Gabriel Garcia Marquez „Ojos de perro azul“

Neko dira ove ruže

   Pošto je danas nedelja, a kiša više ne pada, hoću da odnesem buket ruža na groblje. Buket crvenih i belih ruža koje ona gaji da bi okitila oltar i napravila vence. Jutro, tužno zbog tmurne i iznenadne zime, podsetilo me je na ono brdo gde stanovnici sela ostavljaju svoje mrtve. Brdo je golo, nema ni jednog jedinog drveta na njemu. Tako je pusto da vetar nema šta da uskovitla osim mrvica proviđenja koje se sležu čim vetar stane. Pošto je kiša prestala, a podnevno sunce osušilo blato na padinama, mogao bih svratiti do groba u kojem počiva moje detinjo telo, koje se već raspalo i saživelo s puževima i korenjem.

   Ona kleči pred svojim svecima, obuzeta molitvom otkako sam se primirio posle prvog pokušaja da priđem oltaru i pokupim najrumenije i najsvežije ruže. Mislio sam da ću uspeti: ali lampica koja je počela da treperi trgla ju je iz zanosa. Odmah je podigla glavu i bacila pogled na stolicu u uglu, a osećam da je mislila: „Opet onaj vetar“, jer je stvarno nešto krckalo oko ortala i cela prostorija se za trenutak zatalasala, kao da se uskomešao talog uspomena koje su se godinama tu slegale. Reših da sačekam sledeću priliku jer je ona i dalje bila budna. Dok je posmatrala stolicu, mogla je osetiti šum mojih ruku pored njenog lica. Sad moram da sačekam trenutak kada će se povući u susednu sobu i prileći da odspava uvek istu i nepromenljivu nedeljnu siestu. Možda ću tad uspeti da se iskradem s ružama i da se vratim pre nego što ona ponovo uđe u sobu i sedne da posmatra onu stolicu.

   Prošle nedelje bilo mi je mnogo teže. Morao sam da čekam skoro dva sata, koliko je njoj trebalo da se udubi u molitvu. Dugo se vrtela po sobi s ružama pre nego što ih je stavila na oltar. Zatim je izišla u hodnik i skrenula prema susednoj sobi. Znao sam da je otišla po lampu. Kasnije je prošla pored vrata. Kad sam je ugledao u svetlosti hodnika, njenu tamnu široku haljinu i ružičaste čarape, učinilo mi se da gledam istu onu devojčicu koja se pre četrdeset godina nagnula nad mojim krevetom i rekla: „Otkad su mu stavili štapiće, oči su mu otvorene i tvrde.“ Izgledala je isto kao da se vreme zaustavilo tog davnog avgustovskog dana, kada su je žene dovele, pokazale leš i rekle: „Plači. Bio ti je kao brat.“ Ona se naslonila na zid i poslušno počela da plače. A nije se još ni od kiše osušila.

   Ima već tri-četiri nedelje kako pokušavam da se prikradem ružama, ali ona je budno čuvala oltar. Za dvadeset godina, koliko je provela u ovoj kući, nije nikada tako ljubomorno pazila na ruže kao tada. Prošle nedelje, kada je otišla po lampu, uspeo sam da odaberem najlepše ruže. Nikada nisam bio bliže ostvarenju svojih namera nego u tom trenutku. Ali kada sam mislio da pođem prema stolici, čuo sam njene korake u hodniku, tako da sam morao na brzinu da vratim ruže na oltar. Istog trenutka se ona pojavila na vratima, držeći lampu u uzdignutoj ruci.

   Imala je tamnu haljinu i ružičaste čarape, ali lice kao da joj je bilo obasjano otkrovenjem. Tada nije ličila na ženu koja već dvadeset godina gaji ruže u bašti, već na devojčicu koju su one avgustovske večeri odveli u sobu da se presvuče. Posle četrdeset godina vraćala se s lampom u ruci, ali ostarela i ugojena.

   Moje cipele još su bile prekrivene slojem blata, mada su se dvadeset godina sušile pored ugašenog ognjišta. Jednog dana sam otišao da ih uzmem. To se dogodilo pošto su zatarabili vrata, skinuli hleb i grančicu aloja s dovratka i odneli nameštaj, sve osim one stolice u uglu kojom se koristim od tada. Znao sam da su ostavili cipele da se suše i da su ih zaboravili kada su odlazili. Zato sam rešio da ih uzmem.

   Ona je došla mnogo kasnije. Toliko je vremena prošlo da se miris mošusa potpuno pomešao s mirisom prašine i sitnim, suvim zadahom buba. U kući nije bilo nikoga osim mene. Sedeo sam u uglu, čekajući. Naučio sam da razlikujem šum drveta koje truli od lelujanja vazduha koji se pod teretom godina slegao u zatvorenim sobama. Tada se pojavila ona. Stajala je na vratima držeći u ruci kofer i zeleni šešir, a na sebi je imala haljinu koju nije skinula od tog dana. Bila je mlada. Nije još počela da se goji, niti su joj čarape bile zategnute oko članaka kao sada. Kada je otvorila vrata, ja sam bio pokriven prašinom i paučinom, a u nekom uglu ćutao je zrikavac koji mi je pevao dvadeset godina. Ali, uprkos svemu, paučini, prašini, zrikavcu, koji je iznenada zaćutao i uzrastu pridošle žene ja sam u njoj prepoznao devojčicu koja je onog olujnog avgustovskog dana pošla sa mnom u štalu da tražimo ptičja gnezda. Dok je stajala na vratima, s koferom i zelenim šeširom, činilo mi se da će početi da vrišti i govori ono što je rekla kada su me našli u štali, kako ležim na leđima u travi, čvrsto držeći gredu koja se odvalila sa srušenog stepeništa. Dok je otvarala vrata, šarke su škripale, a s tavanice je padala u naletima gusta prašina, kao da ju je neko odvaljivao udarcima čekića. Zastala je na pragu mraka. Trenutak kasnije zakoračila je u sobu i rekla: „Dete… dete!“ kao da je htela da probudi nekoga ko spava. Ja sam ukočeno sedeo na stolici i nisam se pomaknuo.

   Mislio sam da je došla samo da vidi sobu, a ona je ostala da živi u toj kući. Provetrila je sobu, a učinilo mi se kao da je otvorila kofer iz kojeg je izbio stari miris mošusa. Ostali su odneli nameštaj i odelo, a ona je ponela samo mirise koje je posle dvadeset godina vratila na svoje mesto. Doterala je mali oltar koji je sad izgledao isto kao ranije. Njeno prisustvo, samo njeno prisustvo, bilo je dovoljno da se obnovi sve ono što se nemilosrdno vreme godinama trudilo da uništi. Od tada spava i jede u susednoj sobi, a ostalo vreme provodi ovde u nečujnom razgovoru sa svecima. Popodne ima običaj da sedne na stolicu za ljuljanje pored vrata. Sedi, krpi stvari i uslužuje one koji dođu da kupe cveće. Uvek se ljulja kad krpi stvari. A kada neko dođe po buket ruža, zavuče novac u presavijenu maramu zavezanu oko struka i ravnodušno kaže: „Uzmite one koje se nalaze na desnoj strani. One levo su za svece.“

   Dvadeset godina je provela u toj stolici, krpeći stvari, ljuljajući se, posmatrajući stolicu u uglu kao da ne pazi onog dečka s kojim je provela mnoge dane svog detinjstva, već oduzetog unuka koji sedi u tom uglu od dana kada je baba napunila pet godina.

   Kad sagne glavu, pokušaću da priđem tužama. Ako uspem, otići ću na brdo, ostaviću ih na grobu, a zatim ću se vratiti na svoju stolicu da čekam dan kad se ona neće pojaviti na vratima i kad će samo tišina dopirati iz susedne sobe.

   Taj dan biće drukčiji jer ću ja morati da iziđem i javim nekome da žena koja gaji ruže i živi sama u onoj oronuloj kući, moli da dođu četiri čoveka da je prenesu na brdo. Tad ću ostati da samujem u sobi. Ali ona će biti zadovoljna. Uvek je mislila da nedeljom duva vetar koji dira njene ruže na oltaru. Tada će znati da to nije bio vetar.

Monolog Isabele dok posmatra kišu u Makondu

   Zima se iznenada sručila na nas u nedelju, kada smi izlazili s mise. Niko nije očekivao pljusak u nedelju ujutru. Misa se završila i, pre nego što su žene mogle da dohvate svoje suncobrane, dunuo je gust i mračan vetar koji je kovitlao ukrug prašinu i suvi majski šljunak. Neko pored mene reče: „Ovaj vetar miriše na kišu“. Ja sam to znala od trenutka kada smo izašli iz atrijuma i kad sam iznenada osetila neko rastezanje u trbuhu. Muškarci su trčali do susednih kuća, držeći jednom rukom šešire, a drugom maramice da bi se štitili od vetra i prašine. Nebo se pretvori u sivu, pihtijastu masu koja je lebdela na četvrt metra iznad naših glava.

   Ostatak jutra maćeha i ja provele smo sedeći pored ograde na verandi, radujući se što će kiša, posle šest meseci vrelog leta i zagušljive prašine, osvežiti ožedneli ruzmarin i nar u saksijama. U podne, miris uzorane zemlje koja prestade da podrhtava, probuđenog i oporavljenog zelenila, pomeša se sa svežim i zdravim mirisom kiše i ruzmarina. Za ručkom otac reče; „Pljusak u maju je znak da će biti puno kiše.“ Maćeha, čije je lice blistalo u iščekivanju novog godišnjeg doba, osmehnu se i dodade: „Čula si to u propovedi.“ I otac se osmehivao. Slatko je ručao, a zatim otišao na verandu da spava ili sanja u budnom stanju.

   Celo popodne kiša je ravnomerno dobovala. Činilo nam se da u tom ujednačenom i smirenom zvuku čujemo kišu kao iz nekog voza kojim se dugo putuje. Nismo ni primetili da je kiša prodirala u naša čula suviše duboko. Kad je osvanuo ponedeljak, morali smo da zatvorimo vrata zbog hladnog i oštrog vetrića koji je duvao iz dvorišta. Čula su nam tada bila prepuna kiše, a ujutru se voda prelila. Maćeha i ja smo ponovo posmatrale baštu. Suva majska zemlja kestenjaste boje pretvorila se u toku noći u tamnu i mekanu masu koja je ličila na sapun. Između saksija su tekli potoci vode. „Noćas je kiša zalila cveće više nego dovoljno“, reče maćeha. Primetila sam da na njenom licu više nije bilo osmeha. Radost prethodnog dana ustupila je mesto mlohavoj i neraspoloženoj zabrinutosti. „I meni se čini“, rekoh. „Treba reći seljacima da ih unesu na verandu, da ih tu ostavimo dok se ne razvedri.“ Tako i učiniše, ali kiša je rasla kao neko golemo drvo među ostalim stablima. Otac je sedeo na istom mestu kao juče, ali kišu nije ni spominjao. Samo je rekao: „Verovatno sam noćas loše spavao jer me kičma boli otkako nisam ustao.“ Sedeo je oslonjen na ogradu, s nogama na stolici i s licem okrenutim prema pustoj bašti. Nije hteo da ruča, a progovorio je tek uveče: „Pljušti kao da se nikad neće razvedriti.“ Tad sam se setila letnjih meseci. Setila sam se avgusta, onih dugih i nepomičnih siesti, kada bi pod teretom podneva prilegli na krevet kao da ležemo u samrtnu postelju. Odelo se lepilo za oznojeno telo, spolja je dopiralo uporno i gluvo zujanje vremena, koje je bilo nepomično. Pogled mi pade na oprane zidove i na spojeve između dasaka koji su se proširili od vlage. Pogledah baštu, prvi put praznu, jasminovo drvo, oslonjeno o zid, koje je odavno čuvalo sećanje na moju majku. Videh oca kako sedi u stolici za ljuljanje i odmara bolnu kičmu podprtu jastucima. Njegove tužne oči gubile su se u lavirintu kiše. Opet se setih avgustovskih noći u čijoj se neverovatnoj tišini ne čuje ništa osim onog večnog zvuka zemlje koja se obrće oko svoje zarđale i nepodmazane ose. Osetih kako me odjednom pritiska neka teška tuga.

   Ceo ponedeljak protekao je u pljusku, isto kao prethodni dan. Međutim, činilo mi se da pljušti drukčije jer sam u srcu osećala nešto drugo, neku gorčinu. Pred veče čuh neki glas pored sebe: „Baš je ova kiša dosadna.“ Ne okrećući glavu, prepoznah Martinov glas. Znala sam da je sedeo pored mene, da je govorio i da je na licu imao onaj uobičajeni, hladan, zapanjeni izraz, koji se nije promenio čak ni posle onog tmurnog decembarskog jutra kada smo se venčali. Od tada je prošlo pet meseci, a ja sam sada bila u drugom stanju. Martin je bio tu, pored mene, govorio je da mu je dosadila kiša. „Nije kiša dosadna“, rekoh. „Nego je pusta bašta odviše tužna, a još jadnija su stabla koja moraju da kisnu jer nemaju kud da se sklone.“ Okrenuh se prema njemu, ali Martin je nestao. Ostao je samo glas koji mi je govorio: „Po svemu sudeći, neće se nikada razvedriti.“ A kad sam se okrenula prema glasu, ugledala sam samo praznu stolicu.

   U utorak je u bašti osvanula jedna krava. Izgledala je kao brdo gline u svojoj tvrdoj i prkosnoj nepokretnosti. Papci su joj bili utonuli duboko u blato, a glavu je držala pognuto. Celo jutro seljaci su pokušavali da je oteraju odatle motkama i ciglama, ali krava ni da makne: tvrdoglavo i nepokolebljivo, stajala je na istom mestu, papci su joj više tonuli u blato, a pognuta glava ponizno je odolevala kiši. Seljaci su je terali sve dok ih strpljiva tolerancija moga oca nije prekinula: „Pustite je na miru“, reče im. „Otići će ona kao što je i došla.“

   U utorak uveče voda me je bolno pritiskala kao klin u srcu. Svežina prvog jutra pretvarala se u toplu i lepljivu vlagu. Nije bilo ni toplo ni hladno, nego kao u nekoj groznici. Noge su nam se znojile u cipelama. Nismo znali šta je gore: gola koža ili dodir kože i odela. Svi kućni poslovi bili su prekinuti. Sedeli smo svi na verandi, ali nismo posmatrali kišu kao prvog dana. Nismo više osećali da pljušti. Ništa se nije videlo, osim kontura krošnji u magli tužnog, pustog sumraka koji je u ustima ostavljao ukus s kojim se čovek budi pošto je sanjao neku nepoznatu osobu. Pošto sam znala da je utorak, setila sam se blizanki Svetog Jeronima, slepih devojčica, koje su jednom nedeljno dolazile u našu kuću da nam pevaju jednostavne pesmice rastužene gorkom bespomoćnošću svojih čudotvornih glasova. U kiši sam čula pevanje slepih devojčica zamišljajući ih kako čuče u nekom ćošku kod kuće, čekajući da prestane kiša da bi izašle da pevaju. Tog dana neće doći blizanke Svetog Jeronima, pomislih. Neće doći ni prosjakinja koja je imala običaj da dođe na verandu posle sieste, svakog utorka,  moleći da joj damo večitu grančicu matičnjaka.

   Tog dana poremetio nam se redosled obeda. Maćeha je u vreme sieste iznela običnu supu s parčetom bajatog hleba. U stvari, nismo jeli od ponedeljka uveče. Ne samo da smo prestali da jedemo nego mi se činilo da smo prestali i da mislimo. Opijeni kišom, ukočili smo se predajući se rezignirano rušilačkoj snazi prirode. Tog popodneva pomerila se samo krava u bašti. Duboko mukanje je iznenada potreslo njen trbuh, a papci joj utonuše još dublje u blato. Nepomično je stajala još pola sata. Činilo mi se da je mrtva, ali da ne može da se skljoka samo zato što je u toku života stekla naviku da stoji na kiši nepomično. I tako je stajala do trenutka kada je telo nadjačalo naviku. Prednje noge joj pokleknuše (tamne, sjajne sapi još su se držale uspravno u poslednjem naporu agonije), balava njuška zari se u blato i najzad se krava sruči pod težinom sopstvenog tela u tihoj, sporoj i dostojanstvenoj ceremoniji konačnog sloma. „Dotle je, znači, došlo“, reče neko iza mene. Okrenula sam se da vidim ko govori i ugledah prosjakinju koja se probijala kroz pljusak da bi molila za svoju grančicu matičnjaka.

   U sredu bih se, možda, navikla na ovaj neobični ambijent da nisam otišla u trpezariju gde sam ugledala sto prislonjen uza zid na kojem je bio nagomilan nameštaj. Sa strane je prethodne noći improvizovana brana, napravljena od nagomilanih kofera i kutija s raznim kućnim predmetima. Taj prizor izazvao je u meni užasno osećanje praznine. Nešto se, svakako, dogodilo u toku noći. Kuća je sva bila u neredu; gologrudi i bosi seljaci, u pantalonama čije su nogavice bile zavrnute do kolena, prenosili su nameštaj u trpezariju. U izrazu lica ovih ljudi i u njihovim užurbanim pokretima osetila sam slomljenost okrutnog prkosa, nametnute i ponižavajuće inferiornosti u odnosu na kišu. Svi moji pokreti bili su besciljni i bezvoljni. Osećala sam se kao neka pusta livada zasejana algama i lišajem, lepljivim i mekim gljivama, oplođena odvratnom florom vlage i magle. U salonu sam posmatrala haotičan prizor nagomilanog nameštaja kad čuh glas maćehe koja me je upozoravala da moram da se čuvam da ne dobijem zapaljenje pluća. Tek tada sam primetila da su mi noge bile u vodi do članaka, da je kuća bila poplavljena, da je pod bio prekriven debelim slojem lepljive i ustajale vode.

   U sredu u podne još nije bilo svanulo. Pre tri sata po podne spustila se noć koju smo očekivali, bolešljiva noć koja je odjekivala sporim, ravnomernim, nemilosrdnim dobovanjem kiše u dvorištu. Zatim je nastupila preuranjena zora, meka i žalosna, koja je rasla usred ćutanja seljaka sklupčanih na stolicama prislonjenim uza zidove. Tako su se povukli pred neobičnim poremećajem prirode. A tad su počele da nam stižu vest s ulice. Nije ih niko prenosio. Jednostavno su pristizale, tako tačne, tako konkretne. Činilo mi se da ih je prenosilo blato koje je teklo ulicama noseći razne kućne predmete, đubre, ostatke neke daleke katastrofe, otpatke i uginule životinje. Događaje koji su se odigrali u ponedeljak, kada je kiša bila samo predznak nastupajuće zime, doznali smo tek dva dana kasnije. U sredu su stigle prve vesti koje kao da je prenosila unutrašnja snaga oluje. Saznali smo da je crkva poplavljena i da će se, po svoj prilici, srušiti. Neko ko tako nešto nije mogao pouzdano znati reče; „Voz stoji pred mostom još od ponedeljka. Čini se da je bujica odnela šine.“ Takođe smo saznali da je jedna bolesna žena nestala iz svog kreveta i da su je popodne zatekli kako plovi po dvorištu.

   Užasnuta, obuzeta strahom i poplavom, podvila sam noge i smestila se u stolicu za ljuljanje. Gledala sam pravo u vlažni mrak koji je bio pun uznemiravajućih predosećanja. Maćeha se pojavi u udubljenju vrata noseći lampu nad uzdignutom glavom. Izgledala je kao neki poznati duh, a to me nije ni iznenadilo ni uplašilo jer sam se osećala kao deo tog natprirodnog sveta. Prišla mi je, s lampom iznad dignute glave, šljapkajući po vodi u hodniku. „Sad treba da se pomolimo bogu“, reče. Videh njeno suvo, ispucano lice. Izgledala je kao živi leš, kao da je sazdana od neke materije koja nije ljudska. Držala je u drugoj ruci brojanice. Stala je preda me i rekla: „Da se pomolimo bogu. Voda je otvorila grobove i jadni mrtvaci sad plove po poplavljenom groblju.“

   Možda sam te noći malo spavala pre nego što me je iza sna trgao prodoran i oštar zadah koji je podsećao na trulež. Snažno sam prodrmala Martina, koji je hrkao pored mene. „Osećaš li?“ upitah ga. „Šta?“. „Smrad“, odgovorih. „Sigurna sam da je smrad leševa koji plove ulicama.“ Ta pomisao me je užasavala, ali Martin se samo okrenuo prema zidu i rekao pospanim glasom, u kome je bilo prekora: „Čini ti se. Trudnim ženama se svašta može pričiniti.“

   U četvrtak ujutru nestade smrada, a s njim nestade i osećanja prostora. Osećanje vremena bilo je poremećeno prethodnog dana, a sada se potpuno izgubilo. Nije postojao četvrtak, jer se taj dan pretvorio u opipljivu, pihtijastu masu kroz koju smo morali da se probijamo rukama da bismo dospeli do petka. U tom danu nije bilo ni ljudi ni žena. Maćeha, otac, seljaci, svi oni su bili ugojena i neuverljiva tela koja su se kretala po zimskoj močvari. Otac mi se obrati: „Ne miči se odavde dok ja ne dođem po tebe“, a glas mu je bio dalek i posredan. Nisam ga čula, već sam ga opipala. Sva čula su mi bila obamrla osim čula dodira.

   Ali otac nije došao po mene; izgubio se negde u vremenu. Kada se smračilo, pozvala sam maćehu i zamolila je da me odvede u spavaću sobu. Utonula sam u miran, glatki san koji je trajao celu noć. Sutradan sam zatekla istu atmosferu: nije imala ni boju, ni miris, ni temperaturu. Čim sam se probudila, skočila sam u fotelju u kojoj sam ostala ukočena jer sam osećala da se jedan deo moje svesti još nije rasanio. Uto čuh dugo i žalosno pištanje voza, koji je bežao od severnih brda. „Negde je sigurno počelo da se razvedrava“, pomislih. Učini mi se da neko iza mene pita: „Gde?…“ „Ko je to?“ upitah, okrećući se. Ugledah maćehu, koja se svojom dugačkom, mlitavom rukom oslanjala o zid. „Ja sam“, reče. A ja nastavih: „Čuješ li?“. Ona odgovori da čuje, da se, možda, u okolini razvedrilo, da su, verovatno, popravili šine. Zatim mi prinese poslužavnik s doručkom koji se pušio. Mirisao je na sos od luka i vrelu mast. Bio je to tanjir supe. Uznemireno upitah maćehu koliko je sati. Tiho, glasom koji je imao ukus mlitave rezignacije, ona mi reče: „Mora da je oko pola tri. Bez obzira na sve, voz ne kasni.“ Ja uzviknuh: „Pola tri! Je li moguće da sam toliko spavala?“ Ona me umiri: „Nisi dugo spavala. Sigurna sam da još nije prošlo tri.“ Drhtalaa sam, osećajući da mi tanjir klizi iz ruku: „Pola tri, petak…“ Ali ona me neljudski staloženim glasom ispravi: „Pola tri, četvrtak, dete. Pola tri, ali još nije prošao četvrtak.“

   Ne znam koliko sam dugo bila u stanju polusna u kojem su mi čula bila umrtvljena. Samo znam da sam posle beskrajno dugog vremena čula neki glas u susednoj sobi: „Sad možeš da gurneš krevet na drugu stranu.“ Bio je to neki umorni glas, ali ne bolesnika, već nekoga ko se već oporavljao od bolesti. Zatim sam čula cigle u vodi. Bila sam ukočena pre nego što sam shvatila da ležim. Uto osetih golemu prazninu. Osetih strašnu, treperavu tišinu kuće, neverovatnu nepomičnost koja je prožimala sve predmete. Osećala sam da mi se srce pretvorilo u parče leda. „Umrla sam“, pomislih. „Bože, pa ja sam mrtva.“ Skočih iz kreveta i povikah; „Ada! Ada!“ Neumoljivi Martinov glas odgovarao mi je sa strane: „Ne mogu da te čuju jer su izišli.“ Tek tada sam primetila da se razvedrilo i da je svuda vladala tišina – mir, neočekivano i duboko blaženstvo, savršenstvo koje, verovatno, liči na smrt. Zatim su se čuli koraci u hodniku. Čuo se razgovetan i živ glas. Onda je osvežavajući vetrić udario na vrata, brava je zaškripala, iznenada se pojavilo tvrdo telo, kao neki zreli plod, koje je palo u dubinu cisterne u dvorištu. Nešto u vazduhu ukazivalo je na prisustvo nevidljive osobe koja se osmehivala u mraku. „Bože“, pomislih, zbunjena pobrkanim vremenom. „Ne bi me iznenadilo kada bi me sad pozvali na misu koja je održana prošle nedelje.“

Odlomak iz knjige „Oči plavog psa“ (Gabriel Garcia Marquez „Ojos de perro azul“), izdanje RAD, 1980.

