

Speech bubbles

Thin thing

Open the floodgates

Free in the knowledge

A hairdryer

Waving a white flag

We don’t know what tomorrow brings

Skrting on the surface

The Smile je ime novoformirane grupe koju su osnovala dva člana Radiohead-a. Thom Yorke (vokal i gitara) i Jonny Greenwood (bas gitara), zajedno sa džez bubnjarom Tom Skinner-om, snimili su svoj prvi album, svirajući na njemu i mnoge druge instrumente.

„A light for attracting attention“ je naziv njihovog debi albuma na kome se nalazi trinaest novih pesama. Digitalno je objavljen na netu pre nekoliko dana. Yorke je napisao sve tekstove pesama, dok su muziku potpisala sva trojica muzičara. Da me pojedine pesme podsećaju i liče pomalo na Radiohead, to je normalno. Ali ovo je nešto sasvim novo, sa mešavinom mnogo više različitih muzičkih stilova i žanrova, sa elementima progresivne rok muzike, elektronike, dub-a pa čak i klasike. Dok sam ga prvi put preslušavao, radio sam nešto na kompjuteru, i da budem iskren, rad sam prekinuo nakratko samo kod tri-četiri pesme koje su me primorale da ih neometano čujem. I onda, po ko zna koji put shvatim da pravim grešku i da se ovaj album, kao i većina drugih, mora pažljivo preslušati od prve do poslednje pesme. To „pažljivo“ za mene znači pustiti album, sesti preko puta dva  zvučnika i ne raditi ništa, slušati ga bez ikakvih drugih obaveza i da me ništa ne ometa u tome. Može neko piće pr. kafa koju polako pijem i cigarete uz nju… Tako sam i uradio. Sasvim drugi osećaj slušanja muzike. Kada se završila poslednja pesma, pustio sam ga ponovo.

Album je sjajan. Ako ga niste preslušali do sada, učinite to na isti način kao i ja. Možda nam se muzički ukusi poklope i složite se sa mnom.

Greed

Black wing

Bridge of sighs (with Kenny Wayne Shepherd)

Fighten for life

Love of my life (feat. Vince Gill)

Missionary man (with Kenny Wayne Shepherd)

Gladiator (with Warren Haynes)

Forget her

A moment in heaven

Angel’s blues (with Warren Haynes)

As the world turns

„Fierce bliss“ je treći studijski solo album koji je Ann Wilson, pevačica grupe Heart, objavila pre nekoliko dana. Pravi rok album sa klasičnim rok pesmama i baladama, sa dodatkom bluza.

Za razliku od prethodna dva njena izdanja na kojima se nalaze obrade (osim jedne pesme), na ovom aktuelnom albumu je kombinacija originalnih pesama koje čine većinu i obrada (pogledajte sjajan video spot za pesmu „Love of my life“, dok je za „Bridge of sighs“ koju je komponovao i u originalu izvodi Robin Trower, Ann rekla da je to „najbolja bluz pesma ikada napisana“). Zato nas i ne čudi što ju je snimila. Nastavila je saradnju sa poznatim muzičarima, kao što je to uradila na svom debi albumu. Warren Haynes i Kenny Wayne Shepherd su svojim gitarama u po dve različite pesme, mogu slobodno reći, učinili ovo izdanje još boljim. Kao treči gost pojavljuje se Vince Gill, koji je zajedno sa Ann otpevao već pomenutu pesmu grupe Queen.

Ann Wilson peva i dalje odlično, kao što je to činila godinama u grupi Heart, ili možda čak još bolje. Rok muzika joj baš odgovara, a moglo bi se reći i obrnuto tj, da je Ann sa svojim glasom savršena za rok.