STRELA JE POLETELA
POGLAVLJE 3
„Da li znaš šta bi trebalo da uradimo?“
Džim se razvlačio na krevetu i gledao u tavanicu. Koristio je intonaciju koju su njegovi prijatelji dobro poznavali: zbunjujuću mešavinu prostačkog vica i maglovitog ruganja, koja je slušaoca ostavljala u nedoumici da li je ozbiljan ili samo nešto trtlja. Džim je ponekad koristio ovakav izgovor da prikrije svoja zlobna zadirkivanja. U drugim prilikama, kao sada sa svojim drugarom sa Državnog univerziteta Floride Semom Kilmenom, koji se pojavio u Los Anđelesu čim se nastava završila, upotrebljavao je ovaj ton da prikrije sopstvene nedoumice u vezi sa onim što će predložiti. Tako je smanjivao rizik. „Ne“, odgovorio je Sem. „Šta?“
„Treba da osnujemo rok grupu“, rekao je Džim, još uvek gledajući u tavanicu.
„Sranje, čoveče, ja nisam seo za bubnjeve sedam godina… a šta bi ti svirao?“
Džim se uspravio. „Ja ću pevati.“ Skoro da je otpevušio te reči. „Jaaa ćuu pčevaaatiii.“
Sem ga je nepoverljivo pogledao. „Umeš li da pevaš?“, pitao je on.
„Ne, jebote! Ne znam da pevam“, viknuo je on.
„Dobro onda, Džime, recimo da pokrenemo tu rok grupu i recimo da ti možeš da pevaš, a ne možeš, kako ćemo je nazvati?“
„Vrata!“ (The Doors) Postoji poznato. I postoji nepoznato. Ono što razdvaja to dvoje jesu vrata, a to je ono što ja želim da budem. Hooooću da buuuudem vraaaataaaa…“
———————–
Džim je bio još jedna anonimna lutalica sa dugom kosom, u farmerkama i majici. Neko vreme je živeo kod Denisa Džekojba u straćari pored zagađenog kanala, a onda se preselio u prazno potkrovlje jednog praznog skladišta. Prostor je osvetljavao svećom, a imao je laboratorijski Bunzenov plamenik, kojim je povremeno podgrevao jela iz konzerve, i ćebe da se ugreje. Retko je spavao ili jeo, osim što je gutao dobru „kiselinu“ koja je natapala malu zajednicu na plaži. I počeo je da piše, stvarajući u jednom blesku prosvetljenja više materijala za kratko vreme nego što će mu se to ikada ponovo dogoditi.
„Vidiš“, govorio je, „rađanje rokenrola poklopilo se sa mojom adolescencijom, kada sam postajao svestan. Bio je to pravi podsticaj, mada tada nisam mogao sebi da dopustim maštanje kako ću takve stvari ikada i sam raditi. Pretpostavljam da sam čitavo vreme podsvesno prikupljao sklonosti i hrabrost. Moja podsvest je pripremila čitavu stvar. Nisam razmišljao. To je bila samo misao koja je prošla kroz glavu. Čuo sam čitav koncert, sa bendom i pevanjem i publikom, velikom publikom. Prvih pet ili šest pesama koje sam napisao, kao da sam hvatao beleške na fantastičnom koncertu koji se odvijao u mojoj glavi.“
Iako stvari koje će se Džimu dogoditi nikako nisu bile unapred smišljene, on je bio svestan muzike što odzvanja u njegovom unutrašnjem uvu i preklinje da izađe pred svet.
„U stvari, mislim da mi je muzika prva dolazila u glavu, a onda sam smišljao reči koje bi išle uz melodiju i stvarale nekakav zvuk. Ja sam čuo to u svojoj glavi, a kako nisam umeo muzički da zapisujem, jedini način da zapamtim bio je da smislim neke reči. Mnogo puta ostao bih samo sa rečima jer ipak nisam mogao da se setim melodije.“
Zdravo, ja te volim,
Da li ćeš mi reći ime?
Zdravo, ja te volim,
Pusti da uskočim u tvoju igru.
Bila je 1965. godina, tri godine pre nego što će svet čuti pesmu „Hello I Love You“, a Džim je sedeo na pesku plaže u Venisu i gledao mladu, visoku, mršavu crnu devojku kako lagano klizi ka njemu.
Pločnik joj čuči pod nogama kao pas
što moli za nešto slatko. Da li se
nadaš da ćeš učiniti da vidi, blesane? Da li se
nadaš da ćeš iščeprkati taj prašnjavi dragulj?
Za pesmu „End of the Night“ on je nadahnuće pronašao u romanu Putovanje na kraj noći francuskog branioca nacista i nepopravljivog pesimiste Luja Ferdinanda Selina: „Kreni auto-putem sa kraja noći…“ Treća pesma „Soul Kitchen“, bila je posvećena malom restoranu Olivijas nedaleko od kolonade u Venisu, gde je Džim mogao dobiti veliki tanjir s rebarcima, pasuljem i projom za samo 85 centi, a šniclu za večeru za 1,25 dolara. Još jedna pesma, „My Eyes Have Seen You“ sadržala je opis raznih televizijskih antena koje je Džim mogao da vidi sa svog krova. „Zurim u grad pod televizijskim nebom…“
Koliko god da su nadahnuća za ove pesme bila očigledna, one nisu delovale uobičajeno. Čak i najjednostavnije među njima sadržale su neki zagonetan, vizionarski obrt, ritam, stih ili sliku koji bi strofama davali čudnu snagu. Kao kada je ubacio stih „Lica izgledaju ružno kada si sam“ u pesmu „People are Strange“. A u pesmi o restoranu Olivijas bila je ova strofa: “Tvoji prsti pletu brze minarete / Govore tajnim azbukama / Palim novu cigaretu / Učim da zaboravljam, učim da zaboravljam, učim da zaboravljam…“
Ova prva poetska dela ispaljena su s tamom koja je toliko privlačila Džima. Osećao se kao da je u velikoj meri i on deo te tame. Prizori smrti i ludila zastrašujuće su izražavani, kao pod prinudom. U jednoj od njih, koja će kasnije postati deo obimnijeg dela „Celebration of the Lizard“, Džim je napisao: „Jednom sam imao malu igru / Voleo sam da otpuzim nazad u svoj mozak / Mislim da znate tu igru, mislim / Mislim na igru zvanu ludilo.“ u „Moonlight drive“, inače prijatnoj ljubavnoj pesmi obilne slikovitosti, tako moćne da na čula deluje više poput slikarskog platna nego poezija, Džim je napisao iznenađujući kraj: „Hajdemo, mala, da se malo provozamo / Dole do obale okeana / Ako krenemo, baš ćemo se napiti / Mala, udavićemo se noćas / Idemo dole, dole, dole, dole…“
Kada je napisao sve te pesme, Džim je rekao: „Moram da ih otpevam.“ Prilika mu se ukazala u avgustu kada je sreo Reja Manzareka kako šeta Venis bičom.
