Otac i mladoženja

  – A, Čuo sam da se ženite! – obrati se Petru Petroviču Milkinu jedan od njegovih poznanika na balu u letovalištu. – Kad ćete momačko veče prirediti?

  – Po čemu vi to zaključujete da se ženim? – planu Milkin. – Koja vam je budala to rekla?

  – Svi pričaju, a i po svemu se vidi… Nema potrebe da krijete, brate… Vi mislite da nama nije ništa poznato, a mi vas vidimo i znamo u dušu! He-he-he… Po svemu se vidi… Danima sedite kod Kondraškinih, tamo ručate, večerate, pevate romanse… Šetate samo s Nastenjkom Kondraškinom, samo njoj nosite bukete cveća… Sve mi vidimo! Pre neki dan sreo sam lično taticu Kondraškina, i kaže da je s vama stvar u redu, čim se vratite s letovanja u grad, odmah će biti svadba… Pa ako… Daj bože! Ne radujem se ja toliko zbog vas, kolkio zbog Kondraškina… Ima, siromah, sedam kćeri! Sedam! Nije to šala! Kad bi bog dao da bar jednu udomi…

„Do đavola…“ pomisli Milkin, „ovo mi već deseti poznanik govori o ženidbi sa Nastenjkom. A po čemu su to zaključili – đavo ih odneo! Po tome što svakodnevno ručavam kod Kondraškinih i šetam sa Nastenjkom… A, vreme je da se prekinu te priče, vreme je, inače će me, ne lezi vraže, još i oženiti, prokletinje!… Otići ću sutra i objasniti se s onom cepanicom Kondraškinom da se ne nada uzalud i – do viđenja!“

Sutradan posle opisanog razgovora, osećajući zbunjenost i izvestan strah, Milkin je ulazio u kabinet vile savetnika Kondraškina.

  – Moje poštovanje, Petre Petroviču! – dočeka ga domaćin. – Kako živite? Jeste li se uželeli, anđele moj? He-he-he… Sada će Nastenjka doći. Otrčala je na trenutak do Gusevih…

  – Ja, u stvari, nisam ni došao kod Nastasje Kirilovne – progunđa Milkin zbunjeno trljajući oko – već kod vas… Moram da porazgovaram sa vama o nekim stvarima… Nešto mi je upalo u oko…

  – A o čemu se spremate da razgovarate? – namignu Kondraškin. – He-he-he… Što ste se zbunili tako, dragi moj? He, momče, momče! Muka ti je sa vama, omladinom! Znam ja o čemu vi hoćete da razgovarate! He-he-he… Već odavno je vreme…

  –  U stvari, reč je o tome, znate… Ja sam došao da se oprostim s vama… Sutra odlazim…

  – Kako to odlazite? – upita Kondraškin i izbulji oči.

  – Vrlo jednostavno… Odlazim i tačka… Dozvolite mi da se zahvalim na srdačnom gostoprimstvu… Vaše su kćeri tako mile devojke… Nikada neću zaboraviti trenutke koje sam…

  – Dozvolite, gospodine… – pocrvene Kondraškin… – Ja vas ne razumem sasvim… Naravno, svaki čovek ima pravo da ode… I vi možete da radite šta hoćete, ali, poštovani gospodine, vi… vrdate… Nepošteno je to!

  – Ja… ja… ne znam, kako ja to vrdam?

  – Dolazio celo leto, jeo, pio, davao nadu, od zore do zore naklapao s devojkama, i odjednom… odlazim!

  – Ja… ja nisam davao nikakvu nadu…

  – Naravno, vi niste prosili, ali zar se nije videlo čemu vode vaši postupci? Svaki dan ste ručali, s Nastjom čitave noći pod ruku… Zar ste sve to tek onako radili? Samo mladoženje svaki dan ručaju u devojačkoj kući, a da niste bili mladoženja, zar bih vas ja hranio? Da, gospodine moj, to je nepošteno! Neću ni da čujem za to! Izvolite prosite devojku, inače ću… Ovaj…

  – Nastasja Kirilovna je veoma mila… i lepa devojka… Ja nju poštujem i… bolju ženu ne bih sebi tražio, ali… nismo se složili u pogledima i ubeđenjima…

  – I to je uzrok? – nasmeja se Kondraškin. – Samo to? E, dušo moja, zar se može naći takva žena koja bi po shvatanjima ličila na muža? Eh, momče, momče! Zelen si, zelen! Kad izvali neku teoriju, bog i duša… he-he, čoveka groznica uhvati… Sada se ne slažete u pogledima, a kad poživite, onda ćete sve neravnine izgladiti…  Dok je kaldrma nova, ne može se voziti po njoj, a kada je malo utabaju, onda svaka čast!