Prekucane dve priče: „Neko dira ove ruže“ i „Monolog Isabele dok posmatra kišu u Makondu“.

Franz Kafka „Gesammelte erzahlungen“

Prolaznici koji trče

   Kad šetamo noću ulicom i kad neki čovek, vidljiv već izdaleka – jer ulica pred nama se penje, a uštap je – natrči na nas, mi ga nećemo ščepati, čak iako je slab i u ritama, čak iako neko juri za njim i viče, nego ćemo ga pustiti da trči i dalje.

   Jer noć je, i mi nimalo nismo krivi što se ispred nas penje ulica obasjana mesečinom, a osim toga, možda se njih dvojica jure zabave radi, možda obojica gone nekog trećeg, možda je prvi nevino progonjen, možda drugi želi da ubije, pa bismo postali saučesnici u ubistvu, možda njih dvojica i ne znaju jedan za drugog, nego svaki na sopstvenu odgovornost trči u svoju postelju, možda su to mesečari, možda je prvi naoružan.

   I najzad, zar mi ne smemo biti umorni, zar nismo popili toliko vina? Srećni smo što više ne vidimo ni onog drugog.

Iznenadna šetnja

  Kad čovek uveče kao da se konačno odlučio da ostane kod kuće, kad navuče domaću haljinu i kad posle večere sedne za sto, kraj svetiljke, i uzme da se bavi onim poslom ili onom igrom posle čijeg dovršetka po navici polazi na spavanje, kad je napolju ružno vreme, usled čega ostajanje kod kuće biva razumljivo samo po sebi, i kad čovek, mada je toliko vremena već proveo pritajen za stolom da bi izlaženje moralo prouzrokovati opšte čuđenje, i mada je sad stepenište već mračno, a kapija zaključana, – kad čovek onda uprkos svemu tome ustane, obuzet iznenadnom nelagodnošću, kad promeni kaput i za tili čas se pojavi obučen za ulicu, i kad izjavi da mora izaći pa to, posle kratkog pozdrava, i učini, s utiskom da je za sobom ostavio više ili manje ljutnje, već prema brzini s kojom zatvara vrata stana, kad se nađe na ulici, s udovima koji izuzetnom pokretljivošću odgovaraju na ovu već neočekivanu slobodu koja im je pala u deo, kad čovek, zahvaljujući ovoj jednoj odluci, oseti da je u njemu sabrana svekolika sposobnost za donošenje odluka, kada, pridajući tome značaj veći od uobičajenog, uvidi da se u njemu nalazi zapravo više snage nego potrebe da lako izazove i podnese čak i najbržu promenu, i kad tako korača niz dugačke ulice – onda je taj čovek za to veče potpuno izašao iz kruga svoje porodice, koja se gubi u nesuštastvenosti, dok se sam čovek, potpuno čvrst, crn od oštre omeđenosti, lupajući se po bokovima, uzdiže put svoga istinskog obličja.

  Sve se to još pojačava kad u taj pozni večernji čas čovek poseti nekog prijatelja da bi video kako mu je.

Jahač na kanti za ugalj

  Potrošen sav ugalj; kanta prazna; lopata besmislena; odiše hladnoćom; soba prepunjena mrazom; pred prozorom drveće ukočeno pod injem; nebo: srebrn štit okrenut protiv onoga ko od njega traži pomoć. Moram nabaviti uglja, ta ne smem se smrznuti; iza mene nemilosrdna peć, predamnom isto takvo nebo, i usled toga moram projahati tačno između njih i u sredini potražiti pomoć kod trgovca ugljem. Ali on je već oguglao na moje obične molbe, moram mu sasvim jasno dokazati da nemam više ni trunčice uglja i da on stoga za mene znači pravo sunce na nebu. Moram doći kao prosjak koji krkljajući od gladi hoće da skonča na kućnom pragu, pa se kuvarica zbog toga odlučuje da mu nalije talog preostao od poslednje kafe; isto tako trgovac, besan, ali obasjan zrakom zapovesti „Ne ubij!“, mora da mi tresne punu lopatu uglja u kantu.

  To mora odlučiti već način na koji ću se pojaviti; zato jašem onamo na kanti. Kao jahač na kanti, sa rukom gore na dršci, na najjednostavnijim dizginima, tegobno se kotrljam niz stepenice; ali dole se moja kanta uspravlja, predivno, predivno; ni kamile, polegle po zemlji, protresajući se pod goničevim štapom. ne ustaju lepše.

  Kroz zamrznutu ulicu prolazimo ravnomernim kasom; često se uzdižem do visine prvih spratova; nikada se ne spuštam do kućnih vrata. I izvanredno visoko lebdim pred trgovčevim podrumom, u kojem on, duboko dole, sedi šćućuren za stočićem i piše; da ispusti preveliku jaru, otvorio je vrata.

  „Trgovče!“, vičem glasom oprljenim od zime, umotan u oblake smrznutog daha, „molim te, trgovče,  daj mi malo uglja. Moja kanta je već toliko prazna da mogu jahati na njoj. Budi tako dobar. Čim budem mogao, platiću ti.“

  Trgovac prislanja šaku na uho. „Čujem li dobro?“, upitao je preko ramena ženu, koja sedi na banku kraj peći i plete.“čujem li dobro? Neka mušterija.“

  „Ja ne čujem baš ništa“, reče žena, mirno dišući nad iglama za pletenje, ugodno zagrejanih leđa.

  „O, da“, vičem, „ja sam to; stara mušterija; veoma sam vam privržen; samo što sam u ovom trenutku bez sredstava.“

  „Ženo“, reče trgovac, „jeste, neko je napolju; ama toliko se ne mogu prevariti; to mora biti neka stara, veoma stara mušterija, kad tako ume da mi se obraća srcu.“

  „Šta ti je, čoveče?“, reče žena pritiskajući ručni rad na grudi da se za trenutak odmori, „nema nikoga, ulica je pusta, sve naše mušterije su snabdevene; mogli bismo za nekoliko dana da zatvorimo radnju i da se odmorimo.“

  „Ali ja sedim ovde na kanti“, uzvikujem, a bezosećajne suze od hladnoće zastiru mi oči, „molim vas, pogledajte uvis; odmah ćete me primetiti; molim vas za lopatu uglja; a ako mi date dve, učinićete me presrećnim. Ta sve ostale mušterije su već podmirene. Ah, da ga već mogu čuti kako lupka u kanti.“

  „Evo me“, reče trgovac i kreće, kratkonog, da se popne uz podrumske stepenice, ali žena se već našla pored njega, čvrsto ga hvata za mišicu i kaže: „Ostaćeš ovde. Ako se ne okaniš svoje tvrdoglavosti, ja ću otići gore. Seti se kako si teško kašljao noćas. Ali zbog posla, makar bio i zamišljen, zaboravljaš i ženu i dete i žrtvuješ pluća. Ja ću poći,“ „Ali onda mu nabroj sve sorte koje imamo na lageru, cene ću ti dovikivati odavde.“ „Dobro“, kaže žena i penje se na ulicu. Naravno, odmah me ugleda. „Gospođo ugljarko“, dozivam je, „primite moj ponizan pozdrav, samo lopatu uglja; odmah u ovu kantu; ja ću je sam odneti kući; lopatu onog najlošijeg. Platiću punu cenu, razume se, ali ne odmah, ne odmah.“ Kako bruje poput zvona te dve reči „ne odmah“ i kako se, smućujući pamet, propliću sa večernjom zvonjavom što je upravo odjeknula sa obližnjeg crkvenog tornja!

  „No, šta hoće?“, viče trgovac. „Ništa“, odvikuje mu žena, „pa i nema ničega; niti što vidim, niti što čujem; samo što odbija šest sati, pa ćemo zatvoriti radnju. Hladnoća je strahovita; sutra ćemo,  po svoj prilici, imati još mnogo posla.“

  Ona ništa ne vidi i ništa ne čuje; ali ipak dreši kecelju i pokušava da me njome oduva. Nažalost, to joj polazi za rukom. Moja kanta ima sva preimućstva dobrog jahaćeg grla, ali otporne snage nema; suviše je laka; ženska kecelja joj može oduvati noge sa zemlje.

  „Zla ženo“, vičem još za njom, dok ona, vraćajući se poslu, upola prezrivo a upola zadovoljno mlatara šakom po vazduhu, „zla ženo! Molio sam za lopatu najlošijeg uglja, a ti mi je nisi dala.“ I s tim rečima penjem se u regione ledenih planina i nestajem da se nikad više ne pojavim.

Sused

  Moja radnja sva počiva na mojim plećima. Dve devojke sa pisaćim mašinama i poslovnim knjigama u predsoblju, moja soba sa pisaćim stolom, kasom, stolom za konferencije, foteljom i telefonom, to je sav moj radni aparat. Sasvim jednostavno da se nadgleda, sasvim jednostavno da se vodi. Ja sam vrlo mlad i poslovi se samo kotrljaju preda mnom. Ne žalim se, ne žalim se.

  Od nove godine jedan mlad čovek je bez mnogo dvoumljenja najmio prazan stan u susedstvu kiji sam ja, zahvaljujući svojoj nespretnosti, toliko vremena oklevao da iznajmim. I onde je bila soba sa predsobljem, ali osim toga i kuhinja. – Sobu i predsoblje sam, svakako, mogao da iskoristim – moje dve činovnice su se već ponekad osećale preopterećene – ali šta mi je trebala kuhinja? Ovo sitničavo ustezanje bilo je krivo što sam dozvolio da mi uzmu taj stan. Sad se u njemu nalazi onaj mladi čovek. Ime mu je Haras. Ne znam šta on ovde zapravo radi. Na vratima piše:“Haras, kancelarija“. Dao sam nalog da sakupe obaveštenja, i saopštili su mi da je to radnja slična mojoj. Nije baš mogućno upozoriti da mu ne daju kredit, jer posredi je ipak mlad, poletan čovek, koji, možda, pred sobom ima lepu budućnost, ali ne može se baš ni savetovati da mu se daje kredit. jer zasada po svemu sudeći on ne raspolaže nekim imetkom. Uobičajeno obaveštenje koje vam daju što zaslužuje.

  Ponekad srećem Harasa na stepenicama; mora biti da mu se uvek izvanredno žuri, jer prosto prošiša pored mene. Nisam ga još dobro ni video, a on već u ruci spremno drži ključ od kancelarije. Za tili čas otvori vrata. Šmugne unutra kao pacovski rep, i ja ponovo stojim pred pločom „Haras, kancelarija“, koju sam pročitao mnogo češće nego što zaslužuje.

  Bedni tanki zidovi što izdaju čoveka koji časno radi, a nečasnog prikrivaju. Moj telefon se nalazi na zidu koji me razdvaja od mog suseda. Ali ja to ističem samo kao posebno ironičnu činjenicu. Čak i kad bi visio na suprotnom zidu, u susednom stanu bi se sve čulo. Odvikao sam se od toga da telefonirajući pominjem imena mušterija. Ali, naravno, nije potrebno mnogo lukavosti da se imena pogode na osnovu karakterističnih, ali neizbežnih obrta u razgovoru. – Ponekad, sa slušalicom na uhu, podbadan nemirom, na vrhovima prstiju pocupkavam oko aparata, a ipak ne mogu sprečiti odavanje tajni.

  Naravno, usled toga moje poslovne odluke postaju nesigurne, glas mi počinje podrhtavati. Šta radi Haras dok ja telefoniram? Kad bih hteo da veoma preterujem – a na to smo često prinuđeni da bismo razjasnili stvari – mogao bih reći: Harasu nije potreban telefon, on se služi mojim, primakao je kanabe zidu i osluškuje, dok ja moram pritrčati telefonu kad zazvoni, primati na znanje želje mušterija, donositi dalekosežne odluke, nadugačko i naširoko ubeđivati – a pre svega za sve to vreme nehotice kroza zid podnositi izveštaj Harasu.

  Možda on i ne sačeka kraj razgovora, nego ustane posle onog mesta u razgovoru koje ga je dovoljno obavestilo o celom slučaju, prošiša po svom običaju kroz grad i možda je, pre no što ja okačim slušalicu, već počeo da radi protiv mene.

Mala basna

  „Ah“, reče miš, „svet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio tokiko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati.“ „Treba samo da promeniš pravac trčanja“, reče mačka i pojede ga.

Povratak

  Vratio sam se, prošao kroz kapiju i osvrćem se. Ovo je staro dvorište moga oca. Bare po sredini. Stare, neupotrebljive alatke, isprekrštane, preprečuju put do tavanskih stepenica. Mačka vreba na ogradi. Pocepana marama, nekad u igri vezana za motku, leprša na vetru. Prispeo sam. Ko će me dočekati? Ko čeka iza kuhinjskih vrata? Iz dimnjaka se vije dim, kuva se kafa za večeru. Da li osećaš da si u zavičaju, da si kod kuće? Ne znam, veoma sam nesiguran. To je kuća moga oca, ali svaki deo stoji tu, hladan, uz drugi, kao da je svaki zabavljen sopstvenim poslovima, koje sam delom zaboravio, a delom nikad nisam ni znao. Šta im ja mogu koristiti, šta sam ja njima, pa makar i bio sin svoga oca, staroga zemljoradnika. I ne usuđujem se da zakucam na kuhinjska vrata, samo izdaleka osluškujem, samo izdaleka osluškujem stojeći, a ne u položaju u kojem bi me mogli iznenaditi kao prisluškivača. I pošto osluškujem izdaleka, ne mogu ništa dočuti, čujem samo lagano kucanje časovnika, ili mi se možda samo čini da ga čujem, iz detinjskih dana. Šta se inače zbiva u kuhinji – tajna je onih koji ovde sede, tajna koju oni kriju preda mnom. Što duže čovek okleva pred vratima, to više postaje tuđ. Šta bi bilo kad bi sad neko otvorio vrata i nešto me zapitao? Zar ne bih tada i ja sam bio kao neko ko želi da sakrije svoju tajnu?

Polazak

  Naredio sam da mi izvedu konja iz štale. Sluga me nije razumeo. Sam sam otišao u štalu, osedlao konja i uzjahao ga. Čuo sam kako u daljini svira truba, pa upitah slugu šta to znači. On niti je što znao niti je što čuo. Na kapiji me je zaustavio i upitao: „Kuda jašeš, gospodaru?“ „Ne znam“, rekoh, „samo dalje odavde, samo dalje odavde. Neprestano sve dalje odavde, samo na taj način mogu stići do svog cilja.“ „Ti, dakle, znaš svoj cilj?“, upita on. „Znam“, odgovorih, „pa rekao sam: ‘Dalje odavde’, to mi je cilj.“ „Nisi poneo hranu“, reče on. „Ne treba mi“, odvratih, „putovanje je toliko dugo da ću umreti od gladi ako uz put ništa ne dobijem. Nikakva ponesena hrana ne može me spasti. To je, na svu sreću, zaista ogromno putovanje.“

Odlomak iz knjige „Presuda: Sabrane pripovetke“ (Franz Kafka „Gesammelte erzahlungen“), izdanje Laguna, 2020.

Prekucane pripovetke: „Prolaznici koji trče“, „Iznenadna šetnja“, „Jahač na kanti za ugalj“, „Sused“, „Mala basna“, „Povratak“ i „Polazak“.

Hermann Hesse „Siddhartha“

   „Sidarta je išao šumom već daleko od grada, a znao je samo jedno, da mu nema povratka, da je sa životom koji je godinama vodio nepovratno gotovo i da ga je on do odvratnosti iskusio i iscrpeo. Ptica pevačica koju je sanjao bila je mrtva. Mrtva je bila i ptica u njegovom srcu. Duboko se zapleo u samsaru, upio je u sebe gađenje i smrt sa svih strana, isto kao što sunđer upija vodu dok se ne prepuni. Bio je prezasićen, pun čemera, pun smrti, više ništa na svetu nije postojalo što je moglo da ga privuče, obraduje ili uteši.

   Žarko je želeo da više ne zna za sebe, da stekne mir, da bude mrtav. Kad bi samo grom hteo da ga spali! Kad bi naišao neki tigar i rastrgao ga! Kad bi bar postojalo vino, neki otrov kojim bi se opio i došao do zaborava i zaspao da se više ne probudi! Da li je postojala prljavština kojom se nije uprljao? Zar je moglo da se i dalje živi? Zar je moglo da se i dalje diše, da se uvek iznova udiše i izdiše vazduh, ponovo oseća glad i jede, ponovo spava i ponovo leži pored neke žene? Zar to trčanje u krug još nije bilo završeno i okončano?

   Sidarta je stigao do velike reke u šumi, one iste preko koje ga je jednom prevezao skeledžija, u vreme kad je još bio mladić i dolazio iz Gotaminog grada. Na toj reci se zaustavio i s oklevanjem stajao na obali. Osećao je malaksalost od umora i gladi, a uostalom, čemu bi pa služilo da ide dalje, ka kakvom cilju? Ne, ciljeva više nije bilo, ničega više nije bilo sem duboke, bolne žudnje da se otarasi tog pustog sna, da povrati to bljutavo vino, da okonča svoj bedni i sramotni život.

   Nad obalom reke nadvijalo se jedno kokosovo stablo. Sidarta se leđima naslonio na njega i, obuhvativši ga rukama, zagledao se u zelenkastu vodu koja je neprekidno tekla pred njim; netremice je gledao u talase i otkrio da je obuzet željom da se pusti i utone u tu struju. U njoj je video odraz strašne pustoši kao odgovor na strašnu prazninu u svojoj duši. Sasvim izvesno, stigao je do kraja. Za njega više nije ništa postojalo sem da samog sebe uništi, da razbije tu promašenu tvorevinu svog života, da je baci pred noge bogovima koji mu se na sav glas smeju. To je bio cilj silovitog povraćanja za kojim je žudeo: smrt i razbijanje kalupa koji je mrzeo! Neka ribe prožderu to pseto, Sidartu, tog bezumnika, to iskvareno i trulo telo, tu posustalu i zloupotrebljavanu dušu! Neka ga prožderu ribe i krokodili, neka ga demoni raskomadaju.

   Izobličenog lica, gledao je u vodu i pljunuo ugledavši svoj odraz. Smrtno umoran, odvojio je ruke od drveta i okrenuo se, s namerom da se baci u vodu i da potone. Padao je zatvorenih očiju, idući u susret smrti.

   U tom trenu, u zabačenim predelima njegove duše, iz prošlosti njegovog premorenog života, odjeknu glas. Bila je to jedna reč, jedan slog koji je bez ijedne jedine misli promrmljao u sebi, stara početna i završna reč svih bramanskih molitvi, sveti om, koji znači savršenost ili celovitost. I u trenutku u kojem je do Sidartinog uveta dopro glas koji je izgovorio om, njegov usnuli duh se odmah probudio i on shvati da je njegova namera bezumna.

   Sidarta oseti preneraženost. Eto šta se desilo s njim: bio je toliko izgubljen, zabludeo i lišen svih saznanja da je želeo da potraži smrt, da je u njemu mogla da se javi ta želja, ta detinjasta želja da nađe mir uništivši svoje telo.! Sva pitanja koja je sebi postavljao tih dana, svo otrežnjenje i očajanje nisu mogli da urode plodom koji mu je doneo trenutak u kojem je om dopro do njegove svesti i on kao u magnovenju shvati svu svoju bedu i zabludu

   „Om!“, izgovori tiho. „Om!“ I postade svestan Brame, i postade svestan da je život neuništiv i svestan svega božanskog što je bilo bačeno u zaborav.

   Ipak, to je bio samo jedan tren, poput bljeska munje. Sidarta se srušio na zemlju u podnožju kokosovog drveta, položio je glavu na njegov koren i utonuo u dubok san.

   Spavao je duboko i bez snova; odavno već nije znao za takav san. Kad se posle mnogo časova probudio, učinilo mu se da je prošlo deset godina. Čuo je tiho žuborenje vode, ali nije znao gde se nalazi i kako je tu dospeo. Otvorivši oči začudio se ugledavši drveće i nebo iznad sebe, a onda se napokon setio gde se nalazi i kako je tu dospeo. Ali, budući da je tek posle dužeg vremena došao do tog saznanja, prošlost mu se činila kao da je prekrivena koprenom, beskrajno daleka i beskrajno strana i osećao je potpunu ravnodušnost prema njoj. Znao je samo da je napustio svoj prethodni život (u prvi mah, kad se osvestio, njegov raniji život mu se učinio kao neko davno prošlo otelotvorenje, kao prethodno rođenje njegovog sadašnjeg ja) – da je želeo da ga odbaci pun gađenja i čemera, ali je, onda, pored reke, ispružen ispod kokosovog drveta zaspao i da sada probuđen i kao ponovo rođen posmatra svet oko sebe. Tiho je izgovorio reč om sa kojom je zaspao, pa mu se učinilo da njegov dugi san nije bio ništa drugo do samo dugotrajno i predano izgovaranje oma, misao prožeta omom, uranjanje i potpuno poniranje u om, u bezimeno, u savršeno.

   Kako je čudesan bio njegov san! Nikada ga spavanje nije toliko okrepilo, preporodilo i podmladilo! Možda je zaista i umro, potpuno, i sada se ponovo rodio u nekom novom liku? Ali, ne, poznavao je on sebe, svoju ruku i svoje noge, poznavao je mesto na kojem je ležao, poznavao je ja u svojim grudima, poznavao je tog Sidartu, samovoljnog, neobičnog, a ipak se taj Sidarta preobrazio, preporodio i bio je čudnovato ispravan, čudnovato budan, radostan i radoznao.

   Sidarta se uspravi i vide da preko puta njega sedi neki njemu nepoznat čovek, u žutoj monaškoj odori, obrijane glave, u stavu razmišljanja. Posmatrao je čoveka koji nije imao ni kosu ni bradu, i ne potraja dugo i on u tom momentu prepozna Govindu, svog prijatelja iz mladosti, Govindu koji je našao utočište kod uzvišenog Bude. Govinda je ostario, ali su mu crte lica ostele iste i iz njih su zračili revnost, odanost, želja za traganjem i strepnja. Kad je Govinda, osetivši njegov pogled, podigao glavu i pogledao u njega, Sidarta vide da ga nije prepoznao. Govinda se obradovao što ga vidi budnog, jer je očigledno dugo tu sedeo i čekao da se on probudi, iako ga nije prepoznao.

   „Spavao sam“, reče Sidarta. „Kako si dospeo ovamo?“

   „Spavao si“, uzvrati Govinda. „Nije dobro spavati na mestima na kojima ima zmija i kuda prolaze šumske životinje. Ja sam, gospodine, sledbenik uzvišenog Gotame, Bude, Sakjamunija, pa sam sa nekolicinom svoje braće prolazio ovim putem i ugledao te kako ležiš i spavaš na mestu na kojem je opasno spavati. Nameravao sam da te probudim, o, gospodine, ali, kad sam video koliko čvrsto spavaš, zaostao sam iza svojih i ostao da sedim pored tebe. A onda, čini mi se, i ja sam zaspao, ja koji sam nameravao da čuvam tvoj san. Loše sam obavio svoju dužnost, savladao me je umor. Ali sada, pošto si budan, pusti me da odem i da stignem svoju braću.“

   „Hvala ti, samano, hvala ti što si mi čuvao san“, reče Sidarta. „Ljubazni ste vi svi, sledbenici Uzvišenog. Bilo ti prosto da odeš!“

   „Odlazim, gosopdine. Neka vam bude uvek dobro, gospodine!“

   „Hvala ti, samano.“

   Govinda napravi rukom znak pozdrava i reče: „Zbogom ostaj.“

   „Zbogom ostao, Govinda“, uzvrati Sidarta.