„Hej, čoveče.“
„Hej, Reju, kako si?“
„Dobro. Mislio sam da si otišao u Njujork.“
„Ne. Ostao sam ovde. Živim sa Denisom povremeno. I pišem…“
„Pišeš? Š’a pišeš?“
„Oh, ništa posebno. Samo neke pesme.“
„Pesme?“, upitao je Rej. „Daj da čujem.“
Džim se spustio na pesak, a Rej je kleknuo pored njega. Džim je održavao ravnotežu rukama pored tela, stežući pesak kroz prste i zatvorivši čvrsto oči. Odabrao je prvu strofu „Moonlight drive“. Reči su izlazile polako i oprezno
Hajde da plivamo do meseca/a-ha
Hajde da se penjemo kroz plimu
Probijemo se u veče
Koje grad snovima sakriva…
Kad je završio, Rej je rekao: „To je jebeno najbolji tekst za pesmu koji sam ikada čuo. Hajde da napravimo rokenrol grupu i zaradimo milion dolara.“
„Baš tako“, uzvratio je Džim. „To mi je sve vreme bilo na pameti.“
———————–
Ubrzo pošto je upoznao Rejovu porodicu, braća Manzarek i Džim su probe premestili u zgradu iza Grejhaundove autobuske stanice u Santa Moniki, gde im se pridružio i novi bubnjar Džon Densmor (John Densmore), koga je Rej upoznao na časovima meditacije.
———————–
Jednog dana u oktobru fotografija Bilija Džejmsa se pojavila u časopisu za muzičke profesionalce koji su Rej i Džim čitali svake nedelje. Tridesettrogodišnji bivši glumac, Bili je u Njujorku vodio računa o odnosima sa javnošću za Boba Dilana kada je on potpisao ugovor sa kućom Kolumbija. Međutim, 1963. godine Bili je prešao u Kaliforniju da radi isti posao. Izvesno vreme imao je uspeha, što znači da je zadovoljavao sve uobičajene korporativne zahteve, ali je s vremenom počeo da preuzima životni stil samih muzičara. Na kraju je promena bila toliko korenita da Bili više nije mogao ni da razgovara sa starim prijateljima sa Istočne obale, kao ni sa skoro svim nadređenim službenicima u kompaniji Kolumbija. Tako je Biliju dodeljena nova uloiga: „urednik za pronalaženje novih talenata i njihov razvoj“, što je bilo dovoljno nejasno da se uklopi u ustaljene korporativne šeme. Što se njega tiče, ovo zvanje je predstavljalo podsticaj da pronjuška za stvarima koje bi mu se dopale.
Džim i Rej su se zagledali u fotografiju. Bili je nosio bradu.
„Možda je u fazonu“, rekao je Rej.
Kada se Bili vratio sa ručka, video je da ga u hodniku, pored aparata sa vodom ispred njegove kancelarije, čekaju Džim, Rej, Doroti i Džon. Odsutno je klimnuo glavom, pozvao društvo da uđe, prihvatio njihovu ploču sa demo-snimcima i saslušao priču za koju je odmah znao da su je izgovorili mnogo puta. Dva dana kasnije Bilijeva sekretarica je dobila Džima telefonom. Rekla mu je da Bili želi da ih vidi u svojoj kancelariji čim im bude zgodno.
„Rekao sam im da bih mogao da budem producent njihovih snimaka kada bih hteo. Osetio sam talenat koji imaju, ali nisam bio siguran da sam u stanju da ga izvučem iz njih u studiju“, seća se Bili. „Znao sam da moram da zainteresujem nekog od drugih producenata Kolumbije. Predvideo sam da tu može nastati problem. Ugovor koji bih mogao da im ponudim bio bi na pet i po godina, sa probnim periodom od šest meseci tokom koga se diskografska kuća obavezuje da snimi najmanje četiri pesme i objavi najmanje dve. Nisam želeo da budu vezani ugovorom za nas više od šest meseci a da se ništa ne dogodi.“
Džim nije mogao da veruje. Kolumbija, Dilanova kuća!
Uprkos ovakvom ohrabrenju, bend je počeo da se raspada. Jedan od Rejove braće napustio je grupu, a drugi je zamenjen. Zamena je bio Robi Kriger (Robbie Kreiger), gitarista koji je pohađao kurs meditacije sa Rejom i Džonom.
———————–
Ništa se nije dogodilo sa kompanijom Kolumbija. Ugovor je potpisan i napravljena je večera u tu čast kod Robijeve kuće, ali posle toga – ništa. Bili Džejms nije nalazio mogućnosti da zainteresuje producente zaposlene u firmi. Dorsi su nastavili sa probama, povremeno svirali po žurkama i odlazili na svaku moguću audiciju.
———————–
Najvažnija stvar za Dorse bilo je sve snažnije ubeđenje u sopstvenu „jedinstvenost“. Posle svakodnevnih proba, a sada i javnih nastupa, trojica muzičara i pevač prisno su upoznali međusobnu muzikalnost i postajali su zaista dobri. Rejove znalačke orgulje, pomalo nalik crkvenom Flaš Gordonu; Džonova džezirana svirka na bubnjevima koja je savršeno potcrtavala Džimove tekstove; Robijevo vešto, naizgled improvizovano, bluzersko ili flamenko probiranje po žicama; Džimov malo promukli, neujednačeni, ali senzualni tenor/bariton – sve je to zajedno činilo stil koji su prvobitni demo-snimci tek nagoveštavali. Veći deo nastupa Džim je još uvek provodio leđa okrenutih publici, licem prema ostalima u bendu, zauzimajući stav kao na probama, gde su se okretali na unutra, „kako bismo usmeravali svoje energije jedan ka drugom“, objašnjavao je Rej. Rej kaže da su Dorsi pomoću LSD-a razvili „zajednički um.“ Većina muzičara koji izvesno vreme sviraju zajedno i uživaju međusobno poštovanje oseća izvesnu vrstu bliskosti kakvu nemuzičari i nepevači ne mogu da shvate. „Da“, priznaje Rej, „ima i toga. Ali postojala je i nekakva neobična snaga.“
Oni su napravili i neobičan poslovni dogovor po kome će se sve deliti ravnopravno. Džim je pisao skoro sve pesme, ali kada ih snime, rekao je da će kao autori biti navedeni svi članovi Dorsa, a tantijeme i svi ostali prihodi deliće se jednako na četiri dela. Sve stvaralačke odluke donosiće se jednoglasno, a nikako nadglasavanjem.
Džim je počeo drogu da donosi na scenu ponekad u sebi (raširene zenice, moć opažanja iskrivljena i pojačana, a ličnost rasturena), a ponekad u džepovima (vadio je tubicu amil-nitrata čim Rej počne da svira solo i ušmrkavao).