  – To je tako, ali… ja nisam dostojan Nastasje Kirilovne…

  – Jesi, jesi! Gluposti! Ti si odličan momak!

  – Vi ne znate sve moje nedostatke… Ja sam siromašan…

  – Vrlo važno! Primate platu i dobro je, hvala bogu…

  – Ja sam… pijanica…

  – A, ne, ne! Nikada vas nisam video pijanog!… – zamaha Kondraškin rukama. – Omladina mora malo da pije… I sam sam bio mlad i preterivao. Ne može se bez toga…

  – Ali ja sam notorna pijanica. To mi je nasledna mana!

  – Ne verujem! Tako rumen i odjednom… pijančenje! Ne verujem!

„Ko će prevariti ovog đavola!“ pomisli Milkin. „Kako samo želi da se otarasi kćeri!“ – I ne samo što sam pijanica – nastavi on glasno – već imam i drugih mana. Uzimam mito…

  – Dragi moj, a ko ga ne uzima? He-he-he. Ala si me zaprepastio!

  – Pored toga, ja nemam prava da se ženim sve dok ne doznam kako je rešena moja sudbina… Ja sam krio od vas, ali vi sada morate sve znati… Ja… ja se nalazim pod istragom zbog pronevere…

  – Pod istragom? – premre Kondraškin. – Da, to je novost… Nisam to znao. Stvarno, ne može se čovek ženiti dok ne sazna kako je rešena njegova sudbina… A jeste li mnogo proneverili?

  – Sto četrdeset četiri hiljade.

  – N-da, to je krupna suma! To stvarno miriše na Sibir… Tako devojka može ni zašta da propadne. U tom slučaju, ne možemo ništa, neka vam je bog na pomoći…

Milkin uzdahnu s olakšanjem i pruži ruku da uzme šešir…

  – Uostalom – nastavi Kondraškin pošto malo promisli – ako vas Nastenjka voli, ona može poći za vama tamo. Kakva mi je to ljubav ako se boji žrtava? A pored toga, tomska gubernija je plodna. U Sibiru se, dragi moj, bolje živi nego ovde. I sam bih tamo otišao da nije porodice. Možete je zaprositi!

„Ala se s njim, đavolom, ne može izaći nakraj!“ pomisli Milkin. „Gotov je da uda kćerku i za sotonu, samo da je skine s vrata“.

  – Ali to nije sve… – nastavi on glasno. – Meni neće suditi samo za proneveru već i za falsifikat.

  – Svejedno! Kazna će biti ista!

  – Pih!

  – Zašto tako glasno pljujete?

  – Tako… Čujte, ja vam još nisam sve otkrio… Ne terajte me da vam kažem ono što čini tajnu mog života… strašnu tajnu!

  – Ne želim da znam vaše tajne! Gluposti!

  – Nisu to gluposti, Kirilo Trofimiču! Kad čujete i doznate ko sam… zaprepastićete se… Ja sam… odbegli robijaš!!

Kondraškin odskoči od Milkina, kao da ga je nešto ujelo, i skameni se. Trenutak je stajao nem, nepomičan i gledao Milkina očima punim užasa, zatim klonu u fotelju i jauknu.

  – Nisam se nadao… – procedi. – Koga sam prigrlio na grudi svoje! Idite! Tako vam boga, odlazite! Da vas oči moje ne vide! Oh!

Milkin uze šešir i slaveći pobedu, uputi se vratima…

  – Čekajte! – zaustavi ga Kondraškin. – Zašto vas sve do sad nisu uhapsili?

  – Živim pod tuđim imenom… Mene je teško uhapsiti…

  – Možda ćete tako do smrti proživeti i niko neće doznati ko ste… Čekajte! Vi ste sad pošten čovek, već odavno ste se pokajali… Neka vam je bog na pomoći, nema druge, nego, nego se ženite!

Milkina obli znoj… Izigravati dalje odbeglog robijaša nije imalo smisla, i ostajalo je samo jedno: da beži sramno, ne motivišući svoje bekstvo…  I bio je gotov da šmugne na vrata, kad mu sinu misao:

  – Čujte, vi još ne znate sve! – reče. – Ja sam… ja sam ludak, a ludacima je brak zabranjen…

  – Ne verujem! Ludaci ne rezonuju tako logično…

  – Znači, ne shvatate kad tako govorite! Zar vi ne znate da mnogi ludaci samo u izvesno vreme luduju, a između tih nastupa ni po čemu se ne razlikuju od običnih ljudi?

  – Ne verujem! Ne pričajte koješta!

  – Ja ću vam, u tom slučaju, doneti lekarsko uverenje!

  – Uverenju ću poverovati, ali vama ne… Lep si mi ti ludak!