   Monah zastade. „Reci mi, gospodine, odakle znaš moje ime?“

   Sidarta se osmehnu. „Poznajem te, o Govindo, još od kad si bio u kolibi svog oca i odlazio u školu kod bramana, poznajem te iz vremena kad smo prinosili žrtve, kad smo otišli među samane i onog časa kad si u gaju Jetavana potražio utočište kod Uzvišenog.“

   „To si ti, Sidarta“, uzviknu Govinda. „Sad sam te prepoznao i ne shvatam kako te nisam odmah poznao. Dobro došao, Sidarta, jako se radujem što te ponovo vidim.“

   „I meni je drago što te opet vidim. Ti si bio čuvar mog sna i ja ti se još jednom zahvaljujem na tome, mada mi čuvar nije bio potreban. Kuda si pošao,, prijatelju moj?“

   „Nikuda. Mi monasi smo uvek na putu, sve dok ne dođu kiše, mi idemo iz mesta u mesto, primamo milostinju i nastavljamo dalje. Oduvek je to tako. A ti, Sidarta, kuda si ti krenuo?“

   Sidarta reče: „Sa mnom je isto kao i s tobom, prijatelju. Nikuda ne idem. Ali, eto, nalazim se na putu. Na hodočašću.“

    Govindaa reče: „Kažeš da si i ti na hodočašću i ja ti verujem. Ali oprosti, o, Sidarta, ne izgledaš mi kao hodočasnik. Tvoja odeća je odeća bogataša, nosiš otmenu obuću, a tvoja kosa, koja miriše na mirišljavu vodicu, nije kosa hodočasnika niti kosa samane.“

   „Tako je, mili, dobro si zapazio, tvoje oštro oko vidi sve. Ali, ja ti nisam rekao da sam samana. Rekao sam da sam na hodočašću. I tako i jeste, ja sam hodočasnik na hodočašću.“

   „Ti si hodočasnik“, reče Govinda. „Ali, malo je onih koji na hodočašće idu tako odeveni, sa takvom obućom i kosom. Ja, koji sam tolike godine hodočasnik, nisam još nikada sreo nijednog tebi sličnog.“

   „Verujem ti, Govinda moj. Ali, danas si, eto, sreo takvog hodočasnika, u ovakvoj obući i odeći. Seti se, dragi: kratkog veka je svet pojava, i veoma su kratkog veka naša odeća i način na koji se češljamo, pa i sama naša kosa i telo. Na meni je odeća bogataša, a kosu češljam kao svetski ljudi i sladostrasnici zato što sam i ja bio jedan od njih.“

   „A sada, Sidarta, šta si sada?“

   „Ne znam, kao što ne znaš ni ti. Nalazim se na putu! Bio sam bogataš, a sada više nisam i ne znam šta ću biti sutra.“

   „Da li si izgubio svoje bogatstvo?“

   „Izgubio sam ga ili je ono mene izgubilo. Nestalo je. Točak promena se okreće jako brzo, Govinda. Gde je sada braman Sidarta? Gde je sada Sidarta samana? Gde je sada Sidarta bogataš? Brzo se menja sve što je prolazno, Govinda, ti to znaš.“

   Govinda je dugo gledao u svog prijatelja iz mladosti, sa sumnjom u očima. Zatim ga pozdravi kao što se pozdravljaju velika gospoda i ode svojim putem.

   Sidarta ga je sa osmehom na usnama pratio pogledom – i dalje je voleo tog odanog i bojažljivog čoveka. Ali, uostalom, kako bi u tom trenutku, u tom veličanstvenom trenutku svog čudesnog sna, prožet omom, mogao da nekog ili nešto ne voli? U tome i jeste bila suština čarolije koju su mu doneli san i om – što je sada sve voleo, što je bio prepun ljubavi prema svemu što je video oko sebe. I upravo je u tome bila njegova teška boljka – tako mu se sada činilo – što ništa i nikoga do tada nije umeo da voli.

   Nasmešena lica, Sidarta je pratio pogledom monaha koji se udaljavao. San ga je okrepio, ali ga je jako mučila glad, jer već dva dana ništa nije jeo, a odavno je prošlo vreme kad je bio otporan na glad. Tužno, ali i smejući se, mislio je na to vreme. Sećao se da se tada Kamali hvalio sa svoje tri plemenite i teško savladive veštine: da posti, da čeka i da misli. To je bio njegov imetak, njegova moć i snaga, njegov čvrsti oslonac. U predanim i mukotrpnim godinama svoje mladosti naučio je ove tri veštine i ništa drugo. One su ga sada napustile, više nijednu od njih nije posedovao i nije umeo ni da posti ni da čeka ni da misli. Dao ih je za ono najbednije, najprolaznije od svega, za čulne užitke, za prijatan život, za bogatstvo! Stvarno je bilo čudno to što se s njim desilo. I sada, kako mu se činilo, zaista je postao čovek s detinjastim umom.

   Sidarta je razmišljao o svom položaju. Ali, teško mu je bilo da misli, i zapravo nije ni bio raspoložen za to, ali je silio sebe.“Sada“, mislio je, „kad su sve te prolazne stvari otpale, sada opet stojim na suncu, kao što sam stajao kao malo dete, i ništa nije moje, ništa ne mogu, ništa ne znam i ništa nisam naučio. Kako je to čudno! Sada, kada više nisam mlad, kad mi je kosa skoro seda, a snaga mi slabi, ponovo počinjem iz početka i od dečjeg doba.“ Nehotice se ponovo nasmešio. Da, čudna je bila njegova sudbina! Krenuo je nizbrdo i sad je ponovo stajao na svetu prazan, nag i glup. Ali, to ga nije činilo tužnim, već, naprotiv, bilo mu je došlo da se smeje, da se smeje sam sebi, da se smeje tom čudnom, budalastom svetu.

   „Krenuo si nizbrdo“, reče sam sebi i nasmeja se, i kako je to izgovorio pogled mu pade na reku i vide da i ona teče naniže, da teče nizvodno, a da pri tom veselo žubori. To mu se svidelo i on se prijateljski osmehnu reci. Zar to nije bila reka  u kojoj je želeo da se nekada davno udavi, pre sto godina, ili je to samo sanjao?

   „Moj život je zaista bio čudesan“, pomislio je, „kretao se čudnim zaobilaznim putevima. Kao dete sam imao posla samo sa bogovima i žrtvama. Kao dečak sam se bavio samo askezom, razmišljanjem i meditacijom, u potrazi za Bramom, obožavajući ono večno u Atmanu. Kao mladić sam otišao u isposnike, živeo sam u šumi, patio od vreline i hladnoće, naučio da gladujem i da nateram svoje telo da zamre. Zatim sam kroz učenje velikog Bude na čudesan način došao do spoznaje, osetio sam kako u meni kruži, kao sopstvena krv, saznanje o jedinstvu sveta. Ali, morao sam da odem i od Bude i od tog velikog saznanja. Otišao sam i onda od Kamale naučio ljubavne užitke, a od Kamasvamija da trgujem, i gomilao sam novac i rasipao ga; naučio sam da volim svoj stomak, da udovoljavam svojim čulima. Mnoge godine sam morao da provedem da bih izgubio svoj duh, da bih se odučio od razmišljanja, da bih zaboravio na jedinstvo. Zar sve to nije kao da sam se polako i jako zaobilaznim putem od muškarca preobrazio u dete i od mislioca postao detinjasti čovek? Pa ipak je taj put bio veoma dobar, ptica u mojim grudima ipak nije uginula. Ali, kakav je to bio put? Morao sam da prođem kroz tolike gluposti, tolike poroke, tolike zablude, gađenja, razočaranja i jade, samo da bih ponovo postao dete i mogao da započnem iznova. Ali, tako je trebalo da bude, moje srce se s tim slaže, moje oči se smeše. Morao sam da doživim očaj, da potonem do najbudalastije među svim mislima, do pomisli na samoubistvo, da bih doživeo milost, da bih ponovo začuo om, da bih mogao da istinski spavam i da se istinski probudim. Trebalo je da postanem budala da bih ponovo otkrio Atman u sebi. Kuda će me još odvesti moj put? Luckast je taj put, sav u krivinama, a možda vodi u krug. Kakav je da je, ja ću njime ići.“

   Osećaj radosti mu ispuni grudi.

   „Odakle ti ta radost?“, upita on svoje srce. „Da li izvire iz tog dugog, dobrog sna, koji mi je toliko prijao? Ili iz reči om koju sam izgovorio? Ili zbog toga što sam pobegao, što je s mojim bežanjem završeno i što sam, napokom, slobodan i kao dete stojim pod nebeskim svodom? Oh, kako je divno što sam pobegao, što sam slobodan! Kako je vazduh ovde čist i lep i kako je prijatno udisati ga! Tamo odakle sam pobegao svugde se osećao vonj mirišljavih ulja, začina, vina, izobilja i otupelosti. Kako sam mrzeo taj svet bogataša, sladokusaca, kockara! Kako sam mrzeo sebe što sam toliko dugo ostao u tom užasnom svetu! Kako sam mrzeo sebe, trovao se, mučio, postavši star i zao! Nikada više neću da uobrazim, kao što sam to ranije činio, da je Sidarta mudar! Ali, ovo sam dobro uradio, ovo mi se sviđa i moram da slavim zbog toga što je svršeno sa mržnjom koju sam osećao prema sebi i prema onom ludom i ispraznom životu! Hvalim te, Sidarta, što se posle tolikih godina ludosti ponovo u tebi rodila jedna zamisao, što si nešto učinio, što si u svojim grudima čuo pesmu ptice i što si se odazvao njenom zovu.“

   I tako je Sidarta hvalio sebe, radujući se sebi, a za to vreme je sa zanimanjem slušao kako mu stomak krči. Činilo mu se da je deo patnji  i jada koje je osećao u poslednje vreme i ovih dana, sada do kraja okusio i povratio iz sebe, sve do očajanja i smrti. To je bilo dobro. On je još dugo mogao da ostane kod Kamasvamija, da zarađuje novac i da ga rasipa, da se tovi a da mu duša umire od žeđi; još dugo je mogao da prebiva u tom finom, ušuškanom paklu da nije došlo do ovoga: do trenutka potpunog beznađa i očaja, onog krajnjeg trenutka kad se nadneo nad zahuktalu vodu reke spreman da uništi sebe. Sama činjenica što je osetio očajanje i duboko gađenje, a da nije tome podlegao, i što su ptica, radosni izvor i glas u njemu bili i dalje živi, ispunjavala ga je radošću i zbog toga se smejao, zbog toga mu je lice ispod posedele kose bilo ozareno.

   „Dobro je da čovek iskusi sve što bi trebalo da zna“, pomislio je. „Da užici ovog sveta i bogatstvo ne služe dobru, naučio sam još u detinjstvu. Znao sam to odavno, ali sam tek sada doživeo. Sada znam, i to ne samo po sećanju već sam saznao svojim očima, svojim srcem, svojim stomakom. Blago meni što to znam!“

   Dugo je razmišljao o svom preobražaju, osluškujući kako ptica peva od radosti. Zar ta ptica u njemu nije bila umrla, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, nešto drugo je umrlo u njemu, nešto što je već odavno žudelo da umre. Zar to nije bilo ono što je u svojim žarkim pokajničkim godinama želeo da umrtvi? Zar to nije bilo njegovo ja, njegovo malo, usplahireno i ponosito ja, s kojim se borio toliko godina, koje ga je uvek iznova pobeđivalo, koje se ponovo javljalo posle umrtvljavanja, zabranjujuči mu da oseća radost, ispunjavajući ga strahom? Zar to nije bilo ono što je danas, napokon, našlo smrt tu u šumi, na obali te ljupke reke? Zar nije zbog te smrti on sada bio kao dete, ispunjen poverenjem, oslobođen straha, pun radosti?

   Sidarta je slutio zašto se kao braman i kao isposnik uzaludno borio sa tim svojim ja. U tome su ga ometali njegovo preveliko znanje, previše svetih stihova, previše žrtvenih obreda, previše mučenja svog tela i njegova neobuzdanost u delima i stremljenjima! Bio je prožet ohološću i uvek je bio najpametniji i najrevnosniji, uvek korak ispred drugih, uvek predan i zamišljen, uvek sveštenik i mudrac. Njegovo ja se uvlačilo u to svetaštvo, u tu oholost i mudrost, ono se uvrežilo i raslo, dok je on verovao da će da ga umrtvi postom i pokorom. Sada je shvatio da je skriveni glas u njemu bio u pravu i da ga nikada nijedan učitelj ne bi mogao da spase. Zbog toga je morao da ode u svet, da se preda uživanju i moći, čarima žene i novcu; zbog toga je morao da postane trgovac, kockar, pijanac i gramzivac, sve dok sveštenik i samana u njemu nisu umrli. Zbog toga je morao da podnosi sve te ružne godine, da trpi sve to gađenje, ispraznost i besmislenost jednog praznog i izgubljenog života, do kraja, do najcrnjeg očajanja, sve dok nisu, napokon, našli smrt i razvratnik Sidarta i gramzivac Sidarta. On je umro, a iz sna se probudio novi Sidarta. I on će ostariti i on će jednom morati da umre. Sidarta je bio prolazan, jer je kratkog veka svako bitisanje. Ali, ipak, danas je bio mlad, bio je kao dete, bio je to novi i radošću ispunjen Sidarta.

   Takav je bio tok njegovih misli i on se osluškujući smeškao zbog krčanja svojih creva i pun zahvalnosti slušao zujanje pčela. Veselo je gledao u reku koja je proticala; nikada mu se nijedna voda nije sviđala kao ta, nikada nije toliko snažno i lepo čuo glas i priču vodenog toka. Činilo mu se da reka želi da mu ispriča nešto posebno, nešto što on još ne zna, što ga tek čeka. U toj reci je Sidarta želeo da se udavi, i u njoj se danas udavio stari, umorni, očajni Sidarta. Novi Sidarta je osećao duboku ljubav prema toj rečnoj struji i, stoga, odluči da je još ne napušta.“

Odlomak iz knjige „Sidarta“ (Hermann Hesse „Siddhartha“), izdanje Narodna knjiga i Miba books, 2017.

Prekucano iz drugog dela knjige „Na reci“.

Jose Saramago „Deste mundo e do outro“

   „Jedan čovek zakuca na kraljeva vrata i reče mu: Daj mi barku. Kraljeva kuća imala je mnoga vrata, ali ova su bila namenjena za prijem molbi. A pošto je kralj provodio sve svoje vreme sedeći iza kapije zahvalnosti (razume se, zahvalnosti koju su podanici iskazivali njegovom veličanstvu), kad god bi čuo nekoga kako lupa na vrata molbi pravio se nevešt, i tek kada bi neprestani udari bronzanog zvekira postali ne samo nepodnošljivi već i sablažnjivi, remeteći mir čitavog susedstva (ljudi bi počeli da gunđaju: Kakav nam je ovo kralj kad se pravi gluv), kralj bi izdavao naređenje prvom sekretaru da ode i raspita se šta taj gnjavator hoće kad je toliko navalio pa ne može da se smiri. Onda bi prvi sekretar pozvao drugog, a ovaj trećeg, koji bi preneo naređenje prvom pomoćniku, koji je opet, sa svoje strane, zaduživao drugog, i tako redom, sve dok naredba ne bi stigla do čistačice, a ova bi, pošto nije imala kome da zapoveda, odškrinula vrata molbi i pitala kroz otvor: Šta hoćeš. Molilac bi kazao zbog čega je došao, odnosno tražio to što je imao da traži, zatim bi stao ispred vrata, čekajući da njegov zahtev prevali, idući od jednog do drugog, isti put, samo u suprotnom smeru, sve dok ne stigne do kralja. Zauzet, kao i uvek, darovima zahvalnosti, kralj je odugovlačio s odgovorom, i već je bio veliki uspeh, a i znak brige za dobrobit i sreću naroda, ako bi se njegovo veličanstvo smilostivilo da zatraži pismeno mišljenje od prvog sekretara, koji bi, što je izlišno i napominjati, to zaduženje prebacio na drugog sekretara, a ovaj na trećeg, i tako redom, sve dok cela stvar ne bi ponovo stigla do čistačice, koja bi presudila da ili ne, zavisno od trenutnog raspoloženja.

   Međutim, u slučaju čoveka koji je želeo barku, stvari se nisu baš tako odvijale. Kad ga je čistačica upitala kroz odškrinuta vrata: Šta želiš, čovek, umesto da zatraži, kao što su inače svi običavali, neko počasno zvanje, orden, ili, jednostavno novac, odgovori, Hoću da govorim sa kraljem. Znaš vrlo dobro da kralj ne može da dođe, dežura kod kapije zahvalnosti, odgovori žena. E pa onda otiđi tamo i reci mu da se neću pomeriti odavde sve dok on ne dođe, lično, da sazna šta želim, odbrusi čovek i prući se na prag, koliko je dug i širok, pokrivši se ćebetom, zbog hladnoće. Ući i izaći, moglo se samo preko njega. Elem, to je predstavljalo veliki problem, ako imamo u vidu, da shodno načinu na koji se koriste vrata, na njima ima mesta samo za jednog molioca, što je, drugim rečima, značilo da, dogod neko čeka na odgovor, niko drugi ne može da priđe i izloži svoje potrebe ili svoje želje. Na prvi pogled, zahvaljujući ovom pravilu, kralj je mogao biti samo na dobitku, jer što ga manje ljudi bude gnjavilo svojim moljakanjem, imaće više vremena, i više mira, da prima, razgleda i čuva darove zahvalnosti. Na drugi pogled, međutim, kralj je bio na gubitku, i to znatnom, jer, ako bi se primetilo da neki odgovor kasni duže no što je opravdano, to bi izazvalo javno negodovanje, koje bi opasno uvećalo opšte nezadovoljstvo, što bi, opet, sa svoje strane, prouzrokovalo neposredne i štetne posledice po priliv poklona. U slučaju o kome pričamo, odmeravanje i poređenje mogućih koristi i šteta dovelo je do toga da se kralj, po isteku trećeg dana, lično, kraljevskom glavom i bradom, pojavi na kapiji molbi da sazna šta želi taj drznik koji je odbio da svoj zahtev uputi nadležnim birokratskim putevima. Otvori vrata, reče kralj čistačici, a ona upita: Širom ili samo malo. Kralj je oklevao na trenutak, nije voleo da se izlaže vazduhu ulice, ali onda je zaključio da bi bilo ružno, a uz to i nedostojno njegovog veličanstva, ako bi razgovarao kroz odškrinuta vrata, kao da se plaši svog sagovornika, utoliko pre što će razgovoru prisustvovati i čistačica, koja se neće libiti da brže-bolje razglasi uokolo sve što je videla i čula, te zato naredi: Širom. Čovek koji je želeo barku ustade sa praga čim je čuo pomicanje reze, savi ćebe i stade da čeka. Ti znaci da napokon dolazi neko da ga sasluša i da će, sledstveno tome, trg uskoro ostati prazan, privukli su nekolicinu pretendenata na potporu od strane prestola koji su se vrzmali u blizini, spremni da zauzmu mesto pred vratima, čim bude upražnjeno. Neočekivana pojava kralja (nikad se ništa slično nije desilo, otkako njegovo veličanstvo nosi krunu na glavi) izazvala je ogromno iznenađenje, ne samo kod pomenutih molilaca već i među komšilukom koje se, privučen iznenadnim metežom, načičkao na prozore kuća, na drugoj strani ulice. Jedina osoba koja se nije previše iznenadila bio je čovek koji je došao da traži barku. Računao je, i nije se prevario u računici, da će kralj, pa makar i posle tri dana, pokazati dovoljno znatiželje da vidi lice čoveka koji je imao drskosti i smelosti da ga pozove. Razapet između radoznalosti koju nije uspeo da obuzda i nezadovoljstva što vidi toliko sveta na okupu, kralj, krajnje neučtivo, postavi tri pitanja, zaredom: Šta hoćeš, Zašto nisi odmah rekao šta hoćeš, Zar ti misliš da ja nemam druga posla, ali čovek odgovori samo na prvo: Daj mi jednu barku, reče. Čuvši ove reči, kralj nije mogao da dođe k sebi od zaprepašćenja, tako da je čistačica pohitala da mu prinese slamnatu stolicu, i to baš onu na kojoj je sama sedela kad je trebalo da radi iglom i koncem, jer, osim čistoće, u njenoj su nadležnosti bili i izvesni sitniji poslovi vezani za šiće, kao što je, na primer, krpljenje čarapa paževima. A kako je slamnata stolica bila znatno niža od prestola, tek što je seo, kralj je počeo da se vrpolji, ne znajući kud bi s nogama, pa ih je čas skupljao, čas ispružao u stranu, dok je čovek koji je želeo barku strpljivo čekao pitanje koje će uslediti. A može li se znati zašto želiš barku, zaista je upitao kralj, kada je napokon pronašao neki koliko-toliko udoban položaj na čistačicinoj stolici. Da pođem da tražim nepoznato ostrvo, odgovori čovek. Kakvo nepoznato ostrvo, upita kralj, jedva se uzdržavajuči od smeha, kao da ima pred sobom neizlečivog ludaka, jednog od onih što pate od manije za plovidbom, i kome nije uputno protivurečiti već na samom početku, gluposti, nepoznatih ostrva više nema. Ko ti je rekao, kralju, da više nema nepoznatih ostrva. Sva su upisana u mape, na mapama se nalaze samo poznata ostrva. A koje je to nepoznato ostrvo koje hoćeš da ideš da tražiš. Kad bih to umeo da ti kažem, onda ne bi bilo nepoznato. Od koga si čuo za njega, upita kralj, sad već ozbiljnije. Ni od koga. Ako je već tako, kako se usuđuješ da tvrdiš da ono postoji. Zato što je prosto nezamislivo da ne postoji neko nepoznato ostrvo. I došao si ovamo da tražiš od mene barku. Da, došao sam ovamo da tražim od tebe barku. A ko si ti, da bih ti je dao. A ko si ti, da mi je ne bi dao. Ja sam kralj ovog kraljevstva, i sve kraljevske barke pripadaju meni. Više pripadaš ti njima nego one tebi. Šta hoćeš time da kažeš, upita kralj, uznemiren. Da ti, bez njih, nisi ništa, a da će one, i bez tebe, uvek moći da plove. Po mojoj zapovesti, s mojim kapetanima i mojim mornarima. Ne tražim ti ni mornare ni kapetana, samo ti tražim barku. A to nepoznato ostrvo, ako ga budeš našao, hoće li biti meni namenjeno. Tebe, kralju, jedino zanimaju poznata ostrva. Zanimaju me i nepoznata, kad prestanu to da budu. Možda ovo neće dozvoliti da postane poznato. Onda ti ne dam barku. Daćeš. Čuvši ove reči, izgovorene s mirnom odlučnošću, kandidati koji su čekali pred kapijom molbi, gde je, iz časa u čas, od početka razgovora, nestrpljenje raslo, sada su rešili da se umešaju i stave na stranu čoveka koji je želeo barku, i to više iz zadovoljstva što su ga se napokon oslobodili, nego iz osećanja solidarnosti, te zagrajaše, svi u glas: Daj mu barku, daj mu barku. Kralj taman otvori usta da naloži čistačici da pozove dvorskog stražara da smesta dođe i uspostavi javni red i disciplinu, ali, u tom trenutku, susetke koje su čitav prizor posmatrale sa svojih prozora, pridružiše se zboru, oduševljeno, vičući, kao i ostali: Daj mu barku, daj mu barku. Pred jednim tako retkim ispoljavanjem narodne volje, a i zabrinut zbog onoga što je, u tom međuvremenu, mogao izgubiti na kapiji zahvalnosti, kralj podiže desnu ruku zahtevajući tišinu i reče: Daću ti barku, ali za posadu moraš sam da se pobrineš, jer moji mornari su mi potrebni za poznata ostrva. Od gromkih povika odobravanja nisu se mogle razaznati reči zahvalnosti čoveka koji je došao da traži barku, jer su se pokreti njegovih usana podjednako mogli protumačiti kao Hvala, godpodaru, ali i kao Sam ću se već pobrinuti, no, ono što se sasvim jasno i razgovetno moglo čuti bila je sledeća kraljeva izjava. Otići ćeš na pristanište, potražićeš lučkog kapetana, reći mu da te ja šaljem, a on će ti dati barku na osnovu moje posetnice. Čovek koji će dobiti barku pročita kraljevu vizitkartu na kojoj je stajalo Kralj ispod kraljevog imena, i ove reči koje je napisao prislonivši cedulju na čistačicino rame. Predati donosiocu jednu barku, ne mora biti velika, ali da plovi i da je bezbedna, ne želim da me grize savest ako stvari krenu naopako. Kad je čovek podigao glavu, ovoga puta verovatno s namerom da zahvali na poklonu, kralj se već beše povukao, a ostala je samo čistačica koja ga je značajno posmatrala. Čovek siđe sa praga, što je bio znak da drugi molioci mogu napokon da priđu, jer izlišno je i objašnjavati da je pred vratima vladala neopisiva gužva, budući da su svi hteli da budu prvi, ali sreća im je svima okrenula leđa, jer su vrata ponovo bila zatvorena.Bronzani zvekir opet je pozivao čistačicu, ali čistačice više nije bilo, okrenula se i izašla sa kofom i metlom na druga vrata, kroz takozvanu kapiju odluka, koja se retko kad koristila, ali uvek s neopozivom odlučnošću. Sad se već može razumeti onaj njen značajni pogled koji je trebalo da znači da je upravo u tom trenutku rešila da krene za čovekom čim ovaj bude pošao u luku da se postara za barku. Pomislila je da je već sita života koji se svodio na čišćenje i pranje kraljevske palate, da je kucnuo čas da promeni zanimanje, i da je pranje i čišćenje barki njena prava sklonost, na moru joj, barem, nikad neće ponestati vode. Čovek i ne sanja da pre no što je i počeo da prikuplja posadu već ima obezbeđenu osobu koja će ubuduće biti zadužena za ribanje palube i čistoću uopšte, a tako se sudbina i inače ponaša prema nama, već nam je za petama, već je ispružila ruku da nas dotakne po ramenu, a mi još uvek gunđamo. Stvar je svršena, nema više šta da se očekuje, ništa se neće promeniti.