POGLAVLJE 4
Kada je postalo jasno da će Dorsi ostati izvesno vreme u Viskiju (prestali su ozbiljno da shvataju otkaze već posle prve dve nedelje), sva četvorica su se preselili. Džon i Robi najzad su napustili roditelje kako bi delili mali prostor u Lorel kenjonu i pokušavali da pronađu druge poslove za bend. Rej i Doroti su uzeli stan na plaži koji je imao samo jednu, skoro dvadeset metara dugačku sobu savršenu za probe. Džim se uselio kod Roni Haren, u mali stan sa stanarinom od 75 dolara mesečno, nekoliko blokova zgrada daleko od Viskija, gde su ona i Džim počeli da razgovaraju o nacrtu ugovora za nešto što je zvala „promotivni menadžment.“ Roni je takođe počela da poziva predstavnike diskografskih kuća kako bi videli, po njenim rečima, „američke Rolingstounse“. Vrlo mali broj se zaista odazvao. Producentu Bič bojsa Niku Venetu uopšte se nisu dopali. Lu Adler, koji je već radio sa Mamas end papas, nije bio zainteresovan, kao ni kada su mu Džim i Rej doneli demo-snimke nekoliko meseci ranije. Neki od članova Rolingstounsa su navratili kada su bili u gradu. Ni oni nisu bili oduševljeni. Kao ni Džek Holzman, tridesetšestogodišnji zaluđenik za elektroniku i producent folk muzike, tada osnivač i predsednik kompanije Elektra. Elektra je bila mala diskografska kuća, tek u svom prvom prodoru na rokersko tržište sa sastavom Lav. Napuštajući Viski posle prve posete, u junu, Džek je izjavio: „Ova grupa nema ’ono nešto’.“
Holzmana su nagovorili da pogleda Dorse još jednom. Naravno, to je uradila Roni, ali i Artur Li, vođa grupe Lav. Tako se on vratio i odlučio da ipak postoji „nešto“ privlačno u Rejovom sviranju orgulja. Kada je došao i četvrti put, uhvatio je sebe kako pravi neočekivan korak i nudi Dorsima ugovor. Želeo je da ih veže na jednu godinu, sa mogućnošću za još dve, ili dok ne isporuče šest albuma. Šta god od ovoga duže potraje. Zauzvrat, Dorsi će dobiti 2.500 dolara kao predujam za buduće tantijeme koje će iznositi 5 procenata od veleprodajne cene.
Naglasak Holzmanove ponude bio je na dve najočiglednije karakteristike kompanije Elektra: poštenju i veličini.
———————–
U to vreme Dorsi su već počeli da pune Viski svojim posvećenim obožavaocima. Jedne večeri Džim se nije pojavio za prvi blok, pa su Rej, Džon i Robi svirali bez njega, a Rej je pevao sve stvari. Robi je u pauzi otišao u garderobu, a Rej i Džon su požurili do kluba Tropikana, nadajući se da će naći Džima.
Za desetak minuta vožnje Rej i Džon su pričali o Džimu i drogama. Džon je bio vidno uznemiren, gotovo besan. Rej je bio smireniji. „Samo ti se čini da Džim uzima previše droga, jer si ti toliko smanjio“, rekao je on.
„Stvarno? E pa, ja nikada nisam uzeo „kiselinu“ više nego jednom nedeljno“, rekao je Džon, „a Džim je na tome najmanje svaki dan.“
Parkirali su auto u blizini Džimove sobe.
Džon priznaje da nikada nije sasvim razumeo Džima. „On se zaista trudio da bude izvan sebe, potpuno i do kraja, što je dalje moguće, svakoga puta. Otkriti! Nikada nisam to sasvim razumeo jer sam se bavio indijskom stranom metafizike, svetlom stranom, ako baš hoćete. On je uvek bio na Ničeu i čitavom „šta sve ovo znači“ egzistencijalističkom istraživanju.“
Rej je udahnuo prelazeći preko parkinga u pravcu sobice koju je Džim iznajmljivao za osam dolara po danu. Mrmljao je stihove pesme: „Probijamo se na drugu stranu…“
Džon i Rej su prišli vratima. Kucali su. Nije bilo odgovora, ali učinilo im se da su čuli nekakvo kretanje. „Džime! Daj, to smo mi, Rej i Džon.“ Džim je najzad otvorio vrata.
Gledao ih je zabezeknuto. „Deset hiljadarki“, bilo je sve što je rekao.
Rej se nasmejao. Nije verovao da je to moguće. Normalna doza LSD-a bila je od 350 do 500. „Hajde da vidimo šta će se dogoditi. Već si propustio prvi blok. Hajde da Tanziniju pružimo nešto nezaboravno.“
Džim se vratio u sobu vrteći glavom. „Ne, čoveče, ne. Evo…“ Otvorio je fioku u ormanu. „Evo, uzmite ovo.“ Džim je zgrabio dve pune šake malih ljubičastih pipeta sa LSD kiselinom, nudeći ih Džonu i Reju. Rej je primetio u fioci i kocku trave. Puno kilo.
Drugi blok svirke bio je u rasulu, ali kada su se Dorsi spremali za završnih četrdeset minuta, Džim je delovao prilično sabrano. „Sviramo „The End“u ovom bloku“, rekao je on klimajući glavom kao zaokupljen svojim mislima.
Pesma „The End“ je bila najupečatljivije delo grupe Dors (ili će to barem postati posle ovog izvođenja). Ona je predstavljala otelotvorenje rok teatra čak više nego „When the Music’s Over“. Otpočinjući kao jednostavna pesma opraštanja u dve strofe, ona se u međuvremenu proširila na dvanaest minuta, a Džim je ubacivao ili uklanjao nove delove poezije kod svakog izvođenja. Ove večeri Džim je spremio novo iznenađenje.
———————–
Džim se vukao prema sceni sklopljenih očiju i spuštene glave. Gledao je kako Džon, Robi i Rej zauzimaju mesta, a onda im se pridružio premeštajući se na stranu bliže Rejovim orguljama. Čuli su se nepovezani zvuci zagrevanja, posle kojih je usledila tišina. Džim i muzičari ostali su u mraku.
Podijum za igru se umirio.
Džim se okačio o stalak za mikrofon kao da je košulja, glave zavaljene unazad, zatvorenih očiju. Jednom rukom držao je mikrofon, a drugom pokrivao uvo. Posadio je jednu nogu u čizmi na osnovu stalka za mikrofon i otpočeo svoju žalobnu recitaciju.
Ovo je kraj, prelepi prijatelju,
Ovo je kraj, moj jedini prijatelju,
Kraj naših razrađenih planova,
Kraj svega što stoji, kraj.
Nema sigurnosti ili iznenađenja, kraj.
Nikada više neću ponovo pogledati tvoje oči
Možeš li da zamisliš šta će biti,
Tako nesputani i slobodni
Očajnički željni ruke nekog stranca u
Očajnoj zemlji.
