Stanislaw Jerzy Lec „Mysli nieuczesane“

„Teško je reći samom sebi istinu, kad je znaš.

Ljudi se rađaju po društvenoj potrebi iz privatne inicijative.

Naši dani su izbrojani – od strane statističara.

Istina uvek izlazi na površinu. Zato odmah mora da zaroni.

Ko je video put za pakao, tog neće uplašiti upozorenje: „Ovo je put za nikud!“

Imao je šarolik život. Menjao je zastave.

Ponekad treba upotrebiti koturne da bi se, na primer, pljunulo u lice višima od sebe.

Jao, ako glava onoga kome tapšu padne među šake onih što tapšu.

I livreje postoje konfekcijske i po meri.

Neka tla ne podnose ništa nad sobom.

Strašno je plivati u prljavoj reci uzvodno.

Razgolićujem čoveka? Moji ljudi samo rastu, i zato im ponekad kratke košuljice ne zaklanjaju tamo nešto.

Nekima se čini da potiču od majmuna koji su sedeli na drvetu poznavanja dobra i zla.

Kad naselimo pustinje, nestaće oaze.

I nepotrebni su stalno potrebni.

Jedino oni iz zlatnih kaveza imaju nade u oslobođenje.

Bar kad bi bilo toliko slušalaca koliko prisluškivača!

Kad se nađeš s vukom u jednoj jami, ne pokazuj mu svoje omalovažavanje.

Nisam mogao čitav dan da se setim reči ‘giljotina’. Glava se branila.

Neprijatelji iz prvih linija fronta su jedni drugima najbliži.

Kada ti voda stiže do usta, ne sekiraj se što nije za piće.

Priznanje da je svet lep traže od mene obično oni što su mi ga ogadili.

Svi moraju da stignu do obale, jer tamo čekaju carinici!

Reče evnuh: „Šta mi je jedna žena, motam da imam harem!“

‘Živeo!’ je jedva povik tolerancije.

Proroku je slobodno da se vara. Ale ne u pogledu roka kada će prestati da bude prorok.

Teško je proširivati horizonte? A iskosa?

A najoptimističkije je ono Ben Akibino: „Sve je već bilo“.

Svi bi hteli nasigurno posle vaskrsenja da budu unapređeni bar za jedan stepen.

Snovi zavise od položaja onoga koji spava.

Nije da svaki čovek koji zna previše za to i zna.

Tragovi mnogih zločina vode u budućnost.

Činjenična književnost? Neke činjenice je ne žele.

Treba obnažiti čoveka ne pokazujući pri tom njegovo prljavo rublje.

Čin prati misao. Jao, ako je prestigne.

Orli moraju biti sposobni da se iskljuve čak i iz kukavičjeg jajeta.

Pojesti neprijatelja živog nije ništa, ali progutati njegovu poslednju rečenicu!

Bezubima mnoge stvari prolaze kroz usta.

Teško je dočitati se do sopstvenog analfabetizma.

Samo onaj ko je izgubio pamet neće primiti ludačke papire.

Ni grobar ne sme da bude zagledan samo u prošlost.

Dubi misao, jer možda će tuda moći da se šmugne?

Pravi muškarac se poznaje čak i kad je go.

Verujem u kraj organskog života na zemlji, ali nikad i organizacionog.

Ne pucaj u lutke, mogle bi u pamćenju da ti vaskrsnu kao ljudi.

Neku noć prolazio sam pored skladišta s daskama, kad pas što ih je čuvao, zalaja na mene. Verujem: čovečanstvo će doći do takvog savršenstva da će pas znati tačnu vrednost materijala u ime koga laje.

Dejstvo pritiska zavisi od materijala, jedni postaju manji, drugi veći.

Čovek je pronalazio oruđa sukcesivno. Ali od praistorije čovek je već bio oruđe čoveka.

Sve ima odlike dvopolnosti. Čak i brak.

Ne podajte se nikad očajanju – ne održava obećanja.

Sitničavost nikad ne pati od mikromanije.

Ništa u prirodi ne nestaje, samo ispunjene nade.

Jedino dvorska budala ne može nekažnjeno da drhti, zvone praporci.

U istoriji se uzimaju u obzir i neizvršeni činovi.

Bio je veran zastavnik. Kad je držao koplje zastave, nije dao da mu išta privuče pažnju, čak ni promena boja.

Ne budite po svaku cenu originalni! Čak ako je pre vas nekoliko osoba reklo o stvarnom đubretu „Hulja“ – ponovite.

Hrabar, jede tiraninu iz ruke.

Velika vremena mogu da smeste veliki broj malih ljudi.

Na čiji račun žive ljudi u tuđim uspomenama?

Kada se rađa pesimizam? Kada se sudare dva različita optimizma.

Duhovna provincija – napor mišljenja daleko od mozga.

Tužno je kad ljudi zvižde jedni drugima istom melodijom.

„Čeznem za srećnom Arkadijom!“ – „Ne održavamo s njom diplomatske odnose.“

Prevelika je bila Nojeva briga za ljudski rod. Uzeo po par od svake vrste.

Ponekad je krut stav posledica paralize.

Čudno je da lakeji i naložnice nikad svoje vladare ne vide nage.

Onima koji ćute nemoguće je oduzeti reč.

Svet mora da je kupast, najveće mu je dno.

Slobodu najčešće gube oni koji je žele.

Hleb otvara svaka usta.

Što niže padaš, to te manje boli.

Samo sasvim hladni gadovi kadri su da imaju u paklu topao kutak.

Na početku je bila Reč. Tek potom je nastalo Ćutanje.

Prijava: Ecce homo!

Batina ima dva kraja, ne budi ni na jednom.

Jedan pogrešan korak – i ti si na cilju drugih.

Reč stiže svuda, ali ponekad joj je potom teško da izađe.

Tako sam pun optimizma, da ni za trunčicu više nema mesta.

„Perite uši!“ Jer šta ako kucne čas?

Verujem čak u evoluciju životinja. Jednom će se, na primer, izjednačiti buha i lav. Ne znam samo da li opatuljenjem lava, ili elefantijazisom buhe.

Volim da žitija nekih svetaca čitam od kraja; vraća mi se vera da neko može ponovo da postane čovek.

Moglo je biti gore. Tvoj neprijatelj mogao je biti tvoj prijatelj.

Uvek se bojim onih što traže vlast nad dušama. Šta čine s telima?

Drevni su imali sposobnost balsamovanja leševa koji, tako, nisu gubili značaj.

Velika je sila ništavila, ništa mu se ne može učiniti.

Neki nikad ne ispuštaju krmu iz ruke, može im dobro doći i na drugom brodu.

Dobošari kojima je manje stalo do takta a više do posledice – odmah biju publiku po glavi.

Ima onih koji ne mogu da ubiju čoveka. Moraju najpre da ga liše čoveštva.

Najbolja mera epohe: raspon između patuljka i diva.

Ne ubijaj – reče – dok ima ko da te zameni – dodade.

I ordeni kuckajući jedan o drugi različito zvone.

Neki ljudi lišeni su dara viđenja istine. Ali, zato, kakvom iskrenošću odiše njihova laž!

Tajne ne moraju da se kriju.

Kad se kaže „Nema svetih“, vređaju se čak i ateisti.

Ponekad se nakupi toliko prljavštine da izgleda prosto rasipno izbacivati je.

Ne vičite; „Kralj je go!“ – tek kad vam pokaže zadnjicu.

Iz memoara Večnosti: „Samo jedan je živeo od Početka Sveta do njegovog Kraja – Strah.“

Preselio se iz Sodome u Gomoru.

Rasisti! Ne dopuštaju crne misli.

I dimenzije svemira biće vojna tajna.

Ima li čovek prava da se smatra autorom nezvanih misli?

Ne sme da obara glavu onaj koji nosi trnov venac – spašće mu.

Đavo ne spava. Makar s kim.

Uopšte se ne vide kape nevidimke!!!

Kraj nekrologa: Nije umro! Promenio je način života.

Ispunjavaju se naši najsmeliji snovi, već je vreme za nesmele.

Neke misli dolaze u glavu sa oružanom pratnjom.

Glineni Golemi, koje je bilo nemoguće oživeti, ponekad prave karijeru spomenika.

Jedni treba drugi put da žive po nagradi, drugi za kaznu.

Viknuo je: „Kralj je go!“ Ali mu dvorani začepiše usta. „Ne!“ – „Zašto?“ – „Mogao bi se prehladiti.“

Osobito vi, pravolinijaši, pazite na okukama!

Tobože – čuo sam – zanima me moral politike. Zaboga! Ta zar sam mistik?

Ponekad treba zastavnika identifikovati po otiscima prstiju na zastavi.

U raju treba da bude sve; i pakao!

Može se sanjati i na javi, ako se s vremena na vreme pritvori jedno oko.

Teško je ići dignuta čela i ne dizati nos.

To je bio progresivno-religiozan čovek, slagao se s tim da čovek potiče od majmuna, ali onih iz Nojeva kovčega.

Ne provocirajte kretena da napiše remek-delo, jer šta ako uspe?!

Filozofi, ne iznalazite kamen mudrosti, vezaće vam ga o vrat!

Čovek – sporedni proizvod ljubavi.

Kad se ljudožder-jeretik preobratio na ražnju, dali su mu u znak milosti da proba sopstveni but.

Kornjača mora da bude tako tvrda, jer je i tako meka.

Istina obično leži na sredini. Najčešće bez nadgrobnog spomenika.

Reče govno: „Kukavica! Boji se da me takne.“

Ljude ne ocenjuju po zasluzi odmah „u kontekstu“. Kažu o čoveku „To je glava“ tek kad je vide posebno, u košu pod giljotinom.

Ne verujte cmokerima, mogli bi slinom ushita da vas popljuju.

Poluglavci i četvrtinteligenti ne vole polutonove i četvrttonove.

Dati što pravedniji sud o nekoj državi? Najprostije je – na osnovu njenog sudstva.

Pogodio sam u stranu? Tamo je bio moj cilj.

Kukavica-satiričar stvara samo jedan vic – sebe.

Laži su tvrde, kad ih demaskiraju, misle da su postale istina.

Disciplina umetnosti zahteva slobodu.

Život prisiljava čoveka na mnoge dobrovoljne radnje.

Upisuj se u uticajne krugove!

Neokantovac? Moralni zakon ima u sebi. Negde.

U budućnosti će se ljudi-vetrokazi upravljati po međuplanetarnom vetru.

Ni tiranin se ne koristi slobodom uverenja.

Najstrašnija je moralna prljavština, provocira na kupanje u krvi.

Ne budite okrutni, ne sladite život mazohistima.

Teško je poznati ko nizvodno pliva dobrovoljno.

Da li su zločini koje zakonodavstvo ne predviđa nelegalni?“

Odlomak iz knjige „Neočešljane misli“ (Stanislaw Jerzy Lec „Mysli nieuczesane“), izdanje Narodna knjiga, 1983. – prvo izdanje.

Prekucano od 118 do 131 strane.

NAPOMENA – Knjiga aforizama „Neočešljane misli“  ima skoro 200 strana. Na svakoj od njih je štampano prosečno oko deset aforizama. Bilo mi je teško da se odlučim kako da predstavim ovu knjigu. Da li da odaberem po meni najbolje (što je subjektivno mišljenje) i pored svakog od njih da naznačim na kojoj se strani nalazi, ili da nasumice otvorim knjigu i počnem da prekucavam od strane do koje sam došao na taj način. Odlučio sam se za ovo drugo. Ali, pojavio se problem kada prestati sa prekucavanjem…

Vlada Bulatović Vib je napisao predgovor ovom izdanju.

Ray Bradbury „Fahrenheit 451“

   „Bila je to izguljena trospratnica u starom delu grada, stara čitav vek ako ćemo pravo, ali je, kao i sve ostale kuće, i ona bila obavijena tankim nezapaljivim plastičnim omotačem pre mnogo godina, a sada se činilo da je ništa drugo osim te zaštitne ljuske i ne drži na okupu.

   „Evo nas!“

   Motor stade uz tresak. Biti, Stounmen i Blek potrčali su pločnikom, najednom odvratni i debeli u svojim zdepastim nezapaljivim uniformama. Montag pođe za njima.

   Provalili su ulazna vrata i dograbili ženu iako nije trčala, iako nije pokušavala da pobegne. Samo je stajala i klatila se levo-desno, očiju usredsređenih u ništavilo na zidu, kao da je zadobila grozan udarac u glavu. Jezik joj se pokretao u ustima, oči su pokušavale da se sete nečega, onda su se setile i jezik se ponovo pokrenuo:

   „Budite čovek, gospodaru Ridli; danas ćemo, božjom milošću, u Engleskoj upaliti sveću koja se, verujem, nikad neće ugasiti.“

   „Dosta!“, reče Biti. „Gde su?“

   Ošamario ju je zapanjujuće objektivno i ponovio pitanje. Staričine oči prikovale su se za Bitija. „Znate gde su, inače ne biste bili ovde“, rekla je.

   Stounmen izvadi telefonsku alarmnu karticu s telefonskom kopijom potpisane pritužbe na poleđini:

   Osnovana sumnja u tavan; Severna brestova 11, Grad. E.B.

   „Biće da je to gospođa Blejk, moja susetka“, rekla je žena pročitavši inicijale.

   „U redu, ljudi, na posao!“

   Sledećeg časa popeli su se u plesnjivu tamu, zamahnuli srebrnim sekiricama na vrata, koja su, ispostavilo se, bila otključana i prerovali sobu uz dečačlko veselje i viku. „Hej!“. Vodoskok knjiga polio je uzdrhtalog Montaga dok se peo klimavim stepenicama. Baš nezgodno! Ranije je sve ličilo na gašenje sveće. Prvo je stizala policija, stavljala lepljivu traku žrtvi preko usta i vezanu je smeštala u svoju svetlucavu Bubu, te biste tako, kad stignete, zatekli praznu kuću. Niste povređivali nikoga, samo stvari! A budući da stvari zapravo i ne mogu da budu povređene, budući da stvari ne osećaju ništa i ne vrište i ne cmizdre, kao što bi ova žena mogla da zavrišti i zaplače, kasnije ništa nije moglo da vam muči savest. Jednostavno rečeno, čistili ste. Nastojnički posao, u suštini. Sve na svoje mesto. Brzo s kerozinom! Ko ima šibicu!

   Međutim, neko je večeras omanuo. Ova žena kvarila je ritual. Ljudi su dizali previše buke, smejali se i šalili da bi pokrili njeno užasno, optužujuće čutanje u prizemlju. Prazne sobe ispunila je urlikom optužbi i podigla finu prašinu griže savesti, koja im se lepila za nozdrve dok su prevrtali po tavanu. To nije bilo ni sportski ni ispravno. Montag se izuzetno uzrujao. Još mu samo fali što je i ona ovde!

   Knjige su mu bombardovale ramena, ruke, podignuto lice. Jedna mu je sletela u ruke, poslušno, skoro kao beli golub uzlepetalih krila. U prigušenoj, kolebljivoj svetlosti otvorila se jedna stranica, nalik snežnom peru s prefinjeno naslikanim rečima. U svoj toj žurbi i zanosu, Montag je mogao da odvoji svega jedan trenutak na čitanje nekog retka, ali mu se ceo tekst na jedan minut urezao u um kao vreo žig. „Vreme je usnulo na popodnevnom Suncu.“ Ispustio je knjigu. Istog časa mu druga pade u ruke.

   „Montaže, ovamo!“

   Montagova ruka sklopi se poput usta, pritisnu knjigu na grudi s divljom predanošču, s umobolnošću bezumlja. Odozgo su ljudi u prašnjav vazduh lopatama bacali časopise, koji su padali kao preklane ptice, a žena je poput devojčice stajala u prizemlju, među leševima.

   Nije Montag ništa učinio. Ruka je sve uradila: njegova ruka sa sopstvenim mozgom, sa svešću i radoznalošću u svakom pojedinom prstu, postala je lopov. Sada je zavukla knjigu pod mišicu, pritisla je uz znojav pazuh i izletela napolje prazna, mađioničarski razmetljiva! Pogledajte! Nevina sam! Pogledajte!

   Drhteći je piljio u tu belu ruku. Sasvim ju je ispružio, kao da je dalekovid. Prineo ju je blizu, kao da je slep.

   „Montaže!“

   Okrenuo se u trzaju.

   „Pomeri se odatle, idiote!“

   Knjige su ležale kao zgomilane ribe ostavljene da se osuše. Ljudi su po njima plesali, klizali se, padali. Naslovima su se caklile zlataste oči, ranjene, pokojne.

   „Kerozin!“

   Ispumpali su hladnu tečnost iz leđnih rezervoara s brojem 451. Polili su svaku knjigu, napunili sobe do vrha.

   Požurili su dole, a Montag je posrtao za njima kroz kerozinske pare.

   „Pođite, ženo!“

   Žena je klekla među knjige, dodirnula natopljenu kožu i karton, prstima iščitala naslove u zlatotisku dok je očima optuživala Montaga.

   „Nikad nećete dobiti moje knjige“, rekla je.

   „Znate kakav je zakon“, rekao je Biti. „Gde vam je zdrav razum? Nijedna od ovih knjiga nije saglasna ni sa jednom drugom. Godinama ste ovde bili zaključani u pravoj prokletoj Vavilonskoj kuli. Trgnite se! Ljudi iz ovih knjiga nikada nisu živeli. Sad pođite!“

   Odmahnula je glavom.

   „Cela će kuća planuti“, reče Biti.

   Ljudi trapavo izađoše na vrata. Osvrnuše se na Montaga, koji je stajao blizu žene.

   „Nećete je valjda ostaviti ovde?“, usprotivio se.

   „Neće da pođe.“

   „Onda je naterajte!“

   Biti je podigao ruku u kojoj je krio upaljač. „Moramo da se vratimo u stanicu. Osim toga, ovi fanatiici uvek pokušavaju da se ubiju; poznat obrazac ponašanja.“

   Montag spusti ruku na ženin lakat. „Možete da pođete sa mnom.“

   „Ne“, rekla je. „Svejedno vam hvala“.

   „Brojim do deset“, reče Biti. „Jedan. Dva.“

   „Molim vas“, reče Montag.

   „Idite“, reče žena.

   „Tri. četiri.“

   „Evo.“ Montag povuče ženu nagore.

   Tiho je odgovorila: „Želim da ostanem ovde.“

   „Pet. Šest.“

   „Morate da prestanete sa brojanjem“, rekla je. Malčice je otvorila pesnicu. Na dlanu joj je bio jedan jedini vitki predmet.

   Obična kuhinjska šibica.

   Čim su je ugledali, ljudi su potrčali što dalje od kuće. Kapetan Biti, držeći do svog dostojanstva, polako se povukao kroz ulazna vrata, lica opaljenog i sjajnog od hiljada vatri i nočnih uzbuđenja. Bože, pomisli Montag, kakva istina! Uzbuna uvek stiže noću. Nikada danju! Da li zato što je vatra noću lepša? Veći spektakl, bolja predstava? Tada se na ružičastom Bitijevom licu ispred vrata ukazao tek tračak panike. Ženina ruka stegnula je šibicu. Oko nje su se rascvetavale kerozinske pare. Montag je osećao da mu skrivena knjiga poput srca lupa o grudi.

   „Idite“, rekla je žena, i Montag je osetio da i on odlazi napolje, za Bitijem, niz stepenice, preko travnjaka, po kome se trag kerozina protezao kao neka zla zmija.

   Žena je izašla na trem da ih tiho odmeri pogledom, da ih optuži svojom smirenošću, i stajala je nepomično.

   Biti trznu prstima da zapali kerozin.

   Prekasno. Montag se zagrcnuo.

   Žena na tremu prezrivo je pružila ruku i kresnula šibicu o ogradu.

   Ljudi su iz kuća istrčali na ulicu.

———————–

   Ujutru ga je uhvatila jeza i groznica.

   „Nisi valjda bolestan?“, upitala je Mildred.

   Zažmurio je pred vrelinom. „Jesam.“

   „Ali sinoć ti je bilo dobro.“

   „Ne, nije mi bilo dobro“. Čuo je „rodbinu“ kako viče u dnevnoj sobi.

———————–

   „Nikad ranije nisi bio bolestan.“ Opet je izašla.

   „Pa, sada jesam. Večeras neću ići na posao. Pozovi Bitija u moje ime.“

   „Sinoć si se čudno ponašao.“ Vratila se u sobu pevušeći.

   „Gde je aspirin?“ Pogledao je čašu vode koju mu je pružila.

   ———————–

   „Zar nećeš da me pitaš šta je bilo sinoć?“, rekao je.

   „Šta je bilo sinoć?“

   „Spalili smo hiljadu knjiga. Spalili smo ženu.“

   „Pa?“

   Dnevna soba je eksplodirala od zvuka.

   „Spalili smo Dantea i Svifta i Marka Aurelija.“

   „Taj je bio Evropljanin?“

   „Tako nešto.“

   „Zar nije bio radikal?“

   „Nikad ga nisam čitao.“

   „Bio je radikal.“ Mildred se poigravala telefonom. „Ne očekuješ da stvarno pozovem kapetana Bilija, zar ne?“

   „Moraš!“

   „Ne viči!“

   „Nisam vikao.“ Najednom se pridigao u krevetu, razjaren i crven, uzdrhtao. Dnevna soba je urlala kroz topao vazduh. „Ja ne mogu da mu se javim. Ne mogu da mu kažem da sam bolestan.“

   „Zašto?“

   Zato što se plašiš, pomislio je. Dete glumi bolest, boji se da telefonira jer bi razgovor posle nekoliko trenutaka tekao ovako: „Da, kapetane, već mi je bolje. Doći ću večeras u deset.“

   „Nisi bolestan“, rekla je Mildred.

   Montag ponovo pade u krevet. Zavukao je ruku pod jastuk. Skrivena knjiga i dalje je bila tamo.

  „Mildred, kako bi bilo da, hm, možda dam otkaz za neko vreme?“

   „Hoćeš svega da se odrekneš? Posle svih tih godina rada, samo zato što su jedne noći neka žena i njene knjige…“

   „Trebalo je da je vidiš, Mili.“

   „Ona mi nije niko i ništa; nije trebalo da drži knjige. To je bila njena odgovornost, trebalo je da misli na vreme. Mrzim je. Uznemirila te je, a pre nego što se osvestiš, bićemo na ulici, bez kuće, bez posla, bez ičega.“

   „Nisi bila tamo, nisi videla„, rekao je. „Mora da u knjigama postoji nešto, neke nezamislive stvari, kad je žena ostala u zapaljenoj kući, mora da postoji nešto. Ne ostaje se u vatri ni zbog čega.“

   „Bila je glupa.“

   „Bila je razumna koliko ti i ja, možda i više, a mi smo je spalili.“

   „Otišlo niz vodu.“

   „Ne, ne niz vodu; u dim. Jesi li ikad videla spaljenu kuću? Tinja danima. E, ovaj požar će me proganjati do kraja života. Bože! U glavi sam pokušavao da ga ugasim, celu noć. Poludeo sam od truda.“

   „Trebalo je o tome da misliš pre nego što si postao brigadir.“

   „Da, mislim!“, rekao je. „Zar sam imao izbora? Moj deda i moj otac bili su brigadiri. U snu sam trčao za njima.“

   U dnevnoj sobi svirala je plesna melodija.

   „Danas ti je na redu rana smena“, rekla je Mildred. „Trebalo je da odeš pre dva sata. Upravo sam primetila.“

   „Nije u pitanju samo mrtva žena“, rekao je Montag. „Sinoć sam razmišljao o svem kerozinu koji sam upotrebio u poslednjih deset godina. I o knjigama. I prvi put sam shvatio da iza svake knjige stoji čovek. Da čovek mora da je smisli. Da čovek mora da odvoji mnogo vremena da bi je stavio na papir. A o tome nikad ranije nisam mislio.“ Ustao je iz kreveta. „Nekom čoveku je trebao možda i ceo život da bi zapisao izvesne svoje misli, da se zagleda u svet i prirodu, a onda ja dođem i za dva minuta bum!, sve je gotovo.“

———————–

   „Upravo se dovezao automobil s feniksom, a čovek u crnoj košulji s narandžastom zmijom zašivenom za rukav prilazi stazom.“

   „Kapetan Biti?“, rekao je.

   „Kapetan Biti.“

   Montag se nije pomerio, samo je gledao u hladnu belinu zida ispred sebe.

   „Pusti ga da uđe, hoćeš li? Reci mu da sam bolestan.“

———————–

   Kapetan Biti seo je u najudobniju fotelju sa smirenim izrazom na rumenom licu. Natenane je pripremio i zapalio svoju mesinganu lulu i dunuo veliki oblak dima. „Samo sam hteo da navratim i vidim kako je bolesnik.“

   „Kako ste pogodili?“

   Biti se nasmešio, prikazavši ružičaste bombone od desni i bele bombonice od zuba. „Sve sam video. Hteo si da uzmeš slobodnu noć.“

   Montag se pridigao u krevetu.

   „Pa“, reče Bili, „uzmi slobodnu noć!“ Pregledao je svoju nepotrošivu kutiju šibica, na čijem je poklopcu pisalo GARANTOVANO: MILION PALJENJA U OVOM UPALJAČU, a onda odsutno upalio hemijsku šibicu, dunuo u nju, upalio, dunuo, upalio, izgovorio nekoliko reči, dunuo. Zagledao se u plamen. Dunuo, zagledao se u plamen. „Kada ćeš se oporaviti?“

   „Sutra. Možda prekosutra. Početkom sedmice.“

   Biti dunu oblačić dima. „Svakog požarnog brigadira to snađe, pre ili kasnije. Potrebno je samo shvatanje, poznavanje mehanizma. Poznavanje istorije naše profesije. Pripravnicima je više ne trpaju u glavu kao nekad. Đavolska sramota.“ Oblačić. „Znaju je još samo požarni šefovi.“ Oblačić. „Ispričaću ti.“

   Mildred se uzvrpoljila.

   Biti je odvojio ceo minut da se namesti u fotelji i priseti šta je hteo da kaže.

   „Kad je sve to počelo, pitaš, ovaj naš posao, kako se stvorio, gde, kada? Pa, rekao bih da je zaista počeo u vreme nečega što se zvalo Građanski rat. Iako naš pravilnik kaže da je služba osnovana još ranije. Činjenica je da nismo dobro napredovali dok nije izmišljena fotografija. Zatim – filmovi, početkom dvadesetog veka. Radio. Televizija. Sve je počelo da se omasovljuje.“

   Montag je nepokretno sedeo u krevetu.