  – Za pola sata doneću vam uverenje… A sad, zbogom…

Milkin zgrabi šešir i žurno istrča. Jedno pet minuta kasnije već je ušao kod svog prijatelja doktora Fitjujeva, ali, na nesreću stigao je baš u vreme kad je doktor posle male svađe sa ženom popravljao frizuru.

  – Prijatelju, došao sam k tebi s jednom molbom! – obrati se doktoru. – Evo u čemu je stvar… Hoće da me ožene po svaku cenu… Da bih izbegao tu napast, ja sam namislio da izigravam ludaka… Hamletovski metod, u neku ruku… Ludaci ne smeju da se žene… Budi mi prijatelj i daj mi uverenje da sam ludak!

  – A nećeš da se ženiš? – upita doktor.

  – Ni za šta na svetu!

  – U tom slučaju, ne dam ti uverenje – reče doktor popravljajući frizuru. – Ko neće da se ženi, taj nije ludak, već naprotiv, najpametniji čovek… A kad budeš hteo da se ženiš, onda dođi za uverenje… Tada će biti jasno da si poludeo…

Slabotinja

Pre neki dan pozvao sam u svoj kabinet guvernantu moje dece, Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da joj platim.

  – Sedite, Julija Vasiljevna! – rekoh joj. – Dajte da se obračunamo. Vama je novac, sigurno, potreban, a vi ste tako fini pa nećete sami da tražite… Dogovorili smo se po trideset rubalja mesečno…

  – Po četrdeset…

  – Ne, po trideset… Imam zapisano… Uvek sam guvernantama plaćao po trideset. Kod nas ste proveli dva meseca…

  – Dva meseca i pet dana…

  – Tačno dva meseca… Tako kod mene piše. Znači, sleduje vam šezdeset rubalja… Oduzme se devet nedelja… nedeljom niste s Koljom učili, nego samo šetali… tri praznika…

Julija Vasiljevna pocrvene i poče da čupka karner, ali… ni reči!

  – Tri praznika… Prema tome, manje dvanaest rubalja… Četiri dana je Kolja bio bolestan i nije bilo časova… Radili ste samo sa Varjom… Tri dana su vas boleli zubi i moja žena vam je dozvolila da ne držite časove po podne… Dvanaest i sedam su devetnaest. Oduzmemo… ostaje… hm… četrdeset jedna rublja… Tačno?

Levo oko Julije Vasiljevne pocrvene i ovlaži se. Zadrhta joj brada. Ona se nervozno zakašlja, zašmrkta, ali – ni reči!

  – Uoči Nove godine razbili ste šolju za čaj sa tanjirićem. Manje dve rublje… Šolja je skuplja, porodična je… ali, bog s vama! Šta nam sve nije propalo? Zatim se zbog vaše nemarnosti Kolja popeo na drvo i iscepao kaputić… Deset manje… Zbog vaše nepažnje je i sobarica ukrala Varjine cipele. Vi morate o svemu da vodite računa. Zato primate platu. Prema tome, dakle, još pet manje… Desetog januara od mene ste uzeli deset rubalja…

  – Nisam uzimala! – prošapta Julija Vasiljevna.

  – Ali imam zapisano!

  – Pa, neka… dobro.

  – Kad se od četrdeset jedan oduzme dvadeset sedam, ostaje četrnaest…

Oba oka se napuniše suzama… Na dugom lepom nosiću pojavi se znoj. Jadna devojčica!

  – Uzela sam samo jednom – reče ona drhtavim glasom. – Od vaše supruge sam uzela tri rublje… Više nisam uzimala…

  – Je l’? Pazi, molim te, to kod mene nije zapisano! Četrnaest manje tri ostaje jedanaest… Evo vam vaš novac, draga! Tri… tri, tri… jedan i jedan. Izvolite!

I ja joj dadoh jedanaest rubalja… Ona ih uze i drhtavim prstićima gurnu ih u džep

  – Merci – prošapta.

Skočih i počeh da šetam po sobi. Obuzeo me bes.

  – Na čemu merci? – upitah.

  – Na novcu…

  – Pa ja sam vas pokrao, do đavola, opljačkao! Ama, ukrao sam vam! Na čemu onda merci?

  – Na drugim mestima mi uopšte nisu ni plaćali…

  – Nisu plaćali? Nije ni čudo! Našalio sam se s vama, dao sam vam surovu lekciju… Daću vam svih vaših osamdeset! Evo u koverti su spremljene za vas! Ali zar se može biti takav pekmez? Zašto se ne bunite? Zašto ćutite? Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi? Zar se može biti takva slabotinja?

Ona se kiselo osmehnu i ja na njenom licu pročitah:“Može!“

Zamolio sam je za oproštaj zbog surove lekcije i dao joj, na njeno veliko čuđenje, svih osamdeset. Bojažljivo se zahvalila i izašla… Pogledah za njom i pomislih: lako li je biti silan na ovome svetu!