   A čovek je hodao, hodao, stigao u luku, sišao na dok, pitao za kapetana i, dok ga je čekao, pokušavao je da pogodi koja će, od onih i silnih barki što su tu bile ukotvljene, postati njegova, već se zna da velika ne može biti, vizitkarta je bila vrlo jasna u tom pogledu, tako da su odmah otpali parobrodi, teretnjaci i ratni brodovi, ali isto tako ne bi smela biti ni suviše mala, od onih što teško odolevaju silama vetra i besovima mora, jer je i u tom pogledu kralj bio vrlo izričit. Da dobro plovi i bude bezbedna, tako su, doslovce, glasile njegove reči, čime su, prećutno, isključeni čunovi, šiklje, sve vrste čamaca koji, premda dobre i pouzdane plovilice, svakako nisu bili stvoreni da krstare okeanima, a kao što je poznato, jedino se na okeanima mogu naći nepoznata ostrva. Na izvesnom odstojanju odatle, zaklonjena iza nekakvih burića, čistačica je preletela pogledom preko usidrenih barki. Da se ja pitam, to bi bila ona, međutim, nju za mišljenje niko nije pitao, nije čak još bila ni najmljena, bolje da čujemo šta će reći lučki kapetan. Kapetan se napokon pojavio, pročitao poruku, odmerio čoveka od glave do pete, i postavio pitanje koje je kralj zaboravio da postavi. Umeš li da ploviš, imaš li dozvolu, na šta čovek odgovori: Naučiću na moru. Kapetan reče: To ti ne bih savetovao, ja sam kapetan, a ipak se ne bih usudio da isplovim s bilo kojom barkom. Daj mi onda neku s kojom bi ja mogao da se usudim, ne, čekaj, ne takvu, daj mi bolje barku koju bih poštovao i koja bi mene poštovala. To je jezik kojim govore mornari, ali ti nisi mornar. Ako govorim njihovim jezikom, onda kao i da jesam. Kapetan ponovo pročita kraljevu posetnicu, zatim upita: Možeš li mi reći šta će ti barka. Hoću da krenem da tražim nepoznato ostrvo. Nema više nepoznatih ostrva. To isto mi je i kralj rekao. Sve što on zna o ostrvima, naučio je od mene. Čudno je da ti, kao čovek mora, možeš tako nešto da tvrdiš, da nema više nepoznatih ostrva, ja sam čovek sa kopna, ali dobro znam da su sva ostrva, čak i ona poznata, nepoznata sve dok se na njih ne iskrcamo. Ali ti, ako sam dobro razumeo, ideš da tražiš neko na koje se još nikad niko nije iskrcao. To ću saznati tek kad tamo stignem. Ako stigneš. Da, ponekad se usput događaju brodolomi, ali ako mene tako nešto zadesi, moraš da zapišeš u lučke anale da je to tačka do koje sam stigao. Hoćeš da kažeš da se, bez obzira na sve, uvek naposletku stigne. Ne bi bio to što jesi, kad to ne bi znao. Lučki kapetan reče: Daću ti plovilicu koja ti odgovara. Koja je to. To je jedna vrlo iskusna barka, još iz vremena kad je ceo svet tragao za nepoznatim ostrvima. Koja je to. Mislim da ih je nekoliko čak i pronašla. Koja, Ova. Čim je čistačica shvatila u kom pravcu kapetan pokazuje, istrčala je iz svog zaklona i povikala: To je moja barka, to je moja barka, i treba joj oprostiti to neobično polaganje prava na vlasništvo, u svakom pogledu preterano, jer je bila upravo ona barka koja se njoj, prosto rečeno, dopala. Liči na karavelu, reče čovek. Manje-više, složi se kapetan, prvobitno i jeste bila karavela, ali je kasnije pretrpela prepravke koje su je donekle izmenile. Ali i dalje je karavela. Da, u celini gledano, sačuvala je pređašnji izgled. I ima jarbole i jedra. Kad se ide u potragu za nepoznatim ostrvima, preporučljivo je da ih ima. Čistačica nije mogla da se uzdrži: Što se mene tiče, ja drugu neću. Ko si ti, upita čovek. Zar me se ne sećaš. Nemam predstavu. Ja sam čistačica. Kakva čistačica. Ona iz kraljevske palate, što je otvarala kapiju molbi, nema druge. A zašto nisi ostala u kraljevskoj palati, da čistiš i otvaraš vrata. Jer su vrata koja sam ja istinski želela da otvorim već bila otvorena, i zato što ću, odsad pa nadalje, čistiti samo barke. Znači, odlučila si da pođeš sa mnom u potragu za nepoznatim ostrvom. Izašla sam iz palate kroz kapiju odluka. E kad je tako, idi na karavelu, pogledaj kako stvari stoje, posle toliko vremena sigurno će joj trebati jedno pošteno ribanje, i pazi na galebove, s njima čovek nikad nije načisto. Nećeš da pođeš sa mnom i upoznaš svoju barku iznutra. Ti si kazala da je barka tvoja. Izvini, to je samo zato što mi se dopala. Dopadanje je verovatno najbolji način posedovanja, a posedovanje mora biti najgori način dopadanja. Lučki kapetan prekide razgovor: Moram da predam ključeve vlasniku barke, jednom ili drugom, odlučite sami, meni je svejedno. Zar barke imaju ključeve, upita čovek. Za ulaz, ne, ali unutra su spremišta i ostave, i zapovednikov pisaći sto s brodskim dnevnikom. Neka se ona postara o svemu, ja idem da tražim posadu, reče čovek, i udalji se.

———————–

   Tek što je Sunce utonulo u okean, čovek koji je imao barku pojavi se na obodu keja. Nosio je neki zavežljaj u ruci, ali je dolazio sam i pognute glave. Čistačica izađe na most da ga dočeka, ali pre no što je otvorila usta da se obavesti kako mu je protekao ostatak dana, on reče: Budi bez brige, doneo sam hranu za nas dvoje. A morneri, upita ona. Nijedan nije došao, kao što vidiš. Ali sigurno ste se pogodili, ponovo upita ona. Kazali su mi da više nema nepoznatih ostrva, i da, čak i kad bi ih bilo, nisu voljni da napuste mir svojih domova i lagodan život na dereglijama da bi se upustili u okeanske pustolovine, u potragu za nemogućim, kao da još uvek živimo u doba opakog mora. I šta si im ti odgovorio. Da je more uvek opako. A nisi im govorio o nepoznatom ostrvu. Kako sam mogao da im govorim o nepoznatom ostrvu, kad ga ne poznajem. Ali ubeđen si da ono postoji. Kao što sam ubeđen i da je more opako. U ovom času, gledano s ovoga mesta, s ovom vodom boje žada i nebom nalik na požar, ne nalazim u njemu ničeg opakog. To je tvoja zabluda, kao što nam se ponekad čini da ostrva plove po vodi, zar ne. Šta misliš da radiš bez posade. Još nisam smislio. Mogli bismo ostati ovde da živimo, ja ću se ponuditi da perem lađe koje dođu u pristanište. A ja. Ti sigurno imaš neki zanat, neko zanimanje, profesiju, kao što se to danas kaže. Imam, imao sam i imaću, ako treba, ali želim da pronađem nepoznato ostrvo, hoću da saznam ko sam kad se budem na njemu zatekao. A sad to ne znaš. Ako ne izađeš iz sebe, nećeš uspeti da saznaš ko si…

———————–

   Za manje od četvrt sata obišli su barku, jedna karavela, čak i preuređena, ne ostavlja prostora za duge šetnje. Lepa je, reče čovek, ali ako ne uspem da prikupim dovoljno posade, moraću da odem i da kažem kralju da je više ne želim. Gubiš volju čim naiđeš na prvu prepreku. Prva je bila ono čekanje od tri dana, da se pojavi kralj, i nisam odustao. Ako ne nađeš mornare koji su spremni da pođu, snaći ćemo se sami. Ti si luda, dve osobe same ne bi bile u stanju da upravljaju jednom ovakvom barkom, jedno bi moralo da bude stalno na krmi, a ti, uostalom, ne vredi ni da ti objašnjavam, to je čista ludost. O tome ćemo kasnije, hajde sada da jedemo. Popeše se na krmu, Čovek i dalje negodojući protiv onog što je nazvao ludošću, i tamo čistačica otvori paket koji je čpvek doneo, jedan hleb, tvrdi sir, kozji, maslinke, boca vina. Mesec je stajao na pola pedlja iznad mora, a senke križne lantine i velikog jedra prostreše im se kraj nogu. Baš je lepa ova naša karavela, reče žena, i odmah se ispravi, Tvoja, tvoja karavela. Bojim se da neće dugo moja ostati. Plovio njome, ne plovio, tvoja je, kralj ti je dao. Tražio sam je da bih išao da tražim nepoznato ostrvo. Ali takve se stvari ne rade preko noći, zahtevaju vremena, još je moj deda govorio da se onaj ko kreće na more priprema na kopnu, a nije ni bio mornar. Bez posade ne možemo isploviti. To si već rekao. A treba i snabdeti barku s hiljadu stvari neophodnih za jedno takvo putovanje, za koje se ne zna kuda će nas odvesti.

———————–

   Zaželeo joj je lepe snove, ali je zapravo on sanjao čitave noći. Sanjao je da se njegova karavela otisnula na pučinu, sa tri trouglasta jedra, ponosno naduvena, krčeći put preko talasa, dok je on upravljao kormilom a posada se odmarala u hladu. Nije mu bilo jasno otkud tu mornari koji su u luci i u gradu odbili da se ukrcaju s njime i pođu da traže nepoznato ostrvo, verovatno su se pokajali zbog grube ironije s kojom su se prema njemu ophodili. Video je životinje raštrkane po palubi, kanarince, zečeve, kokoške, obične, domaće, kako kljucaju zrnevlje kukuruza ili grickaju lišće kupusa koje im je jedan mornar bacao, nije mogao da se seti kada ih je doveo na barku, no, u svakom slučaju, bilo je sasvim prirodno što se tu nalaze, zamislimo da je nepoznato ostrvo, kao što se bezbroj puta u prošlosti već desilo, zapravo jedno pusto ostrvo, bolje je ići na sigurno, jer svi znamo da je otvoriti vrata kaveza sa zečevima i uhvatiti zeca za uši oduvek bilo neuporedivo lakše nego juriti zeca preko brda i dolina. Iz potpalublja je sad dopiralo rzanje konja, mukanje bikova, njakanja magaraca, glasovi plemenitih životinja neophodnih za težak rad, samo kako li se one tu stvoriše, na jednoj karaveli gde jedva ljudska posada može da stane, najedanput vetar promeni pravac, veliko jedro se zatrese, a iza njega se ukaza nešto što se ranije nije videlo, jedna grupa žena kojih je bilo isto koliko i mornara, što se lako dalo pogoditi i bez brojanja, a sve su bile zauzete svojim ženskim poslovima jer još nije došlo vreme da se pozabave nečim drugim, nema sumnje da se sve to može dešavati samo u snu jer se u stvarnom životu nikad tako ne putuje. Čovek za kormilom tražio je pogledom čistačicu, ali je nije video. Možda je u kabini na levom boku, odmara se od ribanja palube, pomisli, ali to je bila lažna misao, jer on dobro zna, iako ne zna otkud to zna, da je ona u poslednjem času odbila da krene, da je iskočila na dok, i povikala odande: Zbogom, zbogom, kad već ništa drugo ne umeš da vidiš, osim nepoznatog ostrva, ja odlazim, ali to što je rekla nije istina, jer njegove oči sada samo nju traže, i ne nalaze je. U tom času nebo se natušti, i poče da pljušti, i od silne kiše stadoše da niču nebrojene biljke iz vreća sa zemljom poređanih duž ograde, nisu tu donesene iz straha da na nepoznatom ostrvu neće biti dovoljno zemlje, već da bi se dobilo u vremenu, onog dana kad budemo stigli na odredište biće dovoljno samo da presadimo voćke, da posejemo zrna sitnih žitarica koja će sazreti na brodu, da ukrasimo leje cvećem koje će se razviti iz ovih pupoljaka. Čovek za kormilom pita mornare koji se odmaraju na palubi da li se negde nazire kakvo nenaseljeno ostrvo, a oni odgovaraju da ne vide ni naseljena ni nenaseljena, ali da nameravaju da se iskrcaju na prvo nastanjeno kopno koje im se ukaže, pod uslovom da na njemu postoji luka gde se mogu usidriti, jedna krčma u kojoj mogu da piju i postelja u kojoj mogu da otpočinu i daju telu oduška, što je ovde nemoguće, s tolikim ljudima na gomili. A nepoznato ostrvo, upita čovek za kormilom. Nepoznato ostrvo je stvar koja ne postoji, to je samo misao koju si sebi utuvio u glavu, kraljevi geografi proverili su na kartama i izjavili da je s nepoznatim ostrrvima odavno svršeno. Trebalo je da ostanete u gradu, umesto što me ovde ometate u plovidbi. Tražili smo neko bolje mesto za život i odlučili da iskoristimo tvoje putovanje. Vi niste mornari, Nikad nismo ni bili, Sam, neću biti u stanju da upravljam barkom. Trebalo je na to da misliš pre no što si otišao da je tražiš od kralja, more ne uči kako se plovi. Tada čovek za kormilom ugleda u daljini obrise nekog kopna i htede da nastavi dalje, kao da je u pitanju fatamorgana, slika upućena kroz prostor s druge obale sveta, ali ljudi koji nikada nisu bili mornari pobuniše se, rekoše da baš tamo žele da se iskrcaju. To je ostrvo sa mape, povikaše, ubićemo te ako nas ne odvezeš tamo. I tada, sama od sebe, karavela usmeri pramac prema kopnu, uplovi u luku i prisloni se uz dok. Možete izaći, reče čovek za kormilom, i poče iskrcavanje, najpre žene, zatim muškarci, ali nisu bili sami, nosili su sa sobom kanarince, zečeve i kokoške, poveli volove, magarce i konje, pa čak su i galebovi, jedan za drugim, uzletali i napuštali barku noseći u kljunu svoje mladunce, podvig koji do tada nije zabeležen, ali uvek postoji prvi put. Čovek za kormilom ćutke je posmatrao svu tu gungulu, ne čineći ništa da zadrži one koji su ga napuštali, ako ništa drugo, barem su mu ostavili drvrćr, žitarice i cveće, sa puzavicama koje su se obavijale oko jarbola i u vencima visile sa ograde. U gužvi i stisci oko izlaska poderale su se i rasule vreće sa zemljom, tako da je čitava paluba sada ličila na okopano i zasejano polje, nedostaje još samo malo kiše pa da to bude plodna i rodna godina. Otkako je započelo putovanje ka nepoznatom ostrvu čovek za kormilom nije ni zalogaj hrane stavio u usta, po svoj prilici zato što je sve to san, pusti san, a ako bi se u snu zaželeo komada hleba ili jabuke, i to bi bila puka izmišljotina, ništa više. Korenje drveća već prodire u trup barke, još malo pa će ta zapeta jedra postati izlišna, biće dovoljno da vetar protrese krošnje i usmeri karavelu ka njenom odredištu. To je sad već šuma koja plovi i njiše se na talasima, šuma u kojoj, ne zna se otkud ni kako, počinju da pevaju ptice, mora da su bile negde sakrivene pa su najednom odlučile da izađu na svetlost dana, možda zato što je žito već zrelo i treba ga požnjeti. Tada je čovek zakočio kormilo i sišao u polje s kosom u ruci, i tek što je oborio prve snopove, ugleda jednu senku pokraj svoje senke. Probudio se zatekavši u svom zagrljaju čistačicu, koja ga je takođe grlila, a tela su im bila isprepletena, i izmešane kabine, tako da se više nije znalo da li je to levi bok ili desni. A onda, tek što je izgrejalo sunce, čovek i žena ispisaše na pramcu, s kraja na kraj, belom bojom, velikim slovima, ime koje je nedostajalo karaveli. Oko podneva, s plimom, Nepoznato Ostrvo napokon isplovi na more, da samo sebe traži.“

Odlomak iz knjige „Priče s ovog i s onog sveta“ (Jose Saramago „Deste mundo e do outro“), izdanje Laguna, 2013.

Prekucano iz IV dela knjige „Priča o nepoznatom ostrvu“.

Jovan Dučić „Blago cara Radovana“

„O prijateljstvu

1.

     Nad svetom leži dosada kao debelo more nad zemljinom korom. Toliko je dosada neizmerna na zemlji, da čovek uvek traži nekog da ga razonodi. Da vidi čoveka, makar kog! Da govori, makar s kim! I da razgovara, ma o čemu! I da idu, ma kuda! – Čovek odlazi u društvo više iz dosade nego iz sujete. Inače ništa ne bi moglo ni da objasni opstanak društva,  bar ovakvog kao što je današnje, koje nam oduzima novac, duh, vreme, karakter, ženu. Jer bi se, odista, moglo bez toliko ljudi, žena, reči, laži, obećanja, kompromisa. Ovakvo društvo, to je nesrećni svet koji sam sebi zagorčava život, kao kockar i pijanica. Ovakav društveni čovek, to je za polovinu propalica. Govori kad ne treba, laže bez povoda, udvara se bez potrebe, igra bez volje, peva bez glasa, besedi bez duha i cilja. Drugi se iz dosade žene i razvode, putuju sa psetom, druguju s konjem, spavaju s mačkom. – Veliki deo sveta ne traži umetnost da se njome inspiriše za velike akcije, nego da njom rastera očajnu dosadu. Nije svetu draga ni umetnost što je božanskog porekla i cilja, nego što odalečuje od običnog ljudskog života u kojem se davimo od dosade. Da je čamotinja jedna kob čovekovog duha, i jedna beda njegove sudbine, to se vidi i po tom što se dete i dečko isto tako dosađuju kao i mladić ili kao i starac, i zbog toga jure za društvom ili za igrom.

     Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom. Često vole čak i društvo glupaka, i nevaljalaca, čak i svog protivnika, nego da trpe samoću, a to znači društvo samog sebe. Ovo je zaista najgori paradoks. Naporni sportovi, traženje duhovitosti bufona i učenosti šarlatana, dolazi samo iz očajne dosade. – Žena je najbolji spasilac od čamotinje. Ljudi se ne žene toliko iz ljubavi i fizičke potrebe, koliko iz crne dosade, ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i sreću, koje se nerado dele, nego da podele dosadu. I žena izneverava muža više iz dosade nego iz perverzije, kao što njoj to isto radi i njen čovek. Zato mi se čini da je prvi motiv prijateljstva kao provalija, i koji je često uzrok velikih bolesti i velikih zločina.

     Zbog dosade čovek menja kuću, ulicu, varoš, zemlju. Iz dosade menja lektiru, čak i ideje i principe. Čovek ne lovi da ubija životinju, nego da ubije svoje dragoceno vreme. – Dosada je došla od civilizacije: preterano umnožavanje zabave dovodi do očajne presićenosti i zatim do mračne dosade. Svet koji je sišao na ulicu, pobegao je od kuće, od sebe, od knjige, od razmišljanja. Muž beži od žene, i žena od muža, sin od oca, i otac od sina. Čovek tako izgleda rođen bolestan. – Najzad, ukus za brzinom, koji je proizvod novog vremena, jeste i jedan povod za očajanje. Čovek broji sate kao nikad pre, kada je znao danju za vreme samo po sunčanom satu, ili noću po kretanju zvezda. Čovek danas ima jedan sat koji izbija na zvonari, drugi na zidu svoje sobe, treći na svom stolu za rad, četvrti na ruci ili u džepu. Civilizacija je napredak, ali napredak nije cela sreća. Civilizacija je bacila u nazadak religiju koja je nekad bila dovoljna za život na zemlji. I raskoš je bio ukus koji je nekad bio dovoljan za život u lepoti.

     Čovek postaje prujatelj čoveku koji je zabavan, a neprijatelj čoveku koji je dosadan. Čovek se hvali najviše onim čovekom ili onim gradom koji su mu omogućili da brže satre svoje sate i dane, jer su svi sati i dani dosadni. Danas ljudi izmišljaju mašine koje govore, i kutije koje pevaju, i te sprave puštamo da govore i pevaju ne samo kad smo sami, nego i kad smo u društvu pošto nam sad više ni društvo nije dovoljno. – Čovek ima stotinu veza s ljudima, za koje misli da su prijateljske, a koje to nisu nego samo po izgledu. Ljudi se dopisuju među sobom, dele međusobno sve slučajeve, ali ne iz osećanja prijateljstva, nego opet iz osećaja gorke dosade. Ni najbolji odnosi s ljudima nisu samo čista prujateljstva. Prijateljstvo ima svoje zakone, stroge i apsolutne, zato što su osnovani na snazi krvi koliko i na sili uverenja. Društvo je čovek izmislio da se odaleči od ozbiljnih razmišljanja koja odvode u ono što je bolno i teško, a to je filozofija o životu. Seneka je to osećao kad je govorio protiv samoće koja pokvari čovekov karakter: „Sam sa sobom, vrlo si blizu rđavog čoveka.“

     Odista, samoća nije nego za ljude izabrane. Velikim duhovima ništa ne može da zameni njihovo sopstveno društvo sa sobom; veliki duhovi su najvećma usamljeni kada su u društvu drugih i različitijih ljudi nego što su oni sami. I Montenj, veliki samotnik, verovao je da za samoću treba biti sposoban, čak i spreman. On je verovao da odista nema ničeg većeg nego pripadati sebi. – Ima dubokih dosada kojih se sećamo kroz ceo život kao kakve neprohodne zemlje ili velikoga grada.

2.

     Ali kao što čovek živi u večnoj dosadi, tako isto on živi i u večnom strahu. Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji. Čovek je najstrašljivija životinja, jer se boji i najslabije druge životinje, boji se čak i insekta. Ima ljudi koji se boje i duhova, a ima ih koji se boje i praznog prostora. Oduvek se čovek naročito bojao čoveka. Posle dosade, možda je taj strah bio jedan od prvih motiva prijateljstva. Strah od neprijatelja u primitivnom društvu bio je ogroman, jer onda nisu još postojali zakoni ni organizovana državna sila da brani našu ličnost. – Ali ma koliko da su svi mudraci propovedali prijateljstvo, nisu manje propovedali i beganje od rulje. Seneka je govorio da se nikad čovek ne vraća onako miran kući kao što je miran iz nje izašao. On tvrdi da ne treba ići u mnogobrojno društvo jer nam u njemu sve propoveda porok; a što više veza pravimo, višim se opasnostima izlažemo. Međutim, rimski mudrac misli da treba begati ne samo od rulje, nego i od samoće, naročito ako je čovek u očajanju ili u strahu; jer onda pravi planove štetne i po sebe i po drugog, zato što uzmu nesmetano maha zločinačke strasti. A pošto je Seneka uviđao da je i najpametniji čovek pun urođenih pogrešaka i poroka, preporučuje svom Luciliju da izabere nekog čoveka koji mu se licem i duhom najvećma svidi, i da zatim njega u životu imitira. Preporučuje mu Katona, ako mu ne izgleda odveć strog; ili Lelija, jer je njegov moral umereniji. Još je i Epikur govorio da čovek treba da bude većma nego ikad sam sa sobom kad je primoran da bude s gomilom. A Bekon kaže: Magna civitas, magna solitudo.