Muzička pratnja bila je hipnotička, koliko i Džimov tužni, preteći glas. Bili su tu otkucaji Rejovih orgulja, nenadani izlivi Džonovih bubnjeva i izleti Robijeve gitare u stilu indijskog sitara.
Izgubljeni u rimskom bespuću bola
A sva deca su poludela
Iščekujući letnju kišu… jeeeeeejeeee
Džim je pažljivo izgovarao reči. Zastajkivao je između slogova, kao i kad govori, ostavljajući utisak da reči i fraze bira oprezno poput hirurga sa skalpelom u rukama. U njegovom izvođenju i muzici osećalo se suzdržavanje, upozorenje, predviđanje, strah.
———————–
Džim je zaškiljio, kao da priviruje ka publici, a onda ponovo zatvorio oči dok su sablasni zvuci ostale trojice Dorsa stvarali tajnovitu pozadinu.
Džim je otvorio oči. Skinuo je mikrofon sa stalka i zagledao se u publiku, ukopao nogama i izgovorio dvanaest stihova koji su zaokruživali konačnu verziju pesme i, za kraće vreme nego što je potrebno da se ispriča priča, lansirali Džima u savremenu pop mitologiju.
———————–
Prve nedelje januara 1967. objavljeni su album nazvan „The Doors“ i singl sa pesmom „Break on Through“. Bilbord sa njihovim licima i porukom: DORSI se probijaju sa uzbudljivim albumom“ postao je prvi rokerski reklamni pano na Sanset stripu, a grupa se uputila u San Francisko i dvoranu Filmor, koju je vodio Bil Grejam. Bili su treći po važnosti, a nastupali su iza grupa Jang raskals (Young Rascals) i Sopvid kamel (Sopwith Camel). Honorar od 350 dolara bio je minimalan, ali radilo se o najboljem američkom mestu za svirku.
———————–
„Čoveče, treba da vidite pisma“, rekao je Džon ostalima nedelju dana kasnije, pošto su se vratili u Los Anđeles. „Dejv Dajmond je odveo mene i Robija svojoj kući i tamo je stajala ogromna gomila pošte.“
„Svi žele da čuju „Light my Fire“, dodao je Robi. „Dejv kaže da smo ludi ako nam to ne bude naredni singl“.
„Rudnik dijamanata Dejmond Dejva“ bila je jedna od glavnih rok emisija na radiju u Los Anđelesu i jedna od nekoliko koje su puštale ovu pesmu.
POGLAVLJE 5
———————–
Koliko god da je Džim saosećao sa svojim mladim obožavaocima, on je ipak ostajao različit u mnogim osnovnim stvarima. Za razliku od uobičajenog „hipika“, Džim je astrologiju smatrao lažnom naukom, odbacivao je zamisao o potpuno integrisanoj ličnosti i izražavao odbojnost prema vegetarijanstvu zbog religiozne strasti koja je često pratila zalaganje za ovaj način ishrane. Bila je to, po njemu, neka vrsta dogme, a njemu je to bilo nepotrebno.
Džima su njegovo obrazovanje, inteligencija i poreklo još više udaljavali od mnogih obožavalaca. Fakultetski diplomac, a ne neko ko je napustio školu, strastveni čitač širokog ukusa, on se teško uklapao u sliku Maršala Mekluana o nelinearnom, postlinearnom, plemenskom čoveku. Svidelo se to njemu ili ne, Džim je bio izdanak južnjačke porodice iz više srednje klase; šarmantan, okrenut jasnim ciljevima i na mnogo načina politički konzervativan. Na primer, on je s visine gledao na većinu korisnika socijalne pomoći sa sličnim prezirom kao na dugokose prosjake koje kritikuje u pesmi „Five to One“.
Drugo seme razdora između Džima i njegove publike bio je zaokret od psihoaktivnih supstanci prema alkoholu. Njegova pijančenja sada su počela da dosežu epske razmere.
Ešer Dan je imao teoriju: ako bi on i Džim izašli i napili se noć pre koncerta, Džim bi svoj poriv izbacio iz sistema i ostao relativno trezan pred nastup. Teorija se pokazala beskorisnom jedne noći u novembru kada su Dorsi svirali u još jednoj dvorani Bila Grejema, Vinterlend u San Francisku. Džim je pijančio sa Ešom u hotelskom baru od tri sata popodne do osam uveče. Možda deset ili dvanaest pića. Tod Šifmen im se pridružio i naručio još jednu turu pre nego što će ih uterati u automobil za vožnju duž Avenije Filmor, tokom koje je Džim začinio noć psovkama.
„Misliš da će moći da nastupi?“, pitao je Tod.
„Naravno“, odgovorio je Ešer Dan. „Kada je ovako pijan, on pruža bolju predstavu.“
Ovo je bilo samo delimično tačno: Džim je pijan često imao svoje najbolje nastupe. Međutim, u takvom stanju ponekad je imao i najgore nastupe.
Limuzina se zaustavila. Pojavio se Bil Grejam. „Gde ste, jebote, bili?“, urlao je on.
„Tu smo, Bile“, rekao je Ešer, očigledno pijan koliko i Džim. „Nismo zakasnili na koncert.“
Grejam je zaledio lice i povikao: „U ugovoru piše da je grupa trebalo da bude ovde pre sat vremena. To znači sva četiri člana benda! Uključujući i Džima Morisona!“ Grejam je upro prstom u Džimovom pravcu. „Pijan je, zar ne?“
Od trenutka kada se Džim popeo na binu, nastao je haos. Masa je bila ushićena, ispunjena obožavanjem i naduvana. Džim je jurcao unaokolo izluđujući čoveka koji je na balkonu upravljao „topom“ – reflektorom.
On se bacio do ivice visoke bine, teturajući se iznad svetlosne opreme smeštene u prostoru ispred, vitlajući, kao kauboj lasom, mikrofonom iznad glava publike. Njihova tela gužvala su se ispred scene.
Bil Grejam se sjurio u salu iz svoje kancelarije na spratu, probijajući se kroz gomilu. On je mahao rukama pokušavajući da zaokupi Džimovu pažnju. Džim je nastavio da vitla mikrofonom. Oči su mu bile zatvorene, a muzika je odvaljivala. Najzad, on je pustio mikrofon koji je poput metka doleteo do Grejama, udario ga u čelo i oborio na zemlju.
Kasnije, u garderobi, Džim je izazivao Ešera da ga udari, što je ovaj i uradio izvalivši ga na pod.
U novembru su Dorsi preplavili novinarnice tekstovima u kremu „A liste“: Njuzvik, Tajm, Njujork tajms i Vog. Nisu to bila obična pominjanja ili laskave kritike albuma. Vrhovi novinarske hijerarhije istraživali su i pokušavali da definišu Dorse.