Odlomak iz knjige „Izabrane priče“ (Anton Pavlovič Čehov „Izabrane priče“), izdanje Gramatik, 2003.

Prekucane dve priče: „Otac i mladoženja“ i „Slabotinja“.

Latifa od uroka

Pokazalo se da je naš Rafi zaista vrlo lepo detence, neobično inteligentno i preduzimljivo, pravi mali stručnjak za rasterivanje kućnih pomoćnica. Tek što bi nova kročila preko praga, Rafi bi, podstaknut nekim nepoznatim unutrašnjim nagonom, započeo svoj glasni, kreštavi bojni zov, našta bi kandidatkinja samo trepnula i izustila;

 – Nisam znala da vi tako daleko stanujete…- i nestala bez traga.

Ali proviđenje je bdelo nad nama i jednog lepog dana poslalo nam Latifu, koja nam je stigla po preporuci svoje sestre Etroge. Etroga je tri godine ranije pomagala u našoj kući i sada nam je iz osvete poslala svoju sestru. Dok smo pregovarali, a to je trajalo više od pola sata, Rafi se, iz nama nepoznatih razloga, nije ni oglasio. Bili smo presrećni kad je Latifa prihvatila posao.

Bila je to krupna žena bistrog pogleda. Hebrejski je slabo govorila i često bi u rečenice ubacivala arapske reči, što se opet vrlo dobro uklapalo u našu izraelsko-mađarsku konverzaciju. Nije bila posebno žustra ali je dobro čistila i nekako izlazila na kraj s rubljem, premda je jasno pokazivala kako joj nije ni na kraj pameti da svoj vek provede među gomilom pelena.

Prva nevolja je izbila kad smo odlučili da premestimo nameštaj jer se Rafijevim dolaskom u kući sve preokrenulo: dnevna soba je postala garaža za dečja kolica, spavaća soba je bila puna flašica za mleko i kutija dečjeg pudera, igralište je bilo u kuhinji, a kuhinja u kupatilu. I dok smo tako ponovo razmeštali nameštaj, moja žena reče Latifi da okači skupoceno venecijansko ogledalo u ugao.

 – Šta? Ogledalo u ugao? – zavapi Latifa – Zar ne znate da to donosi nesreću?

Zatim nam vrlo živopisno ispriča kako je jednom njena komšinica, uprkos svim opomenama, okačila ogledalo u ugao i nije prošlo ni sedam dana a njen muž dobije deset hiljada finti na lutriji, što ga je toliko uzbudilo da mu je srce popustilo i siromah je umro. To nas je pošteno kosnulo. Odlučili smo da ne čačkamo mečku, pa smo ogledalo brže-bolje prodali u bescenje antikvaru.

Iduća kriza izbila je tri dana kasnije kad smo rekli Latifi da okreči plafon. Tada se skoro naljutila.

 – Nećete valjda zahtevati od mene da se verem po merdevinama u kući u kojoj je dete. Samo nam treba da kojim slučajem propuzi ispod njih, pa da celog života ostane patuljak i završi u cirkusu.

 – Hajde, hajde – rekosmo, – ne preterujte.

 – Ma šta, hajde, hajde? Jeste li čuli za onog krojača pored pijace? On ima sina od petnaest godina koji nije viši od pola metra i sve samo zbog toga što je kao dete prošao ispod merdevina. Živa istina! Ako baš silom hoćete da od malog napravite patuljka – to je vaša stvar, ali Latifa u tome ne želi da učestvuje i Latifa neće da kreči plafon u ovoj kući!

Slično je bilo i s prozorima. Latifa je izjavila kako samo najvećem ludaku može da padne na pamet da pere prozore u petak, kad svaki normalan čovek zna da to sigurno znači požar u kući. Ako baš želimo da nam kuća izgori do temelja, neka samo izvolimo da peremo prozore, ali bez nje! Već smo se pomalo zamorili od Latifinih sudbonosnih opomena i pokušali smo da je nagovorimo da bar jednom zaboravi na sujeverje, ali nam je odgovorila de će, ako uspemo da joj pokažemo makar jednu ženu koja u petak pere prozore, ona nama prvog u mesecu da isplati platu. U očajanju pogledasmo kroz prozor. I šta smo ugledali? U stanu apotekara, preko puta, jedna devojka je upravo prala prozore.

 – Lopov – zgražavala se Latifa. – A juče se osigurao protiv požara!

Sasvim je razumljivo da smo mi platili njoj i da su prozori ostali neoprani.

Posle nekoliko dana rekosmo Latifi da skine zavese. Kao da ju je grom pogodio.

 – Šta kažete? – prošaputala je. – Skidati zavese u januaru? Jeste li vi pri zdravoj pameti? Zar da vam dete navuče neku tešku bolest? Zar da, ne daj bože, izgubite Rafija?