     Međutim, ove istine nikad neće zadobiti odviše mesta u našem životu u kojem čovek i ne oseća nego samo dosadu i strah. Ma koliko čovek znao da je uzak krug njegovih pravih prijatelja, on će se ipak družiti sa što više sveta. Čovek traži prijatelje kroz ceo život, i onda kad to čini i bez dobrog plana i bez dobrog načina. Ovo je često i razlog najvećih nesreća, jer padamo na lažne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja, zato što nose masku na licu i nož u rukavu. Ja sam uvek bio siguran da se moji neprijatelji plaše mene većma nego što se ja njih plašim. Ali me se nisu plašili lažni prijatelji. Njih sam se užasavao, jer sam stajao pred njima bez štita, i jer su znali svagda gde se nalaze moji ključevi.

     Ko se oslobodio dosade i straha, postao je pitom i plemenit. Možda se ovo odnosi čak i na životinje, koje bi ponovo podivljale i pobesnele čim bi se odvojile od čovekovog društva. Ima dokaza da su po kolonijama dalekih krajeva i ljudi, napušteni sebi, od dosade i straha ponovo pali u divljaštvo, čak postali ljudožderi. Zato prva dva motiva prijateljstva (dosada i strah), postoje možda i za najniže fele koliko i za samog čoveka. Ali postoje i uzvišeniji motivi prijateljstva koji važe samo za prosvećene ljude: zajednica osećanja, zajednica ideja, zajednica interesa. Proverite sva svoja prijateljstva, pa ćete se uveriti da svako od njih mora da bude osnovano na jednom od ovih načela.

———————–

8.

     Čoveka većma uvredi ono što ste o njemu rđavo rekli, nego ikakvo zlo koje ste mu učinili. Lakše se izmire ljudi zavađeni posle bitke ili neprijatnih dela, nego posle reči u kojima je bilo uvreda. Rđavo delo je nestalo onoga časa kad se preko njega prešlo, jer se rđavo delo može popraviti dobrim delom; ali se ružne reči ne mogu ispraviti lepim rečima. Ljudi ironični bili su često ljudi puni duha; njima su se uvek divili više nego što su ih voleli. Ironija, međutim, pogađa većma onoga čija je ona oružje nego i samu žrtvu. Odista, ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima. Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Kad govorite o lepom gradu, o cveću, i o lepoj ženi, vi postajete radosni; a govoreći o rđavom čoveku, vi postanete tužni. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka, on uprlja svoju dušu. – Ako čovek kaže nepovoljno mišljenje o nekom pred petoricom drugih ljudi, može biti uveren da je jedan od njih unapred prijatelj napadnutog, a drugi jedan unapred instinktivni neprijatelj samog napadača. U najčešćem slučaju, sva petorica su više na strani tog rđavog čoveka, nego na strani ovog zlog jezika. Treba biti oprezan čak i kada je reč o prijatelju, da mu se našom preteranom hvalom više ne škodi nego korisi; ali o neprijatelju, ako ne treba reči dobro, treba ćutati razumno. Više nam škode u životu rđavi jezici, nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik: jer ružne reči ostanu i kada se ogovarač zaboravi. Uostalom, jezik strasti je uvek neprijatan, i jezik mržnje je svakom odvratan. Pokušajte samo jedan dan govoriti lepo o svim ljudima, a o zlim ne govoriti ni rđavo ni dobro, i videćete svoj ogromni unutrašnji mir.

———————–

     Najvećma se vole oni ljudi koji imaju iste vrline, a najvećma se mrze oni koji imaju iste mane. Prijateljstvo se zadobija pažnjom većma nego ikakvim herojskim dokazima. Treba voleti bez obzira da li smo odmah voljeni u zamenu. Naročito paziti da se izbegnu s obe strane obaveze drukčije nego moralne. I uvek dati našem prijatelju prednost u zaslugama tog prijateljstva, a nikad ga ne staviti u podređen položaj, u kojem bi se osećao dužnikom.

———————–

11.

     Naš neprijatelj, to još nije naš najopasniji protivnik, jer često od neprijatelja napravimo docnije dobrog prijatelja. Neprijatelji, to su često samo naši prerušeni prijatelji, koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda. Polovina vaših neprijatelja mrze vas samo zato što misle da ih vi prezirete, i rade vam zlo za leđima, misleći da biste to njima i vi učinili čim biste mogli. – Ali lažni prijatelj, to je najgori i najopasniji čovek u vašoj okolini. Neprijatelj nas gleda često samo kroz jednu svoju zabludu koje se docnije može da odrekne, i da je se najzad i sam stidi; ali nas lažni prijatelj gleda kroz svoju prirodu koja je potpuno suprotna našoj prirodi, i kroz svoje interese koji su savršeno nepromenljivi sa našim dobrom i našim mirom. I ako taj čovek nije otvoren neprijatelj, to je što nas se boji većma nego onaj prvi, a zato i većma mrzi nego onaj prvi. On je podmukliji i opasniji, jer nam lakše pronađe u čemu smo slabi, i služi se u borbi većma našom slabošću i našom pogreškom nego svojom snagom. Koliko god je često lako od neprijatelja napraviti vernog druga, od lažnog prijatelja je nemoguće ikad napraviti iskrenog prijatelja.

     Ima ljudi koji nisu imali ništa drugo nego ugledne prijatelje, i kojima je to za život bilo dovoljno. To nije samo prvi uspeh u životu, nego celo jedno ogromno imanje. Istina je da čovek ne deli s prijateljom samo njegova ostala prijateljstva, nego i neprijateljstva i omraze; ali ukoliko sebi tim može da zagorči dane, toliko olakša prijatelju. A pošto su sreće i nesreće zajedničke među pravim prijateljima, one se lako snose jer su zajedničke; jer podeljena nesreća je za polovinu manja.

———————–

     Ipak je jedno nepobitno, nema prijateljstva bez srodnosti među dušama. Prijateljstvo se ne da izmisliti. Jedno su lepe veze, a drugo su intimna prijateljstva. Naša su prijateljstva malobrojna, isključiva, samoživa, ljubomorna. Ne vezuju se ljudi samo zajednicom osećanja i ideja, nego i zajednicom ukusa i navika. Naš prijatelj je naš pomoćnik u svima namerama i naš pratilac u svima našim kretanjima. Simpatija među ljudima je fizička, i zato je presudna i preka. Ali otud dolazi blaženstvo i duše i tela posle jednog sata provedenog s iskrenim prijateljem. To je najveća radost čula i misli, produženje i povećanje sebe; svoj eho i svoj odblesak; svoje drugo ja, koje opija i ohrabruje za sve mogućno i nemogućno.

———————–

12.

     Mi nemamo sreću da sebi biramo ni neprijatelja ni prijatelja. Neprijatelji nas sami pronađu i prvi napadnu, a prijatelji uvek dođu slučajno. Ljudi se zbliže ili razilaze po sudbini i po afinitetu, većma po temperamentu nego po duhu, i većma po interesu nego po moralu. Ljubav nema svog izvora ni svog razloga; a mržnja dolazi iz izvora i zbog razloga koji su skoro uvek potpuno jasni. Postoji mržnja rasna među ljudima dvaju raznih plemena; i postoji mržnja načelna između ljudi dveju raznih političkih stranaka; a postojala je oduvek i postojaće zasvagda i mržnja religiozna između ljudi dveju raznih vera. Mrze se često ljudi dveju raznih pokrajina jedne iste zemlje, i ljudi dveju raznih porodičnih tradicija. Ima čak i jedna instinktivna mržnja u čoveka malog stasa prema čoveku visokog stasa. Sve razlike među ljudima izazivaju na netrpeljivost ili na mržnju. – Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo a da se ipak osećamo dobro kao i da se najsrdačnije razgovaramo. S neprijateljem se može razgovarati, ali se ne može ćutati. Tako je ćutanje jedna mera prijateljstva.

———————–

14.

———————–

     Ko ima potrebu za prijateljstvom? Svakako ne svi ljudi. Prijateljstvo traže veseli i dobri ljudi, a rđavi ljudi i razbojnici (oni iz šume, i oni iz salona), traže samo jatake i ortake. Zavidljivci ne znaju za prijateljstvo; a tvrdice su nesposobne da drugom dadnu imalo od svoje duše, kao što ne daju nimalo od svog novca.

     Nikad nas ni novac ne usreći, koliko nas usreći obična ljubaznost drugih ljudi. Ima bezbrojno sreća koje idu ulicama i tržištima. Topao pogled i ljubak osmeh naših poznanika, usrećava i ohrabruje više nego materijalna pomoć. Stari mudraci smatrali su jedan grad samo naseljem iskrenih prijatelja, koji su zajednički povezani u bezbrojnim srećama i nesrećama; čak i sama država, to je, stvarno, samo jedna velika institucija prijateljstva. Zato je prijateljstvo bilo doktrina i nauka; čak i jedan kult, pošto su Grci prijateljstvu dizali oltare.

———————–

     Rđavi ljudi beže od prijatelja, jer, po instinktu, beže od istine; a prijateljstvo je jedna krupna istina, zato što je gola iskrenost. Rđav čovek beži od prijatelja, jer se pred njim oseća providan i bez maske; i ne usuđuje se govoriti prijateljskim jezikom u kojem se sve brzo prokaže, i sve lako oseti. Za rđave ljude je iskrenost što je i svetlost za noćne grabljivice; zato rđavi ljudi vole pomrčinu i laž, konfuziju i zamršenost.

———————–

16.

     Prijateljstvo se zove ljubav između čoveka i čoveka. Ali postoji i prijateljstvo čoveka prema gomili, državi, ideji, životinjama. Tako isto postoji i neprijateljstvo prema svim ovim predmetima.

———————–

     Odista, kad bi se prijateljstvo odnosilo samo na ljude, život bi bio gorak, teskoban, i pun razočarenja; ali srećom što ima ljudi koji vole ideje, sa istom strašću kao što drugi vole ljude i žene. Zatim, srećom, što ima i ljudi koji uživaju u lepim stvarima, koliko drugi uživaju u idejama i ljudima. Oni tim stvarima okite svoju kuću, i obogate svoj život, nalazeći često njihovo društvo za potpuno dovoljno. Naročito je velika sreća onih ljudi koji znaju da vole lepe i plemenite životinje. Šopenhauer je govorio da je omrznuo ljude otkad je poznao životinje. – Ali je, nesumnjivo, ipak prijateljstvo čoveka za čoveka najdublja veza i najlepše osećanje.“

Odlomak iz knjige „Blago cara Radovana“ (Jovan Dučić „Blago cara Radovana“), izdanje ID Leo Commerce, 2012.

Prekucano iz dela knjige „O prijateljstvu“.

Paulo Coelho „O alquimista“

…“- Nisam došao ovde da mi gledate u dlan – reče, već se kajući što je uopšte i kročio u tu kuću. Za trenutak je pomislio da bi bilo bolje da plati posetu i ode ne saznavši ništa. Isuviše važnosti je pridavao tom snu koji se ponavljao.

 – Hteo si da nešto saznaš o snovima – odgovori starica. – A snovi su Božji govor. Kada on govori jezikom ovoga sveta, ja to mogu da protumačim. Ali ako govori jezikom tvoje duše, onda samo ti možeš da razumeš. A ovu posetu ćeš platiti u svakom sličaju.

 „Opet neki trik“, pomisli mladić. Ipak je rešio da rizikuje. Pastiri se uvek izlažu riziku zbog vukova ili zbog suše, a upravo je zbog toga pastirski život uzbudljiv.

 – Usnio sam isti san dva puta uzastopce – reče. – Sanjao sam kako se nalazim na jednom pašnjaku sa svojim ovcama i kako se iznenada pojavljuje jedno dete i počinje s njima da se igra. Ne volim kad mi se neko meša s ovcama, one se boje nepoznatih. Ali deca uvek umeju sa životinjama i one ih se nikad ne uplaše. Ne znam zašto. Ne znam otkud životinje znaju kog su ljudi uzrasta.

 – Vrati se svome snu – reče starica. – Ostavila sam šerpu na vatri. Osim toga, imaš malo para i ne mogu ti pokloniti sve svoje vreme.

 – Dete je još neko vreme nastavilo da se igra s ovcama – produži mladić, pomalo se snebivajući.     – A onda me je iznenada zgrabilo za ruke i odvelo do egipatskih piramida.

 Mladić je malo pričekao da bi proverio da li starica zna šta su egipatske piramide. Ali starica je i dalje ćutala.

 – Onda, pored egipatskih piramida – ove dve poslednje reči mladić je polako izgovorio kako bi ih starica što bolje čula – dete mi je reklo: „Ako dođeš dovde, pronaći ćeš skriveno blago.“ I u trenutku kada bi krenulo da mi pokaže tačno mesto gde se blago nalazi, ja bih se probudio. I tako oba puta.

 Starica je neko vreme ćutala. Zatim je ponovo uzela mladića za ruke i počela pomno da ih proučava.

 – Ovog puta ti ništa neću naplatiti – reče starica. – Ali hoću deseti deo blaga, ukoliko ga nađeš.

 Mladić se nasmeja. Od sreće. Znači, uštedeće ono malo novca što ima zahvaljujući snu u kome je reč o skrivenom blagu! Starica je sigurno Ciganka – a Cigani su budale.

 – Protumači mi onda taj san – zatraži mladić.

 – Prvo se zakuni. Zakuni se da ćeš mi dati deseti deo blaga za ono što ću ti reći.

 Mladić se zakleo. Starica je zahtevala da zakletvu ponovi okrenut slici Svetog Isusovog Srca.

 – To je san koji pripada govoru ovoga sveta – reče ona. – Mogu da ga protumačim, mada je to veoma teško. Zbog toga smatram da imam pravo na udeo u onome što budeš pronašao.

 A tumačenje je sledeće: treba da odeš do egipatskih piramida. Nikada za njih nisam čula, ali ako ti je to pokazalo jedno dete, to znači da one postoje. Tamo ćeš pronaći blago i postaćeš bogat.

 Mladić se iznenadio, a zatim i razljutio. Zbog ovoga nije morao ni da dolazi do starice. Ipak, prisetio se da neće morati ništa da joj plati.

 – Zbog ovog nije trebalo da gubim vreme – reče on.

 – Zato sam ti i kazala da je tvoj san težak. Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspevaju da ih sagledaju. Pošto nisam učena, moram da znam i druge veštine, kao što je gledanje u dlan.

 – A kako da stignem do Egipta?

 – Ja samo tumačim snove. Ne umem da ih pretvorim u stvarnost. Zbog toga moram da živim od onoga što mi pruže moje ćerke.

 – A šta ako ne stignem do Egipta?

 – Onda ću ja ostati bez nagrade. Neće mi to biti prvi put.

 I starica više nije rekla ništa. Zamolila je mladića da ode, jer je s njim već izdangubila.

                                                                  *     *     *

 Mladić je izašao razočaran i rešen da više nikada ne poveruje u snove. Setio se da ima još štošta da posvršava: otišao je do magaze da nabavi nešto hrane, zamenio je svoju knjigu za jednu deblju i seo na jednu klupu na trgu da bi probao novo vino koje je kupio. Bila je vrućina, a vino, nekim nedokučivim čudom, uspevalo je da ga malo rashladi. Ovce su ostale na ulazu u grad, u toru jednog od njegovih novih prijatelja. Imao je mnogo poznanika u tom kraju – i zbog toga je i voleo da putuje. Čovek neprestano stiče nove prijatelje, a nije prinuđen da bude s njima iz dana u dan. Kada viđamo stalno ista lica – a to se uvek događalo u semeništu – na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život.

 A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život. Kao i ona starica koja nije umela da pretvara snove u stvarnost.

 Rešio je da još malo sačeka da se sunce približi smiraju, pa da onda potera ovce u polje. Uskoro će se ponovo sresti s trgovčevom ćerkom.

 Počeo je da čita knjigu koju je dobio od paroha Tarife. Bila je to debela knjiga u kojoj se već na prvoj stranici govorilo o nekoj sahrani. Osim toga, imena ličnosti bila su strahovito zamršena. Pomislio je: ako jednog dana bude pisao knjigu, postepeno će uvoditi likove u priču kako čitaoci ne bi bili prinuđeni da odjednom pamte mnogo imena.

 Kad je uspeo da se usredsredi na čitanje – a tekst je bio lep jer je govorio o sahrani po snegu, što mu je davalo neki osećaj hladnoće pod ogromnom vrelinom sunca – jedan starac sede do njega i započe razgovor.

 – Šta to oni rade? – upita starac pokazujući prema ljudima na trgu.

 – Gledaju svoja posla – suvo odgovori mladić i nastavi da se pravi da je zadubljen u čitanje. U stvari, razmišljao je kako će šišati ovce u prisustvu trgovčeve ćerke i kako će se ona uveriti da je on u stanju da obavlja zanimljive poslove. Tu scenu je zamišljao već mnogo puta; svaki put je devojka bila zadivljena njegovim objašnjenjem da ovce treba da se šišaju od repa prema glavi. Takođe je pokušavao da se seti nekih lepih priča koje će joj pričati dok šiša ovce. Većinu tih priča pročitao je u knjigama, ali će ih joj ispričati kao da ih je lično doživeo. Ona to nikad neće otkriti jer nije umela da čita.

 Starac je, međutim, bio uporan. Rekao je kako je umoran, kako je žedan i zatražio je gutljaj vina od mladića. Mladić mu je pružio mešinu u nadi da će se starac smiriti.

 Ali starac je hteo da razgovara po svaku cenu. Upitao je mladića kakvu knjigu čita. Ovaj pomisli da bude grub i da ode na drugu klupu, ali od oca je naučio da treba poštovati starije. Tako je pružio knjigu starcu i to iz dva razloga. Prvo, zato što nije umeo da izgovori naslov, a drugo, ukoliko se ispostavi da starac ne ume da čita, sam će se premestiti na drugu klupu da bi izbegao poniženje.

 – Hmmm… – reče starac razgledajući knjigu sa svih strana, kao da je reč o nekom čudnom predmetu. – Knjiga je značajna, ali je mnogo dosadna.

 Mladić se iznenadio. Starac ne samo da je umeo da čita, nego je već pročitao tu knjigu. A ako je knjiga dosadna kako je on tvrdio, imao je još vremena da je zameni za neku drugu.

 – To je knjiga koja govori o nečemu što skoro sve knjige govore – nastavi starac. – Govore o nesposobnosti ljudi da odaberu sopstvenu sudbinu. A na kraju uspeva čitaoca da natera da poveruje u najveću laž na svetu.

                                                                  *     *     *

 – A koja je to najveća laž na svetu? – upita iznenađeno mladić.

 – Evo ovako: u određenom trenutku našeg postojanja, gubimo kontrolu nad sopstvenim životom i prepuštamo se sudbini. Eto to je najveća laž na svetu.

 – Meni se to nije desilo – reče mladić. – Želeli su da postanem sveštenik, a ja sam rešio da budem čobanin.

 – To je već bolje – reče starac. – Zato što voliš da putuješ.

 „Pogodio je šta mislim“, primeti mladić. Starac je u međuvremenu prelistavao debelu knjigu ne pokazujući ni najmanju nameru da mu je vrati. Mladić je primetio da je starac čudno obučen, kao da je bio Arapin, što u ovom kraju nije bila retkost. Afrika se nalazi na svega nekoliko sati od Tarife, trebalo je samo lađom preći nevelik moreuz. U gradu su se često pojavljivali Arapi kupujući raznu robu i izgovarajući čudne molitve više puta na dan.

 – Odakle ste? – upita.

 – Odsvuda.

 – Niko ne može biti odsvuda – reče mladić. – Ja sam pastir i nađem se na mnogo mesta, ali potičem iz jednog jedinog mesta, iz jednog grada nadomak jednog starog zamka. Tamo sam se rodio.

 – Onda možemo reći da sam se ja rodio u Salemu.

 Mladić nije znao gde se nalazi Salem, ali ga je bilo stid da pita. Ostao je još neko vreme gledajući prema trgu. Svet je išao tamo-amo i svi su izgledali veoma zauzeti.

 – A kakav je Salem? – upita mladić pokušavajući da pronađe neku nit.

 – Kakav je uvek i bio.

 Ovo mu još uvek ništa nije govorilo. Jedino je znao da se Salem ne nalazi u Andaluziji. U protivnom, već bi ga upoznao.

 – A šta vi radite u Salemu? – bio je uporan.

 – Šta ja radim u Salemu? – starac se prvi put slatko nasmeja. – E pa ja sam kralj Salema!

 Ljudi svašta izvaljuju, pomisli mladić. Ponekad je bolje ostati s ovcama, koje ćute i samo traže hranu i vodu. Ili je možda bolje biti s knjigama koje pričaju neverovatne priče, ali samo u trenucima kada ljudi žele da ih čuju. Ali kad se razgovara s ljudima, oni ponekad tako nešto izjave da prosto više ne znamo kako da nastavimo razgovor.

 – Moje ime je Melkisedek – reče starac. – Koliko imaš ovaca?

 – Dovoljno – odgovori mladić. Starac je isuviše zabadao nos u njegov život.

 – Dakle, imamo problem. Ne mogu ti pomoći sve dok budeš smatrao da imaš dovoljno ovaca.

 Mladić se naljuti. Nije tražio pomoć. Upravo je starac bio taj koji je tražio vino. knjigu i razgovor.

 – Vratite mi knjigu – reče. – Moram da idem po svoje ovce i da nastavim put.

 – Daj mi deseti deo od svog stada – reče starac. – A ja ću te naučiti kako da stigneš do skrivenog blaga.

 Dečak se ponovo seti svoga sna i iznenada mu puče pred očima. Starica mu nije ništa naplatila, ali starac – koji je možda njen muž – pokušava da od njega izvuče mnogo više novca u zamenu za nepostojeće obaveštenje. Mora da je i starac bio Ciganin.

 Pre nego što mladić išta prozbori, starac se saže, uze jedan oblutak i poče njime da piše po peščanom tlu trga. U trenutku kada se sagnuo nešto je tako snažno zasijalo s njegovih grudi da je skoro zaslepilo mladića. Ali starac je taj sjaj, pokretom isuviše hitrim za svoje godine, brzo zaklonio ogrtačem. Mladićeve oči su se oporavile od bleska i on je uspeo da razazna šta je to starac napisao.

 Na pesku trga ovog malog grada pročitao je imena svog oca i svoje majke. Pročitao je priču o svom životu sve do tadašnjeg trenutka, dečačke nestašluke, hladne noći u semeništu. Pročitao je i ime trgovčeve ćerke, koje inače nije znao. Pročitao je o takvim stvarima koje nikada nikome ne bi ispričao, kao što je onaj dan kada je ukrao očevu pušku da bi lovio jelene, ili o svom prvom i usamljeničkom seksualnom iskustvu.

                                                                    *     *     *

 „Ja sam kralj Salema“ rekao je starac.

 – Zašto jedan kralj razgovara sa običnim čobaninom – upita mladić postiđen i zadivljen.

 – Za to ima više razloga. Ali, recimo da je najvažniji taj što si imao snage da ostvariš svoju Ličnu Legendu.

 Mladić nije znao šta je to Lična Legenda.

 – To je ono što si uvek želeo da činiš. Svi ljudi, u ranoj mladosti, znaju šta je njihova Lična Legenda.

 U tom životnom razdoblju sve je jasno, sve je moguće i tada se ljudi ne boje da sanjaju i požele sve što bi voleli da rade u životu. Međutim, što više vreme odmiče, neka tajanstvena sila nastoji da dokaže da je nemoguće ostvariti Ličnu Legendu.

 Mladiću se učinilo da starčeva priča nema mnogo smisla, ali je ipak hteo da sazna kakve su to „tajanstvene sile“. Trgovčeva ćerka će biti zadivljena kada joj o tome bude pričao.

 – To su naizgled zle sile, ali ti u stvari govore kako da ostvariš svoju Ličnu Legendu. One ti pripremaju duh i volju, jer na ovoj planeti postoji jedna velika istina: bez obzira ko si i šta radiš, kada stvarno nešto želiš to znači da je ta želja nastala u Duši Vaseljene. To je tvoja misija na Zemlji.

 – Čak i kad samo želiš da putuješ? Ili da se oženiš ćerkom trgovca tkaninama?

 – Ili da tražiš riznicu s blagom. Duša Sveta hrani se ličnom srećom ljudi. Ili nesrećom, zavišću, ljubomorom. Jedina čovekova obaveza jeste da ostvari svoju Ličnu Legendu. Sve je samo jedno.

 A kada želiš nešto, čitava Vaseljena se zaveri da ostvariš tu svoju želju.

 Neko vreme su ćuteći posmatrali trg i ljude na njemu. Starac je prvi progovorio.

 – Zašto čuvaš ovce?

 – Zato što volim da putujem.

 On uperi prst prema jednom prodavcu kokica koji se sa svojim crvenim kolicima nalazio na istom trgu.