Šestog novembra u Njuzviku je pisalo: „Pokretna vrata su se otvorila: hladni čelik, čudni zvuci, svet Noći veštica i zabranjeno voće.“ Petnaestog novembra Vog je upotrebio Džimovu sliku (razgolićenih grudi, sa indijanskom ogrlicom oko vrata) da ilustruje članak jednog profesora istorije umestnosti koji je običnoj Americi saopštavao da Džim „razume ljude. Njegove pesme su jezive, prepune neke frojdovske simbolike, poetične, ali ne na lep način, ispunjene nagoveštajima seksa, smrti, uzvišenosti… Džim Morison piše kao da nam se Edgar Alan Po vratio kao hipik.“ Dvadesetog novembra Tajm je upotrebio Džimov citat iz biografije koji je delila kompanija Elektra: „Zanima me sve što je vezano za pobunu, nered, haos“, da bi onda opisivali muziku kao potragu koja „Dorse vodi ne samo pored tako prepoznatljivih znamenitosti mladalačke odiseje kao što su otuđenost ili seks, već i do simboličnih prostora podsvesti – jezivih noćnih svetova ispunjenih pulsirajućim ritmovima, drhtavim metalnim zvucima, uznemirujućim slikama.“ Fotografija uz tekst, snimljena iza scene, pokazivala je Džima u crnoj koži, klonulog kao da je drogiran, a njegovo lice jedino je skriveno od kamere.
POGLAVLJE 6
———————–
Za stotine ili hiljade, možda i milione svojih obožavalaca, Džim je predstavljao dobrodošlog buntovnika, seksualnog partnera iz mašte, romantično ludog Kralja Guštera. Za američku provinciju on je bio javna pretnja, razvratan i nadmen. To je bila njegova apokaliptična strana.
Privatno, među prijateljima, Džim je iskazivao urođenu nevinost upotpunjenu istinski stidljivim ponašanjem i tihim govorom. Ipak, po sopstvenom priznanju, privlačile su ga krajnosti: „Mislim da su značajne samo najviše i najniže tačke. Sve između njih je… pa, u sredini. Ja želim slobodu da isprobam sve. Pretpostavljam da bih želeo sve da iskusim bar jedan put,“ On je umeo da bude izuzetno pristojan, uljudan, čak da deluje vrlo obrazovano. Opet, u drugim prilikama ponašao se odvratno ili, kako je voleo da kaže, „primitivno“.
Više od svega, Džim Morison je bio harizmatičan.
Sa svojim prijateljima on je mogao da bude smirujuće uglađen, skoro pun poštovanja. Džek Holzman kaže: „Po pravilu je izbegavao da nekoga ko mu se dopada povredi nečim što bi rekao. Mislim da je uvek tražio način da se složi sa tobom, kao što Japanci nikada neće reći ’ne’, već ’da, ali’…“ U razgovorima za novine Džim je redovno na stavove s kojima se ne slaže odgovarao: „Shvatam šta hoćeš da kažeš, ali možda…“ Na sličan način, on je pokazivao saosećajnost prema nekima od obožavalaca. Na primer, u Filadelfiji se pobrinuo da dvoje tinejdžera koje su prijatelji ispalili dobiju sobu u hotelu. U Njujorku je posle koncerta dugo tešio povređenu obožavateljku. Jednom je skinuo jaknu i ponudio je klincu kog je primetio kako drhti na uglu ulice po pljusku. Džek kaže: „Njegovo vaspitanje iskazivalo se više nego što bi on želeo da ljudi primete.“ Imao je savršene manire kada je hteo, i umeo je izuzetno dobro da vodi razgovore.
———————–
Međutim, kao što je govoreći o Merilin Monro napisala kritičarka Dajana Triling, slava ume da podeli loše karte zvezdama, pre ili kasnije. Ona je to nazivala „zakonom negativne nadoknade“. Džim je svoje loše karte pokazao u junu, na zakazanom sastanku grupe Dors.
On je parkirao svoj auto, šelbi GT kobru (vozio je isključivo američke automobile) na parkingu toples bara pored sedišta Dorsa u zapadnom Holivudu. Primetio je da je prostorija za probe u prizemlju prazna, pa se polako popeo spoljnim stepenicama i gurnuo vrata na spratu.
U prvoj sobi nalazila su se tri ili četiri obična pisaća stola, jedan kauč, gramofon, aparat za kafu i opšti nered pisama obožavalaca, časopisa, novina i LP ploča. U jednom uglu nalazilo se malo kupatilo sa tuš-kabinom. Na zidovima kancelarije stajale su zlatne ploče Dorsa, kojih je sada bilo četiri.
Džim je tiho prešao do svog stola u zadnjem uglu, ne obraćajući se prisutnima: sekretarici, Bilu Sidonsu i članovima grupe. Bacio je pogled na najčudnija i najzanimljivija pristigla pisma obožavalaca (odvajana su svakodnevno na njegov zahtev), a onda izvukao ohlađen hamburger iz papirne vrećice i zagrizao ga. Žvakao je polako, jednako kao što je polako govorio i kretao se. Posle minut ili dva pogledao je ostale i rekao da napušta grupu.
„Šta!“ Svi su se okrenuli.
„Ja, ovaj, odlazim“, rekao je Džim.
Svi su istovremeno progovorili. Najzad, usledila je tišina i Bil je pitao: „Zašto?“
„To više nije oni što bih hteo da radim. Bilo je nekada, ali sada više nije.“
Dorsi su imali svoju stalnu politiku: ako se oko nečega svi ne slože (koncerta, pesme, bilo čega), onda se to i ne radi. Vladalo se jednoglasnim odlukama. Džim je imao samo jedan od četiri glasa, ali ga nisu mogli ni nadglasati.
Preostali Dorsi i Bil Sidons brbljali su o tome kako je bend u zaletu, kako se ne zna kud bi mogli stići… imali su moć da urade bilo šta.
„To nije ono što bih ja želeo da radim“, ponovo je rekao Džim. Počeo je da pretura po gomili pošte obožavalaca koja je stajala pred njim, zagrizao još jedan zalogaj mesa i zemičke.
Rej je zakoračio napred i ozbiljno izgovorio, sa prizvukom panike u glasu: „Još šest meseci. Hajde da pokušamo još šest meseci.“
Nikada nije lako izaći iz zahuktalog voza, pa Džim nije uspeo da ostvari svoju pretnju. Dorsi su već bili usred proba za svoj najprestižniji nastup do tada, spektakl 5. jula u amfiteatru Holivud boul. Posle toga, na red je dolazio ogromni Singer boul u Njujorku. Uz nadolazeću evropsku turneju i istovremeno julsko objavljivanje trećeg albuma i novog singla (oba izdanja odmah su postala hitovi) stvoren je dovoljan zalet da nosi bend čitavu deceniju, pa i više.