   „A budući da se omasovilo, postalo je jednostavnije“, reče Biti. „Nekada su se knjige dopadale nekim ljudima, i ovde i drugde. Tada su sebi mogli da priušte da se razlikuju od ostalih. Svet je bio prostran. Međutim, onda se svet napunio očima i laktovima i ustima. Dvostruko, trostruko, četvorostruko više stanovništva. Filmovi i radio, časopisi i knjige sveli su se na nekakav kašasto-gnjecav obrazac, pratis li me?“

   „Čini mi se.“

   Biti se zagledao u dimnu formaciju koju je dunuo u vazduh. „Zamisli. Čovek devetnaestog veka, s konjima, psima, taljigama, u usporenom kretanju. Zatim u dvadesetom veku, ubrzaj kameru. Knjige se skraćuju. Sabijanja. Sažeci. Tabloidi. Sve se svodi na geg, na dovitljiv kraj.“

   „Dovitljiv kraj“, klimnula je Mildred.

   „Klasici se seku na petnaestominutne radio drame, onda se ponovo seku da stanu u dvominutnu književnu rubriku, i na kraju skončavaju kao rečnička odrednica od deset ili dvanaest redova. Preterujem, naravno. Rečnici su služili za kratko obaveštenje. Međutim, mnogo je bilo onih čije se sve znanje o Hamletu (naziv je tebi sigurno poznat, Montaže, a zaa vas je verovatno samo nejasna glasina, gospođo Montag), čije se sve znanje o Hamletu, kao što rekoh, sastojalo od sažetka na jednoj stranici knjige koja je tvrdila: sad konačno možete da pročitate sve klasike, držite korak sa susedima. Shvataš li? Od jaslica do koledža i nazad do jaslica; eto ti intelektualnog obrasca u poslednjih pet vekova ili duže.“

———————–

   „Više sporta za sve, grupni duh, zabava, i više ne moraš da razmišljaš, a? Organizuj, organizuj i superorganizuj supersupersportove. Više stripova u knigama. Više slika. Um upija sve manje i manje. Nestrpljivost. Auto-putevi puni ljudi koji idu nekuda, nikuda. Benzinske izbeglice. Varoši se pretvaraju u motele, ljudi u nomadskim talasima idu od mesta do mesta, prate mesečeve mene, večeras žive u sobi u kojoj si ti spavao u podne a ja sinoć.“

   Mildred je izašla iz sobe i zalupila vrfata. Salonske „tetke“ počele su da se smeju salonskim „tečama“.

   „Hajde sad da pređemo na manjine u našoj civilizaciji, hoćemo li? Što je brojnije stanovništvo, više je manjina. Nemoj da staješ na žulj ljubiteljima pasa, ljubiteljima mačaka, lekarima, advokatima, trgovcima, šefovima, mormonima, baptistima, unitarijancima, drugom pokolenju doseljenih Kineza, Šveđana, Italijana, Nemaca, Teksašanima, Bruklinjanima, Ircima, ljudima iz Oregona ili Meksika. Ljudi u ovoj knjizi, u ovom komadu, u ovoj TV seriji nisu osmišljeni ni prema kojim realno postojećim slikarima, kartografima, mehaničarima. Što ti je veće tržište, Montaže, to se manje baviš kontroverzama, upamti to! I svim malim malim manjinama kojima moraš da titraš i podilaziš. Pisci puni zlih misli zaključavaju ti pisaće mašine. To se desilo. Časopisi su postali fina kašica za bebe. Knjige su se, rekoše prokleti kritičarski snobovi, pretvorile u pomije. Nije ni čudo što se knjige više ne prodaju, rekoše kritičari. Ali je javnost, znajući šta želi u srećnoj dokonosti, dopustila stripovima da prežive. I trodimenzionalnim seksi časopisima, naravno. Eto ti, Montaže. Nije to stiglo od vlade. Nije bilo direktive, deklaracije, cenzure na početku, ne! Sve su postigli tehnologija, masovnost i pritisak manjina, hvala bogu. Danas, zahvaljujući svemu tome, možeš neprekidno da budeš srećan, dozvoljeno ti je da čitaš stripove, stara dobra osuđenička priznanja ili trgovinske kataloge.“

   „Da, ali šta je onda s brigadirima?“, upita Montag.

   „Ah.“ Biti se nagnu unapred kroz blagu izmaglicu dima iz lule. „Zar postoji nešto očiglednije, prirodnije? Kad su škole počele da proizvode više trkača, skakača, reli-vozača, kotlokrpa, hvatača, otimača, letača i plivača umesto istraživača, kritičara, znalaca i maštovitih stvaralaca, reč ‘intelektualac’ je, naravno, postala psovka, što je i zaslužila. Čovek se uvek plaši nepoznatog. Sigurno se sećaš dečaka iz svog razreda, onog koji je bio izuzetno ‘pametan’, koji je skoro stalno recitovao i odgovarao, dok su ostali sedeli kao olovni idoli i mrzeli ga. I niste li upravo tog pametnog dečaka tukli i mučili posle časova? Naravno da jeste. Svi moramo da budemo slični. Ne da svi budemo rođeni slobodni i jednaki, kako kaže Ustav, već da postanemo jednaki. Svaki čovek pljunuta slika svakog drugog, tada su svi srećni, jer nema planina kojih bi se plašili, s kojima bi se merili. Eto! Knjiga je napunjena puška u susedstvu. Spali je. Izvadi metak iz oružja. Slomi ljudski um. Ko zna ko će postati meta načitanog čoveka? Ja? Ne mogu da ih varim ni na minut. I kad su kuće najzad postale potpuno nezapaljive, nigde u svetu (tvoja pretpostavka od pre neko veče bila je tačna) požarni brigadiri nisu bili potrebni za stari posao. Dat im je nov zadatak: da budu čuvari našeg duševnog mira, žiža našeg razumljivog i opravdanog straha od inferiornosti – zvanični cenzori, sudije i dželati. To si ti, Montaže, i to sam ja.“

———————–

   „Obojeni ljudi ne vole Malog crnca Samba. Spali ga. Belim ljudima neprijatna je Čiča Tomina koliba. Spali je. Neko je napisao knjigu o pušenju i raku pluća? Pušači plaču? Spali knjigu. Spokoj, Montaže. Mir, Montaže. Odnesi svoje borbe iz kuće. Još bolje, u peć za smeće. Sahrane su nesrećne i paganske? Eliminiši i njih. Umrla osoba je pet minuta nakon smrti već na putu ka Velikom dimnjaku, krematorijumu koji opslužuju helikopteri iz svih krajeva zemlje. Deset minuta posle smrti čovek je postao gomilica crne prašine. Zaboravi ga. Spali sve redom, spali sve živo. Vatra je pametna i vatra je čista.“

———————–

   Biti ustade. „Moram da pođem. Predavanje je gotovo. Nadam se da sam razjasnio stvari. Važno je da zapamtiš, Montaže, da smo mi Srećni dečaci, Diksi duo, ti i ja i ostali. Mi smo bedem protiv male plime onih koji hoće sve ljude da unesreće protivrečnim teorijama i mislima. Stavili smo prst u rupu na brani. Ne popuštaj. Ne daj da bujica melanholije i sumorne filozofije poplavi naš svet. Zavisimo od tebe. Mislim da ne shvataš koliko si ti važan, koliko smo mi važni za to da naš svet, ovakav kakav je, bude srećan.“

   Biti protrese Montagovu mlitavu ruku. Montag je i dalje sedeo u krevetu, kao da se kuća ruši na njega a on ne može da se pomeri. Mildred je nestala s vrata.

   „Samo još nešto“, reče Biti. „Svakog brigadira bar jednom u karijeri zasvrbi. Šta piše u knjigama, upita se. Oh, da se počešem, a? Pa, Montaže, veruj mi na reč, morao sam svojevremeno da ih pročitam nekoliko da bih znao šta je u pitanju: u knjigama ne piše ništa! Ništa što bi mogao da podučavaš ili u šta bi mogao da veruješ. Govore o nepostojećim ljudima, plodovima uobrazilje, ako je u pitanju beletristika. A ako nije beletristika, onda je još gore: jedan profesor drugog naziva idiotom, jedan filozof urla drugome u gubicu. Svi redom jurcaju unaokolo, gase zvezde i uništavaju Sunce. Na kraju se izgubiš.“

   „Pa, onda, šta ako brigadir slučajno, zaista bez ikakve namere, odnese kući neku knjigu?“

   Montag se trgao. Otvorena vrata posmatrala su ga svojim velikim, praznim okom.

   „Prirodna greška. Čista radoznalost“, reče Biti. „Nismo skloni preteranoj nervozi i ljutnji. Dopuštamo brigadiru da zadrži knjigu dvadeset četiri sata. Ako je dotad ne spali, mi prosto dođemo i spalimo je umesto njega.“

   „Naravno.“ Montagu se osušiše usta.

   „Dakle, Montaže. Da li ćeš danas odraditi kasniju smenu? Hoćemo li te možda videti večeras?“

   „Ne znam“, reče Montag.

   „Šta?“ Biti je izgledao pomalo izneneđen.

   Montag sklopi oči. „Doći ću kasnije. Možda.“

   „Svakako ćeš nam nedostajati ako se ne pojaviš“, reče Biti, zamišljeno zavlačeći lulu u džep.

   Nikad više neću doći, pomisli Montag.

   „Oporavi se i pazi na sebe“, reče Biti.

   Okrenuo se i izašao kroz otvorena vrata.

———————–

   „Uradiću nešto“, reče Montag. „Još ne znam šta, ali uradiću nešto veliko.“

   „Umorna sam od slušanja tih gluposti“, reče Mildred ponovo se okrećući najavljivaču.

   Montag dodirnu regulator jačine zvuka na zidu i najavljivač ostade bez glasa.

   „Mili?“ Zastao je. „Ovo je koliko moja, toliko i tvoja kuća. Mislim da je pošteno da ti sada nešto kažem. Trebalo je da ti kažem ranije, ali nisam čak ni sebi samom to priznavao. Želim da ti pokažem nešto, nešto što sam krio poslednjih godinu dana, tu i tamo, s vremena na vreme, ne znam zašto, ali jesam to radio, a nisam ti nikad rekao.“

   Uzeo je stolicu, odneo je polako i smireno u predvorje, blizu ulaznih vrata, popeo se na nju zastavši načas kao statua na pijedestalu, dok je njegova žena stajala ispod njega i čekala. Onda je pružio ruku, povukao rešetku sistema za klimatizaciju, zavukao ruku duboko nadesno, sklonio još jedan klizni komad metala i izvadio knjigu. Bez gledanja ju je bacio na pod. Ponovo je podigao ruku i izvadio dve knjige i spustio ruku i bacio dve knjige na pod. Nastavio je da pokreće ruku i baca knjige, tanke, debele, žute, crvene, zelene. Kad je završio, spustio je pogled na nekih dvadesetak knjiga pored nogu svoje žene.

———————–

   „Mili!“, rekao je. „Slušaj. Daj mi malo vremena, hoćeš li? Ne možemo ništa da učinimo. Ovo ne možemo da spalimo. Hoću da ih pogledam, da ih bar jednom pogledam. Moraš da mi pomogneš.“ Pogledao ju je u oči i čvrsto je uhvatio za bradu. U njenom licu nije video samo nju, nego i sebe i ono što mora da uradi. „Sviđalo se to nama ili ne, umešani smo zajedno. Svih ovih godina nikad nisam tražio mnogo od tebe, ali sada tražim, preklinjem. Moramo odnekud da počnemo, da shvatimo zašto smo u takvom haosu, ti sa svojim noćnim lekovima i kolima, a ja sa svojim poslom. Idemo pravo prema ponoru, Mili. Bože, ne želim da padnem preko ivice. Ovo neće biti lako. Ne možemo ni za šta da se uhvatimo, ali možda možemo da složimo sliku i shvatimo šta se desilo i pomognemo jedno drugom. Sada si mi tako potrebna, ne mogu da ti opišem koliko. Ako me imalo voliš, izdržaćeš ovo, dvadeset četiri sata, četrdeset osam sati, samo toliko tražim, a onda će sve biti gotovo, obećavam, kunem se! A ukoliko ovde ima nečega, samo jedna malecna stvarčica u celom haosu, možda bismo mogli da je prenesemo nekome drugom.“

Odlomak iz knjige „Farenhajt 451“ (Ray Bradbury „Fahrenheit 451“), izdanje Laguna, 2015.

Prekucano iz prvog dela knjige „Ognjište i daždevnjak“.

Aleksandar Deroko „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“

IZLETIŠTA

   Nego, da se vratim opet malo školi: ko je mogao, poneo je bio od kuće „groš“ (to je bilo 20 „dinarskih“ para, dok se 20 „čaršijskih“ zvalo „dvajespara“ i na njima je pisalo 10, najmanja para je bio marjaš, na kome je pisalo 5) i išli smo u Topčiderski rasadnik, gde je svaki kupio po jednu sadnicu kestena. Zatim smo se peli na Topčidersko brdo (danas „Hajd park“) koje je bilo tada još potpuno golo i tu smo, duž puta koji je tek bio trasiran, posadili te sadnice u rupe koje su bile iskopali robijaši.

   Kad smo pomenuli Topčidersko brdo, da kažemo reč-dve i o samom Topčideru: tramvaj (prvi električni posle onog konjskog u varoši) polazio je od česme na Terazijama i išao do samog restorana u topčiderskom parku. Park i restoran su bili posećenija izletišta Beograđana nego danas. Pored ovog restorana bio je još i jedan drugi, zvani „Burdelj“, ali taj je bio lošeg renomea.

   Košutnjak je bio dvorsko lovište, ali otvoreno i za Beograđane. Sve do 1903. godine Košutnjak je bio ograđen ogradom od hrastovog prošća, onako kako su ograđivana seoska dvorišta u Šumadiji. Ta ograda je uklonjena posle te godine i prodata kao građevinski materijal. Mnoge beogradske kuće dobile su zatim parkete od te hrastovine. Pre toga u Košutnjaku su slobodno živela čitava krda jelena sa košutama i srndaća sa srnama, a bilo je i zečeva, fazana, pa i lisica. Zimi je pod naročite nastrešnice stavljano seno za hranu, a vodu je davala dole Hajdučka česma. Zimi su nama deci davali po rukovet sena da nosimo u one jasle gore. Srne nas se tada skoro nisu ni bojale. No ubrzo posle uklanjanja ograde sva krda su uništena i Beograđani su dugo jeli mladu srnetinu koju su seljaci donosili na pijacu. Dole, kod ulaza, postojala je lovačka kućica i u njoj čuvari, a tu su bili i lovački psi. Železnička pruga je tada imala samo jedan kolosek, a veliku slobodnu poljanu pored nje upotrebio je zatim fudbalski klub „Soko“ kao svoje igralište. Danas sav taj prostor zauzimaju železničke šine i skretnice.

   Drugo izletište Beograđana bilo je Kijevo. Donde su išli šetni vozovi. Tu je bio i restoran u parku, a na kraju druge aleje bilo je i jezero sa čamcima, već odavno zatrpano. Gore na brdu bila je vila čuvenog beogradskog trgovca Moše Avra Mace, sa plehanim ambrelom na krovu kao simbolom njegove trgovine.

   Išlo se pešice i na Avalu. Stari put nije išao kao danas, već kraće, preko Voždovca i Torlaka (18 kilometara). Na Avali su još bile ruševine starog Porčinog grada, koje su porušene docnije radi podizanja spomenika Neznanom junaku.

   Tramvajska pruga do Topčidera bila je samo jednostruka i na njoj su bile skretnice, gde su se tramvaji sačekivali i mimoilazili. Oni su leti imali po dvoja kola, napred motorna a pozadi otvoren „remonker“. Sedišta na ovim zadnjim kolima bila su bez prolaza po sredini, u dvostrukim naspramnim redovima među koje se ulazilo sa strane, a kondukter je za sve vreme vožnje išao spolja, daskom pridržavajući se za ogradu, i naplaćivao karte koje su virile iz jedne valjkaste limene kutije koja mu je visila na grudima. Karte su bile raznobijne, prema dužini vožnje.

   Tramvaji i osvetljenje varoši pripadali su belgijskom društvu. Električna centrala je bila na Dorćolu. Tu je bila jedna velika dinamo-mašina sa ogromnim točkom i širokim kaišem kao transmisijom, a kada taj kaiš sklizne sa točka (i to se dešavalo) onda osvetljenje u varoši pričeka, pa i tramvaji stanu dok se kaiš opet ne namakne.

   Miloševa ulica, kojom je išao tramvaj za Topčider, u delu između Vojne akademije i kafana „Guberevac“ i „Lepi izgled“ zvala se „Šetalište“ i imala je levo i desno staze ispod drveća. Docnije, kad je sredina ulice prvi put proširivana, drveće nije sečeno, već je Belgijanac Leže strpljivo postavljao za svako stablo naročite šine i tako prenosio cela stabla sa korenjem i zemljom nekoliko metara u stranu.

RAZONODE I UZBUĐENJA

   Sem pomenutih izletišta Beograđani su imali razonoda i u samoj varoši. Na primer, tu su bili i prvi bioskopi. Jednoga dana je na čistini gde se danas nalazi paviljon „Cvijeta Zuzorić“ na Malome Kalemegdanu nekakav putujući bioskop podigao veliki šator. Ispred šatora, a pored ulaza sa reklamom uokvirenom šarenim sijalicama koje su trčale okolo, tutnjala je velika parna lokomotiva, sva u izglancanome mesingu; ona je pravila struju za bioskop i okretala vergl za muziku. Unutra se davao aktuelan ratni film: Japanci, iseckanim pokretima, trče i skaču u vodu prelazeći reku Jalu.

   Kad smo već kod bioskopa, podsetimo se na one kasnije i već savršenije. Na primer, na onaj u „šupi“ u Kolarčevoj ulici, gde je neki Savić bio podigao veliku drvenu dvoranu. Bioskopa je bilo i docnije i u više kafana. Interesantno rešenje bilo je ono kod „Pariza“ (ili „Takova“) na Terazijama. Kako je tu „sala“ bila improvizovna od dotadanjeg dugog uzanog dvorišta, platno je bilo stavljeno da visi po sredini prostorije, tako da se gledalo sa obe strane, a da bi slika bila jasnija, platno je kvašeno prskalicom. Gledaoci su sedeli za kafanskim stolovima, jeli i pili (s prednje strane bila je samo kafana a sa zadnje se večeralo), muziku je davao jedan klavir, a docnije i mali orkestar od dva-tri instrumenta. Uz tragične prizore sviralo se nešto ozbiljno, a uz šale brzo i veselo. Filmovi su, razume se, bili nemi.

   No, preteča svega, mnogo ranije, bio je „panoptikum“ improvizovan u jednom dućanu, negde na Terazijama. To je bio kao jedan kružni zid na kome je okolo bilo dvadesetak otvora za oči. Ispred svakog takvog otvora bilo je sedište. Sedne se i gleda kao kroz dvogled i vidi unutra jedna nepokretna stereoskopska fotografija. To tako stoji valjda jedan minut, zatim zvonce – „cin“ –  i slika ode dalje a dođe nova i tako redom dok sve ne prođu.

   Nešto docnije uveden je bioskop i u salu gostionice „Kolarac“, „Prve beogradske pivnice“, kako je spolja krupno pisalo. Ta sala je bila zanimljiva i zbog toga što su na jednom dugom zidu bile naslikane u stojećem stavu i u punoj odori, sa pištoljima za pojasom, srpske vojvode iz ustanka. U istoj zgradi bila je na strani prema Makedonskoj ulici i prva i jedina pošta za ceo Beograd.

   Velika senzacija za dečurliju bilo je raskopavanje beogradskih ulica koje je za izradu kanalizacije početo 1905. godine. Tu je bilo dubokih rovova osiguranih drvenim skelama u više spratova po čijim lavirintima se dalo igrati „lopova i žandara“, što je bila jedna od omiljenih igara. Tada još fudbala nije bilo. Bilo je sokolskih vežbi na spravama, naročito švedske gimnastike. Bila su dva konkurentna društva, „Soko“ i „Dušan silni“. Biciklizam je takođe bio razvijen. Pera Selaković je bio „domaćin“ u velosipedskom klubu na placu ispod Narodnog pozorišta. Tamo je, danas, zgrada Doma armije. Okolo kružna pista, a u sredini zaravan koja je za mrazeva polivana vodom i služila kao klizalište.

   Što se tiče života na vodi, Sava i kupanje bili su veoma privlačni za omladinu, pa i za odrasle. Ali pre nego što bismo na to prešli i da ipak ne bismo izgubili izvestan hronološki red, zadržimo se još malo na jednom trenutku iz vremena uzbudljivih istorijskih zbivanja kakvih je uvek bilo mnogo u Beogradu.

   Veliko uzbuđenje Beograđana izazvala je aneksija Bosne i Hercegovine. Dosta je već pisano o mitinzima kod „Spomenika“ i o Nušićevim govorima sa belog konja. Mi dečaci, tada već u gimnaziji, pokušali smo to da doživimo i nešto bliže. Voja Tankosić nam je dao neke stare puške vezane kanapom i vodio nas u neki potok kod Rakovice, gde nas je učio da bacamo bombe. On poneku pravu, mi prazne. Ali od svega bilo je najprivlačnije što smo, umorni, uveče u Donjem gradu dobijali čorbu od krompira sa pravog vojničkog kazana i po črtvrt crnog vojničkog tajina. Savom su tada demonstrativno prolazili austrijski monitori, a mi dečurlija plivali smo do pola reke njima u susret i vikali „abcut Austrija“. Oni na lađi su se smejali, a ložači su nas gađali ugljem, a mi, da izbegnemo udarac, gnjurali glavu pod vodu… Eto tako, i to je bilo uzbudljivo.

   Intenzivan je bio život na rekama oko Beograda. Na Dunavu je (na tzv. Dunavskom šteku) bilo pristanište za austrijsku „Belu lađu“, koja je od Beča išla dva puta nedeljno do Oršave i natrag. Na Savi je pak bilo sedište Srpskog brodarskog društva sa njegovih osam lađa. Čudna jedna igra obuzela je onda bila beogradske dečake. Zvalo se to „skupljanje lađa“: takmičilo se ko će više raznih lađa videti i zabeležiti u svoj spisak. Za dokaz morala se dati tačna karakteristika, tj. da li je lađa „pašažer“ ili „remorker“, koliko odžaka ima, da li je na točkove ili na propeler itd. Po mogućstvu da se skicira i silueta. Prava groznica nastala je kad, pred mraz i led, brodovi hitaju u zimovnike. Onda ih prolaze čitave povorke pored Beograda. Austrijsko parobrodsko društvo bilo je DDSG, mađarsko METR, rumunsko NFR, itd. Svako je imalo svoje boje i oznake oko vrlo visokih crnih odžaka. Svi su brodovi bili na paru i gotovo svi su imali bočne točkove sa loparima; jedan austrijski je imao čak veliki točak pozadi, kao brodovi na Misisipiju. Srpsko brodarsko društvo je imalo osam brodova: putnički su bili „Deligrad“ (najstariji), „Car Nikola II“, „Šumadija“, „Mačva“ i „Morava“; a teretni „Takovo“, „Beograd“ (oba sa po dva odžaka) i mali „Stig“, a bilo je posle i prinova toj floti: jeftino su kupljeni na Temzi u Londonu dva brodića „Purcel“ i „Boydel“ i trebalo ih je nekako dovesti u Beograd. Izgleda skoro neverovatno, ali su oni ipak uspeli da obiđu, ploveći sve uz obalu, celu Evropu i da preko Gibraltara, Dardanela, zatim Crnim morem i Dunavom dođu do Beograda. Kad su se pojavili kod Višnjice, dočekale su  ih sa beogradske strane prangije od crkve Ružice, koje su inače uvek na dan Svetoga Nikole označavale slavu brodarica, dok su ih ostale lađe, okićene zastavicama, pozdravljale sirenama. Ti su brodići zatim prekršteni u „Vardar“ i „Neretvu“. Svih tih deset brodova završilo je herojski, posle, u prvom svetskom ratu, u pesku i mulju na dnu dveju velikih reka.

   Nekad je Beograd mnogo više nego danas bio okrenut rekama, mada je s one strane bila druga zemlja – Austrija. Ili je to bilo, možebiti, baš zbog toga. Sa savskog pristaništa su polazile mnoge lađe. Šetnje za Šabac i za Smederevo, a dva puta nedeljno i za Gradište i za Radujevac. Omiljena je bila šetnja malim brodom „Morava“ do Zemuna i natrag. Naizmenično, svako pola sata, išli su srpska „Morava“ i austrijski „IV“ (što smo mi čitali kao iv). U Zemunu se nije moglo izlaziti, jer je trebalo imati pasoš; ostajalo se na lađi i vraćalo natrag. Mogla se, pak, dobiti i neka propusnica, pa se sa roditeljima išlo do Kapamadžije, u „srpsku radnju“, i kupovalo jeftino konfekcijsko odelo, pošto je konfekcije tada još malo bilo u Beogradu (Toša Đorđević u Knez-Mihailovoj ulici i posle čuveni „Mi, Talvi i Mandilović“). Carinici su se pravili da šverc ne vide, mada se moglo lako primetiti da smo imali po dva odela obučena jedno preko drugog. Te su lađe mirisale na gulaš, koji se uz pivo služio iz kujnice pored odžaka malog broda.

   Kad smo pomenuli prelaske Beograđana u Zemun, da ne zaboravimo i Pančevo. Za Pančevo je, takođe išao redovno, čak, mislim dva puta dnevno, jedan austrijski brod. On je ulazio duboko u Tamiš do samoga Pančeva i, kako se tu nije mogao okretati za povratak, morao je ići natraške. Zbog toga je imao dve krme, jednu pozadi a drugu spreda, što je smešno izgledalo. U Pančevu je bila Vajfertova pivara i tamo se odlazilo na dobro pivo i čuvene „krenviršle“. Ne sećam se koje je godine to bilo kada je veliki deo Beograđana prešao u Pančevo da vidi najveći tadašnji cirkus sveta „Bufalo Bil“ (Vilijam Kodi) koji je tako hteo da izbegne suviše veliku carinu i taksu za predstave u Beogradu. Za tu priliku Beograđani su mogli da pređu u Pančevo bez pasoša ili objave.