Ovog puta se nismo pokolebali. Kratko i jasno smo joj rekli da ne verujemo u sve te njene uroke a lekar je uostalom odmah tu, iza ugla. Latifa je odgovorila da ona tako strašan zločin ne može da primi na svoju dušu. Uveravali smo je da ćemo svu odgovornost preuzeti na sebe.

 – Ako je tako, u redu – reče Latifa. – Hoćete li vi to meni da date napismeno?

Seo sam za pisaći sto i sastavio izjavu u kojoj sam naveo da nas je gospođica Latifa Kurdani blagovremeno upozorila da dete može opasno da nam se razboli ako skidamo zavese s prozora u januaru ali da smo je, uprkos tome i protivno njenoj volji, prisilili da to učini. Pošto smo oboje potpisali izjavu, Latifa je mrzovoljno skinula zavese.

Predveče se Rafi požalio na glavobolju. U toku noći je dobio temperaturu. Ujutro je termometar pokazivao 40C. Latifa je tu vest primila mirno, samo nam je dobacila pogled od koga smo se sledili.

Moja žena je otišla po lekara koji je ustanovio upalu pluća.

 – Ali kako ju je samo dobio? – zavapi moja žena. – Mi toliko pazimo na njega.

 – Kako? – prosikta Latifa. – Ja ću vam reći kako ju je dobio, doktore. Zato što su me naterali da skinem zavese.

 – Šta to pričate? – upita je doktor. – Kakve zavese?

 – Istina je, doktore – na to će Latifa. – Pomislite samo, skidaju zavese u januaru a imaju dete u kući!

Uzalud smo joj iza doktorovih leđa davali znake da prestane i da ode u kuhinju.

 – Ona je sasvim u pravu – reče doktor. – Skidati zavese po ovakvom vremenu zaista nije preporučljivo… Nije čudo što se dete prehladilo. Zaista, moram da kažem, vrlo neozbiljno od vas.

Latifa bez reči pokaza doktoru izjavu s našim svojeručnim potpisima i bez reči se povuče u kuhinju.

Od tada joj se pokoravamo. Čvrsto verujemo da pranje rublja nedeljom izaziva poplavu, a sveti nam je zakon da do proleća ne čistimo kvake na vratima da nam zmije ne bi ušle u kuću. Uz to nam je Latifa još naredila da dvadeset sedam dana ne smemo da metemo pod ako želimo da nam dete ozdravi.

Latifa još uvek dolazi svakog dana, zavali se u fotelju i gleda televiziju. Stan nam je svakog dana sve prljaviji, ali, da kucnem u drvo, Rafi sve manje kašlje.

Malo prolećno spremanje

Nedelja. Jutros mi za doručkom najbolja supruga na svetu reče:

  – Nije mi ni na kraj pameti da ove godine za vreme prolećnog spremanja okrenem kuću naopako. Kakav mi je to stan koji se jednom godišnje čisti! Osim što je naporno i skupo, znam da te to i uznemirava. Zato ću samo dobro da pometem, i to je sve. Ti ne moraš ništa da radiš, jedino te molim da mi učvrstiš dršku na metli, jer se rasklimala.

 – Naravno! – uskliknuh veselo i smesta se uputih da joj kupim dve lepo oblikovane, dugodlake metle u znak zahvalmosti za njenu domaćinsku uzdržanost. Kad sam se vratio, pred kućom je vijugao potočić. Mojoj ženi je naime palo na pamet da najpre pod dobro pokvasi pa da ga tek onda pomete. Za tu priliku unajmila je dve žene. Jednu da pere, a drugu da joj nosi vodu. Međutim vodonoša je bila brža od pralje, pa otuda i onaj potočić pred kućom.

 – Nije to velik posao, za jedan dan će biti gotovo – tvrdila je najbolja supruga na svetu.

Bilo mi je drago da to čujem jer smo za ručak imali samo jaja na oko, što nikako ne može da zadovolji apetit odraslog čoveka kao što sam ja. Posle podne je neko skinuo prozorska okna jer su škripala. Bravar je rekao da su ekseri na šarkama zarđali i da ih treba zameniti. Kako on nema vremena da trčkara okolo, trebalo bi da ja odem da ih kupim kod Firmana u Jafu. Dobro.

Ponedeljak. Kad sam se oko podne vratio s ekserima iz Jafe, potočić pred kućom pretvorio se već u reku. Nisam mogao da uđem na prednji ulaz, jer je predsoblje bilo zakrčeno foteljama koje je tapetar trebalo da popravi. Provukao sam se kroz prozor na kupatilu i upao u kadu punu kreča.

 – Znaš – objasni mi žena – mislila sam da bi, kad već čistimo kuću, bilo dobro da malo osvežimo zidove, ali ništa više od toga, zaista.