Istovremeno se činilo kao da Dorsi pokušavaju da nadmaše sami sebe. Za koncert u Holivud boulu angažovali su još trojicu kamermana, ukupno petoricu, a za zvuk su razvukli pedeset dva pojačala, trideset metara preko scene, sa snagom od šezdeset hiljada vati samo za pevačko ozvučenje, dovoljno da prebaci Džimov glas daleko u brda Holivuda iza samog amfiteatra.
Nije bilo zaustavljanja u jurišu na uspeh. Uloga glavnih zvezda na koncertu u prostoru kakav je Holivud boul, postavljala je Dorse u istu ligu sa Bitlsima i učinila ih „američkim Rolingstounsima“. Kompanija Elektra dobila je unapred narudžbine za skoro pola miliona primeraka novog albuma. Posle samo deset nedelja prodato je 750.000 primeraka, što je album dovelo na sam vrh top liste. Singl sa pesmom „Hello, I Love You“ dostigao je prvo mesto liste singlova i postao njihova druga ploča na 45 obrtaja u milionskom tiražu.
STRELA JE U PADU
POGLAVLJE 8
Vrela, sparna, južnjačka noć.
Džimu su klecala kolena. Zatekao se s jednom rukom oslonjenom na ogromno crno pojačalo s kraja bine koja se prostirala desno od njega, dok je drugom rukom potezao veliku smeđu pivsku flašu i cirkao.Na licu je sada imao bradu koja je njegovom izgledu davala opakost Mefista. Tamnu košulju bez okovratnika nosio je preko crnih kožnih pantalona kako bi sakrio pivski stomačić. Džim je škiljio kroz zadimljeni prostor prema svojoj publici.
Bilo je nekoliko minuta pre jedanaest sati kada je sabio poslednji gutljaj piva. Dorsi su kasnili sa početkom više od sat vremena i publika je bila grozničavo uspaljena. Bio je to prvi nastup benda na Floridi (kao posledica pobede u glasanju za najpopularniju grupu među studentima Univerziteta Majamija), ali čak i najstrastveniji obožavaoci mogu postati napeti kada ih je previše ugurano u stari hidroavionski hangar, bez sedišta i bez ventilacije.
Rej, Robi i Džon krenuli su u mraku ka svojim instrumentima. Rej je zabrinuto bacio pogled na Džona, toliko ogorčenog Džimovim kašnjenjem da mu je stezanje palica gotovo prekinulo protok krvi u zglobovima. Rejov pogled je prešao na Robija, koji je odsutno njihao svoju gitaru, naizgled potpuno nesvestan potpune napetosti.
Iza scene, organizatori iz Majamija ljutito su se raspravljali sa Bilom Sidonsom i jednim od agenata Dorsa koji je doleteo iz Njujorka da „sredi stvari“. Sidons je poverovao organizatorima da će njihov najveći mogući prihod biti 42.000 dolara, pa se složio da prihvati fiksni honorar od 25.000 dolara za nastup umesto da ugovorom precizira uobičajenih 60 procenata od zarade na blagajni. Pošto je vratio potpisan ugovor, organizatori su uklonili stolice i prodali još sedam hiljada karata. Bil je bio uvređen i besan.
Džim se nagao preko miksete koja je stajala iza bubnjeva da zatraži od Vinsa Trenora još jedno pivo. Vinsov zvanični posao bio je da nadgleda postavljanje, rastavljanje i održavanje impresivnog zvučnog sistema grupe Dors. Nezvanično je imao i dužnost da Džimu dodaje piće. Međutim, ovoga puta, odmahnuo je glavom. Nema više piva, kako bi bilo da pređeš na kolu?
„Nemoj da uprskaš večeras“, tiho je rekao Vins. „Ovo nam je prvi put da dolazimo u Majami.“
Džim se okrenuo, došetao do ivice bine i podrignuo. Zureći u uskomešanu tamu, on je pitao da li neko ima nešto za piće. Neko mu je prišao sa flašom jeftinog vina.
Rej je doviknuo Džonu da počne sa „Break on Through“, pesmom kojom su Dorsi obično otvarali nastup. Svirali su uvod skoro deset minuta. Nije išlo. Džim nije ni slušao. Razgovarao je s klincima iz publike sa kojima je delio vino iz plastične čaše. Dorsi su utihnuli kada se Džim digao na noge i dograbio tanak mikrofon zlatne boje.
„Ja ne govorim o revoluciji!“
Glas mu je zvučao kao piskavi lavež, poklič kakvim se otpočinje recitovanje.
„Ja govorim o zabaviiiiii! Govorim o dobrom provodu ovog leta. Svi da dođete u Los Anđeles… svi dođite tamo. Ima da legnemo na pesak i umočimo prste u okean i da se dooobrooo provodimo. Da li ste spremni? Da li ste spreeeeemni? Da… li… steeee… Uuuuuuuuuu…Ahaaaaaauuuu sisaj… Aaaaaah sisaj…“
Bend je uleteo u uvod prepoznatljive pesme sa prvog albuma „Back Door Man“.
„Jače! Hajde, bende! Dajte to glasnije! Hajde! Jeeee. Jeeeee. Jaaaa s’m… čovek sa zadnjih vrata…“
Posle četiri stiha pesme, Džim se ponovo zaustavio i počeo da priča. Zvučao je kao da se izvinjava. Da li se obraćao Pameli koliko i masi pred sobom?
„Hej, slušajte“, vikao je, „Usamljen sam. Treba mi ljubavi, ljudi. Daj. Treba mi malo provoda. Hoću malo ljubavi, lju-ba-vi. Zar niko ne želi da me voli? Daj.“ Masa je uzdahnula.
„Trebaš mi. Toliko vas je mnogo tamo, a niko ne želi da me voli, hajde, srce. Treba mi, treba mi, trebaš mi, trebaš mi, trebaš mi. Hajde! Da! Volim te. Hajde. Niko ne želi da se popne ovde i da me voli, ha? Neka ti bude, bejbi. Baš šteta. Naći ću nekog drugog.“
Muzičari su se jedva čuli tokom dela njegovih molbi. Kada je Džim zastao, oni su počeli da sviraju „Five to One“ i on se uključio i otpevao prvu strofu prilično prisebno. Onda je otpočeo još jedan govor, podstaknut pohlepom organizatora koji su nagurali toliko mnogo ljudi zajedno, ali i nadahnut predstavom „Raj, odmah“.
„Svi ste vi gomila jebenih idiota!“ Publika je ponovo ispustila zajednički uzdah.
„Dopuštate da vam ljudi govore šta da radite! Dopuštate da vas gurkaju unaokolo. Koliko mislite da će to trajati? Koliko dugo ćete puštati da vas gurkaju? Koliko dugo? Možda vam se to dopada, možda volite da vam guraju glavu u govna…“
Džim ih je izazivao, baš kao što su glumci Živog teatra provocirali svoje gledaoce, pokušavajući da razbiju njihovu letargiju.