   Možda bi bilo interesantno ispričati i to kako je izgledala utakmica između dveju „belih“ lađa na Dunavu, na liniji Beograd-Oršava. Pri povratku uz vodu sticali su se srpski „Car Nikola II“ i austrijski „Tausig“, jedan polazeći iz Kladova, drugi iz Oršave, a zatim su oba pristajala uz put u svim pristaništima duž Dunava. Autobusa tada nije bilo i putnički saobraćaj rekama bio je vrlo intenzivan. Trudilo se stići pre onog drugog broda u svako pristanište uz put i pokupiti mu putnike ispred nosa. Bila je to prava trka, u kojoj su učestvovali i sami putnici. „Tausig“ je bio noviji i brži, a „Car Nikola“ već pomalo zamoren. Kad dođu paralelno jedan prema drugome, nastaje uzbuđenje. Putnici bodre ložače da pojačavaju vatru u kotlovima, šalju im ozgo flaše piva, nastaje urnebesno dovikivanje s lađe na lađu… i „Car Nikola“ je često tako odnosio trku do Beograda.

   Pri polasku svake lađe, a tako je bilo i na polasku svakog voza sa železničke stanice, bila je ceremonija od tri zvona. Prvo, na desetak minuta pre, da putnici budu spremni, drugo, valjda na pet minuta, za one zakasnele da potrče i tek na treće bi sama lađa (ili lokomotiva) pisnula i polazila.

   Međutim, kad smo već pomenuli i zvono na polasku voza, da se setimo kako je izgledalo jedno putovanje železnicom od Beograda do Niša. Bio je samo jedan kolosek. Vozovi iz suprotnih pravaca su se ukrštali na određenim stanicama i tu se neki put beskrajno sačekivali. Sem toga, lokomotive su morale uz put da „piju vodu“. Zbog svega toga je i putovanje do Niša trajalo skoro ceo dan.

   U oba pravca bio je samo po jedan putnički voz i on je polazio ujutru. U podne su se vozovi mimoilazili u stanici Lapovo i tu je bila pauza od jednog sata za ručak. Tu u restoraciji ručavali su i vozovođe i mašinovođe; i kad oni ustanu od stola to je bio znak da svi putnici požure natrag svaki u svoj voz.

   Što se tiče saobraćaja na vodama, ne bi trebalo zaboraviti ni „dereglije“. To su bile velike drvene lađe koje su u Bosni tovarene cepanicama za grejanje i puštane bez ikakvog pogona nizvodno do Beograda (u Bosni su ih nazivali i „đemijama“). Iz Vukovara su donosile bostan, odnekud pesak, a one koje su nosile žito mogle su biti ozgo i pokrivene (i zvale su se „garancije“). Sve je to lako išlo niz vodu, prosto nošeno strujom. Uz vodu su ih morali vući konji ili i sami ljudi, na dugom konopcu. Upregnu se tako i stazom uz obalu tegle danima. Interesantni su bili oblici tih brodova. Prastari, ko zna koliko stotina godina nepromenjeni. Pramci su im bili obrađeni u divne ukrase u obliku puža. Sve teška hrastovina. Još od srednjeg veka pa nadalje u istoriji su bili poznati Srbi „šajkaši“ na austrijskoj strani u borbi protiv Turaka, sigurno sa drvenim brodovima sličnim ovima. Gvozdeni šlepovi parnih brodova su ih s vremenom potpuno istisnuli.

   Niz Savu su se mogli videti dugi nizovi splavova sa splavarima koji su ih čak sa Drine spuštali tako niz vodu do strugare Prometne banke, na Dunavu nešto više od beogradske klanice. Plivali smo nasred reke do njih i peli se na balvane, a splavari nas jurili, jer smo im smetali.

———————–

NA ULICAMA I JAVNIM MESTIMA

   U Savamali je bio, na prelasku između dva veka, glavni centar za trgovinu na veliko (žito, so, koža itd) i mnogi veliki trgovci beogradski imali su tu svoje kuće (Krsmanović, Luka Ćelović, Popovič i drugi). Tu je bila i zgrada „Đumrukane“ (skoro monumentalna, šteta što je više nema, srušena je u drugom svetskom ratu). Tu su bili i hoteli „Kragujevac“ i nešto dalje „Bosna“, a gore na vrhu Velikih stepenica bio je „Nacional“, a ni hoteli „Srpska kruna“ i „Grčka kraljica“ ni, najzad, najstariji i najveći među njima, hotel „Jelen“, nisu bili daleko od pristaništa.

   Ulicama se još nisu videli automobili. Mislim da je prvi doneo (oko 1905. godine) neki Andrejević zvani Džoni, direktor jedne male banke u Knez-Mihailovoj ulici, zatim inženjer Andra Ristić, pa trgovac Paja Mijatović itd. Bilo je samo fijakera, taljiga i teretnih kola (tzv. „špediterskih kola“). Noći su bile mirne, sem što se leti ponegde razlegala pesma iz kafanskih bašti. Tišinu su još samo ponegde mogle remetiti bučne pumpe koje su praznile kućevnu kanalizaciju, jer ulične još nije bilo. Tada se ceo komšiluk budio, mnogo se psovalo i svi su trčali da zatvore prozore pokrivajući šakom nos. Rano u zoru, pak, turskom kaldrmom počinjao je topot potkovica i tandrkanje gvozdenih šina na točkovima čeza kojima su seljaci iz okoline donosili mleko u limenim kantama i raznosili ga po kućama. A kad je već reč o larmi, možda bi ovde trebalo pomenuti i onu koju su čavke pravile u aleji kestenova ispred dvora, naročito pred veče kad se ptice spremaju za spavanje. Ta je larma jednom postala tolika (a beli tragovi od ptica dole toliko obimni) da su morali biti angažovani lovci da svojim puškama raščiste situaciju i oslobode ulicu i prolaznike od čavki. Tih dana pred veče to je bila posebna atrakcija za Beograđane.

   U Gornjem gradu (danas tvrđavi koja se nepravilno naziva i Kalemegdan, dok bi ovaj naziv trebalo da ostane samo za park ispred tvrđave jer prema turskom „kale“ znači tvrđava a „megdan“ polje – dakle gradsko polje) bio je mali vojni muzej, kao paviljon na samome svodu Rimskoga bunara. Bio je prilično siromašan eksponatima, međutim, gore pored nekadašnjeg pašinog konaka (već odavno srušenog) bio je jedan banak sa desetak najlepših primeraka starih ukrašenih bronzanih topova koje su sve Austrijanci odneli i pretopili u vreme prvog svetskog rata.

   U Donjem gradu su bile tri velike kasarne (odavno im traga više nema). U varoši ih je bilo na raznim mestima, takođe.

   Leti u 9 a zimi u 8 uveče svirano je povečerje. U tihe večeri razlegala se sa gradskog bedema i iz raznih kasarni po varoši ona razvučena nostalgična melodija, pa taman jedna završi onim visokim, za oktavu višim zvukom trube koji se dodaje na kraju, a počne druga, ili se dve po dve prepliću. Beograd je bio manji, a i miran noću, pa se nadaleko čulo.

   Svake nedelje pred podne vojska bi obrazovala paradnu zvučnu povorku kroz varoš. To je bila smena straže pred dvorom. Naizmence, jedanput od tvrđave, a drugi put od Slavije (iz kasarna u Gradu i na Banjici), kretao je odred vojske sa muzikom na čelu, i tako kroz varoš do dvora. Pored „vojne bande“ trčala je dečurlija. Tu je, na onoj uzvišnici u sredini parka gde je do 1903. godine bio dvor, zatim bio koncert možda od čitavog časa, dok se čete straže ne smene. Svet se skupljao ispred visoke dekorativne ograde i slušao.

   Naročito čarobnim činio se Beograd, bar nama tada, uveče uoči nekih naročitih praznika ili praznovanja, kada su priređivane „bakljade“ i „iluminacije“. Sve su javne zgrade (državne i opštinske uprave) tada dobijale po dve upaljene sveće u čiracima u svaki prozor, a to isto i sve privatne kuće po glavnijim ulicama, ili bar onim kroz koje će povorka sa upaljenim bakljama proći. Bilo je takvih „iluminacija“ varoši i bez povorki.

   U samoj tvrđavi bilo je, pak, i nemilih stvari i prizora. Tu su, u onim kazamatima u rovovima između bedema, bile još i robijašnice. Robijaši su nosili prljava beličasta suknena odela sa velikim R na leđima. Oni koji su bili na to osuđeni nosili su lance, bukagije, okove na nogama, a da bi se mogli kretati, lanci su im bili po sredini privezani za pojas. Nije bila retka slika da kroz varoš sprovode čitave grupe takvih robijaša, a nadaleko se čuje zveket njihovih lanaca.

———————–

ULIČNI PRODAVCI

O „čaršiji“ i dućanima neće biti više govora. Ipak, možda samo reč-dve još o uličnim prodavcima, vrlo karakterističnim za ono vreme. Bilo je prodavaca šećerlema, sa lušama od šećera, pereca, đevreka, simita, boze („hladna ledena, usta sladi, dušu ladi“). Doldrma (sladoled) prodavana je iz kolica na kojima je bio sanduk sav ukrašen lagirušama, u kome je u ledu bio plehan sud sa doldrmom. Leti je ulicama kružio pekar koji je imao belu kecelju, često i belu kapu i korpu pokrivenu belom krpom, a privlačio je pažnju kupaca svirajući u mali trubicu „tu-tu“. Bozadžija je nosio u jednoj ruci drvenu kantu okovanu besprekorno izribanim mesingom, a u drugoj ibrik sa vodom kojom je ispirao čaše, bile su dve i visile su sa strane. Pred jesen se kuvao kukuruz tu na ulici („vrući kuvani“) ili pekao na žaru, i to su bili „purenjaci“. Zimi se peklo kestenje na furunicama. Salebdžija je nosio salep u bakarnoj kalajisanoj kanti ispod koje je bio žar, da drži toplo. Salep se pio iz malih šoljica, a salebdžija je pitao „sakaš li da ti ga natreskam?“ (napitak se ozgo malo posipao ljutim isiotom). I škembići su nošeni u velikim kao doboš sudovima ispod kojih je bio žar, a sve se kaišem preko ramena oslanjalo na stomak, zbog čega je čovek uvek išao zavaljen unazad. Škembići su se najviše služili kao meze uz pivo, pred kafanama. Prodavci su nudili i slan badem, semenke i kikiriki („Malo slano, malo badem, kikiriki malo“). Bila su i braon jaja pečena u pepelu, koja su se jela sa biberom.

———————–

Odlomak iz knjige „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ (Aleksandar Deroko „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“), izdanje Narodna knjiga, 1984. – drugo izdanje.

Prekucano iz dela knjige „Beograd na susretu dva veka“.

Gabriel Garcia Marquez „Ojos de perro azul“

Neko dira ove ruže

   Pošto je danas nedelja, a kiša više ne pada, hoću da odnesem buket ruža na groblje. Buket crvenih i belih ruža koje ona gaji da bi okitila oltar i napravila vence. Jutro, tužno zbog tmurne i iznenadne zime, podsetilo me je na ono brdo gde stanovnici sela ostavljaju svoje mrtve. Brdo je golo, nema ni jednog jedinog drveta na njemu. Tako je pusto da vetar nema šta da uskovitla osim mrvica proviđenja koje se sležu čim vetar stane. Pošto je kiša prestala, a podnevno sunce osušilo blato na padinama, mogao bih svratiti do groba u kojem počiva moje detinjo telo, koje se već raspalo i saživelo s puževima i korenjem.

   Ona kleči pred svojim svecima, obuzeta molitvom otkako sam se primirio posle prvog pokušaja da priđem oltaru i pokupim najrumenije i najsvežije ruže. Mislio sam da ću uspeti: ali lampica koja je počela da treperi trgla ju je iz zanosa. Odmah je podigla glavu i bacila pogled na stolicu u uglu, a osećam da je mislila: „Opet onaj vetar“, jer je stvarno nešto krckalo oko ortala i cela prostorija se za trenutak zatalasala, kao da se uskomešao talog uspomena koje su se godinama tu slegale. Reših da sačekam sledeću priliku jer je ona i dalje bila budna. Dok je posmatrala stolicu, mogla je osetiti šum mojih ruku pored njenog lica. Sad moram da sačekam trenutak kada će se povući u susednu sobu i prileći da odspava uvek istu i nepromenljivu nedeljnu siestu. Možda ću tad uspeti da se iskradem s ružama i da se vratim pre nego što ona ponovo uđe u sobu i sedne da posmatra onu stolicu.

   Prošle nedelje bilo mi je mnogo teže. Morao sam da čekam skoro dva sata, koliko je njoj trebalo da se udubi u molitvu. Dugo se vrtela po sobi s ružama pre nego što ih je stavila na oltar. Zatim je izišla u hodnik i skrenula prema susednoj sobi. Znao sam da je otišla po lampu. Kasnije je prošla pored vrata. Kad sam je ugledao u svetlosti hodnika, njenu tamnu široku haljinu i ružičaste čarape, učinilo mi se da gledam istu onu devojčicu koja se pre četrdeset godina nagnula nad mojim krevetom i rekla: „Otkad su mu stavili štapiće, oči su mu otvorene i tvrde.“ Izgledala je isto kao da se vreme zaustavilo tog davnog avgustovskog dana, kada su je žene dovele, pokazale leš i rekle: „Plači. Bio ti je kao brat.“ Ona se naslonila na zid i poslušno počela da plače. A nije se još ni od kiše osušila.

   Ima već tri-četiri nedelje kako pokušavam da se prikradem ružama, ali ona je budno čuvala oltar. Za dvadeset godina, koliko je provela u ovoj kući, nije nikada tako ljubomorno pazila na ruže kao tada. Prošle nedelje, kada je otišla po lampu, uspeo sam da odaberem najlepše ruže. Nikada nisam bio bliže ostvarenju svojih namera nego u tom trenutku. Ali kada sam mislio da pođem prema stolici, čuo sam njene korake u hodniku, tako da sam morao na brzinu da vratim ruže na oltar. Istog trenutka se ona pojavila na vratima, držeći lampu u uzdignutoj ruci.

   Imala je tamnu haljinu i ružičaste čarape, ali lice kao da joj je bilo obasjano otkrovenjem. Tada nije ličila na ženu koja već dvadeset godina gaji ruže u bašti, već na devojčicu koju su one avgustovske večeri odveli u sobu da se presvuče. Posle četrdeset godina vraćala se s lampom u ruci, ali ostarela i ugojena.

   Moje cipele još su bile prekrivene slojem blata, mada su se dvadeset godina sušile pored ugašenog ognjišta. Jednog dana sam otišao da ih uzmem. To se dogodilo pošto su zatarabili vrata, skinuli hleb i grančicu aloja s dovratka i odneli nameštaj, sve osim one stolice u uglu kojom se koristim od tada. Znao sam da su ostavili cipele da se suše i da su ih zaboravili kada su odlazili. Zato sam rešio da ih uzmem.

   Ona je došla mnogo kasnije. Toliko je vremena prošlo da se miris mošusa potpuno pomešao s mirisom prašine i sitnim, suvim zadahom buba. U kući nije bilo nikoga osim mene. Sedeo sam u uglu, čekajući. Naučio sam da razlikujem šum drveta koje truli od lelujanja vazduha koji se pod teretom godina slegao u zatvorenim sobama. Tada se pojavila ona. Stajala je na vratima držeći u ruci kofer i zeleni šešir, a na sebi je imala haljinu koju nije skinula od tog dana. Bila je mlada. Nije još počela da se goji, niti su joj čarape bile zategnute oko članaka kao sada. Kada je otvorila vrata, ja sam bio pokriven prašinom i paučinom, a u nekom uglu ćutao je zrikavac koji mi je pevao dvadeset godina. Ali, uprkos svemu, paučini, prašini, zrikavcu, koji je iznenada zaćutao i uzrastu pridošle žene ja sam u njoj prepoznao devojčicu koja je onog olujnog avgustovskog dana pošla sa mnom u štalu da tražimo ptičja gnezda. Dok je stajala na vratima, s koferom i zelenim šeširom, činilo mi se da će početi da vrišti i govori ono što je rekla kada su me našli u štali, kako ležim na leđima u travi, čvrsto držeći gredu koja se odvalila sa srušenog stepeništa. Dok je otvarala vrata, šarke su škripale, a s tavanice je padala u naletima gusta prašina, kao da ju je neko odvaljivao udarcima čekića. Zastala je na pragu mraka. Trenutak kasnije zakoračila je u sobu i rekla: „Dete… dete!“ kao da je htela da probudi nekoga ko spava. Ja sam ukočeno sedeo na stolici i nisam se pomaknuo.

   Mislio sam da je došla samo da vidi sobu, a ona je ostala da živi u toj kući. Provetrila je sobu, a učinilo mi se kao da je otvorila kofer iz kojeg je izbio stari miris mošusa. Ostali su odneli nameštaj i odelo, a ona je ponela samo mirise koje je posle dvadeset godina vratila na svoje mesto. Doterala je mali oltar koji je sad izgledao isto kao ranije. Njeno prisustvo, samo njeno prisustvo, bilo je dovoljno da se obnovi sve ono što se nemilosrdno vreme godinama trudilo da uništi. Od tada spava i jede u susednoj sobi, a ostalo vreme provodi ovde u nečujnom razgovoru sa svecima. Popodne ima običaj da sedne na stolicu za ljuljanje pored vrata. Sedi, krpi stvari i uslužuje one koji dođu da kupe cveće. Uvek se ljulja kad krpi stvari. A kada neko dođe po buket ruža, zavuče novac u presavijenu maramu zavezanu oko struka i ravnodušno kaže: „Uzmite one koje se nalaze na desnoj strani. One levo su za svece.“

   Dvadeset godina je provela u toj stolici, krpeći stvari, ljuljajući se, posmatrajući stolicu u uglu kao da ne pazi onog dečka s kojim je provela mnoge dane svog detinjstva, već oduzetog unuka koji sedi u tom uglu od dana kada je baba napunila pet godina.

   Kad sagne glavu, pokušaću da priđem tužama. Ako uspem, otići ću na brdo, ostaviću ih na grobu, a zatim ću se vratiti na svoju stolicu da čekam dan kad se ona neće pojaviti na vratima i kad će samo tišina dopirati iz susedne sobe.

   Taj dan biće drukčiji jer ću ja morati da iziđem i javim nekome da žena koja gaji ruže i živi sama u onoj oronuloj kući, moli da dođu četiri čoveka da je prenesu na brdo. Tad ću ostati da samujem u sobi. Ali ona će biti zadovoljna. Uvek je mislila da nedeljom duva vetar koji dira njene ruže na oltaru. Tada će znati da to nije bio vetar.

Monolog Isabele dok posmatra kišu u Makondu

   Zima se iznenada sručila na nas u nedelju, kada smi izlazili s mise. Niko nije očekivao pljusak u nedelju ujutru. Misa se završila i, pre nego što su žene mogle da dohvate svoje suncobrane, dunuo je gust i mračan vetar koji je kovitlao ukrug prašinu i suvi majski šljunak. Neko pored mene reče: „Ovaj vetar miriše na kišu“. Ja sam to znala od trenutka kada smo izašli iz atrijuma i kad sam iznenada osetila neko rastezanje u trbuhu. Muškarci su trčali do susednih kuća, držeći jednom rukom šešire, a drugom maramice da bi se štitili od vetra i prašine. Nebo se pretvori u sivu, pihtijastu masu koja je lebdela na četvrt metra iznad naših glava.

   Ostatak jutra maćeha i ja provele smo sedeći pored ograde na verandi, radujući se što će kiša, posle šest meseci vrelog leta i zagušljive prašine, osvežiti ožedneli ruzmarin i nar u saksijama. U podne, miris uzorane zemlje koja prestade da podrhtava, probuđenog i oporavljenog zelenila, pomeša se sa svežim i zdravim mirisom kiše i ruzmarina. Za ručkom otac reče; „Pljusak u maju je znak da će biti puno kiše.“ Maćeha, čije je lice blistalo u iščekivanju novog godišnjeg doba, osmehnu se i dodade: „Čula si to u propovedi.“ I otac se osmehivao. Slatko je ručao, a zatim otišao na verandu da spava ili sanja u budnom stanju.

   Celo popodne kiša je ravnomerno dobovala. Činilo nam se da u tom ujednačenom i smirenom zvuku čujemo kišu kao iz nekog voza kojim se dugo putuje. Nismo ni primetili da je kiša prodirala u naša čula suviše duboko. Kad je osvanuo ponedeljak, morali smo da zatvorimo vrata zbog hladnog i oštrog vetrića koji je duvao iz dvorišta. Čula su nam tada bila prepuna kiše, a ujutru se voda prelila. Maćeha i ja smo ponovo posmatrale baštu. Suva majska zemlja kestenjaste boje pretvorila se u toku noći u tamnu i mekanu masu koja je ličila na sapun. Između saksija su tekli potoci vode. „Noćas je kiša zalila cveće više nego dovoljno“, reče maćeha. Primetila sam da na njenom licu više nije bilo osmeha. Radost prethodnog dana ustupila je mesto mlohavoj i neraspoloženoj zabrinutosti. „I meni se čini“, rekoh. „Treba reći seljacima da ih unesu na verandu, da ih tu ostavimo dok se ne razvedri.“ Tako i učiniše, ali kiša je rasla kao neko golemo drvo među ostalim stablima. Otac je sedeo na istom mestu kao juče, ali kišu nije ni spominjao. Samo je rekao: „Verovatno sam noćas loše spavao jer me kičma boli otkako nisam ustao.“ Sedeo je oslonjen na ogradu, s nogama na stolici i s licem okrenutim prema pustoj bašti. Nije hteo da ruča, a progovorio je tek uveče: „Pljušti kao da se nikad neće razvedriti.“ Tad sam se setila letnjih meseci. Setila sam se avgusta, onih dugih i nepomičnih siesti, kada bi pod teretom podneva prilegli na krevet kao da ležemo u samrtnu postelju. Odelo se lepilo za oznojeno telo, spolja je dopiralo uporno i gluvo zujanje vremena, koje je bilo nepomično. Pogled mi pade na oprane zidove i na spojeve između dasaka koji su se proširili od vlage. Pogledah baštu, prvi put praznu, jasminovo drvo, oslonjeno o zid, koje je odavno čuvalo sećanje na moju majku. Videh oca kako sedi u stolici za ljuljanje i odmara bolnu kičmu podprtu jastucima. Njegove tužne oči gubile su se u lavirintu kiše. Opet se setih avgustovskih noći u čijoj se neverovatnoj tišini ne čuje ništa osim onog večnog zvuka zemlje koja se obrće oko svoje zarđale i nepodmazane ose. Osetih kako me odjednom pritiska neka teška tuga.

   Ceo ponedeljak protekao je u pljusku, isto kao prethodni dan. Međutim, činilo mi se da pljušti drukčije jer sam u srcu osećala nešto drugo, neku gorčinu. Pred veče čuh neki glas pored sebe: „Baš je ova kiša dosadna.“ Ne okrećući glavu, prepoznah Martinov glas. Znala sam da je sedeo pored mene, da je govorio i da je na licu imao onaj uobičajeni, hladan, zapanjeni izraz, koji se nije promenio čak ni posle onog tmurnog decembarskog jutra kada smo se venčali. Od tada je prošlo pet meseci, a ja sam sada bila u drugom stanju. Martin je bio tu, pored mene, govorio je da mu je dosadila kiša. „Nije kiša dosadna“, rekoh. „Nego je pusta bašta odviše tužna, a još jadnija su stabla koja moraju da kisnu jer nemaju kud da se sklone.“ Okrenuh se prema njemu, ali Martin je nestao. Ostao je samo glas koji mi je govorio: „Po svemu sudeći, neće se nikada razvedriti.“ A kad sam se okrenula prema glasu, ugledala sam samo praznu stolicu.

   U utorak je u bašti osvanula jedna krava. Izgledala je kao brdo gline u svojoj tvrdoj i prkosnoj nepokretnosti. Papci su joj bili utonuli duboko u blato, a glavu je držala pognuto. Celo jutro seljaci su pokušavali da je oteraju odatle motkama i ciglama, ali krava ni da makne: tvrdoglavo i nepokolebljivo, stajala je na istom mestu, papci su joj više tonuli u blato, a pognuta glava ponizno je odolevala kiši. Seljaci su je terali sve dok ih strpljiva tolerancija moga oca nije prekinula: „Pustite je na miru“, reče im. „Otići će ona kao što je i došla.“

   U utorak uveče voda me je bolno pritiskala kao klin u srcu. Svežina prvog jutra pretvarala se u toplu i lepljivu vlagu. Nije bilo ni toplo ni hladno, nego kao u nekoj groznici. Noge su nam se znojile u cipelama. Nismo znali šta je gore: gola koža ili dodir kože i odela. Svi kućni poslovi bili su prekinuti. Sedeli smo svi na verandi, ali nismo posmatrali kišu kao prvog dana. Nismo više osećali da pljušti. Ništa se nije videlo, osim kontura krošnji u magli tužnog, pustog sumraka koji je u ustima ostavljao ukus s kojim se čovek budi pošto je sanjao neku nepoznatu osobu. Pošto sam znala da je utorak, setila sam se blizanki Svetog Jeronima, slepih devojčica, koje su jednom nedeljno dolazile u našu kuću da nam pevaju jednostavne pesmice rastužene gorkom bespomoćnošću svojih čudotvornih glasova. U kiši sam čula pevanje slepih devojčica zamišljajući ih kako čuče u nekom ćošku kod kuće, čekajući da prestane kiša da bi izašle da pevaju. Tog dana neće doći blizanke Svetog Jeronima, pomislih. Neće doći ni prosjakinja koja je imala običaj da dođe na verandu posle sieste, svakog utorka,  moleći da joj damo večitu grančicu matičnjaka.

   Tog dana poremetio nam se redosled obeda. Maćeha je u vreme sieste iznela običnu supu s parčetom bajatog hleba. U stvari, nismo jeli od ponedeljka uveče. Ne samo da smo prestali da jedemo nego mi se činilo da smo prestali i da mislimo. Opijeni kišom, ukočili smo se predajući se rezignirano rušilačkoj snazi prirode. Tog popodneva pomerila se samo krava u bašti. Duboko mukanje je iznenada potreslo njen trbuh, a papci joj utonuše još dublje u blato. Nepomično je stajala još pola sata. Činilo mi se da je mrtva, ali da ne može da se skljoka samo zato što je u toku života stekla naviku da stoji na kiši nepomično. I tako je stajala do trenutka kada je telo nadjačalo naviku. Prednje noge joj pokleknuše (tamne, sjajne sapi još su se držale uspravno u poslednjem naporu agonije), balava njuška zari se u blato i najzad se krava sruči pod težinom sopstvenog tela u tihoj, sporoj i dostojanstvenoj ceremoniji konačnog sloma. „Dotle je, znači, došlo“, reče neko iza mene. Okrenula sam se da vidim ko govori i ugledah prosjakinju koja se probijala kroz pljusak da bi molila za svoju grančicu matičnjaka.