Zamolila me je da ugovorim cenu sa molerom, jer je to ipak muški posao. Nagodili smo se da se posao obavi za 5000 izraelskih funti uključujući farbanje vrata i prozora.

Bravar je utvrdio da sam mu doneo eksere od dva cola a njemu su potrebni ekseri od tri cola, pa me je ponovo poslao kod Firmana.

Moja žena i Rafi spavali su u regalu za knjige, a ja sam proveo noć na svom pisaćem stolu između peći i servisa za čaj. Loše sam spavao. Za večeru opet jaja na oko.

Utorak. Firman tvrdi da mi je prodao ispravne eksere od tri cola i poslao me je kući. U bašti pred kućom upao sam u blato i na jedvite jade uspeo sam da se operem u dnevnoj sobi koja je sada pretvorena u kupatilo zato što u kupatilu menjaju pločice (3450 funti). Da i to već jednom obavimo, kako reče moja žena. Električar, koga smo pozvali zbog kratkog spoja, ustanovio je da Bergmanove utičnice koje imamo u zidu nisu dovoljno sigurne a da one koje nam preporučuje idu samo uz Flajšmanove utikače i Goldfišove osigurače – sve u svemu 1800 funti. Bravar se složio s tim da sam mu doneo eksere od tri cola ali britanska, a njemu su potrebni ekseri od tri nemačka cola i vratio me je Firmanu.

Moler je, pošto je dovršio pola kuhinjskog plafona, podigao cenu, a za to je dao i obrazloženje.

 – Ja uvek dižem cenu dve nedelje pre praznika – reče, – jer svako računa da ću uoči praznika da povećam cenu, pa je kod mene navala već dve nedelje ranije. Zato dižem cenu dve nedelje pre praznika.

Usput me je zamolio da skoknem do Hercla, pošto on nema vremena, i tamo kupim jednu kantu laka, malo terpentina, novu kofu i dve kutije „marlbora“. U međuvremenu se ženski duo, koji je napravio potok pred kućom, proširio u kvartet i veselo pevao.

Rešio sam i problem spavanja. Prebacio sam svu odeću iz ormara u zamrzivač, ormar ozneo na balkon, licem nagore, i smesta pao u dubok naftalinski san. Usnio sam da sam umro i da me je na večni počinak pratila svečana povorka majstora.

Za večeru – meko kuvana jaja.

Sreda. Firman mi je objasnio da između britanskog i nemačkog cola nema razlike kad je reč o ekserima za šarke i poslao me do đavola. Kad sam to preneo bravaru, on se malo zamislio i upitao me šta će nam uopšte ti ekseri. Za šarke na prozorima, rekoh mu, ali se prozorima više nije moglo prići, jer je neko povadio sve keramičke pločice s poda. Najbolja supruga na svetu oduvek je želela plavo-beli popločani pod (6200 funti) umesto ovog dosadnog sivog, a sad je, eto, bila prava prilika.

 – Samo još ovo – rekla je, – i onda je sve svršeno.

U redu. Ne računajući mene, u kući je sada radilo šesnaestoro ljudi od kojih su najveću buku dizali zidari koji su rušili zidove.

 – Razgovarala sam s jednim građevinskim preduzimačem koji je nešto kao arhitekta – reče mi žena, – i on mi je savetovao da srušimo zid između Rafijeve i tvoje radne sobe. Tako bismo dobili veliku dnevnu sobu, a s obzirom da nam nisu potrebne dve velike sobe, drugu možemo da pregradimo zidom pa će Rafi imati svoju sobu a ti radni kabinet.

Kako bih i sam nešto pripomogao, uzeo sam makaze, popeo se na merdevine i skinuo sve lustere u kući.

Onaj preduzimač – nešto kao arhitekta (1190 funti) – upita me (950 funti) zašto ne bismo (712 funti) kuhinju premestili na tavan a tavan u WC. Odgovorio sam mu da je bolje da se dogovori s mojom ženom jer, koliko znam, ona ove godine ne želi da se upušta u velike radove.

Sveža jaja.

Četvrtak. Danas se od Firmana nisam vratio kući. Spavao sam u parku na klupi, jeo travu i pio vodu iz prskalice, baš kao ptica. Prijalo mi je. Osećam se preporođenim.

Petak. Kod kuće me je čekalo iznenađenje. Na mestu gde je stajala kuća iskopan je dubok rov. Ženu i Rafija zatekao sam u bašti.

 – Znaš, pomislila sam, kad već čistimo kuću – reče mi ona, – neka to bude iz temelja…

 – Sasvim si u pravu, draga – odgovorih joj. – Pričekaćemo samo da prođe praznik jer će onda biti jeftinije.

Ona se složila s tim, stavila je Rafija pod drvo i počela da briše prašinu sa lišća.