„Svi ste vi gomila robova!“, vikao je Džim. „Šta ćete uraditi u vezi s tim, šta ćete uraditi, šta ćete uraditi?“ Njegov glas se pretvorio u promukli urlik. Onda je nastavio sa pevanjem: „Dani plesnih dvorana su gotovi za tebe, bejbi / Noć se približava.“
Pesma je nekako dovršena, a Džim je ponovo počeo sa pričom. „Ja ne govorim o revoluciji. Ja ne zagovaram demonstracije. Ja ne pričam o izlasku na ulice. Ja pričam o tome da se malo zabavljamo. Govorim o igranju. Govorim o tome da volite bližnjeg. Govorim da zgrabite svog prijatelja. Govorim o ljubavi. Govorim o nekakvoj ljubavi. Ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav. Uhvati svog… jebenog prijatelja i voli ga. Haaaaajdeeee. Jeeeeeeee!“
Onda, kao da želi da daje lični primer, Džim je skinuo košulju preko glave i bacio je u publiku, gde je nestala kao parče mesa bačeno čoporu proždrljivih pasa. Posmatrajući ih, on je zadenuo palčeve za pojas pantalona i počeo da se poigrava kopčom kaiša. Bio je to trenutak koji je Džim planirao još od kada je video predstavu „Raj, odmah“. Spremio se vrlo pažljivo. Međutim, ništa nije rekao nikome u bendu.
Rej je najavio „Touch Me“, nadajući se da će Džimovu pažnju ponovo usmeriti na muziku. Džim je otpevao dva stiha i ponovo se zaustavio.
„Heeeeeeej, čekaj malo, čekaj malo. Hej, čekaj malo, ovo je sve sjebano. Ne… čekaj malo, čekaj malo! Uprskali ste, uprskali ste, uprskali ste, sada haaaajde. Čekaj malo! Neću da trpim ova sranja! Jebite se!“, vikao je on.
Bio je crven u licu, glas mu se pretvorio u režeći urlik, a mikrofon je zabio sebi u usta.
„Sranje!“ Gomila je zagrmela.
Džim je počeo da otkopčava kaiš. Rej je pozvao Vinsa: „Vinse, Vinse, zaustavi ga! Ne daj mu da to uradi!“
Vins je preskočio miksetu i u dva dugačka koraka se našao iza Džima. Jednom rukom uhvatio je Džimove pantalone na leđima, a drugom ga uhvatio iza leđa tako da mu je bilo nemoguće da sasvim otkopča kaiš.
„Nemoj to da radiš, Džime nemoj“, molio je Vins.
Iako je Džim retko nosio donji veš, ove noći je na sebi imao bokserice, toliko velike da su se videle preko njegovih kožnih pantalona. On je smislio da skine pantalone, a ipak da se ne razgoliti više od „zakonske granice“ prikazane u „Raju, odmah“. Džim je znao šta radi. On je sve pažljivo isplanirao. Sada su Rejova odluka i Vinsovo fizičko sprečavanje onemogućili njegov plan. Dolazak raja je odložen.
Zadivljujuće, grupa je još uvek svirala „Touch Me“, mada traljavo. Najzad, Džim se smirio i koncert je nastavljen.
———————–
Skoro sat vremena Džim je pozivao i navaljivao na publiku da mu se pridruže na sceni. Kada je prošlo sat vremena, oni su počeli da se kreću napred. Jedan od organizatora rekao je u mikrofon: „Neko će se povrediti“ i zapretio da će prekinuti koncert. Klinci su nastavili da navaljuju. Sada ih je bilo više od stotinu. Muvali su se po sceni, igrali uz muziku koju su Dorsi nekako uspevali da nastave da sviraju.
„Nećemo otići dok ne otkinemo svi“, vikao je Džim. Počeo je da igra sa tri devojke. Bina se toliko ljuljala da su Džon i Robi pomislili da će se urušiti. Još više klinaca počelo je da pruža ruke prema ivici scene kako bi se prebacili na nju. Najzad, jedan od radnika obezbeđenja organizatora, inače nosilac crnog pojasa u karateu, uleteo je u gomilu i stručnim zahvatom zbacio Džima sa bine. On je pao u prazan prostor, ustao i napravio za sobom zmiju ljudskih tela klinaca koji su ga pratili. Ponovo se pojavio na balkonu posle nekoliko minuta, mahnuo prema masi, a onda nestao ka garderobi. Koncert je bio završen.
———————–
Naredna tri dana dok se Džim odmarao na Jamajci (mada bez Pamele), oko njegove i sudbine grupe Dors kovale su se zavere među političarima, policajcima i novinarima Majamija. Jedan lokalni list je u svom nedeljnom izdanju objavio kako je Džim gurnuo trojicu policajaca sa scene pre nego što su ga druga trojica odnela sa nje. U ponedeljak je objavljen citat policijskog narednika: „Moramo odati priznanje našim klincima u ovoj situaciji. Mogu samo da ih pohvalim. Taj tip se iz petnih žila trudio da započne nerede, ali deca se nisu ni pomerila.“ Glavni šef policije rekao je da će, čim pronađe pandura koji je bio svedok bilo kakve kriminalne aktivnosti, odmah izdati nalog za Džimovo hapšenje.
———————–
Sve se obrušilo u sredu 5. marta kada je Bob Dženings, dvadesetdvogodišnji činovnik u kancelariji državnog pravobranioca, pristao da zvanično podnese žalbu sudu, pa je Džim optužen za krivično delo razvratnog i lascivnog ponašanja, i tri prekršaja (nepristojno razgolićivanje, vulgarnost i pijanstvo u javnosti)…
Narednog dana ime Džima Morisona i grupe Dors našlo se na naslovnim stranama po čitavoj Americi.
———————–
Posle manje od tri nedelje postalo je jasno da su događaji u Majamiju doveli u opasnost budućnost grupe. Među članovima udruženja upravnika koncertnih dvorana kružilo je poverljivo pismo sa upozorenjem o nepredvidljivosti grupe Dors i brojnim optužbama na Džimov račun. Posledica ovoga bila je da su Dorsi zabranjeni gotovo svuda.
Prvi grad koji im je otkazao gostoprimstvo bio je Džeksonvil. Usledili su Dalas i Pitsburg, a zatim Providens i Sirakjuz, pa Filadelfija, Sinsinati, Klivlend i Detroit. Otkazan im je čak i nastup na Univerzitetu Kent. Najzloslutnije bilo je to što su radio-stanice u nekoliko gradova počele da skidaju Dorse sa svojih programa.
Štampa nije popuštala. Praćen je svaki razvoj u sudskom postupku, koliko god mali ili značajan, a časopis Rolling stoun objavio je preko čitave stranice poternicu u stilu vesterna. Prvi put u karijeri grupe Dors, mediji su se okrenuli protiv njih.