   U sredu bih se, možda, navikla na ovaj neobični ambijent da nisam otišla u trpezariju gde sam ugledala sto prislonjen uza zid na kojem je bio nagomilan nameštaj. Sa strane je prethodne noći improvizovana brana, napravljena od nagomilanih kofera i kutija s raznim kućnim predmetima. Taj prizor izazvao je u meni užasno osećanje praznine. Nešto se, svakako, dogodilo u toku noći. Kuća je sva bila u neredu; gologrudi i bosi seljaci, u pantalonama čije su nogavice bile zavrnute do kolena, prenosili su nameštaj u trpezariju. U izrazu lica ovih ljudi i u njihovim užurbanim pokretima osetila sam slomljenost okrutnog prkosa, nametnute i ponižavajuće inferiornosti u odnosu na kišu. Svi moji pokreti bili su besciljni i bezvoljni. Osećala sam se kao neka pusta livada zasejana algama i lišajem, lepljivim i mekim gljivama, oplođena odvratnom florom vlage i magle. U salonu sam posmatrala haotičan prizor nagomilanog nameštaja kad čuh glas maćehe koja me je upozoravala da moram da se čuvam da ne dobijem zapaljenje pluća. Tek tada sam primetila da su mi noge bile u vodi do članaka, da je kuća bila poplavljena, da je pod bio prekriven debelim slojem lepljive i ustajale vode.

   U sredu u podne još nije bilo svanulo. Pre tri sata po podne spustila se noć koju smo očekivali, bolešljiva noć koja je odjekivala sporim, ravnomernim, nemilosrdnim dobovanjem kiše u dvorištu. Zatim je nastupila preuranjena zora, meka i žalosna, koja je rasla usred ćutanja seljaka sklupčanih na stolicama prislonjenim uza zidove. Tako su se povukli pred neobičnim poremećajem prirode. A tad su počele da nam stižu vest s ulice. Nije ih niko prenosio. Jednostavno su pristizale, tako tačne, tako konkretne. Činilo mi se da ih je prenosilo blato koje je teklo ulicama noseći razne kućne predmete, đubre, ostatke neke daleke katastrofe, otpatke i uginule životinje. Događaje koji su se odigrali u ponedeljak, kada je kiša bila samo predznak nastupajuće zime, doznali smo tek dva dana kasnije. U sredu su stigle prve vesti koje kao da je prenosila unutrašnja snaga oluje. Saznali smo da je crkva poplavljena i da će se, po svoj prilici, srušiti. Neko ko tako nešto nije mogao pouzdano znati reče; „Voz stoji pred mostom još od ponedeljka. Čini se da je bujica odnela šine.“ Takođe smo saznali da je jedna bolesna žena nestala iz svog kreveta i da su je popodne zatekli kako plovi po dvorištu.

   Užasnuta, obuzeta strahom i poplavom, podvila sam noge i smestila se u stolicu za ljuljanje. Gledala sam pravo u vlažni mrak koji je bio pun uznemiravajućih predosećanja. Maćeha se pojavi u udubljenju vrata noseći lampu nad uzdignutom glavom. Izgledala je kao neki poznati duh, a to me nije ni iznenadilo ni uplašilo jer sam se osećala kao deo tog natprirodnog sveta. Prišla mi je, s lampom iznad dignute glave, šljapkajući po vodi u hodniku. „Sad treba da se pomolimo bogu“, reče. Videh njeno suvo, ispucano lice. Izgledala je kao živi leš, kao da je sazdana od neke materije koja nije ljudska. Držala je u drugoj ruci brojanice. Stala je preda me i rekla: „Da se pomolimo bogu. Voda je otvorila grobove i jadni mrtvaci sad plove po poplavljenom groblju.“

   Možda sam te noći malo spavala pre nego što me je iza sna trgao prodoran i oštar zadah koji je podsećao na trulež. Snažno sam prodrmala Martina, koji je hrkao pored mene. „Osećaš li?“ upitah ga. „Šta?“. „Smrad“, odgovorih. „Sigurna sam da je smrad leševa koji plove ulicama.“ Ta pomisao me je užasavala, ali Martin se samo okrenuo prema zidu i rekao pospanim glasom, u kome je bilo prekora: „Čini ti se. Trudnim ženama se svašta može pričiniti.“

   U četvrtak ujutru nestade smrada, a s njim nestade i osećanja prostora. Osećanje vremena bilo je poremećeno prethodnog dana, a sada se potpuno izgubilo. Nije postojao četvrtak, jer se taj dan pretvorio u opipljivu, pihtijastu masu kroz koju smo morali da se probijamo rukama da bismo dospeli do petka. U tom danu nije bilo ni ljudi ni žena. Maćeha, otac, seljaci, svi oni su bili ugojena i neuverljiva tela koja su se kretala po zimskoj močvari. Otac mi se obrati: „Ne miči se odavde dok ja ne dođem po tebe“, a glas mu je bio dalek i posredan. Nisam ga čula, već sam ga opipala. Sva čula su mi bila obamrla osim čula dodira.

   Ali otac nije došao po mene; izgubio se negde u vremenu. Kada se smračilo, pozvala sam maćehu i zamolila je da me odvede u spavaću sobu. Utonula sam u miran, glatki san koji je trajao celu noć. Sutradan sam zatekla istu atmosferu: nije imala ni boju, ni miris, ni temperaturu. Čim sam se probudila, skočila sam u fotelju u kojoj sam ostala ukočena jer sam osećala da se jedan deo moje svesti još nije rasanio. Uto čuh dugo i žalosno pištanje voza, koji je bežao od severnih brda. „Negde je sigurno počelo da se razvedrava“, pomislih. Učini mi se da neko iza mene pita: „Gde?…“ „Ko je to?“ upitah, okrećući se. Ugledah maćehu, koja se svojom dugačkom, mlitavom rukom oslanjala o zid. „Ja sam“, reče. A ja nastavih: „Čuješ li?“. Ona odgovori da čuje, da se, možda, u okolini razvedrilo, da su, verovatno, popravili šine. Zatim mi prinese poslužavnik s doručkom koji se pušio. Mirisao je na sos od luka i vrelu mast. Bio je to tanjir supe. Uznemireno upitah maćehu koliko je sati. Tiho, glasom koji je imao ukus mlitave rezignacije, ona mi reče: „Mora da je oko pola tri. Bez obzira na sve, voz ne kasni.“ Ja uzviknuh: „Pola tri! Je li moguće da sam toliko spavala?“ Ona me umiri: „Nisi dugo spavala. Sigurna sam da još nije prošlo tri.“ Drhtalaa sam, osećajući da mi tanjir klizi iz ruku: „Pola tri, petak…“ Ali ona me neljudski staloženim glasom ispravi: „Pola tri, četvrtak, dete. Pola tri, ali još nije prošao četvrtak.“

   Ne znam koliko sam dugo bila u stanju polusna u kojem su mi čula bila umrtvljena. Samo znam da sam posle beskrajno dugog vremena čula neki glas u susednoj sobi: „Sad možeš da gurneš krevet na drugu stranu.“ Bio je to neki umorni glas, ali ne bolesnika, već nekoga ko se već oporavljao od bolesti. Zatim sam čula cigle u vodi. Bila sam ukočena pre nego što sam shvatila da ležim. Uto osetih golemu prazninu. Osetih strašnu, treperavu tišinu kuće, neverovatnu nepomičnost koja je prožimala sve predmete. Osećala sam da mi se srce pretvorilo u parče leda. „Umrla sam“, pomislih. „Bože, pa ja sam mrtva.“ Skočih iz kreveta i povikah; „Ada! Ada!“ Neumoljivi Martinov glas odgovarao mi je sa strane: „Ne mogu da te čuju jer su izišli.“ Tek tada sam primetila da se razvedrilo i da je svuda vladala tišina – mir, neočekivano i duboko blaženstvo, savršenstvo koje, verovatno, liči na smrt. Zatim su se čuli koraci u hodniku. Čuo se razgovetan i živ glas. Onda je osvežavajući vetrić udario na vrata, brava je zaškripala, iznenada se pojavilo tvrdo telo, kao neki zreli plod, koje je palo u dubinu cisterne u dvorištu. Nešto u vazduhu ukazivalo je na prisustvo nevidljive osobe koja se osmehivala u mraku. „Bože“, pomislih, zbunjena pobrkanim vremenom. „Ne bi me iznenadilo kada bi me sad pozvali na misu koja je održana prošle nedelje.“

Odlomak iz knjige „Oči plavog psa“ (Gabriel Garcia Marquez „Ojos de perro azul“), izdanje RAD, 1980.

Prekucane dve priče: „Neko dira ove ruže“ i „Monolog Isabele dok posmatra kišu u Makondu“.

Franz Kafka „Gesammelte erzahlungen“

Prolaznici koji trče

   Kad šetamo noću ulicom i kad neki čovek, vidljiv već izdaleka – jer ulica pred nama se penje, a uštap je – natrči na nas, mi ga nećemo ščepati, čak iako je slab i u ritama, čak iako neko juri za njim i viče, nego ćemo ga pustiti da trči i dalje.

   Jer noć je, i mi nimalo nismo krivi što se ispred nas penje ulica obasjana mesečinom, a osim toga, možda se njih dvojica jure zabave radi, možda obojica gone nekog trećeg, možda je prvi nevino progonjen, možda drugi želi da ubije, pa bismo postali saučesnici u ubistvu, možda njih dvojica i ne znaju jedan za drugog, nego svaki na sopstvenu odgovornost trči u svoju postelju, možda su to mesečari, možda je prvi naoružan.

   I najzad, zar mi ne smemo biti umorni, zar nismo popili toliko vina? Srećni smo što više ne vidimo ni onog drugog.

Iznenadna šetnja

  Kad čovek uveče kao da se konačno odlučio da ostane kod kuće, kad navuče domaću haljinu i kad posle večere sedne za sto, kraj svetiljke, i uzme da se bavi onim poslom ili onom igrom posle čijeg dovršetka po navici polazi na spavanje, kad je napolju ružno vreme, usled čega ostajanje kod kuće biva razumljivo samo po sebi, i kad čovek, mada je toliko vremena već proveo pritajen za stolom da bi izlaženje moralo prouzrokovati opšte čuđenje, i mada je sad stepenište već mračno, a kapija zaključana, – kad čovek onda uprkos svemu tome ustane, obuzet iznenadnom nelagodnošću, kad promeni kaput i za tili čas se pojavi obučen za ulicu, i kad izjavi da mora izaći pa to, posle kratkog pozdrava, i učini, s utiskom da je za sobom ostavio više ili manje ljutnje, već prema brzini s kojom zatvara vrata stana, kad se nađe na ulici, s udovima koji izuzetnom pokretljivošću odgovaraju na ovu već neočekivanu slobodu koja im je pala u deo, kad čovek, zahvaljujući ovoj jednoj odluci, oseti da je u njemu sabrana svekolika sposobnost za donošenje odluka, kada, pridajući tome značaj veći od uobičajenog, uvidi da se u njemu nalazi zapravo više snage nego potrebe da lako izazove i podnese čak i najbržu promenu, i kad tako korača niz dugačke ulice – onda je taj čovek za to veče potpuno izašao iz kruga svoje porodice, koja se gubi u nesuštastvenosti, dok se sam čovek, potpuno čvrst, crn od oštre omeđenosti, lupajući se po bokovima, uzdiže put svoga istinskog obličja.

  Sve se to još pojačava kad u taj pozni večernji čas čovek poseti nekog prijatelja da bi video kako mu je.

Jahač na kanti za ugalj

  Potrošen sav ugalj; kanta prazna; lopata besmislena; odiše hladnoćom; soba prepunjena mrazom; pred prozorom drveće ukočeno pod injem; nebo: srebrn štit okrenut protiv onoga ko od njega traži pomoć. Moram nabaviti uglja, ta ne smem se smrznuti; iza mene nemilosrdna peć, predamnom isto takvo nebo, i usled toga moram projahati tačno između njih i u sredini potražiti pomoć kod trgovca ugljem. Ali on je već oguglao na moje obične molbe, moram mu sasvim jasno dokazati da nemam više ni trunčice uglja i da on stoga za mene znači pravo sunce na nebu. Moram doći kao prosjak koji krkljajući od gladi hoće da skonča na kućnom pragu, pa se kuvarica zbog toga odlučuje da mu nalije talog preostao od poslednje kafe; isto tako trgovac, besan, ali obasjan zrakom zapovesti „Ne ubij!“, mora da mi tresne punu lopatu uglja u kantu.

  To mora odlučiti već način na koji ću se pojaviti; zato jašem onamo na kanti. Kao jahač na kanti, sa rukom gore na dršci, na najjednostavnijim dizginima, tegobno se kotrljam niz stepenice; ali dole se moja kanta uspravlja, predivno, predivno; ni kamile, polegle po zemlji, protresajući se pod goničevim štapom. ne ustaju lepše.

  Kroz zamrznutu ulicu prolazimo ravnomernim kasom; često se uzdižem do visine prvih spratova; nikada se ne spuštam do kućnih vrata. I izvanredno visoko lebdim pred trgovčevim podrumom, u kojem on, duboko dole, sedi šćućuren za stočićem i piše; da ispusti preveliku jaru, otvorio je vrata.

  „Trgovče!“, vičem glasom oprljenim od zime, umotan u oblake smrznutog daha, „molim te, trgovče,  daj mi malo uglja. Moja kanta je već toliko prazna da mogu jahati na njoj. Budi tako dobar. Čim budem mogao, platiću ti.“

  Trgovac prislanja šaku na uho. „Čujem li dobro?“, upitao je preko ramena ženu, koja sedi na banku kraj peći i plete.“čujem li dobro? Neka mušterija.“

  „Ja ne čujem baš ništa“, reče žena, mirno dišući nad iglama za pletenje, ugodno zagrejanih leđa.

  „O, da“, vičem, „ja sam to; stara mušterija; veoma sam vam privržen; samo što sam u ovom trenutku bez sredstava.“

  „Ženo“, reče trgovac, „jeste, neko je napolju; ama toliko se ne mogu prevariti; to mora biti neka stara, veoma stara mušterija, kad tako ume da mi se obraća srcu.“

  „Šta ti je, čoveče?“, reče žena pritiskajući ručni rad na grudi da se za trenutak odmori, „nema nikoga, ulica je pusta, sve naše mušterije su snabdevene; mogli bismo za nekoliko dana da zatvorimo radnju i da se odmorimo.“

  „Ali ja sedim ovde na kanti“, uzvikujem, a bezosećajne suze od hladnoće zastiru mi oči, „molim vas, pogledajte uvis; odmah ćete me primetiti; molim vas za lopatu uglja; a ako mi date dve, učinićete me presrećnim. Ta sve ostale mušterije su već podmirene. Ah, da ga već mogu čuti kako lupka u kanti.“

  „Evo me“, reče trgovac i kreće, kratkonog, da se popne uz podrumske stepenice, ali žena se već našla pored njega, čvrsto ga hvata za mišicu i kaže: „Ostaćeš ovde. Ako se ne okaniš svoje tvrdoglavosti, ja ću otići gore. Seti se kako si teško kašljao noćas. Ali zbog posla, makar bio i zamišljen, zaboravljaš i ženu i dete i žrtvuješ pluća. Ja ću poći,“ „Ali onda mu nabroj sve sorte koje imamo na lageru, cene ću ti dovikivati odavde.“ „Dobro“, kaže žena i penje se na ulicu. Naravno, odmah me ugleda. „Gospođo ugljarko“, dozivam je, „primite moj ponizan pozdrav, samo lopatu uglja; odmah u ovu kantu; ja ću je sam odneti kući; lopatu onog najlošijeg. Platiću punu cenu, razume se, ali ne odmah, ne odmah.“ Kako bruje poput zvona te dve reči „ne odmah“ i kako se, smućujući pamet, propliću sa večernjom zvonjavom što je upravo odjeknula sa obližnjeg crkvenog tornja!

  „No, šta hoće?“, viče trgovac. „Ništa“, odvikuje mu žena, „pa i nema ničega; niti što vidim, niti što čujem; samo što odbija šest sati, pa ćemo zatvoriti radnju. Hladnoća je strahovita; sutra ćemo,  po svoj prilici, imati još mnogo posla.“

  Ona ništa ne vidi i ništa ne čuje; ali ipak dreši kecelju i pokušava da me njome oduva. Nažalost, to joj polazi za rukom. Moja kanta ima sva preimućstva dobrog jahaćeg grla, ali otporne snage nema; suviše je laka; ženska kecelja joj može oduvati noge sa zemlje.

  „Zla ženo“, vičem još za njom, dok ona, vraćajući se poslu, upola prezrivo a upola zadovoljno mlatara šakom po vazduhu, „zla ženo! Molio sam za lopatu najlošijeg uglja, a ti mi je nisi dala.“ I s tim rečima penjem se u regione ledenih planina i nestajem da se nikad više ne pojavim.

Sused

  Moja radnja sva počiva na mojim plećima. Dve devojke sa pisaćim mašinama i poslovnim knjigama u predsoblju, moja soba sa pisaćim stolom, kasom, stolom za konferencije, foteljom i telefonom, to je sav moj radni aparat. Sasvim jednostavno da se nadgleda, sasvim jednostavno da se vodi. Ja sam vrlo mlad i poslovi se samo kotrljaju preda mnom. Ne žalim se, ne žalim se.

  Od nove godine jedan mlad čovek je bez mnogo dvoumljenja najmio prazan stan u susedstvu kiji sam ja, zahvaljujući svojoj nespretnosti, toliko vremena oklevao da iznajmim. I onde je bila soba sa predsobljem, ali osim toga i kuhinja. – Sobu i predsoblje sam, svakako, mogao da iskoristim – moje dve činovnice su se već ponekad osećale preopterećene – ali šta mi je trebala kuhinja? Ovo sitničavo ustezanje bilo je krivo što sam dozvolio da mi uzmu taj stan. Sad se u njemu nalazi onaj mladi čovek. Ime mu je Haras. Ne znam šta on ovde zapravo radi. Na vratima piše:“Haras, kancelarija“. Dao sam nalog da sakupe obaveštenja, i saopštili su mi da je to radnja slična mojoj. Nije baš mogućno upozoriti da mu ne daju kredit, jer posredi je ipak mlad, poletan čovek, koji, možda, pred sobom ima lepu budućnost, ali ne može se baš ni savetovati da mu se daje kredit. jer zasada po svemu sudeći on ne raspolaže nekim imetkom. Uobičajeno obaveštenje koje vam daju što zaslužuje.

  Ponekad srećem Harasa na stepenicama; mora biti da mu se uvek izvanredno žuri, jer prosto prošiša pored mene. Nisam ga još dobro ni video, a on već u ruci spremno drži ključ od kancelarije. Za tili čas otvori vrata. Šmugne unutra kao pacovski rep, i ja ponovo stojim pred pločom „Haras, kancelarija“, koju sam pročitao mnogo češće nego što zaslužuje.

  Bedni tanki zidovi što izdaju čoveka koji časno radi, a nečasnog prikrivaju. Moj telefon se nalazi na zidu koji me razdvaja od mog suseda. Ali ja to ističem samo kao posebno ironičnu činjenicu. Čak i kad bi visio na suprotnom zidu, u susednom stanu bi se sve čulo. Odvikao sam se od toga da telefonirajući pominjem imena mušterija. Ali, naravno, nije potrebno mnogo lukavosti da se imena pogode na osnovu karakterističnih, ali neizbežnih obrta u razgovoru. – Ponekad, sa slušalicom na uhu, podbadan nemirom, na vrhovima prstiju pocupkavam oko aparata, a ipak ne mogu sprečiti odavanje tajni.

  Naravno, usled toga moje poslovne odluke postaju nesigurne, glas mi počinje podrhtavati. Šta radi Haras dok ja telefoniram? Kad bih hteo da veoma preterujem – a na to smo često prinuđeni da bismo razjasnili stvari – mogao bih reći: Harasu nije potreban telefon, on se služi mojim, primakao je kanabe zidu i osluškuje, dok ja moram pritrčati telefonu kad zazvoni, primati na znanje želje mušterija, donositi dalekosežne odluke, nadugačko i naširoko ubeđivati – a pre svega za sve to vreme nehotice kroza zid podnositi izveštaj Harasu.

  Možda on i ne sačeka kraj razgovora, nego ustane posle onog mesta u razgovoru koje ga je dovoljno obavestilo o celom slučaju, prošiša po svom običaju kroz grad i možda je, pre no što ja okačim slušalicu, već počeo da radi protiv mene.

Mala basna

  „Ah“, reče miš, „svet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio tokiko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati.“ „Treba samo da promeniš pravac trčanja“, reče mačka i pojede ga.

Povratak

  Vratio sam se, prošao kroz kapiju i osvrćem se. Ovo je staro dvorište moga oca. Bare po sredini. Stare, neupotrebljive alatke, isprekrštane, preprečuju put do tavanskih stepenica. Mačka vreba na ogradi. Pocepana marama, nekad u igri vezana za motku, leprša na vetru. Prispeo sam. Ko će me dočekati? Ko čeka iza kuhinjskih vrata? Iz dimnjaka se vije dim, kuva se kafa za večeru. Da li osećaš da si u zavičaju, da si kod kuće? Ne znam, veoma sam nesiguran. To je kuća moga oca, ali svaki deo stoji tu, hladan, uz drugi, kao da je svaki zabavljen sopstvenim poslovima, koje sam delom zaboravio, a delom nikad nisam ni znao. Šta im ja mogu koristiti, šta sam ja njima, pa makar i bio sin svoga oca, staroga zemljoradnika. I ne usuđujem se da zakucam na kuhinjska vrata, samo izdaleka osluškujem, samo izdaleka osluškujem stojeći, a ne u položaju u kojem bi me mogli iznenaditi kao prisluškivača. I pošto osluškujem izdaleka, ne mogu ništa dočuti, čujem samo lagano kucanje časovnika, ili mi se možda samo čini da ga čujem, iz detinjskih dana. Šta se inače zbiva u kuhinji – tajna je onih koji ovde sede, tajna koju oni kriju preda mnom. Što duže čovek okleva pred vratima, to više postaje tuđ. Šta bi bilo kad bi sad neko otvorio vrata i nešto me zapitao? Zar ne bih tada i ja sam bio kao neko ko želi da sakrije svoju tajnu?

Polazak

  Naredio sam da mi izvedu konja iz štale. Sluga me nije razumeo. Sam sam otišao u štalu, osedlao konja i uzjahao ga. Čuo sam kako u daljini svira truba, pa upitah slugu šta to znači. On niti je što znao niti je što čuo. Na kapiji me je zaustavio i upitao: „Kuda jašeš, gospodaru?“ „Ne znam“, rekoh, „samo dalje odavde, samo dalje odavde. Neprestano sve dalje odavde, samo na taj način mogu stići do svog cilja.“ „Ti, dakle, znaš svoj cilj?“, upita on. „Znam“, odgovorih, „pa rekao sam: ‘Dalje odavde’, to mi je cilj.“ „Nisi poneo hranu“, reče on. „Ne treba mi“, odvratih, „putovanje je toliko dugo da ću umreti od gladi ako uz put ništa ne dobijem. Nikakva ponesena hrana ne može me spasti. To je, na svu sreću, zaista ogromno putovanje.“

Odlomak iz knjige „Presuda: Sabrane pripovetke“ (Franz Kafka „Gesammelte erzahlungen“), izdanje Laguna, 2020.

Prekucane pripovetke: „Prolaznici koji trče“, „Iznenadna šetnja“, „Jahač na kanti za ugalj“, „Sused“, „Mala basna“, „Povratak“ i „Polazak“.

Hermann Hesse „Siddhartha“

   „Sidarta je išao šumom već daleko od grada, a znao je samo jedno, da mu nema povratka, da je sa životom koji je godinama vodio nepovratno gotovo i da ga je on do odvratnosti iskusio i iscrpeo. Ptica pevačica koju je sanjao bila je mrtva. Mrtva je bila i ptica u njegovom srcu. Duboko se zapleo u samsaru, upio je u sebe gađenje i smrt sa svih strana, isto kao što sunđer upija vodu dok se ne prepuni. Bio je prezasićen, pun čemera, pun smrti, više ništa na svetu nije postojalo što je moglo da ga privuče, obraduje ili uteši.

   Žarko je želeo da više ne zna za sebe, da stekne mir, da bude mrtav. Kad bi samo grom hteo da ga spali! Kad bi naišao neki tigar i rastrgao ga! Kad bi bar postojalo vino, neki otrov kojim bi se opio i došao do zaborava i zaspao da se više ne probudi! Da li je postojala prljavština kojom se nije uprljao? Zar je moglo da se i dalje živi? Zar je moglo da se i dalje diše, da se uvek iznova udiše i izdiše vazduh, ponovo oseća glad i jede, ponovo spava i ponovo leži pored neke žene? Zar to trčanje u krug još nije bilo završeno i okončano?

   Sidarta je stigao do velike reke u šumi, one iste preko koje ga je jednom prevezao skeledžija, u vreme kad je još bio mladić i dolazio iz Gotaminog grada. Na toj reci se zaustavio i s oklevanjem stajao na obali. Osećao je malaksalost od umora i gladi, a uostalom, čemu bi pa služilo da ide dalje, ka kakvom cilju? Ne, ciljeva više nije bilo, ničega više nije bilo sem duboke, bolne žudnje da se otarasi tog pustog sna, da povrati to bljutavo vino, da okonča svoj bedni i sramotni život.

   Nad obalom reke nadvijalo se jedno kokosovo stablo. Sidarta se leđima naslonio na njega i, obuhvativši ga rukama, zagledao se u zelenkastu vodu koja je neprekidno tekla pred njim; netremice je gledao u talase i otkrio da je obuzet željom da se pusti i utone u tu struju. U njoj je video odraz strašne pustoši kao odgovor na strašnu prazninu u svojoj duši. Sasvim izvesno, stigao je do kraja. Za njega više nije ništa postojalo sem da samog sebe uništi, da razbije tu promašenu tvorevinu svog života, da je baci pred noge bogovima koji mu se na sav glas smeju. To je bio cilj silovitog povraćanja za kojim je žudeo: smrt i razbijanje kalupa koji je mrzeo! Neka ribe prožderu to pseto, Sidartu, tog bezumnika, to iskvareno i trulo telo, tu posustalu i zloupotrebljavanu dušu! Neka ga prožderu ribe i krokodili, neka ga demoni raskomadaju.