 – I onaj prodavac kokica je želeo da putuje kada je bio mali. Ali odlučio se da kupi kolica i prodaje kokice kako bi godinama štedeo dinar po dinar. Kada ostari, provešće mesec dana u Africi. On nikada nije shvatio da ljudi uvek imaju uslova da urade ono o čemu sanjaju.

 – Trebalo je da se odluči da bude pastir – naglas pomisli mladić.

 – I on je na to pomišljao – reče starac. – Ali prodavci kokica su ugledniji od čobana. Prodavac kokica ima kuću, dok čobanin spava pod vedrim nebom. Ljudi više vole da udaju ćerku za prodavca kokica nego za pastira.

 Mladića je nešto štrecnulo kada je pomislio na trgovčevu ćerku. U njenom gradu mora da je postojao prodavac kokica.

 – Najzad, ono što misle o prodavcima kokica i pastirima ljudima postaje važnije od Lične Legende.

 Starac poče da lista knjigu i udubi se u čitanje jedne stranice. Mladić malo pričeka i prekide ga isto kao što je i ovaj njega.

 – Zašto vi meni sve ovo pričate?

 – Zato što nastojiš da proživiš svoju Ličnu Legendu. I upravo pomišljaš da od nje odustaneš.

 – I vi se uvek pojavljujete u takvim trenucima?

 – Ne uvek u ovom obliku, ali uvek sam se pojavljivao. Ponekad se pojavljujem u obliku nekog dobrog rešenja, neke lepe ideje, ali uvek se pojavljujem. U drugim prilikama, u odsudnom trenutku, olakšavam stvari. I tako redom, ali većina kjudi to i ne primećuje.

 Starac ispriča kako je prošle nedelje bio primoran da se nekom kopaču dragog kamenja prikaže u obliku kamena. Kopač je sve napustio da bi krenuo u potragu za smaragdima. Punih pet godina radio je na jednoj reci i uspeo je da izlomi 999 999 kamenova u potrazi za jednim smaragdom. U tom trenutku kopač je pomislio da odustane, a nedostajao je jedan kamen – još samo JEDAN KAMEN – da bi otkrio taj smaragd. Pošto je bio čovek koji je sve stavio na kocku zbog svoje Lične Legende, starac je rešio da se umeša. Pretvorio se u kamen koji se dokotrljao pred noge kopača, a ovaj, besan i razočaran zbog pet izgubljenih godina, daleko je bacio kamen. Ali bacio ga je takvom snagom da je njime razbio drugi kamen koji se polomio i ispod njegovih krhotina ukazao se najlepši smaragd na svetu.

 – Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja – reče starac s izvesnom gorčinom u pogledu. – Možda zbog toga oni tako rano i odustaju. Ali takav je svet.

 Onda se mladić priseti da su razgovor počeli oko skrivenog blaga.

 – I blaga podižu iz zemlje vodeni tokovi, a oni ih i zatrpavaju – reče starac. – Ako želiš da nešto saznaš o svom blagu, moraćeš da mi ustupiš deseti deo svog stada.

 – A može li deseti deo blaga?

 Starac je bio razočaran.

 – Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.

 Mladić onda ispriča kako je deseti deo blaga obećao Ciganki.

 – Cigani su vešti – uzdahnu starac. – U svakom slučaju, treba da naučiš da sve u životu ima svoju cenu. To upravo i pokušavaju da nas nauče Ratnici Svetlosti.

 Starac je vratio knjigu mladiću.

 – Sutra, u ovo vreme, doteraćeš mi deseti deo svog stada. Ja ću te naučiti kako da dospeš do skrivenog blaga. Doviđenja.

 I zamače iza jednog ugla.

                                                                     *     *     *

 Mladić je pokušao da čita knjigu, ali više nije uspevao da se koncentriše. Bio je uzbuđen i napet jer je znao da starac govori istinu. Otišao je do prodavca kokica, kupio kesicu kokica, dok je usput razmišljao da li treba da mu ispriča starčevu priču. „Ponekad treba pustiti da voda sama teče“, pomisli mladić i ne reče ništa. Kad bi mu nešto rekao, prodavac kokica bi puna tri dana razmišljao o tome da ostavi sve, a već se toliko bio navikao na svoja kolica.

 Hteo je prodavca kokica da poštedi muka. Besciljno hodajući gradom stigao je do luke. Tu se nalazila jedna zgradica i na njoj prozorče gde su se kupovale putne karte. Egipat se nalazi u Africi.

 – Šta ste želeli? – upitao je čovek iza šaltera.

 – Možda sutra – reče mladić udaljujući se. „Kada bih prodao samo jednu ovcu, mogao bih stići na drugu stranu moreuza.“ Od te pomisli hvatao ga je strah.

 – Evo još jedne sanjalice – reče službenik svom pomoćniku dok se mladić udaljavao. – Ni taj nema para za put.

 Dok je stajao ispred šaltera, mladić se setio svojih ovaca i uplašio se pri pomisli da im se vrati. Pune dve godine je učio kako se gaje ovce, umeo je da ih šiša, da brine o ovcama koje su zanele, da ih štiti od vukova. Poznavao je sva polja i ispaše Andaluzije. Znao je pravu cenu pri kupovini ili prodaji svake od svojih životinja.

 Rešio je da se dužim putem vrati do tora svog prijatelja. I ovaj grad je imao zamak i on odluči da se popne kamenom rampom i sedne na neki zid. Odozgo je mogao da vidi Afriku. Neko mu je jednom objasnio da su otuda stigli Mavari koji su toliko godina bili okupatori skoro čitave Španije. Mladić je mrzeo Mavare. Oni su sa sobom doveli i Cigane.

 Odozgo je mogao da vidi i skoro čitav grad, uključujući i trg na kom je razgovarao sa starcem.

 „Proklet bio čas kad sam sreo tog starca“, pomisli on. Samo je išao da potraži neku ženu koja tumači snove. Ni žena ni starac nisu pridavali nikakav značaj činjenici da je on pastir. Bile su to usamljene osobe koje više nisu verovale u život i koje nisu shvatale da se pastiri na kraju krajeva vezuju za svoje ovce. Svaku ovcu je poznavao do tančina: znao je koja ćopa, koja će se ojagnjiti kroz dva meseca i koje su bile najlenje. Takođe je znao kako ih treba šišati i kako klati. Ako odluči da krene, one će patiti.

 Počeo je da duva neki vetar. Poznavao je taj vetar: ljudi su ga zvali vetar Levanta, jer su s njim takođe došle horde nevernika. Sve dok nije upoznao Tarifu nije ni pomišljao da je Afrika tako blizu. To je predstavljalo veliku opasnost: Mavari su mogli ponovo da navale.

 Vetar je počeo da duva sve jače. „Sada sam između ovaca i blaga“, razmišljao je mladić. Morao je da se odluči između nečega na šta se navikao i nečega što bi voleo da ima. Tu je bila, naravno, i trgovčeva ćerka, ali ona nije bila toliko važna koliko ovce, pošto od nje nije zavisio. Bog zna da li ga se ona uopšte i seća. Bio je ubeđen da ona ne bi ni primetila kad se ne bi pojavio kroz dva dana, jer njoj su svi dani bili jednaki, a svi dani postanu jednaki onda kada ljudi prestanu da primećuju lepe stvari koje im se dešavaju kad god sunce prelazi svoj nebeski put.

 „Ostavio sam oca, majku, zamak u svom gradu. Oni su se na to navikli, a i ja sam se navikao. Takođe će se i ovce navići na moje odsustvo“, pomisli mladić. Odozgo je pogledao prema trgu. Prodavac je i dalje prodavao kokice. Jedan mladi par seo je na klupu na kojoj je on razgovarao sa starcem i dugo se ljubio.

 „Prodavac kokica“, reče on u sebi, ne dovršivši rečenicu, jer je s Levanta počelo još snažnije da duva i on je zastao osećajući vetar na licu. Taj vetar je doneo Mavare, to je tačno, ali takođe je donosio miris pustinje i žena koje nose feredžu. Donosio je znoj i snove ljudi koji su jednog dana krenuli u potragu za nepoznatim, za zlatom, za avanturama – i za piramidama. Mladić je počeo da zavidi vetru na slobodi i shvatio da bi i on mogao da bude takav. Ništa ga nije sprečavalo, osim njega samoga. Ovce, trgovčeva ćerka, polja Andaluzije, bili su samo epizode njegove Lične Legende.

                                                                     *      *     *

 Narednog dana mladić je sreo starca oko podne. Vodio je sa sobom šest ovaca.

 – Iznenađen sam – reče on. – Moj prijatelj je odmah otkupio ovce. Rekao mi je da je celog života sanjao da postane pastir, a to je bio dobar znak.

 – Uvek je tako – reče starac. – Nazovimo to Povoljan Početak. Ako sedneš da igraš karte prvi put, dobićeš skoro sigurno. Početnička sreća.

 – A zašto?

 – Zato što život želi da proživiš svoju Ličnu Legendu.

 Zatim je počeo da razgleda onih šest ovaca i otkrio da je jedna ćopava. Mladić objasni da to nije bitno, jer je ona bila jedna od najpametnijih i davala je dosta vune.

 – Gde se nalazi blago? – upita.

 – Blago se nalazi u Egiptu, blizu Piramida.

 Mlčadić uzdrhta. Starica mu je isto rekla, ali mu ništa za to nije naplatila.

 – Da bi stigao tamo, moraćeš da pratiš znakove. Bog je na svetu obeležio put kojim svaki čovek treba da ide. Treba samo pročitati ono što je on za tebe napisao.

 Pre nego što je mladić uspeo išta da kaže, jedna leptirica poče da leti između njega i starca. Setio se svog dede; kada je bio dete, deda mu je rekao da su leptirice znak sreće. Kao i zrikavci, cvrčci, mali sivi gušteri i detelina s četiri lista.

 – Tako je – reče starac, koji je umeo da čita njegove misli. – Upravo tako kako te je učio tvoj deda. To su znaci.

 Zatim je starac raširio ogrtač koji mu je pokrivao grudi. Prizor je zadivio mladića. Setio se sjaja koji je primetio prethodnog dana. Starac je imao grudnjak od masivnog zlata ukrašen dragim kamenjem.

 On je zaista bio kralj. Sigurno se tako prerušavao da bi izbegao razbojnike.

 – Uzmi – reče starac, vadeći iz zlatnog grudnjaka jedan beli i jedan crni kamen. – Zovu se Urim i Tumim. Crni znači „da“, a beli znači „ne“. Poslužiće ti kada ne uspeš da prepoznaš znakove. Ali uvek moraš da postaviš konkretno pitanje.

 Ali, uopšte uzevši, nastoj da sam donosiš odluke. Blago se nalazi kod Piramida i ti si to već znao; ali morao si da daš šest ovaca da bih ti ja pomogao da doneseš odluku.

 Mladić je stavio kamenčiće u bisage. Ubuduće će sam donositi odluke.

 – Ne zaboravi da je sve samo jedna celina. Ne zaboravi na jezik znakova. A, naročito, ne zaboravi da ideš do kraja svoje Lične Legende.

 Ipak, da ti prethodno ispričam jednu malu priču.

 Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči Tajnu Sreće. Mladić je punih četrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok nije stigao do jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je živeo Mudrac kojeg je mladić tražio.

 Umesto da naiđe na svetog čoveka, naš junak je, međutim, ušao u jednu salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najukusnijih jela iz tog kraja sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladić je morao da sačeka dva sata dok je došao red na njega.

 Mudrac je pažljivo saslušao razloge mladićeve posete, ali mu reče da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to Tajna Sreće. Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati i da se vrati kroz dva sata.

 – U međuvremenu bih te nešto zamolio – dodade Mudrac, pružajući mladiću kašičicu za čaj u koju je kanuo dve kapi ulja. – Dok budeš hodao, nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.

 Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate stalno motreći na kašičicu. Posle dva sata vratio se pred Mudraca.

 – Dakle – upita Mudrac – jesi li video persijske ćilime u mojoj trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveći Majstor među baštovanima punih deset godina uređivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u mojoj biblioteci?

 Mladić je posramljeno priznao da nije video ništa. Njegova jedina briga bila je da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.

 – Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta – reče Mudrac. – Ne možeš imati poverenja u čoveka ukoliko ne poznaješ njegov dom.

 Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju palatom, ovog puta obraćajući pažnju na sva umetnička dela koja su visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine, primetio nežne cvetove i ukus s kojim je svako umetničko delo postavljeno na pravo mesto. Vrativši se kod Mudraca, potanko mu je prepričao sve što je video.

 – Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? – upita Mudrac.

 Pogledavši u kašičicu, mladić primeti da ih je prosuo.

 – Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam – reče Najmudriji od Mudrih. – Tajna sreće sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovoga sveta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dve kapi ulja u kašičici.

 Mladić je ćutao. Shvatio je priču starog kralja. Pastir voli da putuje, ali nikad ne zaboravlja svoje ovce.

 Starac pogleda u mladića i sklopljenih ruku napravi nekoliko čudnih pokreta iznad njegove glave. Zatim pokupi ovce i ode svojim putem.

                                                                     *     *     *

 Iznad malog grada Tarife postoji jedna stara mavarska tvrđava i ko sedne na njene zidine može da vidi jedan trg, jednog prodavca kokica i jedno parče Afrike. Melkisedek, kralj Salema, seo je na zidine tvrđave tog popodneva i osetio vetar Levanta na licu. Ovce su nervozno skakutale pored njega, plašeći se novog gospodara i uzbuđene zbog tolikih promena. Njima je jedino bilo stalo do hrane i vode.

 Melkisedek je posmatrao mali brod koji je isplovljavao iz luke. Nikada više neće videti onog mladića, kao što nije video ni Avrama, pošto mu je naplatio desetak. Međutim, sve je to bilo njegovo delo.

 Bogovi ne treba da imaju želje, jer bogovi nemaju Ličnu Legendu. Ipak, kralj Salema je u dnu duše poželeo da mladić uspe.

 „Šteta što će mi brzo zaboraviti ime“, pomisli. „Trebalo je da mu ga ponovim više puta. Tako, kada bi pričao o meni, rekao bi da sam ja Melkisedek, kralj Salema.“

 Zatim je digao pogled prema nebu, pomalo se kajući: „Znam da je to taština nad taštinama, kako Ti reče, Gospode. Ali jedan stari kralj ponekad može da bude ponosan sam na sebe.“

Odlomak iz knjige „Alhemičar“ (Paulo Coelho „O alquimista“), izdanje Paideia, 1997.

Prekucano iz „Prvog dela“.

Oskar Vajld „Misli Aforizmi Parabole“

O RAZMIŠLJANJU I MIŠLJENJU

Lakše mi je podneti brutalnu silu, nego brutalno razmišljanje.

Mudrost dolazi kako mladost prolazi.

Čovek koji ne misli svojom glavom, ne misli uopšte. Užasno je sebično misliti da bi svi ljudi trebali da misle – isto.

Argumenti su vrlo neprijatni za pristojna društva gde svi imaju isto mišljenje.

Svi koji dopuste da ih uvere argumentima, nerazumne su osobe.

Razmišljanje je samo po sebi forma preterivanja koja remeti skladan izraz lica. Čim čovek počne da razmišlja, sav se izobliči, nabora, namršti se ili čini nešto slično, isto tako užasno.

Previše razmišljanja o tome šta je dobro, a šta loše u ponašanju, može prouzrokovati zaostajanje u duhovnom razvoju.

Svako razmišljanje je nemoralno i u suštini destruktivno. Svako razmišljanje završava loše po predmet razmišljanja.

I dok je razmišljanje u starim civilizacijama smatrano jednim od najčasnijih zanimanja, danas je to smrtni greh zbog kojeg čovek može završiti i u zatvoru.

Razmišljanje je jedna od najnezdravijih stvari na svetu, od koje ljudi umiru baš kao i od svake druge bolesti. Na sreću, ovde u Engleskoj to nije zarazna bolest. Tako izgleda da je za naše dobro zdravstveno stanje zaslužna – naša glupost.

Ljudi koji misle ne bi trebalo da imaju ništa sa ljudima od akcije.

Sirovu snagu još i mogu razumeti, ali sirov um mi je potpuno nerazumljiv.

Varvari imaju skoro isti pogled na svet kao i civilizovani ljudi, samo što su u nekim stvarima osetno – napredniji.

O ljudima imamo dobro mišljenje samo zato što brinemo za sebe. Bankara poštujemo jer bi nam mogao pozajmiti novac, a lopova jer bi nam ga mogao ukrasti.

Ideja koja nije rizična uopšte ne zaslužuje da se nazove idejom.

Vrednost neke ideje nema ništa sa iskrenošću onoga kojio je na tu ideju došao.

Priznajem, sanjar sam. Sanjari su ljudi koji svoj put nalaze samo pri mesečini, a što zoru vide pre ostalih – to im je kazna.

Doslednost je poslednje uporište ljudi bez mašte.

Najlakše zaspim kada se prisetim svih svojih mana.

Pravi cinik nikada ne iznosi sve na videlo.

Samo se razum može poboljšati i oplemeniti.

Jedino o stvarima koje nas uopšte ne zanimaju možemo imati nepristrasno mišljenje. Doduše, baš zato takvo mišljenje i nije ni od kakve koristi.

Ono što nam izgleda kao neprijatno iskušenje, često zna biti zamaskirana sreća.

Ne razumem ljude koji jure punom brzinom. Misle li da su zbog toga više vredni? Pa svaka budala može kupiti kartu za brzi voz, koji juri i brže, ali će i dalje ostati – budala.

Ozbiljnost je najbolja poza za – glupake.

Samo glupaci dobro poznaju – sebe.

Oni koji tvrde da postoji razlika između duše i tela nemaju ni jedno.

Naše pamćenje nam služi kao pokretni dnevnik koji uvek nosimo sa sobom.

Ništa ne leči dušu kao osećanja, baš kao što jedino duša može zalečiti osećanja.

Delovanje je ograničeno i uslovno. Neograničeni i bezuslovni su snovi i maštanja.

Kada sa nekim podelite radost, povećali ste ukupnu radost i veselje na svetu. Nasuprot tome, kada sa nekim podelite bol, ne umanjujete količinu jada i boli. Možda nekome olakšate bol, ali bol i jad i dalje ostaju.

O RAZGOVARANJU I OGOVARANJU

Pametni ne bi trebalo da slušaju, a glupi ne bi trebalo da govore.

Kada ljudi govore o drugima, obično su dosadni, ali su zato skoro uvek zanimljivi kada govore o sebi.

Postoje stvari koje treba reći, ali često se kažu pogrešnim ljudima u pogrešno vreme.

Užasno je kako ljudi jedni drugima iza leđa govore stvari koje su potpuno – istinite.

Trač je baš zgodna stvar! Pa gotovo cela istorija je običan trač. Kada se neki šarmantni trač upropasti moralisanjem, dobija se skandal.

Radije raspravljam o skandalima u toplom i udobnom salonu, nego o zaverama u mračnom podrumu.

Samo je jedna situacija gora od one kada vas svi ogovaraju – kada vas uopšte ne ogovaraju.

Obožavam da slušam o skandalima drugih ljudi, a moji me ne zanimaju. O njima sve znam i dosadni su mi.

Ne želim da čujem zašto i kako me ogovaraju. Od toga mi raste taština i postajem uobražen.

Kada mi ljudi kažu da sam u pravu, obično pomislim da sam pogrešio.

Mrzim ljude koji vole da pričaju o sebi umesto – o meni.

Ako sam, možda, već nekoliko puta i rekao istu stvar – objašnjenje će, verujte, svaki put biti drugačije.

Volim sam da vodim celokupan razgovor. Tako štedim vreme, a sprečavam protivargumente.

Ne volim nikakve argumente. Uvek su vulgarni, a često i – uverljivi.

Volim da govorim zidu – jedino mi on nikada ne protivreči.

Obično govorim ono što mislim. To mi je velika greška jer sam obično pogrešno shvaćen.

Neki ljudi zaista nisu za konverzaciju. Ne mislim reći da ne žele govoriti – jer govore sve vreme – ali ništa ne kažu.

Ubistvo je greška u koju se ne smete upuštati. U stvari, nikada nemojte raditi stvari o kojima nećete smeti da pričate za večerom.

Neki ljudi toliko vole da pričaju da bi i sa mrtvacem započeli razgovor. Ako ih mrtvac i ne čuje – on je na gubitku. Takvi vole sebe da slušaju dok govore ili vole da povedu duže razgovore sa samim sobom. Ponekad su ti razgovori tako pametni, da ne razumeju ni reči od onoga što sebi govore.

Ponekad, ali samo ponekad, zaljubljeni u sopstveni govor mogu i razumeti nešto od onoga što govore, a i to tek onda ako se pažljivo slušaju.

Sve što ste danas izgovorili čini se preteranim i nemoralnim.. Baš vas je bilo zanimljivo slušati.

Danas svaki bolji govornik priču počinje od kraja, zatim ide na početak, a završava sa sredinom. To je ta nova pripovedačka metoda.

Čovek koji može da dominira večernjom zabavom u Londonu, može da dominira svetom.

Mnogo ljudi zna dobro da glumi, ali malo ih zna dobro da govori. To samo dokazuje da je konverzacija teža od glume.

Umeće konverzacije je dotaći se svega, ali ne zadržati se ni na čemu.

Visokoučena konverzacija rezultat je prenemaganja neznalica ili profesije intelektualno neangažovanih.

Odgovori ponekad i znaju da budu indiskretni, ali sama pitanja – nikad.

Uvek vredi truda postaviti pitanje – iako ne vredi truda na neka odgovarati.

Teže je o nečemu govoriti, nego to učiniti. Uostalom svako može nešto učiniti za istoriju, ali samo veliki ljudi mogu to i opisati.

Jedino pristojno opravdanje za svako postavljeno pitanje jeste – čista znatiželja.

Kada je u pitanju dobra i duhovita dosetka, onda nema – nedodirljivih.

Ima i takvih koji u životu nisu izrekli ni jednu zlobnu, a kamoli pametnu misao.

Samo intelektualno nezreli ljudi mogu učestvovati u raspravama.

Drago mi je da se konačno vidimo. Ima bar stotinu stvari koje Vam ne želim reći.

Dobro vaspitani osporavaju druge, a pametni – sami sebe.

O visokom društvu nikada ne treba govoriti loše. To rade samo oni koji u njega žele da uđu – a ne mogu.

Visoko društvo čine nevažni ljudi koji brbljaju o nevažnim stvarima.

Civilizovano društvo nije spremno da poveruje pričama koje štete ugledu bogatih i slavnih.

Vrednost telefona zavisi od vrednosti telefonom izrečenog.

Kada bi Engleze mogli naučiti kako da govore, a Irce kako da slušaju, bili bismo sasvim civilizovano društvo.

Najveća razlika između Engleza i Amerikanaca je u – jeziku.

Ništa ne izgleda tako nevino kao preterano brbljanje.

O PRIJATELJSTVU

Svako se može rastužiti zbog prijateljevog neuspeha, ali samo se pravi prijatelj može razveseliti zbog njegovog uspeha.

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, a neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja – sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.

Bolje je izgubiti najboljeg prijatelja nego najgoreg neprijatelja. Za sticanje prijatelja dovoljno je pokazati malo dobrodušnosti, ali zato sa čovekom koji nema neprijatelja nešto nije u redu.

Smeh je dobar za početak prijateljstva, a daleko je najbolji za njegov kraj.

Prijateljstvo između muškarca i žene je nemoguće. Može tu biti strasti, mržnje, obožavanja, ljubavi, ali ne i prijateljstva.

Neki bi ubili i najboljeg prijatelja ne bi li imali priliku da mu napišu epitaf.

Čemu prijatelj ako mu ne možete reći sve u lice.

O nekoj osobi može se prosuditi i na osnovu uticaja koji ima na prijatelje.

O svojim novim prijateljima volim da čujem i saznam sve, a o starima – ništa.

Odsutnost starih prijatelja primamo ravnodušno. Ali, i najkraća razdvojenost od osoba koje smo tek upoznali – nepodnošljiva je.

O toj ženi bez ijedne dobre osobine, jednoj od najpokvarenijih u gradu, mogu reći sve najgore. I još da ne zaboravim: to mi je i jedna od najboljih prijateljica.

Suština prijateljstva je velikodušnost.

Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj. Ko previše zna o prijateljima – ostaće bez njih.

Ne znam da li je Hari prvi udario Roberta ili je bilo obrnuto. Jedino znam da su bili veliki prijatelji.

Dosta mi je novih prijatelja do kraja života. U stvari, može poneki, ali tek kada – umrem.

O ISTINI

Kakav bi to bio užas za čoveka kad bi jednog dana shvatio da je celog života govorio – istinu!