Odlomak iz knjige „Kod kuće je najgore“ (Ephraim Kishon „My family right or wrong“), izdanje Book i Marso, 2002.

Prekucane dve priče: Latifa od uroka i Malo prolećno spremanje.

Moralni Princip i Materijalni Interes

Moralni Princip susrete se sa Materijalnim Interesom na mostu taman toliko širokom da je samo jedan od njih mogao da preko njega pređe.

„Na kolena nikogoviću“, zagrme Moralni Princip, „i pusti me da te prekoračim“.

Matreijalni Interes, međutim, tek ga ovlaš pogleda i ne reče ni reči.

„Pa“, nastavi Moralni Princip već pomalo oklevajući, „hajde da vučemo slamke i vidimo koji će se od nas dvojice povući, kako bi onaj drugi nesmetano prošao“.

Materijalni Interes, međutim, i dalje je ćutao, ni okom ne trepnuvši.

„Kako bismo izbegli sukob“, ponovo se, pomalo se vrpoljeći, oglasi Moralni Princip, „evo, ja ću se prućiti i dopustiti ti da prekoračiš preko mene!“.

Napokon i Materijalni Interes beknu, i čudnom podudarnošću, pokaza se da i on ima jezik. „Ne smatram da si baš naročito pogodan za šetnju“, odgovori on, „ali ni ja baš nisam osobito probirljiv u pogledu onoga što mi je pod nogama. Pa ipak, pomisli da bi ti se moglo dogoditi da se pri tom strovališ u vodu“.

I tako i bi.

Purpurna sveća

Pripravan za odlazak na onaj svet, jedan čovek pozva svoju ženu da pristupi njegovoj samrtnoj postelji i reče joj:

„Uskoro ću te zauvek napustiti, i imajući to u vidu, pruži mi poslednji dokaz svoje ljubavi i vernosti… jer u saglasju sa našom uzvišenom religijom, neophodno je da se oženjeni čovek koji očekuje da bude propušten kroz Nebesku Kapiju zakune da se nikad nije uprljao sa nedostojnom ženom. U mom stolu naći ćeš jednu purpurnu sveću, koju je blagoslovio sam naš Prvosveštenik… Ta sveća ima posebno mistično svojstvo… Zakuni mi se da se, dok ona postoji, nećeš ponovo udati!“

Žena se zakune i čovek mirno ispusti dušu. I dok je pogreb bio u toku, neutešna žena ostade da stoji pokraj mrtvačkog kovčega, sa upaljenom purpurnom svećom, sve dok ova nije sasvim dogorela.

Dovitljivi Rodoljub

Primljen u audijenciju kod Kralja, Dovitljivi Rodoljub izvuče iz džepa jedan komad hartije i kaza:

„Ako je po volji Vašem Veličanstvu, raspolažem formulom za izradu oklopa kakav nijedno oružje ne može da probije. Ukoliko taj oklop prihvati Kraljevska mornarica, naši će ratni brodovi postati neprobojni, i samim tim, i nepobedivi. Imam ovde i izjave Vaših ministara, koje potvrđuju vrednost mog pronalaska… Spreman sam, evo, da ustupim svoja prava na nj za milion tumtuma!“

Razmotrivši sadržinu papira, Kralj ga odloži i obeća pronalazaču da će Lordu Rizničaru iz Odeljenja za Iznude naložiti da isplati milion tumtuma.

„Imam ovde“, reče na to Dovitljivi Rodoljub, izvlačeći iz džepa još jednu hartiju, „i skice za izradu oružja koje će biti u stanju da i pomenuti oklop probije. Vaš kraljevski brat, vladar Treska, veoma bi želeo da ih se domogne, ali me odanost Vama i Vašem prestolu nagoni da ih najpre ponudim Vašem Veličanstvu. Cena mu je takođe milion tumtuma“.

I pošto je dobio kraljevsko obećanje da će mu i ta svota biti isplaćena, čovek i iz trećeg džepa izvuče još jedan papir.

„Cena sveprobojnog oružja, Vaše Veličanstvo, bila bi znatno veća, međutim, činjenica da zahvaljujući jednom sasma posebnom postupku pri obradi oklopa tanad mogu biti delatno neutralisana…“

Kralj dade znak svom Velikom komorniku da mu pristupi.

„Pretresite ovog čoveka“, reče on „i utvrdite koliko je još džepova na njemu!“

„Četrdeset tri, sire“, izvesti ga Veliki komornik, pošto je obavio pretragu.

„Ako vam je po volji, Vaše Veličanstvo“, uzviknu prestravljeno Dovitljivi Rodoljub, „u jednom od njih držim duvan!“

„Ščepajte ovog čoveka i okrenite naglavačke, a onda ga dobro protresite“, naredi Kralj. „Zatim mu isplatite četrdeset dva miliona tumtuma, a nakon toga ga predajte dželatu. I, posle svega, pripremite mi za potpis dekret kojim se dovitljivost proglašava svojstvom za koje sledi smrtna kazna“.