   Izobličenog lica, gledao je u vodu i pljunuo ugledavši svoj odraz. Smrtno umoran, odvojio je ruke od drveta i okrenuo se, s namerom da se baci u vodu i da potone. Padao je zatvorenih očiju, idući u susret smrti.

   U tom trenu, u zabačenim predelima njegove duše, iz prošlosti njegovog premorenog života, odjeknu glas. Bila je to jedna reč, jedan slog koji je bez ijedne jedine misli promrmljao u sebi, stara početna i završna reč svih bramanskih molitvi, sveti om, koji znači savršenost ili celovitost. I u trenutku u kojem je do Sidartinog uveta dopro glas koji je izgovorio om, njegov usnuli duh se odmah probudio i on shvati da je njegova namera bezumna.

   Sidarta oseti preneraženost. Eto šta se desilo s njim: bio je toliko izgubljen, zabludeo i lišen svih saznanja da je želeo da potraži smrt, da je u njemu mogla da se javi ta želja, ta detinjasta želja da nađe mir uništivši svoje telo.! Sva pitanja koja je sebi postavljao tih dana, svo otrežnjenje i očajanje nisu mogli da urode plodom koji mu je doneo trenutak u kojem je om dopro do njegove svesti i on kao u magnovenju shvati svu svoju bedu i zabludu

   „Om!“, izgovori tiho. „Om!“ I postade svestan Brame, i postade svestan da je život neuništiv i svestan svega božanskog što je bilo bačeno u zaborav.

   Ipak, to je bio samo jedan tren, poput bljeska munje. Sidarta se srušio na zemlju u podnožju kokosovog drveta, položio je glavu na njegov koren i utonuo u dubok san.

   Spavao je duboko i bez snova; odavno već nije znao za takav san. Kad se posle mnogo časova probudio, učinilo mu se da je prošlo deset godina. Čuo je tiho žuborenje vode, ali nije znao gde se nalazi i kako je tu dospeo. Otvorivši oči začudio se ugledavši drveće i nebo iznad sebe, a onda se napokon setio gde se nalazi i kako je tu dospeo. Ali, budući da je tek posle dužeg vremena došao do tog saznanja, prošlost mu se činila kao da je prekrivena koprenom, beskrajno daleka i beskrajno strana i osećao je potpunu ravnodušnost prema njoj. Znao je samo da je napustio svoj prethodni život (u prvi mah, kad se osvestio, njegov raniji život mu se učinio kao neko davno prošlo otelotvorenje, kao prethodno rođenje njegovog sadašnjeg ja) – da je želeo da ga odbaci pun gađenja i čemera, ali je, onda, pored reke, ispružen ispod kokosovog drveta zaspao i da sada probuđen i kao ponovo rođen posmatra svet oko sebe. Tiho je izgovorio reč om sa kojom je zaspao, pa mu se učinilo da njegov dugi san nije bio ništa drugo do samo dugotrajno i predano izgovaranje oma, misao prožeta omom, uranjanje i potpuno poniranje u om, u bezimeno, u savršeno.

   Kako je čudesan bio njegov san! Nikada ga spavanje nije toliko okrepilo, preporodilo i podmladilo! Možda je zaista i umro, potpuno, i sada se ponovo rodio u nekom novom liku? Ali, ne, poznavao je on sebe, svoju ruku i svoje noge, poznavao je mesto na kojem je ležao, poznavao je ja u svojim grudima, poznavao je tog Sidartu, samovoljnog, neobičnog, a ipak se taj Sidarta preobrazio, preporodio i bio je čudnovato ispravan, čudnovato budan, radostan i radoznao.

   Sidarta se uspravi i vide da preko puta njega sedi neki njemu nepoznat čovek, u žutoj monaškoj odori, obrijane glave, u stavu razmišljanja. Posmatrao je čoveka koji nije imao ni kosu ni bradu, i ne potraja dugo i on u tom momentu prepozna Govindu, svog prijatelja iz mladosti, Govindu koji je našao utočište kod uzvišenog Bude. Govinda je ostario, ali su mu crte lica ostele iste i iz njih su zračili revnost, odanost, želja za traganjem i strepnja. Kad je Govinda, osetivši njegov pogled, podigao glavu i pogledao u njega, Sidarta vide da ga nije prepoznao. Govinda se obradovao što ga vidi budnog, jer je očigledno dugo tu sedeo i čekao da se on probudi, iako ga nije prepoznao.

   „Spavao sam“, reče Sidarta. „Kako si dospeo ovamo?“

   „Spavao si“, uzvrati Govinda. „Nije dobro spavati na mestima na kojima ima zmija i kuda prolaze šumske životinje. Ja sam, gospodine, sledbenik uzvišenog Gotame, Bude, Sakjamunija, pa sam sa nekolicinom svoje braće prolazio ovim putem i ugledao te kako ležiš i spavaš na mestu na kojem je opasno spavati. Nameravao sam da te probudim, o, gospodine, ali, kad sam video koliko čvrsto spavaš, zaostao sam iza svojih i ostao da sedim pored tebe. A onda, čini mi se, i ja sam zaspao, ja koji sam nameravao da čuvam tvoj san. Loše sam obavio svoju dužnost, savladao me je umor. Ali sada, pošto si budan, pusti me da odem i da stignem svoju braću.“

   „Hvala ti, samano, hvala ti što si mi čuvao san“, reče Sidarta. „Ljubazni ste vi svi, sledbenici Uzvišenog. Bilo ti prosto da odeš!“

   „Odlazim, gosopdine. Neka vam bude uvek dobro, gospodine!“

   „Hvala ti, samano.“

   Govinda napravi rukom znak pozdrava i reče: „Zbogom ostaj.“

   „Zbogom ostao, Govinda“, uzvrati Sidarta.

   Monah zastade. „Reci mi, gospodine, odakle znaš moje ime?“

   Sidarta se osmehnu. „Poznajem te, o Govindo, još od kad si bio u kolibi svog oca i odlazio u školu kod bramana, poznajem te iz vremena kad smo prinosili žrtve, kad smo otišli među samane i onog časa kad si u gaju Jetavana potražio utočište kod Uzvišenog.“

   „To si ti, Sidarta“, uzviknu Govinda. „Sad sam te prepoznao i ne shvatam kako te nisam odmah poznao. Dobro došao, Sidarta, jako se radujem što te ponovo vidim.“

   „I meni je drago što te opet vidim. Ti si bio čuvar mog sna i ja ti se još jednom zahvaljujem na tome, mada mi čuvar nije bio potreban. Kuda si pošao,, prijatelju moj?“

   „Nikuda. Mi monasi smo uvek na putu, sve dok ne dođu kiše, mi idemo iz mesta u mesto, primamo milostinju i nastavljamo dalje. Oduvek je to tako. A ti, Sidarta, kuda si ti krenuo?“

   Sidarta reče: „Sa mnom je isto kao i s tobom, prijatelju. Nikuda ne idem. Ali, eto, nalazim se na putu. Na hodočašću.“

    Govindaa reče: „Kažeš da si i ti na hodočašću i ja ti verujem. Ali oprosti, o, Sidarta, ne izgledaš mi kao hodočasnik. Tvoja odeća je odeća bogataša, nosiš otmenu obuću, a tvoja kosa, koja miriše na mirišljavu vodicu, nije kosa hodočasnika niti kosa samane.“

   „Tako je, mili, dobro si zapazio, tvoje oštro oko vidi sve. Ali, ja ti nisam rekao da sam samana. Rekao sam da sam na hodočašću. I tako i jeste, ja sam hodočasnik na hodočašću.“

   „Ti si hodočasnik“, reče Govinda. „Ali, malo je onih koji na hodočašće idu tako odeveni, sa takvom obućom i kosom. Ja, koji sam tolike godine hodočasnik, nisam još nikada sreo nijednog tebi sličnog.“

   „Verujem ti, Govinda moj. Ali, danas si, eto, sreo takvog hodočasnika, u ovakvoj obući i odeći. Seti se, dragi: kratkog veka je svet pojava, i veoma su kratkog veka naša odeća i način na koji se češljamo, pa i sama naša kosa i telo. Na meni je odeća bogataša, a kosu češljam kao svetski ljudi i sladostrasnici zato što sam i ja bio jedan od njih.“

   „A sada, Sidarta, šta si sada?“

   „Ne znam, kao što ne znaš ni ti. Nalazim se na putu! Bio sam bogataš, a sada više nisam i ne znam šta ću biti sutra.“

   „Da li si izgubio svoje bogatstvo?“

   „Izgubio sam ga ili je ono mene izgubilo. Nestalo je. Točak promena se okreće jako brzo, Govinda. Gde je sada braman Sidarta? Gde je sada Sidarta samana? Gde je sada Sidarta bogataš? Brzo se menja sve što je prolazno, Govinda, ti to znaš.“

   Govinda je dugo gledao u svog prijatelja iz mladosti, sa sumnjom u očima. Zatim ga pozdravi kao što se pozdravljaju velika gospoda i ode svojim putem.

   Sidarta ga je sa osmehom na usnama pratio pogledom – i dalje je voleo tog odanog i bojažljivog čoveka. Ali, uostalom, kako bi u tom trenutku, u tom veličanstvenom trenutku svog čudesnog sna, prožet omom, mogao da nekog ili nešto ne voli? U tome i jeste bila suština čarolije koju su mu doneli san i om – što je sada sve voleo, što je bio prepun ljubavi prema svemu što je video oko sebe. I upravo je u tome bila njegova teška boljka – tako mu se sada činilo – što ništa i nikoga do tada nije umeo da voli.

   Nasmešena lica, Sidarta je pratio pogledom monaha koji se udaljavao. San ga je okrepio, ali ga je jako mučila glad, jer već dva dana ništa nije jeo, a odavno je prošlo vreme kad je bio otporan na glad. Tužno, ali i smejući se, mislio je na to vreme. Sećao se da se tada Kamali hvalio sa svoje tri plemenite i teško savladive veštine: da posti, da čeka i da misli. To je bio njegov imetak, njegova moć i snaga, njegov čvrsti oslonac. U predanim i mukotrpnim godinama svoje mladosti naučio je ove tri veštine i ništa drugo. One su ga sada napustile, više nijednu od njih nije posedovao i nije umeo ni da posti ni da čeka ni da misli. Dao ih je za ono najbednije, najprolaznije od svega, za čulne užitke, za prijatan život, za bogatstvo! Stvarno je bilo čudno to što se s njim desilo. I sada, kako mu se činilo, zaista je postao čovek s detinjastim umom.

   Sidarta je razmišljao o svom položaju. Ali, teško mu je bilo da misli, i zapravo nije ni bio raspoložen za to, ali je silio sebe.“Sada“, mislio je, „kad su sve te prolazne stvari otpale, sada opet stojim na suncu, kao što sam stajao kao malo dete, i ništa nije moje, ništa ne mogu, ništa ne znam i ništa nisam naučio. Kako je to čudno! Sada, kada više nisam mlad, kad mi je kosa skoro seda, a snaga mi slabi, ponovo počinjem iz početka i od dečjeg doba.“ Nehotice se ponovo nasmešio. Da, čudna je bila njegova sudbina! Krenuo je nizbrdo i sad je ponovo stajao na svetu prazan, nag i glup. Ali, to ga nije činilo tužnim, već, naprotiv, bilo mu je došlo da se smeje, da se smeje sam sebi, da se smeje tom čudnom, budalastom svetu.

   „Krenuo si nizbrdo“, reče sam sebi i nasmeja se, i kako je to izgovorio pogled mu pade na reku i vide da i ona teče naniže, da teče nizvodno, a da pri tom veselo žubori. To mu se svidelo i on se prijateljski osmehnu reci. Zar to nije bila reka  u kojoj je želeo da se nekada davno udavi, pre sto godina, ili je to samo sanjao?

   „Moj život je zaista bio čudesan“, pomislio je, „kretao se čudnim zaobilaznim putevima. Kao dete sam imao posla samo sa bogovima i žrtvama. Kao dečak sam se bavio samo askezom, razmišljanjem i meditacijom, u potrazi za Bramom, obožavajući ono večno u Atmanu. Kao mladić sam otišao u isposnike, živeo sam u šumi, patio od vreline i hladnoće, naučio da gladujem i da nateram svoje telo da zamre. Zatim sam kroz učenje velikog Bude na čudesan način došao do spoznaje, osetio sam kako u meni kruži, kao sopstvena krv, saznanje o jedinstvu sveta. Ali, morao sam da odem i od Bude i od tog velikog saznanja. Otišao sam i onda od Kamale naučio ljubavne užitke, a od Kamasvamija da trgujem, i gomilao sam novac i rasipao ga; naučio sam da volim svoj stomak, da udovoljavam svojim čulima. Mnoge godine sam morao da provedem da bih izgubio svoj duh, da bih se odučio od razmišljanja, da bih zaboravio na jedinstvo. Zar sve to nije kao da sam se polako i jako zaobilaznim putem od muškarca preobrazio u dete i od mislioca postao detinjasti čovek? Pa ipak je taj put bio veoma dobar, ptica u mojim grudima ipak nije uginula. Ali, kakav je to bio put? Morao sam da prođem kroz tolike gluposti, tolike poroke, tolike zablude, gađenja, razočaranja i jade, samo da bih ponovo postao dete i mogao da započnem iznova. Ali, tako je trebalo da bude, moje srce se s tim slaže, moje oči se smeše. Morao sam da doživim očaj, da potonem do najbudalastije među svim mislima, do pomisli na samoubistvo, da bih doživeo milost, da bih ponovo začuo om, da bih mogao da istinski spavam i da se istinski probudim. Trebalo je da postanem budala da bih ponovo otkrio Atman u sebi. Kuda će me još odvesti moj put? Luckast je taj put, sav u krivinama, a možda vodi u krug. Kakav je da je, ja ću njime ići.“

   Osećaj radosti mu ispuni grudi.

   „Odakle ti ta radost?“, upita on svoje srce. „Da li izvire iz tog dugog, dobrog sna, koji mi je toliko prijao? Ili iz reči om koju sam izgovorio? Ili zbog toga što sam pobegao, što je s mojim bežanjem završeno i što sam, napokom, slobodan i kao dete stojim pod nebeskim svodom? Oh, kako je divno što sam pobegao, što sam slobodan! Kako je vazduh ovde čist i lep i kako je prijatno udisati ga! Tamo odakle sam pobegao svugde se osećao vonj mirišljavih ulja, začina, vina, izobilja i otupelosti. Kako sam mrzeo taj svet bogataša, sladokusaca, kockara! Kako sam mrzeo sebe što sam toliko dugo ostao u tom užasnom svetu! Kako sam mrzeo sebe, trovao se, mučio, postavši star i zao! Nikada više neću da uobrazim, kao što sam to ranije činio, da je Sidarta mudar! Ali, ovo sam dobro uradio, ovo mi se sviđa i moram da slavim zbog toga što je svršeno sa mržnjom koju sam osećao prema sebi i prema onom ludom i ispraznom životu! Hvalim te, Sidarta, što se posle tolikih godina ludosti ponovo u tebi rodila jedna zamisao, što si nešto učinio, što si u svojim grudima čuo pesmu ptice i što si se odazvao njenom zovu.“

   I tako je Sidarta hvalio sebe, radujući se sebi, a za to vreme je sa zanimanjem slušao kako mu stomak krči. Činilo mu se da je deo patnji  i jada koje je osećao u poslednje vreme i ovih dana, sada do kraja okusio i povratio iz sebe, sve do očajanja i smrti. To je bilo dobro. On je još dugo mogao da ostane kod Kamasvamija, da zarađuje novac i da ga rasipa, da se tovi a da mu duša umire od žeđi; još dugo je mogao da prebiva u tom finom, ušuškanom paklu da nije došlo do ovoga: do trenutka potpunog beznađa i očaja, onog krajnjeg trenutka kad se nadneo nad zahuktalu vodu reke spreman da uništi sebe. Sama činjenica što je osetio očajanje i duboko gađenje, a da nije tome podlegao, i što su ptica, radosni izvor i glas u njemu bili i dalje živi, ispunjavala ga je radošću i zbog toga se smejao, zbog toga mu je lice ispod posedele kose bilo ozareno.

   „Dobro je da čovek iskusi sve što bi trebalo da zna“, pomislio je. „Da užici ovog sveta i bogatstvo ne služe dobru, naučio sam još u detinjstvu. Znao sam to odavno, ali sam tek sada doživeo. Sada znam, i to ne samo po sećanju već sam saznao svojim očima, svojim srcem, svojim stomakom. Blago meni što to znam!“

   Dugo je razmišljao o svom preobražaju, osluškujući kako ptica peva od radosti. Zar ta ptica u njemu nije bila umrla, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, nešto drugo je umrlo u njemu, nešto što je već odavno žudelo da umre. Zar to nije bilo ono što je u svojim žarkim pokajničkim godinama želeo da umrtvi? Zar to nije bilo njegovo ja, njegovo malo, usplahireno i ponosito ja, s kojim se borio toliko godina, koje ga je uvek iznova pobeđivalo, koje se ponovo javljalo posle umrtvljavanja, zabranjujuči mu da oseća radost, ispunjavajući ga strahom? Zar to nije bilo ono što je danas, napokon, našlo smrt tu u šumi, na obali te ljupke reke? Zar nije zbog te smrti on sada bio kao dete, ispunjen poverenjem, oslobođen straha, pun radosti?

   Sidarta je slutio zašto se kao braman i kao isposnik uzaludno borio sa tim svojim ja. U tome su ga ometali njegovo preveliko znanje, previše svetih stihova, previše žrtvenih obreda, previše mučenja svog tela i njegova neobuzdanost u delima i stremljenjima! Bio je prožet ohološću i uvek je bio najpametniji i najrevnosniji, uvek korak ispred drugih, uvek predan i zamišljen, uvek sveštenik i mudrac. Njegovo ja se uvlačilo u to svetaštvo, u tu oholost i mudrost, ono se uvrežilo i raslo, dok je on verovao da će da ga umrtvi postom i pokorom. Sada je shvatio da je skriveni glas u njemu bio u pravu i da ga nikada nijedan učitelj ne bi mogao da spase. Zbog toga je morao da ode u svet, da se preda uživanju i moći, čarima žene i novcu; zbog toga je morao da postane trgovac, kockar, pijanac i gramzivac, sve dok sveštenik i samana u njemu nisu umrli. Zbog toga je morao da podnosi sve te ružne godine, da trpi sve to gađenje, ispraznost i besmislenost jednog praznog i izgubljenog života, do kraja, do najcrnjeg očajanja, sve dok nisu, napokon, našli smrt i razvratnik Sidarta i gramzivac Sidarta. On je umro, a iz sna se probudio novi Sidarta. I on će ostariti i on će jednom morati da umre. Sidarta je bio prolazan, jer je kratkog veka svako bitisanje. Ali, ipak, danas je bio mlad, bio je kao dete, bio je to novi i radošću ispunjen Sidarta.

   Takav je bio tok njegovih misli i on se osluškujući smeškao zbog krčanja svojih creva i pun zahvalnosti slušao zujanje pčela. Veselo je gledao u reku koja je proticala; nikada mu se nijedna voda nije sviđala kao ta, nikada nije toliko snažno i lepo čuo glas i priču vodenog toka. Činilo mu se da reka želi da mu ispriča nešto posebno, nešto što on još ne zna, što ga tek čeka. U toj reci je Sidarta želeo da se udavi, i u njoj se danas udavio stari, umorni, očajni Sidarta. Novi Sidarta je osećao duboku ljubav prema toj rečnoj struji i, stoga, odluči da je još ne napušta.“

Odlomak iz knjige „Sidarta“ (Hermann Hesse „Siddhartha“), izdanje Narodna knjiga i Miba books, 2017.

Prekucano iz drugog dela knjige „Na reci“.

Jose Saramago „Deste mundo e do outro“

   „Jedan čovek zakuca na kraljeva vrata i reče mu: Daj mi barku. Kraljeva kuća imala je mnoga vrata, ali ova su bila namenjena za prijem molbi. A pošto je kralj provodio sve svoje vreme sedeći iza kapije zahvalnosti (razume se, zahvalnosti koju su podanici iskazivali njegovom veličanstvu), kad god bi čuo nekoga kako lupa na vrata molbi pravio se nevešt, i tek kada bi neprestani udari bronzanog zvekira postali ne samo nepodnošljivi već i sablažnjivi, remeteći mir čitavog susedstva (ljudi bi počeli da gunđaju: Kakav nam je ovo kralj kad se pravi gluv), kralj bi izdavao naređenje prvom sekretaru da ode i raspita se šta taj gnjavator hoće kad je toliko navalio pa ne može da se smiri. Onda bi prvi sekretar pozvao drugog, a ovaj trećeg, koji bi preneo naređenje prvom pomoćniku, koji je opet, sa svoje strane, zaduživao drugog, i tako redom, sve dok naredba ne bi stigla do čistačice, a ova bi, pošto nije imala kome da zapoveda, odškrinula vrata molbi i pitala kroz otvor: Šta hoćeš. Molilac bi kazao zbog čega je došao, odnosno tražio to što je imao da traži, zatim bi stao ispred vrata, čekajući da njegov zahtev prevali, idući od jednog do drugog, isti put, samo u suprotnom smeru, sve dok ne stigne do kralja. Zauzet, kao i uvek, darovima zahvalnosti, kralj je odugovlačio s odgovorom, i već je bio veliki uspeh, a i znak brige za dobrobit i sreću naroda, ako bi se njegovo veličanstvo smilostivilo da zatraži pismeno mišljenje od prvog sekretara, koji bi, što je izlišno i napominjati, to zaduženje prebacio na drugog sekretara, a ovaj na trećeg, i tako redom, sve dok cela stvar ne bi ponovo stigla do čistačice, koja bi presudila da ili ne, zavisno od trenutnog raspoloženja.