Istina prestaje da bude istina kad u nju poveruje više od jedne osobe.

Mogu poverovati u bilo šta, ali samo ako je zaista neverovatno.

Da bismo prepoznali istinu, moramo se prisetiti milijardu neistina. Jer, gde još ima istine?

Ako i kažemo istinu, pre ili kasnije bićemo razotkriveni.

Ljudi olako govore o rođenom lažljivcu kao da se radi o rođenom pesniku. Istina, i jedno i drugo je umetnost, a još je Platon uočio međusobnu povezanost. I laganje i poezija zahtevaju naporan rad i potpunu posvećenost.

Istina je retko crno-bela, a nikad nije jednostavna. Život bi bio grozan, a moderna književnost ne bi postojala da nije tako.

Ne ginu ljudi samo radi istine – puno ih je stradalo i zbog laži.

Ljudi najviše lažu kad govore jasno i otvoreno. Kad pokušaju prikriti svoje prave namere, reći će pravu istinu.

Neki bi bili savršeni prijatelji kad ne bi uvek govorili istinu.

Ono u šta smo sto posto uvereni da je istina, najčešće je laž! To je zla kob vere i ljubavi.

Reč nepristojnost obično se odnosi na ponašanje nekih drugih i serviranje laži o nekim trećima.

Naši su očevi toliko u sve verovali da im je ta slepa vera potpuno iscrpila dalju sposobnost verovanja. Stoga su nam u nasleđe ostavili sumnju koje su se sami bojali.

U današnjem svetu ništa ljude ne veže i ne spaja tako dobro kao površnost. Ona ljude povezuje u jednu veliku srećnu porodicu.

Odlomak iz knjige „Misli Aforizmi Parabole“ (Oskar Vajld „Misli Aforizmi Parabole“), izdanje Feniks Libris, 2005.

Prekucano iz prvog dela knjige „Misli“ (O razmišljanju i mišljenju, O razgovaranju i ogovaranju, O prijateljstvu, O istini).

Ernest Hemingway „The old man and the sea“

   „Više nije video zelenilo obale, već samo vrhove plavih brežuljaka, koji su se beleli kao da su bili pokriveni snegom, i oblake koji su se, kao snežna brda, nadnosili nad njima. More je bilo sasvim tamno a svetlost je stvarala prizme u vodi. Bezbojni delići planktona bili su sada od Sunca, koje se visoko diglo, kao razjedeni, i starac je video još samo visoke prizme u modroj vodi dubokoj jednu milju, gde su njegovi konopci nestajali pod pravim uglom.

   Tunjevi – ribari su zvali sve takve ribe tunjevima i razlikovali ih po imenu samo onda kada su ih nosili na pijacu ili ih nameravali dati u zamenu za mamce – opet su iščezli u dubini. Sunce beše sada vrlo jako i starac ga je osećao na svom potiljku prilikom veslanja a osećao je kako mu znoj curi niz leđa.

   Mogao bih sasvim prosto da prepustim čamac struji, mislio je on, da spavam i da vežem konopac nekoliko puta oko prstiju na nogama, kako bi se u slučaju potrebe probudio. Ali, danas je osamdeset peti dan, pa bi danas trebalo da ulovi nešto vredno.

   Dok je posmatrao udice, vide kako jedan od svežih pruteva jako zadrhta.

   „Da“, reče on, „da“, i ostavi vesla i ne udari njima o čamac. On poteže konopac, uhvati ga između palca i kažiprsta desne ruke. Nije osećao ni pritisak ni težinu; komopac je visio labavo. Ovo se zatim ponovi. To beše sada kao neki probni trzaj, kratkotrajan i lak, a on je tačno znao šta to znači. U dubini od stotine aršina, marlin je proždirao sardine, koje su pokrivale vrh i koleno udice, gde je šiljak, iskovan rukom, virio iz glave malog tunja.

   Starac je držao pažljivo i labavo konopac i levom rukom ga brižljivo skinuo sa štapa. Sad je mogao pustiti da mu klizi preko ruke a da riba ne oseti ni najmanji trzaj.

   Ovog meseca, pa još kad se uzme u obzir, koliko se daleko otisnuo od obale, riba mora da je ogromno velika, razmišljao je. Jedi, ribo! Jedi! Izvoli samo! Kako su sveže, kao i ti, ribo, u dubini od šest stotina stopa u mraku ove hladne vode. Okreni se još jednom u tmini i vrati se i pojedi ih.

   On oseti lako, fino trzanje, zatim još jači trzaj, jer se glava sardine sa udice teže skidala. Posle toga ne dogodi se ništa.

   „Dođi“, reče starac glasno. „Načini još jedan krug. Samo ih pomiriši. Zar nisu ukusne. Pojedi ih ljudski a posle njih na redu je tunj. Čvrst i hladan i ukusan. Ne ustručavaj se, ribo. Pojedi ih!“

   Iščekivao je sa konopcem između palca i kažiprsta, gledajući istovremeno i u ostale konopce, jer je riba mogla isplivati naviše ili se pustiti naniže. Zatim se oseti opet lak trzaj.

   „Zagrišće“, reče starac glasno. „Daj Bože, da zagrize.“

   Ipak nije zagrizla. Izgubi se a starac i ne opazi.

   „Nije mogla da ode“, reče on. „Za ime Hrista, nije se mogla izgubiti. Samo se okrenula. Možda se prethodno malo zakačila za udicu i sada se prisetila.“

   Tada on oseti kako nešto lagano dodirnu konopac i on bi srećan.

   „Samo se okrenula“, reče on. „Zagrišće.“

   Bio je srećan što oseća lagano trzanje, a onda oseti nešto čvrsto i neverovatno teško. To beše težina ribe i on olabavi konopac, i puštaše ga sve niže, niže,  niže, odmotavajući prvi od dva rezervna klupčeta. I dok je konopac lagano klizio preko starčevih prstiju mogao je još uvek osetiti veliku težinu, mada je pritisak njegovog palca i kažiprsta bio skoro neprimetan.

   „Kakva riba“, reče on. „Sada ju je uhvatila ustima popreko i sada je vuče sobom.“

   Zatim će se okrenuti i progutati je, mislio je. To nije izgovorio, jer je znao, kada se govori unapred o nečemu dobrom, može ono i da se izjalovi. Znao je kakva je to morala biti ogromna riba i on je već video u mislima kako se sa tunjem koga je držala popreko u ustima udaljuje. U tom trenutku on oseti kako se ona više ne kreće, ali osećaj težine još nije izgubio. Zatim, ona posta teža i on odvi još više konopca. Jednog trenutka on ga pritisnu jače palcem i kažiprstom i težina se poveća i povuče pravo u dubinu.

   „Zagrizla je“, reče on. „Sada ću je pustiti da pojede natenane.“

   Dozvolio je da mu kanap klizi niz prste dok je levu, slobodnu ruku pustio i pokušao da veže slobodne krajeve oba rezervna klupčeta za ušicu dva rezervna smotuljka sledećeg kanapa. Sada je bio spreman. Imao je u rezervi tri kanapa od po četrdeset aršina, osim klupčeta kojim se sada služio.

   „Jedi još malo“, reče on, „dobro progutaj.“

   Gutaj tako da ti se šiljak zabije pravo u srce i da te ubije, mislio je. Zatim izađi na površinu i dopusti da te ubodem harpunom. Lepo. Jesi li spremna? Da li si se dugo gostila?

   „Sada“, reče glasno i sa obe ruke izvuče konopac u dužini od gotovo jednog metra i onda zape još jednom, i zatim povuče konopac iz petnih žila.

   Ništa se ne zbi. Riba se samo dalje polako kretala i starac je nije mogao podići ni za jedan palac. Njegov konopac beše jak i namenjen teškim ribama, i on ga je tako zatezao preko leđa da kapljice vode počeše prskati iz njega. Tada konopac poče da pravi u vodi tihi, šišteći šum i on ga je još uvek držao i odupirao se u trzanju. Čamac stade da se kreće lagano prema severu.

   Riba je plivala mirno i oni su plovili tihom vodom. Ostali mamci behu još uvek u vodi, ali drugog izlaza nije bilo.

   „Želeo bih da se dečak nalazi kraj mene“, reče starac glasno. „Jedna me riba vuče i ja sam u stvari sad zalogaj koji vuku. Mogao bih zategnuti konopac, ali bi tada ona bila u stanju da ga prekine. Moram ga držati što bolje mogu i po potrebi ga produžavati. Daj, Bože, da samo putuje i da ne ode dublje“:

   Držao je kanap, zategnut preko leđa i gledao je u njegov kosi položaj u vodi, kao i u čamac koji se kretao ravnomerno prema zapadu.

   To će je stati gleve, razmišljao je starac. Nije u stanju da izdrži dugo. Ali posle četiri sata riba je još uvek plivala prema otvorenom moru, vukući za sobom čamac, a on je još uvek držao zategnut konopac preko leđa.

   „Bilo je podne kad je zagrizla udicu“, reče on. „A još je nisam ni video.“

   Pre nego što je ulovio ribu, stavio je na glavu veliki slamni šešir i on ga je sada grebao po čelu. Bio je žedan, te kleče i pažljivo, da ne bi pomerio konopac, isteže se, što je više mogao, prema boci sa vodom. Otvori je i uze jedan gutljaj. Zatim se nasloni na pramac da bi se odmorio. Sedeo je na nerazapetom jarbolu i jedru i nije se trudio da razmišlja, već je samo želeo da to sve izdrži.

   Onda se okrenu i vide da se kopno više nije ni naziralo. Sasvim je svejedno, pomisli on. Mogu se vratiti natrag, orijentišući se pomoću odbleska svetlosti iznad Havane. Još ima dva sata do zalaska Sunca i možda će pre tog doba ona izroniti. Ako to ne učini sada, onda će izroniti kad Mesec zasija. Ako i tada to ne bude onda će možda izroniti kada Sunce grane. Nije me uhvatio još nikakav grč i osećam se dovoljno snažnim. Najzad, ona ima udicu u ždrelu a ne ja. Ali, kakva mora da bude riba koja tako vuče! Mora da je dobro zagrizla. Da mi je samo jednom da je vidim kako bih saznao kakvog imam protivnika.

   Cele te noći riba nije promenila kurs, niti pravac, koliko je to starac mogao da razabere po položaju zvezda. Posle zalaska Sunca zahladni i znoj se sušio hladeći starčeva leđa, njegove ruke i njegove stare noge. U toku dana, uzeo je džak kojim je bio pokrio sud sa mamcem i prostro ga na Suncu da bi se osušio. Kada je Sunce zašlo on ga ogrnu oko vrata, tako da mu je visio niz leđa. I on ga pažljivo podmetnu pod konopac koji se spuštao preko njegovih leđa. Džak ublaži, poput jastuka, pritisak konopca i on pronađe položaj u kome se skoro ugodno osećao. Položaj beše stvarno samo unekoliko manje neugodan nego pre, ali njemu se činio skoro prijatan.

   Ni ja njoj, ni ona meni – jedno drugom ne možemo ništa učiniti, razmišljao je. Sve dok tako vuče.

   U jedan mah ustade i pomokri se preko ivice čamca i pogleda prema zvezdama i prokontrolisa svoj kurs. Konopac beše kao kakva fosforescentna pruga koja je padala pravo sa njegovih leđa u vodu. Sada su napredovali sporije i svetlost iznad Havane beše slabija i on je znao da sada struja skreće prema istoku. Ako više ne budem video tračke svetlosti nad Havanom, znači onda da idemo dalje prema istoku, razmišljao je. Jer, da je kurs ribe ostao nepromenjen, trebalo bi da ih vidim još nekoliko časova. Kakvi li su današnji rezultati Velike lige, pitao se. Da čovek sada ima radio bilo bi izvanredno. Zatim pomisli, pa, razmišljaš sve vreme samo o tome. Misli, more, o tome šta sad da radiš. Ne smeš praviti gluposti.

   Onda reče glasno: „Eh, da mi je dečko sada ovde! Da mi pomogne i da sve ovo vidi.“

   Niko ne bi smeo da ostane u starosti sam, razmišljao je. Ali to je neminovno. Ne smem zaboraviti da pojedem tunja pre nego što se ukvari, da me snaga ne bi izdala. Ne zaboravi, ma kako to nerado činio, da ujutru rano jedeš. Ne zaboravi, reče sam sebi.

   U toku noći dva delfina približiše se čamcu i on ih je čuo kako se prevrću i cmokću. Umeo je da razlikuje duvanje mužjaka, slično frktanju, od uzdisanja ženke.

   „Dobra bića“, reče on. „Igraju se i šale i vole se. Oni su nam braća, kao i leteće ribe.“

   Onda oseti samilost prema velikoj ribi koju je uhvatio. Čudesna je i neobična i ko zna koliko je stara, mislio je. Nikada ranije nisam uhvatio ribu koja je bila tako snažna i koja se tako čudno ponaša. Možda je isuviše pametna pa će skočiti. Mogla bi me svojim skokovima ili iznenadnim izbijanjem na površinu uništiti. Ili, možda je ranije već nekoliko puta progutala udicu pa sad zna kako se treba boriti. Nema ni pojma da joj je protivnik samo jedan jedini čovek i da je taj čovek starac. Nego, da grdne li ribe, para će vredeti ako joj samo meso bude dobro. Ona je kao čovek zgrabila mamac i vuče ga baš kao i čovek i priprema se bez panike za odbranu. Da li je bilo šta smislila, ili je prosto očajna kao i ja.

   Setio se dana kada je upecao jednog od para marlina. Mužjak pušta uvek ženku da zagrize prva, i upecana riba, ženka, počinje da se, obuzeta panikom, očajnički brani i zato se brzo iscrpi, a za sve vreme mužjak je ostao kraj nje, prolazio ispod konopca i kružio sa njom na površini. Mužjak se nalazio tako blizu nje da se starac uplašio da će mužjak svojim repom, oštrim kao kosa, i skoro iste veličine i oblika, preseći konopac. Kada je starac probio ženku kukom za ribe i počeo je udarati, i onda kada joj je držao čvrsto kljun, nalik na rapir, i tukao je maljem po glavi sve dotle dok joj boja ne postade slična onoj na podlozi ogledala, i kada ju je uz pomoć dečaka podigao na palubu, mužjak je bio za sve vreme pored čamca. Zatim, kada je starac pokušavao da razmrsi konopce i pripremao harpun, mužjak skoči visoko, sasvim pored čamca, da bi video gde mu se nalazi ženka i onda ga nestade u dubini; njegova krila, boje lavendera, u stvari njegova grudna peraja, raširio je svom širinom, i sve su mu se pruge mogle videti. Bio je divan, starac se sećao, i bio je uporan.

   To je bila najžalosnija epizoda koju je ikada doživeo, razmišljao je starac. I dečak je bio tužan i molili smo je za oproštaj i ubili smo je brzo.

   „Hteo bih da je dečak ovde“, reče glasno i namesti se ugodno na daskama pramca i oseti preko konopca, koji je držao na leđima, snagu ribe koja se neprekidno kretala prema, bogtepita, kakvom cilju.

   Dobro bi bilo da je već jednom, pomoću lukavstva, prisili da izabere cilj, setio se starac.

   Njen cilj je bio da ostane duboko u tamnoj vodi, daleko od svih zamki i prevara i lukavstva. Moj cilj je bio da odem dalje od svih ljudi. Dalje od svih ljudi na svetu. Sada smo, od podneva vezani riba i ja. I nikog nema da nam pomogne.“

Odlomak iz romana „Starac i more“ (Ernest Hemingway „The old man and the sea“), izdanje Matica srpska, 1991.

George Orwell „Animal farm“

„Prošle su godine. Godišnja doba su dolazila i odlazila, a s njima i kratki životi životinja. Došlo  je vrijeme kada se osim Clover, Benjamina, gavrana Mosesa i izvjesnog broja svinja više niko nije sjećao starih dana prije Pobune.

Muriel je bila mrtva; isto tako Bluebell, Jessie i Pincher. Jones je također bio mrtav – umro je u nekom lječilištu za alkoholičare na drugom kraju zemlje. Snowballa su zaboravili. I Boxera su zaboravili svi osim onih koji su ga poznavali. Clover je sada bila stara krupna kobila ukočenih zglobova i sklona kataru očiju. Pred dvije godine napunila je dob potrebnu za mirovinu, ali u stvari nijedna se životinja nikada nije povukla. Pričanja o odvajanju ugla velikog pašnjaka za ostarjele životinje odavno su prestala. Napoleon je bio zreo nerast od preko tri stotine funti. Squealer je bio tako debeo da su mu se oči jedva vidjele. Jedino je stari Benjamin izgledao kao uvijek, samo mu je njuška osijedjela, a nakon Boxerove smrti bio je šutljiviji i mrzovoljniji nego ikada.

Tada je na Farmi bilo mnogo više životinja, iako prirast nije bio toliki koliki se očekivao prijašnjih godina. Novim generacijama životinja Pobuna je bila samo nejasna tradicija prenošena usmenom predajom, a druge, koje su bile kupljene, prije svog dolaska na Farmu nikada nisu čule za tako nešto. Uz Clover na Farmi su bila još tri konja. To su bile dobre i snažne životinje, vrijedni radnici i dobri drugovi, ali vrlo glupi. Nijedan od njih nije mogao naučiti abecedu dalje od slova B. Prihvatili su sve što im je rečeno o Pobuni i principima animalizma, osobito ono što im je govorila Clover, koju su poštovali gotovo kao djeca majku; ali, bilo je sporno da su išta od animalizma razumjrli.

Farma je sada bila naprednija i bolje organizirana; čak je i proširena s dva polja kupljena od gospodina Pilkingtona. Vjetrenjača je bila uspješno završena, životinje su kupile vršilicu i kosilicu te izgradile razne nove gospodarske zgrade. Whymper je kupio lake jednoprežne dvokolice. Na kraju, dovršena vjetrenjača nije bila upotrijebljena za proizvodnju električne energije, već su je koristili za mljevenje žita, što je donosilo lijep novčani dobitak. Životinje su naporno radile na izgradnji još jedne vjetrenjače¸kada bude završena, rečeno je, u nju će postaviti dinamo. Ali o obilju o kojem je nekoć Snowball učio životinje da sanjaju – o stajama s električnim osvjetljenjem, toplom i hladnom vodom, te o trodnevnom radnom tjednu – više se nije govorilo. Napoleon je takve ideje proglasio suprotnim duhu animalizma. Najistinskija sreća, govorio je, nalazi se u napornom radu i umjerenom životu.

Činilo se kao da Farma postaje sve bogatija, ali to se nije moglo reći i za životinje, osim, naravno, za svinje i pse. Možda je to djemilice bilo zbog velikog broja svinja i pasa. Ne bi se moglo reći da oni, na svoj način, nisu radili. Squealer je neumorno objašnjavao kako je beskrajno mnogo posla oko nadgledanja i organiziranja Farme. Većina tog posla bila je takve prirode da ga ostale životinja, zbog svoje neukosti, nisu mogle razumjeti. Na primjer, Squealer im je govorio da svinje svaki dan potroše mnogo vremena oko tajanstvenih stvari zvanih „fascikli“, „izvještaji“, „zapisnici“ i „predstavke“. To su bili veliki arci papira koje je trebalo pomno ispisati, a čim bi ih ispunili bacali su ih u peć. Taj je posao od najveće važnosti za dobrobit Farme, dokazivao je Squealer. Međutim, ni svinje ni psi svojim radom nisu proizvodili hranu, a bilo ih je mnogo i apetit im je uvijek bio izvrstan.

Što se tiče ostalih životinja za njih je, koliko pamte, život oduvijek bio isti. Uglavnom su bile gladne, spavale su na slami, pile iz pojilišta, radile u polju; zimi su patile od hladnoće, ljeti od muha. Ponekad bi starije među njima napregle svoje mutno sjećanje i pokušale ustanoviti da li je u ranim danima Pobune, neposredno nakon izgona Jonesa, bilo bolje ili lošije nego sada. Nisu se mogle sjetiti. Nije bilo ničega s čime bi mogle usporediti svoj sadašnji položaj; jedino su se mogle osloniti na Squealerove brojke koje su nepobitno dokazivale da sve ide nabolje. Zaključile su da je problem nerješiv; u svakom slučaju, za razmišljanje o takvim stvarima sada su imale malo vremena. Samo je Benjamin tvrdio da se sjeća svake pojedinosti svog dugog života i da zba da život nikada nije bio niti uopće može biti mnogo bolji ili mnogo gori – glad, patnja i razočaranje, govorio je, nepromjenljiv su zakon života.

Životinje se, međutim, nisu prestale nadati. Štoviše, nikada ni za tren nisu izgubile osjećaj časti i povlaštenosti što pripadaju Životinjskoj farmi. Još uvijek su bili jedina Farma u cijelom okrugu – u čitavoj Engleskoj! – koju su posjedovale i nadzirale životinje. Tome se nikada nije prestala diviti nijedna od njih, čak ni najmlađe ili pridošlice kupljene s farmi udaljenih desetak ili dvadesetak kilometara. Kada su čule kako puca puška, vidjele kako leprša zelena zastava na jarbolu, njihova srca bi se nadimala od neuništiva ponosa, a razgovor bi uvijek skrenuo na stare herojske dane. Jonesovo progonstvo, pisanje Sedam zapovijedi i velike bitke u kojima su poraženi dvonožni osvajači. Nisu zaboravile nijedan od starih snova. Još se vjerovalo u Republiku Životinja koju je predvodio stari Major, kada zelenim poljima Engleske više neće gaziti ljudska noga. Taj dan će doći; to može biti uskoro, to možda neće biti za njihova života, ali će jednom ipak doći. Čak su tu i tamo potajno pjevušile melodiju „Životinje Engleske“. U svakom slučaju znala ju je svaka životinja na Farmi, iako se nijedna ne bi usudila da je zapjeva naglas. Možda je bila istina da im je život bio težak i da im sve nade nisu bile ispunjene; ali one su bile svjesne da nisu isto što i ostale životinje. Ako su bile gladne, to nije bilo zato što su hranile okrutna ljudska stvorenja; ako su radile naporno, radile su u svoju korist. Nitko od njih nije hodao na dvije noge. Nitko nikoga nije zvao „Gospodar“. Sve su životinje bile jednake.

Jednog dana, početkom ljeta, Squealer je naredio ovcama da ga slijede i odveo ih na drugi kraj farme, na dio neobrađenog zemljišta koje je zaraslo brezovim mladicama. Ovce su tamo provele čitav dan, brsteći lišće pod Squealerovim nadzorom. Uveče se on vratio kući, a budući da je bilo toplo, ovce su ostale. Tamo su se zadržale čitav tjedan a da ih ostale životinje nisu vidjele. Squealer je s njima provodio veći dio dana. Učio ih je, rekao je, novu pjesmu za koju je bila potrebna osamljenost.

Nakon što su se ovce vratile, zbio se neočekivan događaj; jedne ugodne večeri kada su životinje završile posao i vraćale se na svoje konačište, dvorištem se razleglo užasnuto rzanje konja. Bila je to Clover. Ponovo je zarzala i sve su životinje pojurile u dvorište. Ugledale su ono što je vidjela i Clover.

Jedna svinja hodala je na stražnjim nogama.

Da, to je bio Squealer. Malo nespretno, kao da još nije sasvim naučio održavati svoje otežalo tijelo u tom položaju, šetao je dvorištem ipak savršeno održavajući ravnotežu. Trenutak kasnije na kućnim vratima pojavio se dugi red svinja – sve su hodale na stražnjim nogama. Neke su hodale bolje, neke lošije, jedna ili dvije čak su se nesigurno zanijele, pa je izgledalo da će im zatrebati štap, ali sve su uspješno napravile krug dvorištem. Konačno se začulo strašno lajanje i kreštavo kukurijekanje crnog pijetlića; pojavio se i sam Napoleon, veličanstveno uspravan, okružen psima koji su skakali oko njega, bacao je poglede s jedne strane na drugu. Prednjom nogom držao je bič.

Nastade grobna tišina.

Iznenađene, prestrašene, priljubljujući se jedna uz drugu, životinje su gledale dugački red svinja, koje su, lagano stupajući, kružile dvorištem. Bilo im je kao da se svijet okrenuo naglavačke. Nastao je pravi šok i u tom trenutku, usprkos svemu – usprkos teroru pasa, usprkos navici koja se godinama razvijala da nikada ne prigovaraju, nikada ne kritiziraju, bez obzira što se dogodilo – bile su spremne izustiti neku riječ protesta. Ali upravo u tom trenutku, kao na jedan znak, sve ovce počeše zaglušujuće blejati:

„Četiri noge dobre, dvije noge bolje! Četiri noge dobre, dvije noge bolje! Četiri noge dobre, dvije noge bolje!“

Blejanje je, bez prestanka, potzrajalo pet minuta. A kada su ovce prestale, mogućnost protestiranja je izmakla, jer su svinje umarširale u kuću.