Kada je protestni skup u Orindž boulu privukao pevačicu Anitu Brajant i glumca Džekija Glisona (i gomilu od 30.000 ljudi!) da prisustvuju, reakcije na Džimov nastup poprimile su razmere nacionalnog pokreta uz slične proteste u još nekoliko gradova i javnu podršku predsednika Niksona.
Krajem marta FBI je pristao da okrivi Džima za nezakonito bekstvo. Bila je to besmislena tužba jer je Džim napustio Majami tri dana pre nego što je izdata bilo kakva optužnica, ali FBI je ipak poslao svog agenta u sedište grupe Dors sa nalogom za njegovo hapšenje. Tog dana Dorsi su shvatili da je situacija postala ozbiljna.
———————–
Džimu nijedan dan nije mogao da prođe bez nekog podsetnika na Majami. Četvrtog aprila, on se u pratnji svog advokata predao agentima FBI-ja i odmah bio pušten uz kauciju od 5.000 dolara.
———————–
Sada je najvažnije bilo Dorsima pronaći posao. Snimanje novog albuma koštalo je 86.000 dolara, ali u još većoj meri poražavajuće bilo je ekonomski razorno dejstvo „incidenta u Majamiju“, kako ga je sada zvao Džim. Rej se seća da im je otkazano dvadeset pet koncerata, što je Džon tada procenjivao kao gubitak od „milion dolara na koncertima“.
———————–
Najzad, Bil Sidons je doneo neke dobre vesti: „Imamo nekoliko sigurno potvrđenih nastupa“, rekao je on. „Čikago i Mineapolis, četrnaesstog i petnaestog juna. Judžin u Oregonu, šesnaestog. Pop festival u Sijetlu, sedamnaestog.“
———————–
Džim je bio pažljiv u prva dva grada da ne oblači kožu i da ne psuje. Bilo je i razloga za oprez. U Mineapolisu, neposredno pred nastup, upravnik dvorane i policajci zauzeli su mesta uz samu scenu za slučaj „nepristojnog razgolićavanja“. Otpočela je paranoja izazvana skandalom u Majamiju.
POGLAVLJE 10
———————–
U subotu u devet sati uveče porotnici su počeli sa svojom raspravom i do pola dvanaest odlučili o tri od četiri optužbe. Zaključili su da je Džim nedužan po pitanju prve i četvrte optužbe (skaredno ponašanje – simuliranje masturbacije i oralnog seksa, što je krivično delo; pijančenje u javnosti, prekršaj), ali je kriv po optužbi pod rednim brojem tri (vulgarnost, opet prekršaj). Tokom njegovog svedočenja, Džimu je postavljeno pitanje da li se razgolitio. Odgovarajući, on je slučajno priznao jednu od optužbi: „Ne sećam se. Bio sam previse pijan.” Ipak, on je, ironično oslobođen optužbe za pijanstvo u javnosti. Porota je sudiji Gudmenu saopštila da nisu uspeli da se usaglase oko odluke po optužbi broj dva: javnom razgolićavanju (još jedan prekršaj), pa je on odredio da se izoluju u jednom hotelu i raspustio suđenje do 10 sati pre podne u nedelju, kada će porota nastaviti sa raspravom.
U nedelju ujutru Džim je čitao biografiju Džeka Londona “Mornar na konju” Irvinga Stouna, kada je porota ušla i njen predstavnik pročitao presudu. Odlučili su da je kriv za razgolićavanje.
Izricanje kazne zakazano je za kraj oktobra. Pošto Džim ne bi mogao biti izručen iz Kalifornije na osnovu prekršajnog postupka, kaucija je podignuta sa 5.000 na 50.000 dolara, kako bi imao razlog da se vrati.
Ozbiljnog izraza lica dok je napuštao sudnicu u crnim farmerkama, čizmama i izvezenoj majici dobijenoj od obožavateljke, Džim je zastao da se obrati novinarima. “Ovo suđenje i njegov ishod neće promeniti moj stil života jer i dalje tvrdim da nisam uradio ništa pogrešno.”
Meseci posle suđenja bili su, na izvestan način, još teži od samog procesa. U Majamiju se činilo da Džim samo čeka da prođe vreme. Sada kao da je plahovito išao parvo u susret katastrofi.
On je zapao u očajanje gotovo odmah po povratku iz Majamija kada je čuo da je Dženis Džoplin umrla od prekomerne doze heroina. Najpre Džimi. Sada Dženis. Džimova uzrečica kada bi izašao sa prijateljima u grad bila je: “Pijete sa Brojem Tri.”
———————–
Kada ga je novinarka lista Cirkus Sali Stivenson pitala o događajima u Majamiju, Džim je najzad popustio i pričao o tome: “Mislim da mi je jednostavno dojadila ta slika koja je stvorena oko mene, kojoj sam ponekad svesno, a najčešće nesvesno, i sam doprinosio. Bilo mi je to jednostavno previse da svarim i prosto sam okončao sa svime jedne veličanstvene večeri. Pretpostavljam da se svodi na to da sam publici rekao kako su gomila jebenih idiota što su uopšte deo publike. Šta su oni uopšte radili tamo? Suštinska poruka bila je da shvatite kako niste došli da biste slušali gomilu pesama koje sviraju neki dobri muzičari. Došli ste zbog nečeg drugog. Zašto to sebi ne priznate i ne učinite nešto u vezi s tim?”
Govorio je kako intervju smatra “sve značajnijom umetničkom formom, koja sledi tradiciju ispovedaonice, javnih debata i sudskih unakrsnih ispitivanja”. Iskazivao je zabrinutost zbog policije u Los Anđelesu “jer su idealisti i… gotovo fanatično ubeđeni u ispravnost svojih postupaka. Oni su izgradili čitavu filozofiju iza svoje tiranije”.
Ovaj intervju je bio promišljen i rečit. Verovatno prvi put, Džim je javno nagovestio da možda neće još dugo živeti. “Ne poričem da sam se dobro zabavljao protekle tri ili četiri godine. Upoznao sam mnoštvo zanimljivih ljudi i u kratkom razdoblju video stvari na koje verovatno ne bih naišao ni za dvadeset godina života. Ne mogu da kažem da žalim zbog toga.” Ipak, on je dodao: “Ako bi trebalo da sve uradim ponovo… mislim da bih posegao za mirnijim, izražajnijim putem u stilu umetnika koji neprekidno radi u sopstvenoj bašti.”
———————–
Kako su krenule probe za snimanje novog albuma, Džimov dnevni raspored dužnosti ponovo je postajao plodan, uprkos traumama. Veliki deo materijala napisan je mnogo ranije, pa je album pripremljen brže nego što se očekivalo.
Odlomak iz knjige „Niko se odavde neće izvući živ“ (Jerry Hopkins, Danny Sugerman „No one here gets out alive“), izdanje Laguna, 2021.
Prekucani delovi iz Poglavlja 3, 4, 5 i 6 („Strela je poletela“); 8 i 10 („Strela je u padu“).
Hobi u sobi 