   Međutim, u slučaju čoveka koji je želeo barku, stvari se nisu baš tako odvijale. Kad ga je čistačica upitala kroz odškrinuta vrata: Šta želiš, čovek, umesto da zatraži, kao što su inače svi običavali, neko počasno zvanje, orden, ili, jednostavno novac, odgovori, Hoću da govorim sa kraljem. Znaš vrlo dobro da kralj ne može da dođe, dežura kod kapije zahvalnosti, odgovori žena. E pa onda otiđi tamo i reci mu da se neću pomeriti odavde sve dok on ne dođe, lično, da sazna šta želim, odbrusi čovek i prući se na prag, koliko je dug i širok, pokrivši se ćebetom, zbog hladnoće. Ući i izaći, moglo se samo preko njega. Elem, to je predstavljalo veliki problem, ako imamo u vidu, da shodno načinu na koji se koriste vrata, na njima ima mesta samo za jednog molioca, što je, drugim rečima, značilo da, dogod neko čeka na odgovor, niko drugi ne može da priđe i izloži svoje potrebe ili svoje želje. Na prvi pogled, zahvaljujući ovom pravilu, kralj je mogao biti samo na dobitku, jer što ga manje ljudi bude gnjavilo svojim moljakanjem, imaće više vremena, i više mira, da prima, razgleda i čuva darove zahvalnosti. Na drugi pogled, međutim, kralj je bio na gubitku, i to znatnom, jer, ako bi se primetilo da neki odgovor kasni duže no što je opravdano, to bi izazvalo javno negodovanje, koje bi opasno uvećalo opšte nezadovoljstvo, što bi, opet, sa svoje strane, prouzrokovalo neposredne i štetne posledice po priliv poklona. U slučaju o kome pričamo, odmeravanje i poređenje mogućih koristi i šteta dovelo je do toga da se kralj, po isteku trećeg dana, lično, kraljevskom glavom i bradom, pojavi na kapiji molbi da sazna šta želi taj drznik koji je odbio da svoj zahtev uputi nadležnim birokratskim putevima. Otvori vrata, reče kralj čistačici, a ona upita: Širom ili samo malo. Kralj je oklevao na trenutak, nije voleo da se izlaže vazduhu ulice, ali onda je zaključio da bi bilo ružno, a uz to i nedostojno njegovog veličanstva, ako bi razgovarao kroz odškrinuta vrata, kao da se plaši svog sagovornika, utoliko pre što će razgovoru prisustvovati i čistačica, koja se neće libiti da brže-bolje razglasi uokolo sve što je videla i čula, te zato naredi: Širom. Čovek koji je želeo barku ustade sa praga čim je čuo pomicanje reze, savi ćebe i stade da čeka. Ti znaci da napokon dolazi neko da ga sasluša i da će, sledstveno tome, trg uskoro ostati prazan, privukli su nekolicinu pretendenata na potporu od strane prestola koji su se vrzmali u blizini, spremni da zauzmu mesto pred vratima, čim bude upražnjeno. Neočekivana pojava kralja (nikad se ništa slično nije desilo, otkako njegovo veličanstvo nosi krunu na glavi) izazvala je ogromno iznenađenje, ne samo kod pomenutih molilaca već i među komšilukom koje se, privučen iznenadnim metežom, načičkao na prozore kuća, na drugoj strani ulice. Jedina osoba koja se nije previše iznenadila bio je čovek koji je došao da traži barku. Računao je, i nije se prevario u računici, da će kralj, pa makar i posle tri dana, pokazati dovoljno znatiželje da vidi lice čoveka koji je imao drskosti i smelosti da ga pozove. Razapet između radoznalosti koju nije uspeo da obuzda i nezadovoljstva što vidi toliko sveta na okupu, kralj, krajnje neučtivo, postavi tri pitanja, zaredom: Šta hoćeš, Zašto nisi odmah rekao šta hoćeš, Zar ti misliš da ja nemam druga posla, ali čovek odgovori samo na prvo: Daj mi jednu barku, reče. Čuvši ove reči, kralj nije mogao da dođe k sebi od zaprepašćenja, tako da je čistačica pohitala da mu prinese slamnatu stolicu, i to baš onu na kojoj je sama sedela kad je trebalo da radi iglom i koncem, jer, osim čistoće, u njenoj su nadležnosti bili i izvesni sitniji poslovi vezani za šiće, kao što je, na primer, krpljenje čarapa paževima. A kako je slamnata stolica bila znatno niža od prestola, tek što je seo, kralj je počeo da se vrpolji, ne znajući kud bi s nogama, pa ih je čas skupljao, čas ispružao u stranu, dok je čovek koji je želeo barku strpljivo čekao pitanje koje će uslediti. A može li se znati zašto želiš barku, zaista je upitao kralj, kada je napokon pronašao neki koliko-toliko udoban položaj na čistačicinoj stolici. Da pođem da tražim nepoznato ostrvo, odgovori čovek. Kakvo nepoznato ostrvo, upita kralj, jedva se uzdržavajuči od smeha, kao da ima pred sobom neizlečivog ludaka, jednog od onih što pate od manije za plovidbom, i kome nije uputno protivurečiti već na samom početku, gluposti, nepoznatih ostrva više nema. Ko ti je rekao, kralju, da više nema nepoznatih ostrva. Sva su upisana u mape, na mapama se nalaze samo poznata ostrva. A koje je to nepoznato ostrvo koje hoćeš da ideš da tražiš. Kad bih to umeo da ti kažem, onda ne bi bilo nepoznato. Od koga si čuo za njega, upita kralj, sad već ozbiljnije. Ni od koga. Ako je već tako, kako se usuđuješ da tvrdiš da ono postoji. Zato što je prosto nezamislivo da ne postoji neko nepoznato ostrvo. I došao si ovamo da tražiš od mene barku. Da, došao sam ovamo da tražim od tebe barku. A ko si ti, da bih ti je dao. A ko si ti, da mi je ne bi dao. Ja sam kralj ovog kraljevstva, i sve kraljevske barke pripadaju meni. Više pripadaš ti njima nego one tebi. Šta hoćeš time da kažeš, upita kralj, uznemiren. Da ti, bez njih, nisi ništa, a da će one, i bez tebe, uvek moći da plove. Po mojoj zapovesti, s mojim kapetanima i mojim mornarima. Ne tražim ti ni mornare ni kapetana, samo ti tražim barku. A to nepoznato ostrvo, ako ga budeš našao, hoće li biti meni namenjeno. Tebe, kralju, jedino zanimaju poznata ostrva. Zanimaju me i nepoznata, kad prestanu to da budu. Možda ovo neće dozvoliti da postane poznato. Onda ti ne dam barku. Daćeš. Čuvši ove reči, izgovorene s mirnom odlučnošću, kandidati koji su čekali pred kapijom molbi, gde je, iz časa u čas, od početka razgovora, nestrpljenje raslo, sada su rešili da se umešaju i stave na stranu čoveka koji je želeo barku, i to više iz zadovoljstva što su ga se napokon oslobodili, nego iz osećanja solidarnosti, te zagrajaše, svi u glas: Daj mu barku, daj mu barku. Kralj taman otvori usta da naloži čistačici da pozove dvorskog stražara da smesta dođe i uspostavi javni red i disciplinu, ali, u tom trenutku, susetke koje su čitav prizor posmatrale sa svojih prozora, pridružiše se zboru, oduševljeno, vičući, kao i ostali: Daj mu barku, daj mu barku. Pred jednim tako retkim ispoljavanjem narodne volje, a i zabrinut zbog onoga što je, u tom međuvremenu, mogao izgubiti na kapiji zahvalnosti, kralj podiže desnu ruku zahtevajući tišinu i reče: Daću ti barku, ali za posadu moraš sam da se pobrineš, jer moji mornari su mi potrebni za poznata ostrva. Od gromkih povika odobravanja nisu se mogle razaznati reči zahvalnosti čoveka koji je došao da traži barku, jer su se pokreti njegovih usana podjednako mogli protumačiti kao Hvala, godpodaru, ali i kao Sam ću se već pobrinuti, no, ono što se sasvim jasno i razgovetno moglo čuti bila je sledeća kraljeva izjava. Otići ćeš na pristanište, potražićeš lučkog kapetana, reći mu da te ja šaljem, a on će ti dati barku na osnovu moje posetnice. Čovek koji će dobiti barku pročita kraljevu vizitkartu na kojoj je stajalo Kralj ispod kraljevog imena, i ove reči koje je napisao prislonivši cedulju na čistačicino rame. Predati donosiocu jednu barku, ne mora biti velika, ali da plovi i da je bezbedna, ne želim da me grize savest ako stvari krenu naopako. Kad je čovek podigao glavu, ovoga puta verovatno s namerom da zahvali na poklonu, kralj se već beše povukao, a ostala je samo čistačica koja ga je značajno posmatrala. Čovek siđe sa praga, što je bio znak da drugi molioci mogu napokon da priđu, jer izlišno je i objašnjavati da je pred vratima vladala neopisiva gužva, budući da su svi hteli da budu prvi, ali sreća im je svima okrenula leđa, jer su vrata ponovo bila zatvorena.Bronzani zvekir opet je pozivao čistačicu, ali čistačice više nije bilo, okrenula se i izašla sa kofom i metlom na druga vrata, kroz takozvanu kapiju odluka, koja se retko kad koristila, ali uvek s neopozivom odlučnošću. Sad se već može razumeti onaj njen značajni pogled koji je trebalo da znači da je upravo u tom trenutku rešila da krene za čovekom čim ovaj bude pošao u luku da se postara za barku. Pomislila je da je već sita života koji se svodio na čišćenje i pranje kraljevske palate, da je kucnuo čas da promeni zanimanje, i da je pranje i čišćenje barki njena prava sklonost, na moru joj, barem, nikad neće ponestati vode. Čovek i ne sanja da pre no što je i počeo da prikuplja posadu već ima obezbeđenu osobu koja će ubuduće biti zadužena za ribanje palube i čistoću uopšte, a tako se sudbina i inače ponaša prema nama, već nam je za petama, već je ispružila ruku da nas dotakne po ramenu, a mi još uvek gunđamo. Stvar je svršena, nema više šta da se očekuje, ništa se neće promeniti.

   A čovek je hodao, hodao, stigao u luku, sišao na dok, pitao za kapetana i, dok ga je čekao, pokušavao je da pogodi koja će, od onih i silnih barki što su tu bile ukotvljene, postati njegova, već se zna da velika ne može biti, vizitkarta je bila vrlo jasna u tom pogledu, tako da su odmah otpali parobrodi, teretnjaci i ratni brodovi, ali isto tako ne bi smela biti ni suviše mala, od onih što teško odolevaju silama vetra i besovima mora, jer je i u tom pogledu kralj bio vrlo izričit. Da dobro plovi i bude bezbedna, tako su, doslovce, glasile njegove reči, čime su, prećutno, isključeni čunovi, šiklje, sve vrste čamaca koji, premda dobre i pouzdane plovilice, svakako nisu bili stvoreni da krstare okeanima, a kao što je poznato, jedino se na okeanima mogu naći nepoznata ostrva. Na izvesnom odstojanju odatle, zaklonjena iza nekakvih burića, čistačica je preletela pogledom preko usidrenih barki. Da se ja pitam, to bi bila ona, međutim, nju za mišljenje niko nije pitao, nije čak još bila ni najmljena, bolje da čujemo šta će reći lučki kapetan. Kapetan se napokon pojavio, pročitao poruku, odmerio čoveka od glave do pete, i postavio pitanje koje je kralj zaboravio da postavi. Umeš li da ploviš, imaš li dozvolu, na šta čovek odgovori: Naučiću na moru. Kapetan reče: To ti ne bih savetovao, ja sam kapetan, a ipak se ne bih usudio da isplovim s bilo kojom barkom. Daj mi onda neku s kojom bi ja mogao da se usudim, ne, čekaj, ne takvu, daj mi bolje barku koju bih poštovao i koja bi mene poštovala. To je jezik kojim govore mornari, ali ti nisi mornar. Ako govorim njihovim jezikom, onda kao i da jesam. Kapetan ponovo pročita kraljevu posetnicu, zatim upita: Možeš li mi reći šta će ti barka. Hoću da krenem da tražim nepoznato ostrvo. Nema više nepoznatih ostrva. To isto mi je i kralj rekao. Sve što on zna o ostrvima, naučio je od mene. Čudno je da ti, kao čovek mora, možeš tako nešto da tvrdiš, da nema više nepoznatih ostrva, ja sam čovek sa kopna, ali dobro znam da su sva ostrva, čak i ona poznata, nepoznata sve dok se na njih ne iskrcamo. Ali ti, ako sam dobro razumeo, ideš da tražiš neko na koje se još nikad niko nije iskrcao. To ću saznati tek kad tamo stignem. Ako stigneš. Da, ponekad se usput događaju brodolomi, ali ako mene tako nešto zadesi, moraš da zapišeš u lučke anale da je to tačka do koje sam stigao. Hoćeš da kažeš da se, bez obzira na sve, uvek naposletku stigne. Ne bi bio to što jesi, kad to ne bi znao. Lučki kapetan reče: Daću ti plovilicu koja ti odgovara. Koja je to. To je jedna vrlo iskusna barka, još iz vremena kad je ceo svet tragao za nepoznatim ostrvima. Koja je to. Mislim da ih je nekoliko čak i pronašla. Koja, Ova. Čim je čistačica shvatila u kom pravcu kapetan pokazuje, istrčala je iz svog zaklona i povikala: To je moja barka, to je moja barka, i treba joj oprostiti to neobično polaganje prava na vlasništvo, u svakom pogledu preterano, jer je bila upravo ona barka koja se njoj, prosto rečeno, dopala. Liči na karavelu, reče čovek. Manje-više, složi se kapetan, prvobitno i jeste bila karavela, ali je kasnije pretrpela prepravke koje su je donekle izmenile. Ali i dalje je karavela. Da, u celini gledano, sačuvala je pređašnji izgled. I ima jarbole i jedra. Kad se ide u potragu za nepoznatim ostrvima, preporučljivo je da ih ima. Čistačica nije mogla da se uzdrži: Što se mene tiče, ja drugu neću. Ko si ti, upita čovek. Zar me se ne sećaš. Nemam predstavu. Ja sam čistačica. Kakva čistačica. Ona iz kraljevske palate, što je otvarala kapiju molbi, nema druge. A zašto nisi ostala u kraljevskoj palati, da čistiš i otvaraš vrata. Jer su vrata koja sam ja istinski želela da otvorim već bila otvorena, i zato što ću, odsad pa nadalje, čistiti samo barke. Znači, odlučila si da pođeš sa mnom u potragu za nepoznatim ostrvom. Izašla sam iz palate kroz kapiju odluka. E kad je tako, idi na karavelu, pogledaj kako stvari stoje, posle toliko vremena sigurno će joj trebati jedno pošteno ribanje, i pazi na galebove, s njima čovek nikad nije načisto. Nećeš da pođeš sa mnom i upoznaš svoju barku iznutra. Ti si kazala da je barka tvoja. Izvini, to je samo zato što mi se dopala. Dopadanje je verovatno najbolji način posedovanja, a posedovanje mora biti najgori način dopadanja. Lučki kapetan prekide razgovor: Moram da predam ključeve vlasniku barke, jednom ili drugom, odlučite sami, meni je svejedno. Zar barke imaju ključeve, upita čovek. Za ulaz, ne, ali unutra su spremišta i ostave, i zapovednikov pisaći sto s brodskim dnevnikom. Neka se ona postara o svemu, ja idem da tražim posadu, reče čovek, i udalji se.

———————–

   Tek što je Sunce utonulo u okean, čovek koji je imao barku pojavi se na obodu keja. Nosio je neki zavežljaj u ruci, ali je dolazio sam i pognute glave. Čistačica izađe na most da ga dočeka, ali pre no što je otvorila usta da se obavesti kako mu je protekao ostatak dana, on reče: Budi bez brige, doneo sam hranu za nas dvoje. A morneri, upita ona. Nijedan nije došao, kao što vidiš. Ali sigurno ste se pogodili, ponovo upita ona. Kazali su mi da više nema nepoznatih ostrva, i da, čak i kad bi ih bilo, nisu voljni da napuste mir svojih domova i lagodan život na dereglijama da bi se upustili u okeanske pustolovine, u potragu za nemogućim, kao da još uvek živimo u doba opakog mora. I šta si im ti odgovorio. Da je more uvek opako. A nisi im govorio o nepoznatom ostrvu. Kako sam mogao da im govorim o nepoznatom ostrvu, kad ga ne poznajem. Ali ubeđen si da ono postoji. Kao što sam ubeđen i da je more opako. U ovom času, gledano s ovoga mesta, s ovom vodom boje žada i nebom nalik na požar, ne nalazim u njemu ničeg opakog. To je tvoja zabluda, kao što nam se ponekad čini da ostrva plove po vodi, zar ne. Šta misliš da radiš bez posade. Još nisam smislio. Mogli bismo ostati ovde da živimo, ja ću se ponuditi da perem lađe koje dođu u pristanište. A ja. Ti sigurno imaš neki zanat, neko zanimanje, profesiju, kao što se to danas kaže. Imam, imao sam i imaću, ako treba, ali želim da pronađem nepoznato ostrvo, hoću da saznam ko sam kad se budem na njemu zatekao. A sad to ne znaš. Ako ne izađeš iz sebe, nećeš uspeti da saznaš ko si…

———————–

   Za manje od četvrt sata obišli su barku, jedna karavela, čak i preuređena, ne ostavlja prostora za duge šetnje. Lepa je, reče čovek, ali ako ne uspem da prikupim dovoljno posade, moraću da odem i da kažem kralju da je više ne želim. Gubiš volju čim naiđeš na prvu prepreku. Prva je bila ono čekanje od tri dana, da se pojavi kralj, i nisam odustao. Ako ne nađeš mornare koji su spremni da pođu, snaći ćemo se sami. Ti si luda, dve osobe same ne bi bile u stanju da upravljaju jednom ovakvom barkom, jedno bi moralo da bude stalno na krmi, a ti, uostalom, ne vredi ni da ti objašnjavam, to je čista ludost. O tome ćemo kasnije, hajde sada da jedemo. Popeše se na krmu, Čovek i dalje negodojući protiv onog što je nazvao ludošću, i tamo čistačica otvori paket koji je čpvek doneo, jedan hleb, tvrdi sir, kozji, maslinke, boca vina. Mesec je stajao na pola pedlja iznad mora, a senke križne lantine i velikog jedra prostreše im se kraj nogu. Baš je lepa ova naša karavela, reče žena, i odmah se ispravi, Tvoja, tvoja karavela. Bojim se da neće dugo moja ostati. Plovio njome, ne plovio, tvoja je, kralj ti je dao. Tražio sam je da bih išao da tražim nepoznato ostrvo. Ali takve se stvari ne rade preko noći, zahtevaju vremena, još je moj deda govorio da se onaj ko kreće na more priprema na kopnu, a nije ni bio mornar. Bez posade ne možemo isploviti. To si već rekao. A treba i snabdeti barku s hiljadu stvari neophodnih za jedno takvo putovanje, za koje se ne zna kuda će nas odvesti.

———————–

   Zaželeo joj je lepe snove, ali je zapravo on sanjao čitave noći. Sanjao je da se njegova karavela otisnula na pučinu, sa tri trouglasta jedra, ponosno naduvena, krčeći put preko talasa, dok je on upravljao kormilom a posada se odmarala u hladu. Nije mu bilo jasno otkud tu mornari koji su u luci i u gradu odbili da se ukrcaju s njime i pođu da traže nepoznato ostrvo, verovatno su se pokajali zbog grube ironije s kojom su se prema njemu ophodili. Video je životinje raštrkane po palubi, kanarince, zečeve, kokoške, obične, domaće, kako kljucaju zrnevlje kukuruza ili grickaju lišće kupusa koje im je jedan mornar bacao, nije mogao da se seti kada ih je doveo na barku, no, u svakom slučaju, bilo je sasvim prirodno što se tu nalaze, zamislimo da je nepoznato ostrvo, kao što se bezbroj puta u prošlosti već desilo, zapravo jedno pusto ostrvo, bolje je ići na sigurno, jer svi znamo da je otvoriti vrata kaveza sa zečevima i uhvatiti zeca za uši oduvek bilo neuporedivo lakše nego juriti zeca preko brda i dolina. Iz potpalublja je sad dopiralo rzanje konja, mukanje bikova, njakanja magaraca, glasovi plemenitih životinja neophodnih za težak rad, samo kako li se one tu stvoriše, na jednoj karaveli gde jedva ljudska posada može da stane, najedanput vetar promeni pravac, veliko jedro se zatrese, a iza njega se ukaza nešto što se ranije nije videlo, jedna grupa žena kojih je bilo isto koliko i mornara, što se lako dalo pogoditi i bez brojanja, a sve su bile zauzete svojim ženskim poslovima jer još nije došlo vreme da se pozabave nečim drugim, nema sumnje da se sve to može dešavati samo u snu jer se u stvarnom životu nikad tako ne putuje. Čovek za kormilom tražio je pogledom čistačicu, ali je nije video. Možda je u kabini na levom boku, odmara se od ribanja palube, pomisli, ali to je bila lažna misao, jer on dobro zna, iako ne zna otkud to zna, da je ona u poslednjem času odbila da krene, da je iskočila na dok, i povikala odande: Zbogom, zbogom, kad već ništa drugo ne umeš da vidiš, osim nepoznatog ostrva, ja odlazim, ali to što je rekla nije istina, jer njegove oči sada samo nju traže, i ne nalaze je. U tom času nebo se natušti, i poče da pljušti, i od silne kiše stadoše da niču nebrojene biljke iz vreća sa zemljom poređanih duž ograde, nisu tu donesene iz straha da na nepoznatom ostrvu neće biti dovoljno zemlje, već da bi se dobilo u vremenu, onog dana kad budemo stigli na odredište biće dovoljno samo da presadimo voćke, da posejemo zrna sitnih žitarica koja će sazreti na brodu, da ukrasimo leje cvećem koje će se razviti iz ovih pupoljaka. Čovek za kormilom pita mornare koji se odmaraju na palubi da li se negde nazire kakvo nenaseljeno ostrvo, a oni odgovaraju da ne vide ni naseljena ni nenaseljena, ali da nameravaju da se iskrcaju na prvo nastanjeno kopno koje im se ukaže, pod uslovom da na njemu postoji luka gde se mogu usidriti, jedna krčma u kojoj mogu da piju i postelja u kojoj mogu da otpočinu i daju telu oduška, što je ovde nemoguće, s tolikim ljudima na gomili. A nepoznato ostrvo, upita čovek za kormilom. Nepoznato ostrvo je stvar koja ne postoji, to je samo misao koju si sebi utuvio u glavu, kraljevi geografi proverili su na kartama i izjavili da je s nepoznatim ostrrvima odavno svršeno. Trebalo je da ostanete u gradu, umesto što me ovde ometate u plovidbi. Tražili smo neko bolje mesto za život i odlučili da iskoristimo tvoje putovanje. Vi niste mornari, Nikad nismo ni bili, Sam, neću biti u stanju da upravljam barkom. Trebalo je na to da misliš pre no što si otišao da je tražiš od kralja, more ne uči kako se plovi. Tada čovek za kormilom ugleda u daljini obrise nekog kopna i htede da nastavi dalje, kao da je u pitanju fatamorgana, slika upućena kroz prostor s druge obale sveta, ali ljudi koji nikada nisu bili mornari pobuniše se, rekoše da baš tamo žele da se iskrcaju. To je ostrvo sa mape, povikaše, ubićemo te ako nas ne odvezeš tamo. I tada, sama od sebe, karavela usmeri pramac prema kopnu, uplovi u luku i prisloni se uz dok. Možete izaći, reče čovek za kormilom, i poče iskrcavanje, najpre žene, zatim muškarci, ali nisu bili sami, nosili su sa sobom kanarince, zečeve i kokoške, poveli volove, magarce i konje, pa čak su i galebovi, jedan za drugim, uzletali i napuštali barku noseći u kljunu svoje mladunce, podvig koji do tada nije zabeležen, ali uvek postoji prvi put. Čovek za kormilom ćutke je posmatrao svu tu gungulu, ne čineći ništa da zadrži one koji su ga napuštali, ako ništa drugo, barem su mu ostavili drvrćr, žitarice i cveće, sa puzavicama koje su se obavijale oko jarbola i u vencima visile sa ograde. U gužvi i stisci oko izlaska poderale su se i rasule vreće sa zemljom, tako da je čitava paluba sada ličila na okopano i zasejano polje, nedostaje još samo malo kiše pa da to bude plodna i rodna godina. Otkako je započelo putovanje ka nepoznatom ostrvu čovek za kormilom nije ni zalogaj hrane stavio u usta, po svoj prilici zato što je sve to san, pusti san, a ako bi se u snu zaželeo komada hleba ili jabuke, i to bi bila puka izmišljotina, ništa više. Korenje drveća već prodire u trup barke, još malo pa će ta zapeta jedra postati izlišna, biće dovoljno da vetar protrese krošnje i usmeri karavelu ka njenom odredištu. To je sad već šuma koja plovi i njiše se na talasima, šuma u kojoj, ne zna se otkud ni kako, počinju da pevaju ptice, mora da su bile negde sakrivene pa su najednom odlučile da izađu na svetlost dana, možda zato što je žito već zrelo i treba ga požnjeti. Tada je čovek zakočio kormilo i sišao u polje s kosom u ruci, i tek što je oborio prve snopove, ugleda jednu senku pokraj svoje senke. Probudio se zatekavši u svom zagrljaju čistačicu, koja ga je takođe grlila, a tela su im bila isprepletena, i izmešane kabine, tako da se više nije znalo da li je to levi bok ili desni. A onda, tek što je izgrejalo sunce, čovek i žena ispisaše na pramcu, s kraja na kraj, belom bojom, velikim slovima, ime koje je nedostajalo karaveli. Oko podneva, s plimom, Nepoznato Ostrvo napokon isplovi na more, da samo sebe traži.“

Odlomak iz knjige „Priče s ovog i s onog sveta“ (Jose Saramago „Deste mundo e do outro“), izdanje Laguna, 2013.

Prekucano iz IV dela knjige „Priča o nepoznatom ostrvu“.

Jovan Dučić „Blago cara Radovana“

„O prijateljstvu

1.

     Nad svetom leži dosada kao debelo more nad zemljinom korom. Toliko je dosada neizmerna na zemlji, da čovek uvek traži nekog da ga razonodi. Da vidi čoveka, makar kog! Da govori, makar s kim! I da razgovara, ma o čemu! I da idu, ma kuda! – Čovek odlazi u društvo više iz dosade nego iz sujete. Inače ništa ne bi moglo ni da objasni opstanak društva,  bar ovakvog kao što je današnje, koje nam oduzima novac, duh, vreme, karakter, ženu. Jer bi se, odista, moglo bez toliko ljudi, žena, reči, laži, obećanja, kompromisa. Ovakvo društvo, to je nesrećni svet koji sam sebi zagorčava život, kao kockar i pijanica. Ovakav društveni čovek, to je za polovinu propalica. Govori kad ne treba, laže bez povoda, udvara se bez potrebe, igra bez volje, peva bez glasa, besedi bez duha i cilja. Drugi se iz dosade žene i razvode, putuju sa psetom, druguju s konjem, spavaju s mačkom. – Veliki deo sveta ne traži umetnost da se njome inspiriše za velike akcije, nego da njom rastera očajnu dosadu. Nije svetu draga ni umetnost što je božanskog porekla i cilja, nego što odalečuje od običnog ljudskog života u kojem se davimo od dosade. Da je čamotinja jedna kob čovekovog duha, i jedna beda njegove sudbine, to se vidi i po tom što se dete i dečko isto tako dosađuju kao i mladić ili kao i starac, i zbog toga jure za društvom ili za igrom.

     Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom. Često vole čak i društvo glupaka, i nevaljalaca, čak i svog protivnika, nego da trpe samoću, a to znači društvo samog sebe. Ovo je zaista najgori paradoks. Naporni sportovi, traženje duhovitosti bufona i učenosti šarlatana, dolazi samo iz očajne dosade. – Žena je najbolji spasilac od čamotinje. Ljudi se ne žene toliko iz ljubavi i fizičke potrebe, koliko iz crne dosade, ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i sreću, koje se nerado dele, nego da podele dosadu. I žena izneverava muža više iz dosade nego iz perverzije, kao što njoj to isto radi i njen čovek. Zato mi se čini da je prvi motiv prijateljstva kao provalija, i koji je često uzrok velikih bolesti i velikih zločina.

     Zbog dosade čovek menja kuću, ulicu, varoš, zemlju. Iz dosade menja lektiru, čak i ideje i principe. Čovek ne lovi da ubija životinju, nego da ubije svoje dragoceno vreme. – Dosada je došla od civilizacije: preterano umnožavanje zabave dovodi do očajne presićenosti i zatim do mračne dosade. Svet koji je sišao na ulicu, pobegao je od kuće, od sebe, od knjige, od razmišljanja. Muž beži od žene, i žena od muža, sin od oca, i otac od sina. Čovek tako izgleda rođen bolestan. – Najzad, ukus za brzinom, koji je proizvod novog vremena, jeste i jedan povod za očajanje. Čovek broji sate kao nikad pre, kada je znao danju za vreme samo po sunčanom satu, ili noću po kretanju zvezda. Čovek danas ima jedan sat koji izbija na zvonari, drugi na zidu svoje sobe, treći na svom stolu za rad, četvrti na ruci ili u džepu. Civilizacija je napredak, ali napredak nije cela sreća. Civilizacija je bacila u nazadak religiju koja je nekad bila dovoljna za život na zemlji. I raskoš je bio ukus koji je nekad bio dovoljan za život u lepoti.

     Čovek postaje prujatelj čoveku koji je zabavan, a neprijatelj čoveku koji je dosadan. Čovek se hvali najviše onim čovekom ili onim gradom koji su mu omogućili da brže satre svoje sate i dane, jer su svi sati i dani dosadni. Danas ljudi izmišljaju mašine koje govore, i kutije koje pevaju, i te sprave puštamo da govore i pevaju ne samo kad smo sami, nego i kad smo u društvu pošto nam sad više ni društvo nije dovoljno. – Čovek ima stotinu veza s ljudima, za koje misli da su prijateljske, a koje to nisu nego samo po izgledu. Ljudi se dopisuju među sobom, dele međusobno sve slučajeve, ali ne iz osećanja prijateljstva, nego opet iz osećaja gorke dosade. Ni najbolji odnosi s ljudima nisu samo čista prujateljstva. Prijateljstvo ima svoje zakone, stroge i apsolutne, zato što su osnovani na snazi krvi koliko i na sili uverenja. Društvo je čovek izmislio da se odaleči od ozbiljnih razmišljanja koja odvode u ono što je bolno i teško, a to je filozofija o životu. Seneka je to osećao kad je govorio protiv samoće koja pokvari čovekov karakter: „Sam sa sobom, vrlo si blizu rđavog čoveka.“

     Odista, samoća nije nego za ljude izabrane. Velikim duhovima ništa ne može da zameni njihovo sopstveno društvo sa sobom; veliki duhovi su najvećma usamljeni kada su u društvu drugih i različitijih ljudi nego što su oni sami. I Montenj, veliki samotnik, verovao je da za samoću treba biti sposoban, čak i spreman. On je verovao da odista nema ničeg većeg nego pripadati sebi. – Ima dubokih dosada kojih se sećamo kroz ceo život kao kakve neprohodne zemlje ili velikoga grada.