Benjamin je osjetio da mu netko gurka rame njuškom. Okrenuo se. Bila je to Clover. Njene ostarjele oči bile su mutnije nego ikada. Ne izustivši ni riječi, nježno ga je povukla za grivu i odvela na kraj velike suše, gdje je bilo ispisano Sedam zapovijedi. Minutu ili dvije stajali su gledajući zid premazan katranom na kojem su bila ispisana bijela slova.

„Vid mi slabi“, rekla je napokon. „Ni u mladosti nisam mogla pročitati što tamo piše. Ali, čini mi se da ovaj zid izgleda drugačije. Benjamine, da li su Sedam zapovijedi iste kao što su bile nekada?“

Benjamin je pristao da za trenutak prekrši svoje pravilo i pročitao je što je pisalo na zidu. Tamo je sada bila samo jedna Zapovijed. Ona je glasila:

SVE SU ŽIVOTINJE JEDNAKE

ALI NEKE ŽIVOTINJE SU JEDNAKIJE

OD DRUGIH

Poslije toga više nije bilo čudno što su slijedećeg dana svinje, koje su nadgledale posao na Farmi, imale bičeve. Nije bilo čudno kada su saznale da su svinje kupile radio, da pregovaraju o uvođenju telefona i da su se pretplatile na John Bull, Tit-Bits i Daily Mirror. Nije im više bilo čudno kada su vidjele Napoleona kako šeće vrtom s lulom u ustima – pa čak ni kada su svinje obukle odjeću iz ormara gospodina Jonesa, ni kada se Napoleon pojavio u crnom kaputu, kratkim lovačkim hlačama i kožnim gamašama, a njegova krmača-ljubimica u haljini od blistave svile koju je gospođa Jones obično nosila nedjeljom.

Tjedan dana kasnije, jednog poslijepodneva, na Farmu je stiglo više dvokolica. Delegacije sa susjednih farmi bile su pozvane da razgledaju Farmu. Svinje su im pokazale čitavu Farmu, a delegacije su izrazile veliko divljenje za sve što su vidjele, posebno za vjetrenjaču. Životinje su plijevile repu. Radile su marljivo, jedva da su podigle glave od posla; nisu znale koga da se više plaše – svinja ili posjetilaca.

To veče iz kuće se čuo glasan smijeh i pjevanje. Čuvši pomiješane glasove, životinje je iznenada zahvatila radoznalost. Što se to tamo događa, sada kada su se prvi put životinje i ljudi sastali na ravnopravnoj osnovi? Počele su, najtiše što su mogle, šuljati se prema vrtu uz kuću.

 Zastale su na ulazu, plašeći se pomalo da krenu dalje, ali Clover ih je povela naprijed. Na vršcima prstiju došuljale su se do kuće, a životinje koje su bile dovoljno visoke zavirile su kroz prozor blagovaonice. Unutra je za dugim stolom sjedilo šest farmera, isto toliko uglednih svinja, a na počasnom mjestu, na čelu stola, sjedio je sam Napoleon. Svinje su se očito osjećale udobno u stolicama. Drištvo je uživalo igrajući karte, ali je na tren prekinulo igru, da ispiju zdravicu. Veliki vrč kružio je oko stola i pehari su ponovo napunjeni pivom. Nitko nije primijetio začuđena lica životinja koje su gledale kroz prozor.

Ustade gospodin Pilkington iz Foxwooda, držeći u ruci pehar. Za koji trenutak, reče, zamolit će prisutno društvo da ispije zdravicu. Ali prije nego što to učini, želi reći nekoliko riječi za koje osjeća da mu je dužnost kazati ih.

Čini mu osobito zadovoljstvo, reče, a uvjeren je, i ostalim prisutnima što osjeća da je dugom razdoblju nepovjerenja i nerazumijevanja došao kraj. Činjenica je da nekada – ni on, ni bilo tko iz prisutnog društva nije dijelio takve osjećaje – poštovane vlasnike Životinjske farme susjedi su gledali, on ne bi rekao s neprijateljstvom, ali možda s izvjesnom dozom sumnje. Dogodili su se nemili događaji, kružile su nepoželjne ideje. Smatralo se da je Farma koju posjeduju i nadziru svinje nenormalna pojava koja bi mogla uznemiriti susjedstvo. Suviše je farmera smatralo, bez pravog uvida u stvari, da će na takvoj Farmi prevladati duh slobode i nediscipline. Oni su bili uznemireni zbog mogućeg utjecaja na njihove životinje, ili čak na njihove nadničare. Ali, sve te sumnje sada su raspršene. Danas su on i njegovi prijatelji posjetili Životinjsku farmu, svojim očima razgledali svaki njen kutak, i što su vidjeli? Ne samo najmodernije suvremene metode, već disciplinu i red koji bi morali biti uzorom svim farmerima. On je, vjeruje, bio u pravu kada je tvrdio da niže životinje na Životinjskoj farmi rade više a dobivaju manje hrane nego bilo koje životinje u okrugu. Zaista, on i njegove kolege posjetioci danas su uočili mnoge stvari koje namjeravaju odmah uvesti na svojim farmama.

Završio bih svoje primjedbe, rekao je, naglašavajući još jednom da prijateljstvo između Životinjske farme i njenih susjeda postoji i mora postojati. Između svinja i ljudi nije bilo, niti ima potrebe da bude bilo kakvog nesklada u interesima. Njihove borbe i njihove poteškoće jednake su. Nije li problem rada svagdje isti? Postalo je očito da je gospodin Pilkington htio izreći neku brižljivo pripremljenu dosjetku o društvu, ali ga je za trenutak isuviše obuzelo zadovoljstvo da bi je mogao kazati. Pošto se iskašljao. od čega su mu podvoljci ostali purpurni, uspio je izreći: „Ako vi imate vaše niže životinje s kojima se borite“, reče, „mi imamo naše niže klase!“ Ta bon mot dovela je stol do urlanja; a gospodin Pilkington je još jednom čestitao svinjama na oskudnim obrocima, dugom radnom danu i nemilosrdnosti koju je primijetio na Životinjskoj farmi.

A sada, reče, zamolio bih društvo da ustane i provjeri da li su čaše pune. „Gospodo“, zaključi gospodin Pilkington, „godpodo, nazdravljam vam: za napredak Životinjske farme!“ Nastalo je oduševljeno klicanje i toptanje nogama. Napoleon je bio toliko radostan da je ustao i obišao čitav stol da se kucne s gospodinom Piklingtonom prije nego što ispije svoj pehar. Kad su se povici utišali, Napoleon, koji je ostao na nogama, saopći da bi i on želio kazati nekoliko riječi.

Poput svih Napoleonovih govora, i ovaj je bio kratak i jezgrovit. I on je, reče, sretan što je razdoblju nerazumijevanja došao kraj. Dugo vremena čuli su se glasovi – koje su, on ima razloga da tako misli, širili neki zlobni neprijatelji – da je u njegovim, kao i u nazorima njegovih prijatelja, bilo nečeg rušilačkog, pa čak i revolucionarnog. Čak se govorilo da su pokušavali pobuniti životinje na susjednim farmama. Ništa ne može biti veća laž! Njihova jedina želja, sada i u prošlosti, bila je da žive u miru i normalnim poslovnim odnosima sa susjedima. Farma, koju ima čast da nadgleda,  dodade, jest kooperativno preduzeće. Mjenice, koje su u njegovu posjedu, zajedničko su vlasništvo svinja.

On ne vjeruje, reče, da je preostala i jedna od starih sumnji, ali u svakidašnjim poslovima Farme napravljene su nedavno neke izmjene koje će još više učvrstiti povjerenje. Do sada su životinje na Farmi imale prilično luckast običaj da se jedna drugoj obraćaju s „druže“. S tim treba prekinuti. Postojao je također vrlo čudan običaj, čije je porijeklo nepoznato, da se svake nedjelje obilazi lubanja jednog nerasta koja se nalazila na postolju u vrtu. I to se mora spriječiti, a lubanja je već zakopana. Posjetioci su možda primijetili zelenu zastavu koja se vijorila na jarbolu. Ako su je vidjeli, mogli su opaziti da su s nje uklonjeni bijela potkova i rog. Od sada će zastava biti samo zelena.

Na briljantan i dobrosusjedski govor gospodina Pilkingtona reče, on ima samo jednu zamjerku. Gospodin Pilkington je čitavo vrijeme govorio o „Životinjskoj farmi“. On naravno nije mogao znati – jer Napoleon sada to prvi put objavljuje – da je ime „Životinjska farma“ ukinuto. Od sada će se farma zvati „Vlastelinska farma“, što je, kako on vjeruje, njeno pravo i prvobitno ime.

„Gospodo“, zaključi Napoleon, „nazdravimo kao i malo prije, ali na drugi način. Napunite čaše do vrha: Gospodo, evo moje zdravice: Za napredak Vlastelinske farme!“

Čulo se srdačno klicanje kao i malo prije, i pehari su ispražnjeni do dna. Dok su izvana promatrale taj prizor, životinjama se učinilo da se događa nešto čudno. Što se to promijenilo u izgledu svinja? Cloverine ostarjele, mutne oči prelazile su s jedne na drugu. Neke os njih imale su pet podvoljaka, neke četiri, a neke tri. Ali, što je to izgledalo kao da se preobražava i mijenja? Pljesak se utišao, društvo je uzelo karte i nastavilo prekinutu igru, a životinje su se potiho odšuljale natrag.

Ali, zastadoše nakon dvadesetak metara. Iz kuće se čulo urlikanje. Potrčale su natrag i ponovo provirile kroz prozor. Oštra svađa postajala je sve bučnija. Galamilo se, lupalo po stolu, gledalo oštro i sumnjičavo, odlučno nijekalo. Svađa je počela u trenutku kada su Napoleon i gospodin Pilkington istovremeno odigrali pikovog asa.

Dvanaest glasova bijesno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno što se promijenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čovjeka, od čovjeka do svinje, i ponovo od svinje do čovjeka; ali, već je bilo nemoguće raspoznati tko je svinja, a tko čovjek“.

Odlomak iz knjige „Životinjska farma“ (George Orwell „Animal farm“), izdanje ITRO August Cesarec, 1985.

Prekucano „X Poglavlje“.

Anton Pavlovič Čehov „Izabrane priče“

Otac i mladoženja

  – A, Čuo sam da se ženite! – obrati se Petru Petroviču Milkinu jedan od njegovih poznanika na balu u letovalištu. – Kad ćete momačko veče prirediti?

  – Po čemu vi to zaključujete da se ženim? – planu Milkin. – Koja vam je budala to rekla?

  – Svi pričaju, a i po svemu se vidi… Nema potrebe da krijete, brate… Vi mislite da nama nije ništa poznato, a mi vas vidimo i znamo u dušu! He-he-he… Po svemu se vidi… Danima sedite kod Kondraškinih, tamo ručate, večerate, pevate romanse… Šetate samo s Nastenjkom Kondraškinom, samo njoj nosite bukete cveća… Sve mi vidimo! Pre neki dan sreo sam lično taticu Kondraškina, i kaže da je s vama stvar u redu, čim se vratite s letovanja u grad, odmah će biti svadba… Pa ako… Daj bože! Ne radujem se ja toliko zbog vas, kolkio zbog Kondraškina… Ima, siromah, sedam kćeri! Sedam! Nije to šala! Kad bi bog dao da bar jednu udomi…

„Do đavola…“ pomisli Milkin, „ovo mi već deseti poznanik govori o ženidbi sa Nastenjkom. A po čemu su to zaključili – đavo ih odneo! Po tome što svakodnevno ručavam kod Kondraškinih i šetam sa Nastenjkom… A, vreme je da se prekinu te priče, vreme je, inače će me, ne lezi vraže, još i oženiti, prokletinje!… Otići ću sutra i objasniti se s onom cepanicom Kondraškinom da se ne nada uzalud i – do viđenja!“

Sutradan posle opisanog razgovora, osećajući zbunjenost i izvestan strah, Milkin je ulazio u kabinet vile savetnika Kondraškina.

  – Moje poštovanje, Petre Petroviču! – dočeka ga domaćin. – Kako živite? Jeste li se uželeli, anđele moj? He-he-he… Sada će Nastenjka doći. Otrčala je na trenutak do Gusevih…

  – Ja, u stvari, nisam ni došao kod Nastasje Kirilovne – progunđa Milkin zbunjeno trljajući oko – već kod vas… Moram da porazgovaram sa vama o nekim stvarima… Nešto mi je upalo u oko…

  – A o čemu se spremate da razgovarate? – namignu Kondraškin. – He-he-he… Što ste se zbunili tako, dragi moj? He, momče, momče! Muka ti je sa vama, omladinom! Znam ja o čemu vi hoćete da razgovarate! He-he-he… Već odavno je vreme…

  –  U stvari, reč je o tome, znate… Ja sam došao da se oprostim s vama… Sutra odlazim…

  – Kako to odlazite? – upita Kondraškin i izbulji oči.

  – Vrlo jednostavno… Odlazim i tačka… Dozvolite mi da se zahvalim na srdačnom gostoprimstvu… Vaše su kćeri tako mile devojke… Nikada neću zaboraviti trenutke koje sam…

  – Dozvolite, gospodine… – pocrvene Kondraškin… – Ja vas ne razumem sasvim… Naravno, svaki čovek ima pravo da ode… I vi možete da radite šta hoćete, ali, poštovani gospodine, vi… vrdate… Nepošteno je to!

  – Ja… ja… ne znam, kako ja to vrdam?

  – Dolazio celo leto, jeo, pio, davao nadu, od zore do zore naklapao s devojkama, i odjednom… odlazim!

  – Ja… ja nisam davao nikakvu nadu…

  – Naravno, vi niste prosili, ali zar se nije videlo čemu vode vaši postupci? Svaki dan ste ručali, s Nastjom čitave noći pod ruku… Zar ste sve to tek onako radili? Samo mladoženje svaki dan ručaju u devojačkoj kući, a da niste bili mladoženja, zar bih vas ja hranio? Da, gospodine moj, to je nepošteno! Neću ni da čujem za to! Izvolite prosite devojku, inače ću… Ovaj…

  – Nastasja Kirilovna je veoma mila… i lepa devojka… Ja nju poštujem i… bolju ženu ne bih sebi tražio, ali… nismo se složili u pogledima i ubeđenjima…

  – I to je uzrok? – nasmeja se Kondraškin. – Samo to? E, dušo moja, zar se može naći takva žena koja bi po shvatanjima ličila na muža? Eh, momče, momče! Zelen si, zelen! Kad izvali neku teoriju, bog i duša… he-he, čoveka groznica uhvati… Sada se ne slažete u pogledima, a kad poživite, onda ćete sve neravnine izgladiti…  Dok je kaldrma nova, ne može se voziti po njoj, a kada je malo utabaju, onda svaka čast!

  – To je tako, ali… ja nisam dostojan Nastasje Kirilovne…

  – Jesi, jesi! Gluposti! Ti si odličan momak!

  – Vi ne znate sve moje nedostatke… Ja sam siromašan…

  – Vrlo važno! Primate platu i dobro je, hvala bogu…

  – Ja sam… pijanica…

  – A, ne, ne! Nikada vas nisam video pijanog!… – zamaha Kondraškin rukama. – Omladina mora malo da pije… I sam sam bio mlad i preterivao. Ne može se bez toga…

  – Ali ja sam notorna pijanica. To mi je nasledna mana!

  – Ne verujem! Tako rumen i odjednom… pijančenje! Ne verujem!

„Ko će prevariti ovog đavola!“ pomisli Milkin. „Kako samo želi da se otarasi kćeri!“ – I ne samo što sam pijanica – nastavi on glasno – već imam i drugih mana. Uzimam mito…

  – Dragi moj, a ko ga ne uzima? He-he-he. Ala si me zaprepastio!

  – Pored toga, ja nemam prava da se ženim sve dok ne doznam kako je rešena moja sudbina… Ja sam krio od vas, ali vi sada morate sve znati… Ja… ja se nalazim pod istragom zbog pronevere…

  – Pod istragom? – premre Kondraškin. – Da, to je novost… Nisam to znao. Stvarno, ne može se čovek ženiti dok ne sazna kako je rešena njegova sudbina… A jeste li mnogo proneverili?

  – Sto četrdeset četiri hiljade.

  – N-da, to je krupna suma! To stvarno miriše na Sibir… Tako devojka može ni zašta da propadne. U tom slučaju, ne možemo ništa, neka vam je bog na pomoći…

Milkin uzdahnu s olakšanjem i pruži ruku da uzme šešir…

  – Uostalom – nastavi Kondraškin pošto malo promisli – ako vas Nastenjka voli, ona može poći za vama tamo. Kakva mi je to ljubav ako se boji žrtava? A pored toga, tomska gubernija je plodna. U Sibiru se, dragi moj, bolje živi nego ovde. I sam bih tamo otišao da nije porodice. Možete je zaprositi!

„Ala se s njim, đavolom, ne može izaći nakraj!“ pomisli Milkin. „Gotov je da uda kćerku i za sotonu, samo da je skine s vrata“.

  – Ali to nije sve… – nastavi on glasno. – Meni neće suditi samo za proneveru već i za falsifikat.

  – Svejedno! Kazna će biti ista!

  – Pih!

  – Zašto tako glasno pljujete?

  – Tako… Čujte, ja vam još nisam sve otkrio… Ne terajte me da vam kažem ono što čini tajnu mog života… strašnu tajnu!

  – Ne želim da znam vaše tajne! Gluposti!

  – Nisu to gluposti, Kirilo Trofimiču! Kad čujete i doznate ko sam… zaprepastićete se… Ja sam… odbegli robijaš!!

Kondraškin odskoči od Milkina, kao da ga je nešto ujelo, i skameni se. Trenutak je stajao nem, nepomičan i gledao Milkina očima punim užasa, zatim klonu u fotelju i jauknu.

  – Nisam se nadao… – procedi. – Koga sam prigrlio na grudi svoje! Idite! Tako vam boga, odlazite! Da vas oči moje ne vide! Oh!

Milkin uze šešir i slaveći pobedu, uputi se vratima…

  – Čekajte! – zaustavi ga Kondraškin. – Zašto vas sve do sad nisu uhapsili?

  – Živim pod tuđim imenom… Mene je teško uhapsiti…

  – Možda ćete tako do smrti proživeti i niko neće doznati ko ste… Čekajte! Vi ste sad pošten čovek, već odavno ste se pokajali… Neka vam je bog na pomoći, nema druge, nego, nego se ženite!

Milkina obli znoj… Izigravati dalje odbeglog robijaša nije imalo smisla, i ostajalo je samo jedno: da beži sramno, ne motivišući svoje bekstvo…  I bio je gotov da šmugne na vrata, kad mu sinu misao:

  – Čujte, vi još ne znate sve! – reče. – Ja sam… ja sam ludak, a ludacima je brak zabranjen…

  – Ne verujem! Ludaci ne rezonuju tako logično…

  – Znači, ne shvatate kad tako govorite! Zar vi ne znate da mnogi ludaci samo u izvesno vreme luduju, a između tih nastupa ni po čemu se ne razlikuju od običnih ljudi?

  – Ne verujem! Ne pričajte koješta!

  – Ja ću vam, u tom slučaju, doneti lekarsko uverenje!

  – Uverenju ću poverovati, ali vama ne… Lep si mi ti ludak!

  – Za pola sata doneću vam uverenje… A sad, zbogom…

Milkin zgrabi šešir i žurno istrča. Jedno pet minuta kasnije već je ušao kod svog prijatelja doktora Fitjujeva, ali, na nesreću stigao je baš u vreme kad je doktor posle male svađe sa ženom popravljao frizuru.

  – Prijatelju, došao sam k tebi s jednom molbom! – obrati se doktoru. – Evo u čemu je stvar… Hoće da me ožene po svaku cenu… Da bih izbegao tu napast, ja sam namislio da izigravam ludaka… Hamletovski metod, u neku ruku… Ludaci ne smeju da se žene… Budi mi prijatelj i daj mi uverenje da sam ludak!

  – A nećeš da se ženiš? – upita doktor.

  – Ni za šta na svetu!

  – U tom slučaju, ne dam ti uverenje – reče doktor popravljajući frizuru. – Ko neće da se ženi, taj nije ludak, već naprotiv, najpametniji čovek… A kad budeš hteo da se ženiš, onda dođi za uverenje… Tada će biti jasno da si poludeo…

Slabotinja

Pre neki dan pozvao sam u svoj kabinet guvernantu moje dece, Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da joj platim.

  – Sedite, Julija Vasiljevna! – rekoh joj. – Dajte da se obračunamo. Vama je novac, sigurno, potreban, a vi ste tako fini pa nećete sami da tražite… Dogovorili smo se po trideset rubalja mesečno…

  – Po četrdeset…

  – Ne, po trideset… Imam zapisano… Uvek sam guvernantama plaćao po trideset. Kod nas ste proveli dva meseca…

  – Dva meseca i pet dana…

  – Tačno dva meseca… Tako kod mene piše. Znači, sleduje vam šezdeset rubalja… Oduzme se devet nedelja… nedeljom niste s Koljom učili, nego samo šetali… tri praznika…

Julija Vasiljevna pocrvene i poče da čupka karner, ali… ni reči!

  – Tri praznika… Prema tome, manje dvanaest rubalja… Četiri dana je Kolja bio bolestan i nije bilo časova… Radili ste samo sa Varjom… Tri dana su vas boleli zubi i moja žena vam je dozvolila da ne držite časove po podne… Dvanaest i sedam su devetnaest. Oduzmemo… ostaje… hm… četrdeset jedna rublja… Tačno?

Levo oko Julije Vasiljevne pocrvene i ovlaži se. Zadrhta joj brada. Ona se nervozno zakašlja, zašmrkta, ali – ni reči!

  – Uoči Nove godine razbili ste šolju za čaj sa tanjirićem. Manje dve rublje… Šolja je skuplja, porodična je… ali, bog s vama! Šta nam sve nije propalo? Zatim se zbog vaše nemarnosti Kolja popeo na drvo i iscepao kaputić… Deset manje… Zbog vaše nepažnje je i sobarica ukrala Varjine cipele. Vi morate o svemu da vodite računa. Zato primate platu. Prema tome, dakle, još pet manje… Desetog januara od mene ste uzeli deset rubalja…

  – Nisam uzimala! – prošapta Julija Vasiljevna.

  – Ali imam zapisano!

  – Pa, neka… dobro.

  – Kad se od četrdeset jedan oduzme dvadeset sedam, ostaje četrnaest…

Oba oka se napuniše suzama… Na dugom lepom nosiću pojavi se znoj. Jadna devojčica!

  – Uzela sam samo jednom – reče ona drhtavim glasom. – Od vaše supruge sam uzela tri rublje… Više nisam uzimala…

  – Je l’? Pazi, molim te, to kod mene nije zapisano! Četrnaest manje tri ostaje jedanaest… Evo vam vaš novac, draga! Tri… tri, tri… jedan i jedan. Izvolite!

I ja joj dadoh jedanaest rubalja… Ona ih uze i drhtavim prstićima gurnu ih u džep

  – Merci – prošapta.

Skočih i počeh da šetam po sobi. Obuzeo me bes.

  – Na čemu merci? – upitah.

  – Na novcu…

  – Pa ja sam vas pokrao, do đavola, opljačkao! Ama, ukrao sam vam! Na čemu onda merci?

  – Na drugim mestima mi uopšte nisu ni plaćali…

  – Nisu plaćali? Nije ni čudo! Našalio sam se s vama, dao sam vam surovu lekciju… Daću vam svih vaših osamdeset! Evo u koverti su spremljene za vas! Ali zar se može biti takav pekmez? Zašto se ne bunite? Zašto ćutite? Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi? Zar se može biti takva slabotinja?

Ona se kiselo osmehnu i ja na njenom licu pročitah:“Može!“

Zamolio sam je za oproštaj zbog surove lekcije i dao joj, na njeno veliko čuđenje, svih osamdeset. Bojažljivo se zahvalila i izašla… Pogledah za njom i pomislih: lako li je biti silan na ovome svetu!

Odlomak iz knjige „Izabrane priče“ (Anton Pavlovič Čehov „Izabrane priče“), izdanje Gramatik, 2003.

Prekucane dve priče: „Otac i mladoženja“ i „Slabotinja“.