2.

     Ali kao što čovek živi u večnoj dosadi, tako isto on živi i u večnom strahu. Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji. Čovek je najstrašljivija životinja, jer se boji i najslabije druge životinje, boji se čak i insekta. Ima ljudi koji se boje i duhova, a ima ih koji se boje i praznog prostora. Oduvek se čovek naročito bojao čoveka. Posle dosade, možda je taj strah bio jedan od prvih motiva prijateljstva. Strah od neprijatelja u primitivnom društvu bio je ogroman, jer onda nisu još postojali zakoni ni organizovana državna sila da brani našu ličnost. – Ali ma koliko da su svi mudraci propovedali prijateljstvo, nisu manje propovedali i beganje od rulje. Seneka je govorio da se nikad čovek ne vraća onako miran kući kao što je miran iz nje izašao. On tvrdi da ne treba ići u mnogobrojno društvo jer nam u njemu sve propoveda porok; a što više veza pravimo, višim se opasnostima izlažemo. Međutim, rimski mudrac misli da treba begati ne samo od rulje, nego i od samoće, naročito ako je čovek u očajanju ili u strahu; jer onda pravi planove štetne i po sebe i po drugog, zato što uzmu nesmetano maha zločinačke strasti. A pošto je Seneka uviđao da je i najpametniji čovek pun urođenih pogrešaka i poroka, preporučuje svom Luciliju da izabere nekog čoveka koji mu se licem i duhom najvećma svidi, i da zatim njega u životu imitira. Preporučuje mu Katona, ako mu ne izgleda odveć strog; ili Lelija, jer je njegov moral umereniji. Još je i Epikur govorio da čovek treba da bude većma nego ikad sam sa sobom kad je primoran da bude s gomilom. A Bekon kaže: Magna civitas, magna solitudo.

     Međutim, ove istine nikad neće zadobiti odviše mesta u našem životu u kojem čovek i ne oseća nego samo dosadu i strah. Ma koliko čovek znao da je uzak krug njegovih pravih prijatelja, on će se ipak družiti sa što više sveta. Čovek traži prijatelje kroz ceo život, i onda kad to čini i bez dobrog plana i bez dobrog načina. Ovo je često i razlog najvećih nesreća, jer padamo na lažne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja, zato što nose masku na licu i nož u rukavu. Ja sam uvek bio siguran da se moji neprijatelji plaše mene većma nego što se ja njih plašim. Ali me se nisu plašili lažni prijatelji. Njih sam se užasavao, jer sam stajao pred njima bez štita, i jer su znali svagda gde se nalaze moji ključevi.

     Ko se oslobodio dosade i straha, postao je pitom i plemenit. Možda se ovo odnosi čak i na životinje, koje bi ponovo podivljale i pobesnele čim bi se odvojile od čovekovog društva. Ima dokaza da su po kolonijama dalekih krajeva i ljudi, napušteni sebi, od dosade i straha ponovo pali u divljaštvo, čak postali ljudožderi. Zato prva dva motiva prijateljstva (dosada i strah), postoje možda i za najniže fele koliko i za samog čoveka. Ali postoje i uzvišeniji motivi prijateljstva koji važe samo za prosvećene ljude: zajednica osećanja, zajednica ideja, zajednica interesa. Proverite sva svoja prijateljstva, pa ćete se uveriti da svako od njih mora da bude osnovano na jednom od ovih načela.

———————–

8.

     Čoveka većma uvredi ono što ste o njemu rđavo rekli, nego ikakvo zlo koje ste mu učinili. Lakše se izmire ljudi zavađeni posle bitke ili neprijatnih dela, nego posle reči u kojima je bilo uvreda. Rđavo delo je nestalo onoga časa kad se preko njega prešlo, jer se rđavo delo može popraviti dobrim delom; ali se ružne reči ne mogu ispraviti lepim rečima. Ljudi ironični bili su često ljudi puni duha; njima su se uvek divili više nego što su ih voleli. Ironija, međutim, pogađa većma onoga čija je ona oružje nego i samu žrtvu. Odista, ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima. Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Kad govorite o lepom gradu, o cveću, i o lepoj ženi, vi postajete radosni; a govoreći o rđavom čoveku, vi postanete tužni. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka, on uprlja svoju dušu. – Ako čovek kaže nepovoljno mišljenje o nekom pred petoricom drugih ljudi, može biti uveren da je jedan od njih unapred prijatelj napadnutog, a drugi jedan unapred instinktivni neprijatelj samog napadača. U najčešćem slučaju, sva petorica su više na strani tog rđavog čoveka, nego na strani ovog zlog jezika. Treba biti oprezan čak i kada je reč o prijatelju, da mu se našom preteranom hvalom više ne škodi nego korisi; ali o neprijatelju, ako ne treba reči dobro, treba ćutati razumno. Više nam škode u životu rđavi jezici, nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik: jer ružne reči ostanu i kada se ogovarač zaboravi. Uostalom, jezik strasti je uvek neprijatan, i jezik mržnje je svakom odvratan. Pokušajte samo jedan dan govoriti lepo o svim ljudima, a o zlim ne govoriti ni rđavo ni dobro, i videćete svoj ogromni unutrašnji mir.

———————–

     Najvećma se vole oni ljudi koji imaju iste vrline, a najvećma se mrze oni koji imaju iste mane. Prijateljstvo se zadobija pažnjom većma nego ikakvim herojskim dokazima. Treba voleti bez obzira da li smo odmah voljeni u zamenu. Naročito paziti da se izbegnu s obe strane obaveze drukčije nego moralne. I uvek dati našem prijatelju prednost u zaslugama tog prijateljstva, a nikad ga ne staviti u podređen položaj, u kojem bi se osećao dužnikom.

———————–

11.

     Naš neprijatelj, to još nije naš najopasniji protivnik, jer često od neprijatelja napravimo docnije dobrog prijatelja. Neprijatelji, to su često samo naši prerušeni prijatelji, koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda. Polovina vaših neprijatelja mrze vas samo zato što misle da ih vi prezirete, i rade vam zlo za leđima, misleći da biste to njima i vi učinili čim biste mogli. – Ali lažni prijatelj, to je najgori i najopasniji čovek u vašoj okolini. Neprijatelj nas gleda često samo kroz jednu svoju zabludu koje se docnije može da odrekne, i da je se najzad i sam stidi; ali nas lažni prijatelj gleda kroz svoju prirodu koja je potpuno suprotna našoj prirodi, i kroz svoje interese koji su savršeno nepromenljivi sa našim dobrom i našim mirom. I ako taj čovek nije otvoren neprijatelj, to je što nas se boji većma nego onaj prvi, a zato i većma mrzi nego onaj prvi. On je podmukliji i opasniji, jer nam lakše pronađe u čemu smo slabi, i služi se u borbi većma našom slabošću i našom pogreškom nego svojom snagom. Koliko god je često lako od neprijatelja napraviti vernog druga, od lažnog prijatelja je nemoguće ikad napraviti iskrenog prijatelja.

     Ima ljudi koji nisu imali ništa drugo nego ugledne prijatelje, i kojima je to za život bilo dovoljno. To nije samo prvi uspeh u životu, nego celo jedno ogromno imanje. Istina je da čovek ne deli s prijateljom samo njegova ostala prijateljstva, nego i neprijateljstva i omraze; ali ukoliko sebi tim može da zagorči dane, toliko olakša prijatelju. A pošto su sreće i nesreće zajedničke među pravim prijateljima, one se lako snose jer su zajedničke; jer podeljena nesreća je za polovinu manja.

———————–

     Ipak je jedno nepobitno, nema prijateljstva bez srodnosti među dušama. Prijateljstvo se ne da izmisliti. Jedno su lepe veze, a drugo su intimna prijateljstva. Naša su prijateljstva malobrojna, isključiva, samoživa, ljubomorna. Ne vezuju se ljudi samo zajednicom osećanja i ideja, nego i zajednicom ukusa i navika. Naš prijatelj je naš pomoćnik u svima namerama i naš pratilac u svima našim kretanjima. Simpatija među ljudima je fizička, i zato je presudna i preka. Ali otud dolazi blaženstvo i duše i tela posle jednog sata provedenog s iskrenim prijateljem. To je najveća radost čula i misli, produženje i povećanje sebe; svoj eho i svoj odblesak; svoje drugo ja, koje opija i ohrabruje za sve mogućno i nemogućno.

———————–

12.

     Mi nemamo sreću da sebi biramo ni neprijatelja ni prijatelja. Neprijatelji nas sami pronađu i prvi napadnu, a prijatelji uvek dođu slučajno. Ljudi se zbliže ili razilaze po sudbini i po afinitetu, većma po temperamentu nego po duhu, i većma po interesu nego po moralu. Ljubav nema svog izvora ni svog razloga; a mržnja dolazi iz izvora i zbog razloga koji su skoro uvek potpuno jasni. Postoji mržnja rasna među ljudima dvaju raznih plemena; i postoji mržnja načelna između ljudi dveju raznih političkih stranaka; a postojala je oduvek i postojaće zasvagda i mržnja religiozna između ljudi dveju raznih vera. Mrze se često ljudi dveju raznih pokrajina jedne iste zemlje, i ljudi dveju raznih porodičnih tradicija. Ima čak i jedna instinktivna mržnja u čoveka malog stasa prema čoveku visokog stasa. Sve razlike među ljudima izazivaju na netrpeljivost ili na mržnju. – Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo a da se ipak osećamo dobro kao i da se najsrdačnije razgovaramo. S neprijateljem se može razgovarati, ali se ne može ćutati. Tako je ćutanje jedna mera prijateljstva.

———————–

14.

———————–

     Ko ima potrebu za prijateljstvom? Svakako ne svi ljudi. Prijateljstvo traže veseli i dobri ljudi, a rđavi ljudi i razbojnici (oni iz šume, i oni iz salona), traže samo jatake i ortake. Zavidljivci ne znaju za prijateljstvo; a tvrdice su nesposobne da drugom dadnu imalo od svoje duše, kao što ne daju nimalo od svog novca.

     Nikad nas ni novac ne usreći, koliko nas usreći obična ljubaznost drugih ljudi. Ima bezbrojno sreća koje idu ulicama i tržištima. Topao pogled i ljubak osmeh naših poznanika, usrećava i ohrabruje više nego materijalna pomoć. Stari mudraci smatrali su jedan grad samo naseljem iskrenih prijatelja, koji su zajednički povezani u bezbrojnim srećama i nesrećama; čak i sama država, to je, stvarno, samo jedna velika institucija prijateljstva. Zato je prijateljstvo bilo doktrina i nauka; čak i jedan kult, pošto su Grci prijateljstvu dizali oltare.

———————–

     Rđavi ljudi beže od prijatelja, jer, po instinktu, beže od istine; a prijateljstvo je jedna krupna istina, zato što je gola iskrenost. Rđav čovek beži od prijatelja, jer se pred njim oseća providan i bez maske; i ne usuđuje se govoriti prijateljskim jezikom u kojem se sve brzo prokaže, i sve lako oseti. Za rđave ljude je iskrenost što je i svetlost za noćne grabljivice; zato rđavi ljudi vole pomrčinu i laž, konfuziju i zamršenost.

———————–

16.

     Prijateljstvo se zove ljubav između čoveka i čoveka. Ali postoji i prijateljstvo čoveka prema gomili, državi, ideji, životinjama. Tako isto postoji i neprijateljstvo prema svim ovim predmetima.

———————–

     Odista, kad bi se prijateljstvo odnosilo samo na ljude, život bi bio gorak, teskoban, i pun razočarenja; ali srećom što ima ljudi koji vole ideje, sa istom strašću kao što drugi vole ljude i žene. Zatim, srećom, što ima i ljudi koji uživaju u lepim stvarima, koliko drugi uživaju u idejama i ljudima. Oni tim stvarima okite svoju kuću, i obogate svoj život, nalazeći često njihovo društvo za potpuno dovoljno. Naročito je velika sreća onih ljudi koji znaju da vole lepe i plemenite životinje. Šopenhauer je govorio da je omrznuo ljude otkad je poznao životinje. – Ali je, nesumnjivo, ipak prijateljstvo čoveka za čoveka najdublja veza i najlepše osećanje.“

Odlomak iz knjige „Blago cara Radovana“ (Jovan Dučić „Blago cara Radovana“), izdanje ID Leo Commerce, 2012.

Prekucano iz dela knjige „O prijateljstvu“.

Paulo Coelho „O alquimista“

…“- Nisam došao ovde da mi gledate u dlan – reče, već se kajući što je uopšte i kročio u tu kuću. Za trenutak je pomislio da bi bilo bolje da plati posetu i ode ne saznavši ništa. Isuviše važnosti je pridavao tom snu koji se ponavljao.

 – Hteo si da nešto saznaš o snovima – odgovori starica. – A snovi su Božji govor. Kada on govori jezikom ovoga sveta, ja to mogu da protumačim. Ali ako govori jezikom tvoje duše, onda samo ti možeš da razumeš. A ovu posetu ćeš platiti u svakom sličaju.

 „Opet neki trik“, pomisli mladić. Ipak je rešio da rizikuje. Pastiri se uvek izlažu riziku zbog vukova ili zbog suše, a upravo je zbog toga pastirski život uzbudljiv.

 – Usnio sam isti san dva puta uzastopce – reče. – Sanjao sam kako se nalazim na jednom pašnjaku sa svojim ovcama i kako se iznenada pojavljuje jedno dete i počinje s njima da se igra. Ne volim kad mi se neko meša s ovcama, one se boje nepoznatih. Ali deca uvek umeju sa životinjama i one ih se nikad ne uplaše. Ne znam zašto. Ne znam otkud životinje znaju kog su ljudi uzrasta.

 – Vrati se svome snu – reče starica. – Ostavila sam šerpu na vatri. Osim toga, imaš malo para i ne mogu ti pokloniti sve svoje vreme.

 – Dete je još neko vreme nastavilo da se igra s ovcama – produži mladić, pomalo se snebivajući.     – A onda me je iznenada zgrabilo za ruke i odvelo do egipatskih piramida.

 Mladić je malo pričekao da bi proverio da li starica zna šta su egipatske piramide. Ali starica je i dalje ćutala.

 – Onda, pored egipatskih piramida – ove dve poslednje reči mladić je polako izgovorio kako bi ih starica što bolje čula – dete mi je reklo: „Ako dođeš dovde, pronaći ćeš skriveno blago.“ I u trenutku kada bi krenulo da mi pokaže tačno mesto gde se blago nalazi, ja bih se probudio. I tako oba puta.

 Starica je neko vreme ćutala. Zatim je ponovo uzela mladića za ruke i počela pomno da ih proučava.

 – Ovog puta ti ništa neću naplatiti – reče starica. – Ali hoću deseti deo blaga, ukoliko ga nađeš.

 Mladić se nasmeja. Od sreće. Znači, uštedeće ono malo novca što ima zahvaljujući snu u kome je reč o skrivenom blagu! Starica je sigurno Ciganka – a Cigani su budale.

 – Protumači mi onda taj san – zatraži mladić.

 – Prvo se zakuni. Zakuni se da ćeš mi dati deseti deo blaga za ono što ću ti reći.

 Mladić se zakleo. Starica je zahtevala da zakletvu ponovi okrenut slici Svetog Isusovog Srca.

 – To je san koji pripada govoru ovoga sveta – reče ona. – Mogu da ga protumačim, mada je to veoma teško. Zbog toga smatram da imam pravo na udeo u onome što budeš pronašao.

 A tumačenje je sledeće: treba da odeš do egipatskih piramida. Nikada za njih nisam čula, ali ako ti je to pokazalo jedno dete, to znači da one postoje. Tamo ćeš pronaći blago i postaćeš bogat.

 Mladić se iznenadio, a zatim i razljutio. Zbog ovoga nije morao ni da dolazi do starice. Ipak, prisetio se da neće morati ništa da joj plati.

 – Zbog ovog nije trebalo da gubim vreme – reče on.

 – Zato sam ti i kazala da je tvoj san težak. Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspevaju da ih sagledaju. Pošto nisam učena, moram da znam i druge veštine, kao što je gledanje u dlan.

 – A kako da stignem do Egipta?

 – Ja samo tumačim snove. Ne umem da ih pretvorim u stvarnost. Zbog toga moram da živim od onoga što mi pruže moje ćerke.

 – A šta ako ne stignem do Egipta?

 – Onda ću ja ostati bez nagrade. Neće mi to biti prvi put.

 I starica više nije rekla ništa. Zamolila je mladića da ode, jer je s njim već izdangubila.

                                                                  *     *     *

 Mladić je izašao razočaran i rešen da više nikada ne poveruje u snove. Setio se da ima još štošta da posvršava: otišao je do magaze da nabavi nešto hrane, zamenio je svoju knjigu za jednu deblju i seo na jednu klupu na trgu da bi probao novo vino koje je kupio. Bila je vrućina, a vino, nekim nedokučivim čudom, uspevalo je da ga malo rashladi. Ovce su ostale na ulazu u grad, u toru jednog od njegovih novih prijatelja. Imao je mnogo poznanika u tom kraju – i zbog toga je i voleo da putuje. Čovek neprestano stiče nove prijatelje, a nije prinuđen da bude s njima iz dana u dan. Kada viđamo stalno ista lica – a to se uvek događalo u semeništu – na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život.

 A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život. Kao i ona starica koja nije umela da pretvara snove u stvarnost.

 Rešio je da još malo sačeka da se sunce približi smiraju, pa da onda potera ovce u polje. Uskoro će se ponovo sresti s trgovčevom ćerkom.

 Počeo je da čita knjigu koju je dobio od paroha Tarife. Bila je to debela knjiga u kojoj se već na prvoj stranici govorilo o nekoj sahrani. Osim toga, imena ličnosti bila su strahovito zamršena. Pomislio je: ako jednog dana bude pisao knjigu, postepeno će uvoditi likove u priču kako čitaoci ne bi bili prinuđeni da odjednom pamte mnogo imena.

 Kad je uspeo da se usredsredi na čitanje – a tekst je bio lep jer je govorio o sahrani po snegu, što mu je davalo neki osećaj hladnoće pod ogromnom vrelinom sunca – jedan starac sede do njega i započe razgovor.

 – Šta to oni rade? – upita starac pokazujući prema ljudima na trgu.

 – Gledaju svoja posla – suvo odgovori mladić i nastavi da se pravi da je zadubljen u čitanje. U stvari, razmišljao je kako će šišati ovce u prisustvu trgovčeve ćerke i kako će se ona uveriti da je on u stanju da obavlja zanimljive poslove. Tu scenu je zamišljao već mnogo puta; svaki put je devojka bila zadivljena njegovim objašnjenjem da ovce treba da se šišaju od repa prema glavi. Takođe je pokušavao da se seti nekih lepih priča koje će joj pričati dok šiša ovce. Većinu tih priča pročitao je u knjigama, ali će ih joj ispričati kao da ih je lično doživeo. Ona to nikad neće otkriti jer nije umela da čita.

 Starac je, međutim, bio uporan. Rekao je kako je umoran, kako je žedan i zatražio je gutljaj vina od mladića. Mladić mu je pružio mešinu u nadi da će se starac smiriti.

 Ali starac je hteo da razgovara po svaku cenu. Upitao je mladića kakvu knjigu čita. Ovaj pomisli da bude grub i da ode na drugu klupu, ali od oca je naučio da treba poštovati starije. Tako je pružio knjigu starcu i to iz dva razloga. Prvo, zato što nije umeo da izgovori naslov, a drugo, ukoliko se ispostavi da starac ne ume da čita, sam će se premestiti na drugu klupu da bi izbegao poniženje.

 – Hmmm… – reče starac razgledajući knjigu sa svih strana, kao da je reč o nekom čudnom predmetu. – Knjiga je značajna, ali je mnogo dosadna.

 Mladić se iznenadio. Starac ne samo da je umeo da čita, nego je već pročitao tu knjigu. A ako je knjiga dosadna kako je on tvrdio, imao je još vremena da je zameni za neku drugu.

 – To je knjiga koja govori o nečemu što skoro sve knjige govore – nastavi starac. – Govore o nesposobnosti ljudi da odaberu sopstvenu sudbinu. A na kraju uspeva čitaoca da natera da poveruje u najveću laž na svetu.

                                                                  *     *     *

 – A koja je to najveća laž na svetu? – upita iznenađeno mladić.

 – Evo ovako: u određenom trenutku našeg postojanja, gubimo kontrolu nad sopstvenim životom i prepuštamo se sudbini. Eto to je najveća laž na svetu.

 – Meni se to nije desilo – reče mladić. – Želeli su da postanem sveštenik, a ja sam rešio da budem čobanin.

 – To je već bolje – reče starac. – Zato što voliš da putuješ.

 „Pogodio je šta mislim“, primeti mladić. Starac je u međuvremenu prelistavao debelu knjigu ne pokazujući ni najmanju nameru da mu je vrati. Mladić je primetio da je starac čudno obučen, kao da je bio Arapin, što u ovom kraju nije bila retkost. Afrika se nalazi na svega nekoliko sati od Tarife, trebalo je samo lađom preći nevelik moreuz. U gradu su se često pojavljivali Arapi kupujući raznu robu i izgovarajući čudne molitve više puta na dan.

 – Odakle ste? – upita.

 – Odsvuda.

 – Niko ne može biti odsvuda – reče mladić. – Ja sam pastir i nađem se na mnogo mesta, ali potičem iz jednog jedinog mesta, iz jednog grada nadomak jednog starog zamka. Tamo sam se rodio.

 – Onda možemo reći da sam se ja rodio u Salemu.

 Mladić nije znao gde se nalazi Salem, ali ga je bilo stid da pita. Ostao je još neko vreme gledajući prema trgu. Svet je išao tamo-amo i svi su izgledali veoma zauzeti.

 – A kakav je Salem? – upita mladić pokušavajući da pronađe neku nit.

 – Kakav je uvek i bio.

 Ovo mu još uvek ništa nije govorilo. Jedino je znao da se Salem ne nalazi u Andaluziji. U protivnom, već bi ga upoznao.

 – A šta vi radite u Salemu? – bio je uporan.

 – Šta ja radim u Salemu? – starac se prvi put slatko nasmeja. – E pa ja sam kralj Salema!

 Ljudi svašta izvaljuju, pomisli mladić. Ponekad je bolje ostati s ovcama, koje ćute i samo traže hranu i vodu. Ili je možda bolje biti s knjigama koje pričaju neverovatne priče, ali samo u trenucima kada ljudi žele da ih čuju. Ali kad se razgovara s ljudima, oni ponekad tako nešto izjave da prosto više ne znamo kako da nastavimo razgovor.

 – Moje ime je Melkisedek – reče starac. – Koliko imaš ovaca?

 – Dovoljno – odgovori mladić. Starac je isuviše zabadao nos u njegov život.

 – Dakle, imamo problem. Ne mogu ti pomoći sve dok budeš smatrao da imaš dovoljno ovaca.

 Mladić se naljuti. Nije tražio pomoć. Upravo je starac bio taj koji je tražio vino. knjigu i razgovor.

 – Vratite mi knjigu – reče. – Moram da idem po svoje ovce i da nastavim put.

 – Daj mi deseti deo od svog stada – reče starac. – A ja ću te naučiti kako da stigneš do skrivenog blaga.

 Dečak se ponovo seti svoga sna i iznenada mu puče pred očima. Starica mu nije ništa naplatila, ali starac – koji je možda njen muž – pokušava da od njega izvuče mnogo više novca u zamenu za nepostojeće obaveštenje. Mora da je i starac bio Ciganin.

 Pre nego što mladić išta prozbori, starac se saže, uze jedan oblutak i poče njime da piše po peščanom tlu trga. U trenutku kada se sagnuo nešto je tako snažno zasijalo s njegovih grudi da je skoro zaslepilo mladića. Ali starac je taj sjaj, pokretom isuviše hitrim za svoje godine, brzo zaklonio ogrtačem. Mladićeve oči su se oporavile od bleska i on je uspeo da razazna šta je to starac napisao.

 Na pesku trga ovog malog grada pročitao je imena svog oca i svoje majke. Pročitao je priču o svom životu sve do tadašnjeg trenutka, dečačke nestašluke, hladne noći u semeništu. Pročitao je i ime trgovčeve ćerke, koje inače nije znao. Pročitao je o takvim stvarima koje nikada nikome ne bi ispričao, kao što je onaj dan kada je ukrao očevu pušku da bi lovio jelene, ili o svom prvom i usamljeničkom seksualnom iskustvu.

                                                                    *     *     *

 „Ja sam kralj Salema“ rekao je starac.

 – Zašto jedan kralj razgovara sa običnim čobaninom – upita mladić postiđen i zadivljen.

 – Za to ima više razloga. Ali, recimo da je najvažniji taj što si imao snage da ostvariš svoju Ličnu Legendu.

 Mladić nije znao šta je to Lična Legenda.

 – To je ono što si uvek želeo da činiš. Svi ljudi, u ranoj mladosti, znaju šta je njihova Lična Legenda.

 U tom životnom razdoblju sve je jasno, sve je moguće i tada se ljudi ne boje da sanjaju i požele sve što bi voleli da rade u životu. Međutim, što više vreme odmiče, neka tajanstvena sila nastoji da dokaže da je nemoguće ostvariti Ličnu Legendu.

 Mladiću se učinilo da starčeva priča nema mnogo smisla, ali je ipak hteo da sazna kakve su to „tajanstvene sile“. Trgovčeva ćerka će biti zadivljena kada joj o tome bude pričao.

 – To su naizgled zle sile, ali ti u stvari govore kako da ostvariš svoju Ličnu Legendu. One ti pripremaju duh i volju, jer na ovoj planeti postoji jedna velika istina: bez obzira ko si i šta radiš, kada stvarno nešto želiš to znači da je ta želja nastala u Duši Vaseljene. To je tvoja misija na Zemlji.

 – Čak i kad samo želiš da putuješ? Ili da se oženiš ćerkom trgovca tkaninama?

 – Ili da tražiš riznicu s blagom. Duša Sveta hrani se ličnom srećom ljudi. Ili nesrećom, zavišću, ljubomorom. Jedina čovekova obaveza jeste da ostvari svoju Ličnu Legendu. Sve je samo jedno.

 A kada želiš nešto, čitava Vaseljena se zaveri da ostvariš tu svoju želju.

 Neko vreme su ćuteći posmatrali trg i ljude na njemu. Starac je prvi progovorio.

 – Zašto čuvaš ovce?

 – Zato što volim da putujem.

 On uperi prst prema jednom prodavcu kokica koji se sa svojim crvenim kolicima nalazio na istom trgu.

 – I onaj prodavac kokica je želeo da putuje kada je bio mali. Ali odlučio se da kupi kolica i prodaje kokice kako bi godinama štedeo dinar po dinar. Kada ostari, provešće mesec dana u Africi. On nikada nije shvatio da ljudi uvek imaju uslova da urade ono o čemu sanjaju.

 – Trebalo je da se odluči da bude pastir – naglas pomisli mladić.

 – I on je na to pomišljao – reče starac. – Ali prodavci kokica su ugledniji od čobana. Prodavac kokica ima kuću, dok čobanin spava pod vedrim nebom. Ljudi više vole da udaju ćerku za prodavca kokica nego za pastira.

 Mladića je nešto štrecnulo kada je pomislio na trgovčevu ćerku. U njenom gradu mora da je postojao prodavac kokica.

 – Najzad, ono što misle o prodavcima kokica i pastirima ljudima postaje važnije od Lične Legende.

 Starac poče da lista knjigu i udubi se u čitanje jedne stranice. Mladić malo pričeka i prekide ga isto kao što je i ovaj njega.

 – Zašto vi meni sve ovo pričate?

 – Zato što nastojiš da proživiš svoju Ličnu Legendu. I upravo pomišljaš da od nje odustaneš.

 – I vi se uvek pojavljujete u takvim trenucima?

 – Ne uvek u ovom obliku, ali uvek sam se pojavljivao. Ponekad se pojavljujem u obliku nekog dobrog rešenja, neke lepe ideje, ali uvek se pojavljujem. U drugim prilikama, u odsudnom trenutku, olakšavam stvari. I tako redom, ali većina kjudi to i ne primećuje.

 Starac ispriča kako je prošle nedelje bio primoran da se nekom kopaču dragog kamenja prikaže u obliku kamena. Kopač je sve napustio da bi krenuo u potragu za smaragdima. Punih pet godina radio je na jednoj reci i uspeo je da izlomi 999 999 kamenova u potrazi za jednim smaragdom. U tom trenutku kopač je pomislio da odustane, a nedostajao je jedan kamen – još samo JEDAN KAMEN – da bi otkrio taj smaragd. Pošto je bio čovek koji je sve stavio na kocku zbog svoje Lične Legende, starac je rešio da se umeša. Pretvorio se u kamen koji se dokotrljao pred noge kopača, a ovaj, besan i razočaran zbog pet izgubljenih godina, daleko je bacio kamen. Ali bacio ga je takvom snagom da je njime razbio drugi kamen koji se polomio i ispod njegovih krhotina ukazao se najlepši smaragd na svetu.

 – Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja – reče starac s izvesnom gorčinom u pogledu. – Možda zbog toga oni tako rano i odustaju. Ali takav je svet.

 Onda se mladić priseti da su razgovor počeli oko skrivenog blaga.

 – I blaga podižu iz zemlje vodeni tokovi, a oni ih i zatrpavaju – reče starac. – Ako želiš da nešto saznaš o svom blagu, moraćeš da mi ustupiš deseti deo svog stada.

 – A može li deseti deo blaga?

 Starac je bio razočaran.

 – Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.

 Mladić onda ispriča kako je deseti deo blaga obećao Ciganki.

 – Cigani su vešti – uzdahnu starac. – U svakom slučaju, treba da naučiš da sve u životu ima svoju cenu. To upravo i pokušavaju da nas nauče Ratnici Svetlosti.

 Starac je vratio knjigu mladiću.

 – Sutra, u ovo vreme, doteraćeš mi deseti deo svog stada. Ja ću te naučiti kako da dospeš do skrivenog blaga. Doviđenja.

 I zamače iza jednog ugla.

                                                                     *     *     *

 Mladić je pokušao da čita knjigu, ali više nije uspevao da se koncentriše. Bio je uzbuđen i napet jer je znao da starac govori istinu. Otišao je do prodavca kokica, kupio kesicu kokica, dok je usput razmišljao da li treba da mu ispriča starčevu priču. „Ponekad treba pustiti da voda sama teče“, pomisli mladić i ne reče ništa. Kad bi mu nešto rekao, prodavac kokica bi puna tri dana razmišljao o tome da ostavi sve, a već se toliko bio navikao na svoja kolica.

 Hteo je prodavca kokica da poštedi muka. Besciljno hodajući gradom stigao je do luke. Tu se nalazila jedna zgradica i na njoj prozorče gde su se kupovale putne karte. Egipat se nalazi u Africi.

 – Šta ste želeli? – upitao je čovek iza šaltera.

 – Možda sutra – reče mladić udaljujući se. „Kada bih prodao samo jednu ovcu, mogao bih stići na drugu stranu moreuza.“ Od te pomisli hvatao ga je strah.

 – Evo još jedne sanjalice – reče službenik svom pomoćniku dok se mladić udaljavao. – Ni taj nema para za put.

 Dok je stajao ispred šaltera, mladić se setio svojih ovaca i uplašio se pri pomisli da im se vrati. Pune dve godine je učio kako se gaje ovce, umeo je da ih šiša, da brine o ovcama koje su zanele, da ih štiti od vukova. Poznavao je sva polja i ispaše Andaluzije. Znao je pravu cenu pri kupovini ili prodaji svake od svojih životinja.

 Rešio je da se dužim putem vrati do tora svog prijatelja. I ovaj grad je imao zamak i on odluči da se popne kamenom rampom i sedne na neki zid. Odozgo je mogao da vidi Afriku. Neko mu je jednom objasnio da su otuda stigli Mavari koji su toliko godina bili okupatori skoro čitave Španije. Mladić je mrzeo Mavare. Oni su sa sobom doveli i Cigane.

 Odozgo je mogao da vidi i skoro čitav grad, uključujući i trg na kom je razgovarao sa starcem.

 „Proklet bio čas kad sam sreo tog starca“, pomisli on. Samo je išao da potraži neku ženu koja tumači snove. Ni žena ni starac nisu pridavali nikakav značaj činjenici da je on pastir. Bile su to usamljene osobe koje više nisu verovale u život i koje nisu shvatale da se pastiri na kraju krajeva vezuju za svoje ovce. Svaku ovcu je poznavao do tančina: znao je koja ćopa, koja će se ojagnjiti kroz dva meseca i koje su bile najlenje. Takođe je znao kako ih treba šišati i kako klati. Ako odluči da krene, one će patiti.

 Počeo je da duva neki vetar. Poznavao je taj vetar: ljudi su ga zvali vetar Levanta, jer su s njim takođe došle horde nevernika. Sve dok nije upoznao Tarifu nije ni pomišljao da je Afrika tako blizu. To je predstavljalo veliku opasnost: Mavari su mogli ponovo da navale.

 Vetar je počeo da duva sve jače. „Sada sam između ovaca i blaga“, razmišljao je mladić. Morao je da se odluči između nečega na šta se navikao i nečega što bi voleo da ima. Tu je bila, naravno, i trgovčeva ćerka, ali ona nije bila toliko važna koliko ovce, pošto od nje nije zavisio. Bog zna da li ga se ona uopšte i seća. Bio je ubeđen da ona ne bi ni primetila kad se ne bi pojavio kroz dva dana, jer njoj su svi dani bili jednaki, a svi dani postanu jednaki onda kada ljudi prestanu da primećuju lepe stvari koje im se dešavaju kad god sunce prelazi svoj nebeski put.

 „Ostavio sam oca, majku, zamak u svom gradu. Oni su se na to navikli, a i ja sam se navikao. Takođe će se i ovce navići na moje odsustvo“, pomisli mladić. Odozgo je pogledao prema trgu. Prodavac je i dalje prodavao kokice. Jedan mladi par seo je na klupu na kojoj je on razgovarao sa starcem i dugo se ljubio.

 „Prodavac kokica“, reče on u sebi, ne dovršivši rečenicu, jer je s Levanta počelo još snažnije da duva i on je zastao osećajući vetar na licu. Taj vetar je doneo Mavare, to je tačno, ali takođe je donosio miris pustinje i žena koje nose feredžu. Donosio je znoj i snove ljudi koji su jednog dana krenuli u potragu za nepoznatim, za zlatom, za avanturama – i za piramidama. Mladić je počeo da zavidi vetru na slobodi i shvatio da bi i on mogao da bude takav. Ništa ga nije sprečavalo, osim njega samoga. Ovce, trgovčeva ćerka, polja Andaluzije, bili su samo epizode njegove Lične Legende.

                                                                     *      *     *

 Narednog dana mladić je sreo starca oko podne. Vodio je sa sobom šest ovaca.

 – Iznenađen sam – reče on. – Moj prijatelj je odmah otkupio ovce. Rekao mi je da je celog života sanjao da postane pastir, a to je bio dobar znak.

 – Uvek je tako – reče starac. – Nazovimo to Povoljan Početak. Ako sedneš da igraš karte prvi put, dobićeš skoro sigurno. Početnička sreća.

 – A zašto?

 – Zato što život želi da proživiš svoju Ličnu Legendu.

 Zatim je počeo da razgleda onih šest ovaca i otkrio da je jedna ćopava. Mladić objasni da to nije bitno, jer je ona bila jedna od najpametnijih i davala je dosta vune.

 – Gde se nalazi blago? – upita.

 – Blago se nalazi u Egiptu, blizu Piramida.

 Mlčadić uzdrhta. Starica mu je isto rekla, ali mu ništa za to nije naplatila.

 – Da bi stigao tamo, moraćeš da pratiš znakove. Bog je na svetu obeležio put kojim svaki čovek treba da ide. Treba samo pročitati ono što je on za tebe napisao.

 Pre nego što je mladić uspeo išta da kaže, jedna leptirica poče da leti između njega i starca. Setio se svog dede; kada je bio dete, deda mu je rekao da su leptirice znak sreće. Kao i zrikavci, cvrčci, mali sivi gušteri i detelina s četiri lista.

 – Tako je – reče starac, koji je umeo da čita njegove misli. – Upravo tako kako te je učio tvoj deda. To su znaci.

 Zatim je starac raširio ogrtač koji mu je pokrivao grudi. Prizor je zadivio mladića. Setio se sjaja koji je primetio prethodnog dana. Starac je imao grudnjak od masivnog zlata ukrašen dragim kamenjem.

 On je zaista bio kralj. Sigurno se tako prerušavao da bi izbegao razbojnike.

 – Uzmi – reče starac, vadeći iz zlatnog grudnjaka jedan beli i jedan crni kamen. – Zovu se Urim i Tumim. Crni znači „da“, a beli znači „ne“. Poslužiće ti kada ne uspeš da prepoznaš znakove. Ali uvek moraš da postaviš konkretno pitanje.

 Ali, uopšte uzevši, nastoj da sam donosiš odluke. Blago se nalazi kod Piramida i ti si to već znao; ali morao si da daš šest ovaca da bih ti ja pomogao da doneseš odluku.

 Mladić je stavio kamenčiće u bisage. Ubuduće će sam donositi odluke.

 – Ne zaboravi da je sve samo jedna celina. Ne zaboravi na jezik znakova. A, naročito, ne zaboravi da ideš do kraja svoje Lične Legende.

 Ipak, da ti prethodno ispričam jednu malu priču.

 Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči Tajnu Sreće. Mladić je punih četrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok nije stigao do jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je živeo Mudrac kojeg je mladić tražio.

 Umesto da naiđe na svetog čoveka, naš junak je, međutim, ušao u jednu salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najukusnijih jela iz tog kraja sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladić je morao da sačeka dva sata dok je došao red na njega.

 Mudrac je pažljivo saslušao razloge mladićeve posete, ali mu reče da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to Tajna Sreće. Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati i da se vrati kroz dva sata.

 – U međuvremenu bih te nešto zamolio – dodade Mudrac, pružajući mladiću kašičicu za čaj u koju je kanuo dve kapi ulja. – Dok budeš hodao, nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.

 Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate stalno motreći na kašičicu. Posle dva sata vratio se pred Mudraca.

 – Dakle – upita Mudrac – jesi li video persijske ćilime u mojoj trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveći Majstor među baštovanima punih deset godina uređivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u mojoj biblioteci?

 Mladić je posramljeno priznao da nije video ništa. Njegova jedina briga bila je da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.

 – Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta – reče Mudrac. – Ne možeš imati poverenja u čoveka ukoliko ne poznaješ njegov dom.

 Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju palatom, ovog puta obraćajući pažnju na sva umetnička dela koja su visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine, primetio nežne cvetove i ukus s kojim je svako umetničko delo postavljeno na pravo mesto. Vrativši se kod Mudraca, potanko mu je prepričao sve što je video.

 – Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? – upita Mudrac.

 Pogledavši u kašičicu, mladić primeti da ih je prosuo.

 – Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam – reče Najmudriji od Mudrih. – Tajna sreće sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovoga sveta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dve kapi ulja u kašičici.

 Mladić je ćutao. Shvatio je priču starog kralja. Pastir voli da putuje, ali nikad ne zaboravlja svoje ovce.

 Starac pogleda u mladića i sklopljenih ruku napravi nekoliko čudnih pokreta iznad njegove glave. Zatim pokupi ovce i ode svojim putem.

                                                                     *     *     *

 Iznad malog grada Tarife postoji jedna stara mavarska tvrđava i ko sedne na njene zidine može da vidi jedan trg, jednog prodavca kokica i jedno parče Afrike. Melkisedek, kralj Salema, seo je na zidine tvrđave tog popodneva i osetio vetar Levanta na licu. Ovce su nervozno skakutale pored njega, plašeći se novog gospodara i uzbuđene zbog tolikih promena. Njima je jedino bilo stalo do hrane i vode.

 Melkisedek je posmatrao mali brod koji je isplovljavao iz luke. Nikada više neće videti onog mladića, kao što nije video ni Avrama, pošto mu je naplatio desetak. Međutim, sve je to bilo njegovo delo.

 Bogovi ne treba da imaju želje, jer bogovi nemaju Ličnu Legendu. Ipak, kralj Salema je u dnu duše poželeo da mladić uspe.

 „Šteta što će mi brzo zaboraviti ime“, pomisli. „Trebalo je da mu ga ponovim više puta. Tako, kada bi pričao o meni, rekao bi da sam ja Melkisedek, kralj Salema.“

 Zatim je digao pogled prema nebu, pomalo se kajući: „Znam da je to taština nad taštinama, kako Ti reče, Gospode. Ali jedan stari kralj ponekad može da bude ponosan sam na sebe.“

Odlomak iz knjige „Alhemičar“ (Paulo Coelho „O alquimista“), izdanje Paideia, 1997.

Prekucano iz „Prvog dela“.

Oskar Vajld „Misli Aforizmi Parabole“

O RAZMIŠLJANJU I MIŠLJENJU

Lakše mi je podneti brutalnu silu, nego brutalno razmišljanje.

Mudrost dolazi kako mladost prolazi.

Čovek koji ne misli svojom glavom, ne misli uopšte. Užasno je sebično misliti da bi svi ljudi trebali da misle – isto.

Argumenti su vrlo neprijatni za pristojna društva gde svi imaju isto mišljenje.

Svi koji dopuste da ih uvere argumentima, nerazumne su osobe.

Razmišljanje je samo po sebi forma preterivanja koja remeti skladan izraz lica. Čim čovek počne da razmišlja, sav se izobliči, nabora, namršti se ili čini nešto slično, isto tako užasno.

Previše razmišljanja o tome šta je dobro, a šta loše u ponašanju, može prouzrokovati zaostajanje u duhovnom razvoju.

Svako razmišljanje je nemoralno i u suštini destruktivno. Svako razmišljanje završava loše po predmet razmišljanja.

I dok je razmišljanje u starim civilizacijama smatrano jednim od najčasnijih zanimanja, danas je to smrtni greh zbog kojeg čovek može završiti i u zatvoru.

Razmišljanje je jedna od najnezdravijih stvari na svetu, od koje ljudi umiru baš kao i od svake druge bolesti. Na sreću, ovde u Engleskoj to nije zarazna bolest. Tako izgleda da je za naše dobro zdravstveno stanje zaslužna – naša glupost.

Ljudi koji misle ne bi trebalo da imaju ništa sa ljudima od akcije.

Sirovu snagu još i mogu razumeti, ali sirov um mi je potpuno nerazumljiv.

Varvari imaju skoro isti pogled na svet kao i civilizovani ljudi, samo što su u nekim stvarima osetno – napredniji.

O ljudima imamo dobro mišljenje samo zato što brinemo za sebe. Bankara poštujemo jer bi nam mogao pozajmiti novac, a lopova jer bi nam ga mogao ukrasti.

Ideja koja nije rizična uopšte ne zaslužuje da se nazove idejom.

Vrednost neke ideje nema ništa sa iskrenošću onoga kojio je na tu ideju došao.

Priznajem, sanjar sam. Sanjari su ljudi koji svoj put nalaze samo pri mesečini, a što zoru vide pre ostalih – to im je kazna.

Doslednost je poslednje uporište ljudi bez mašte.

Najlakše zaspim kada se prisetim svih svojih mana.

Pravi cinik nikada ne iznosi sve na videlo.

Samo se razum može poboljšati i oplemeniti.

Jedino o stvarima koje nas uopšte ne zanimaju možemo imati nepristrasno mišljenje. Doduše, baš zato takvo mišljenje i nije ni od kakve koristi.

Ono što nam izgleda kao neprijatno iskušenje, često zna biti zamaskirana sreća.

Ne razumem ljude koji jure punom brzinom. Misle li da su zbog toga više vredni? Pa svaka budala može kupiti kartu za brzi voz, koji juri i brže, ali će i dalje ostati – budala.

Ozbiljnost je najbolja poza za – glupake.

Samo glupaci dobro poznaju – sebe.

Oni koji tvrde da postoji razlika između duše i tela nemaju ni jedno.

Naše pamćenje nam služi kao pokretni dnevnik koji uvek nosimo sa sobom.

Ništa ne leči dušu kao osećanja, baš kao što jedino duša može zalečiti osećanja.

Delovanje je ograničeno i uslovno. Neograničeni i bezuslovni su snovi i maštanja.

Kada sa nekim podelite radost, povećali ste ukupnu radost i veselje na svetu. Nasuprot tome, kada sa nekim podelite bol, ne umanjujete količinu jada i boli. Možda nekome olakšate bol, ali bol i jad i dalje ostaju.

O RAZGOVARANJU I OGOVARANJU

Pametni ne bi trebalo da slušaju, a glupi ne bi trebalo da govore.

Kada ljudi govore o drugima, obično su dosadni, ali su zato skoro uvek zanimljivi kada govore o sebi.

Postoje stvari koje treba reći, ali često se kažu pogrešnim ljudima u pogrešno vreme.

Užasno je kako ljudi jedni drugima iza leđa govore stvari koje su potpuno – istinite.

Trač je baš zgodna stvar! Pa gotovo cela istorija je običan trač. Kada se neki šarmantni trač upropasti moralisanjem, dobija se skandal.

Radije raspravljam o skandalima u toplom i udobnom salonu, nego o zaverama u mračnom podrumu.

Samo je jedna situacija gora od one kada vas svi ogovaraju – kada vas uopšte ne ogovaraju.

Obožavam da slušam o skandalima drugih ljudi, a moji me ne zanimaju. O njima sve znam i dosadni su mi.

Ne želim da čujem zašto i kako me ogovaraju. Od toga mi raste taština i postajem uobražen.

Kada mi ljudi kažu da sam u pravu, obično pomislim da sam pogrešio.

Mrzim ljude koji vole da pričaju o sebi umesto – o meni.

Ako sam, možda, već nekoliko puta i rekao istu stvar – objašnjenje će, verujte, svaki put biti drugačije.

Volim sam da vodim celokupan razgovor. Tako štedim vreme, a sprečavam protivargumente.

Ne volim nikakve argumente. Uvek su vulgarni, a često i – uverljivi.

Volim da govorim zidu – jedino mi on nikada ne protivreči.

Obično govorim ono što mislim. To mi je velika greška jer sam obično pogrešno shvaćen.

Neki ljudi zaista nisu za konverzaciju. Ne mislim reći da ne žele govoriti – jer govore sve vreme – ali ništa ne kažu.

Ubistvo je greška u koju se ne smete upuštati. U stvari, nikada nemojte raditi stvari o kojima nećete smeti da pričate za večerom.

Neki ljudi toliko vole da pričaju da bi i sa mrtvacem započeli razgovor. Ako ih mrtvac i ne čuje – on je na gubitku. Takvi vole sebe da slušaju dok govore ili vole da povedu duže razgovore sa samim sobom. Ponekad su ti razgovori tako pametni, da ne razumeju ni reči od onoga što sebi govore.

Ponekad, ali samo ponekad, zaljubljeni u sopstveni govor mogu i razumeti nešto od onoga što govore, a i to tek onda ako se pažljivo slušaju.

Sve što ste danas izgovorili čini se preteranim i nemoralnim.. Baš vas je bilo zanimljivo slušati.

Danas svaki bolji govornik priču počinje od kraja, zatim ide na početak, a završava sa sredinom. To je ta nova pripovedačka metoda.

Čovek koji može da dominira večernjom zabavom u Londonu, može da dominira svetom.

Mnogo ljudi zna dobro da glumi, ali malo ih zna dobro da govori. To samo dokazuje da je konverzacija teža od glume.

Umeće konverzacije je dotaći se svega, ali ne zadržati se ni na čemu.

Visokoučena konverzacija rezultat je prenemaganja neznalica ili profesije intelektualno neangažovanih.

Odgovori ponekad i znaju da budu indiskretni, ali sama pitanja – nikad.

Uvek vredi truda postaviti pitanje – iako ne vredi truda na neka odgovarati.

Teže je o nečemu govoriti, nego to učiniti. Uostalom svako može nešto učiniti za istoriju, ali samo veliki ljudi mogu to i opisati.

Jedino pristojno opravdanje za svako postavljeno pitanje jeste – čista znatiželja.

Kada je u pitanju dobra i duhovita dosetka, onda nema – nedodirljivih.

Ima i takvih koji u životu nisu izrekli ni jednu zlobnu, a kamoli pametnu misao.

Samo intelektualno nezreli ljudi mogu učestvovati u raspravama.

Drago mi je da se konačno vidimo. Ima bar stotinu stvari koje Vam ne želim reći.

Dobro vaspitani osporavaju druge, a pametni – sami sebe.

O visokom društvu nikada ne treba govoriti loše. To rade samo oni koji u njega žele da uđu – a ne mogu.

Visoko društvo čine nevažni ljudi koji brbljaju o nevažnim stvarima.

Civilizovano društvo nije spremno da poveruje pričama koje štete ugledu bogatih i slavnih.

Vrednost telefona zavisi od vrednosti telefonom izrečenog.

Kada bi Engleze mogli naučiti kako da govore, a Irce kako da slušaju, bili bismo sasvim civilizovano društvo.

Najveća razlika između Engleza i Amerikanaca je u – jeziku.

Ništa ne izgleda tako nevino kao preterano brbljanje.

O PRIJATELJSTVU

Svako se može rastužiti zbog prijateljevog neuspeha, ali samo se pravi prijatelj može razveseliti zbog njegovog uspeha.

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, a neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja – sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.

Bolje je izgubiti najboljeg prijatelja nego najgoreg neprijatelja. Za sticanje prijatelja dovoljno je pokazati malo dobrodušnosti, ali zato sa čovekom koji nema neprijatelja nešto nije u redu.

Smeh je dobar za početak prijateljstva, a daleko je najbolji za njegov kraj.

Prijateljstvo između muškarca i žene je nemoguće. Može tu biti strasti, mržnje, obožavanja, ljubavi, ali ne i prijateljstva.

Neki bi ubili i najboljeg prijatelja ne bi li imali priliku da mu napišu epitaf.

Čemu prijatelj ako mu ne možete reći sve u lice.

O nekoj osobi može se prosuditi i na osnovu uticaja koji ima na prijatelje.

O svojim novim prijateljima volim da čujem i saznam sve, a o starima – ništa.

Odsutnost starih prijatelja primamo ravnodušno. Ali, i najkraća razdvojenost od osoba koje smo tek upoznali – nepodnošljiva je.

O toj ženi bez ijedne dobre osobine, jednoj od najpokvarenijih u gradu, mogu reći sve najgore. I još da ne zaboravim: to mi je i jedna od najboljih prijateljica.

Suština prijateljstva je velikodušnost.

Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj. Ko previše zna o prijateljima – ostaće bez njih.

Ne znam da li je Hari prvi udario Roberta ili je bilo obrnuto. Jedino znam da su bili veliki prijatelji.

Dosta mi je novih prijatelja do kraja života. U stvari, može poneki, ali tek kada – umrem.

O ISTINI

Kakav bi to bio užas za čoveka kad bi jednog dana shvatio da je celog života govorio – istinu!

Istina prestaje da bude istina kad u nju poveruje više od jedne osobe.

Mogu poverovati u bilo šta, ali samo ako je zaista neverovatno.

Da bismo prepoznali istinu, moramo se prisetiti milijardu neistina. Jer, gde još ima istine?

Ako i kažemo istinu, pre ili kasnije bićemo razotkriveni.

Ljudi olako govore o rođenom lažljivcu kao da se radi o rođenom pesniku. Istina, i jedno i drugo je umetnost, a još je Platon uočio međusobnu povezanost. I laganje i poezija zahtevaju naporan rad i potpunu posvećenost.

Istina je retko crno-bela, a nikad nije jednostavna. Život bi bio grozan, a moderna književnost ne bi postojala da nije tako.

Ne ginu ljudi samo radi istine – puno ih je stradalo i zbog laži.

Ljudi najviše lažu kad govore jasno i otvoreno. Kad pokušaju prikriti svoje prave namere, reći će pravu istinu.

Neki bi bili savršeni prijatelji kad ne bi uvek govorili istinu.

Ono u šta smo sto posto uvereni da je istina, najčešće je laž! To je zla kob vere i ljubavi.

Reč nepristojnost obično se odnosi na ponašanje nekih drugih i serviranje laži o nekim trećima.

Naši su očevi toliko u sve verovali da im je ta slepa vera potpuno iscrpila dalju sposobnost verovanja. Stoga su nam u nasleđe ostavili sumnju koje su se sami bojali.

U današnjem svetu ništa ljude ne veže i ne spaja tako dobro kao površnost. Ona ljude povezuje u jednu veliku srećnu porodicu.

Odlomak iz knjige „Misli Aforizmi Parabole“ (Oskar Vajld „Misli Aforizmi Parabole“), izdanje Feniks Libris, 2005.

Prekucano iz prvog dela knjige „Misli“ (O razmišljanju i mišljenju, O razgovaranju i ogovaranju, O prijateljstvu, O istini).