Dva kralja

Zavadivši se sa kraljem Borngaskara kralj Madagaoa odluči da mu napiše sledeću poruku:

„Pre bilo čega drugog, zahtevam od vas da svoga opunomoćenika povučete iz moje prestonice“.

Veoma se razgnevivši zbog tog nemogućeg zahteva, kralj Borngaskara odasla svom kraljevskom susedu sledeći odgovor:

„Neću opozvati svog opunomoćenika… I, povrh svega, ukoliko smesta ne poništite svoj zahtev, nameravam da ga povučem!“

Od ove pretnje kralj Madagaoa toliko se užasnu, da se u žurbi da se povinuje glavačke prući koliko je dug, prekršivši na taj način treću božju zapovest.

Islednik i zločinac

Videvši kako jedan od njegovih islednika prebija jednog zločinca, Šef Policije oseti silnu ogorčenost, te svog čoveka upozori da, pod pretnjom otpuštanja, to više ne sme činiti.

„Ne budite odveć strogi prema meni“, odgovori mu islednik smeškajući se. „Tukao sam ga batinom punjenom piljevinom“.

„Svejedno“, ne odustade Šef Policije. „Uzeo si sebi previše slobode, čak i ako ga nije bolelo. Molim te da to više ne činiš“.

„Ali“, ponovo će islednik i dalje se osmehujući, „radi se o zločincu koji je takođe nadeven piljevinom“.

I u nastojanju da izrazi svoje nezadovoljstvo, Šef Policije tako silovito izmahnu rukom da mu se ona otkide iz ramena, i pravi potok piljevine stade mu se izlivati iz rane. Jer radilo se o šefu policije takođe nadevenom piljevinom.

Savesni službenik

Dok je načelnik nadležnog odeljenja na železnici lično nadgledao kako se postavljaju prepreke na šinama i uklanjaju pokvarene skretnice, stiže mu glas da predsednik kompanije namerava da ga zbog nesposobnosti razreši dužnosti.

„Za ime sveta“, uzviknu on, „zar na mom delu pruge ima više nesreća nego na svim ostalim linijama?“

„Predsednik je bio sasvim izričit“, primeti čovek koji mu beše doneo poruku. „Po njegovom mišljenju, isti takav gubitak u životima mogao je proći i sa manje štete po imovinu kompanije“.

„Misli li on to da bi putnike trebalo da izbacujem kroz prozor?“ uzviknu ogorčeni službenik, pričvršćujući olabavljeni konopac preko tračnica. „Misli li on da sam ja ubica?“

Kako je nastala dokolica

Čovek kome je Vreme bilo Novac i koji je upravo, kako ne bi zakasnio na voz, na brzinu gutao svoj doručak, bio je na činijicu sa šećerom naslonio svoje novine i preletao pogledom preko naslova. i u žurbi i nepažnjom, prinoseći je svom licu, on viljuščicu zabode u svoje desno oko; i kada ju je izvukao, zajedno s njom izvadi i samo oko. Kupovina naočara i izlaganje nepotrebnom trošku, davanjem novca za desno sočivo, napokon ga baciše u bedu; i Čovek kome je Vreme bilo Novac na kraju bi prinuđen da se izdržava pecanjem ribe na obližnjem molu.

Političari

Jedan Stari Političar putovao je u društvu jednog Mladog Političara kroz prelepi krajolik, prašnjavim drumom koji je vodio u Grad Napredne Tmine. I oduševljen cvećem i senovitošću i očaran pesmom ptica što su ih zazivali da zakorače šumovitim stazama i zelenim poljima, maštu Mladog Političara razbuktaše pogledi na zlatne tornjeve i blistave palate u daljini i on reče:

„Hajde, preklinjem te, da skrenemo s ovog ugodnog druma, za koji ti znaš kuda vodi, ali ne i ja. Okrenimo leđa obavezama i prepustimo se uživanjima i prednostima što nam se nude iz svakog šumarka i sa svakog blistavog brdašceta. Hajde, ako nemaš ništa protiv, da krenemo ovom prelepom stazom, na kojoj, kao što ti je poznato, stoji tabla sa porukom: „Pođite ovuda, svi vi koji tražite Palatu Političke Posebnosti“.

„Zaista je prelepa ta staza, sine moj“, odgovori Stari Političar, ne usporivši pri tom korak niti okrenuvši glavu, „i zaista vodi kroz predivan krajolik. Međutim, traganje za Palatom Političke Posebnosti nosi u sebi i jednu ogromnu opasnost“.

„Kakvu to opasnost?“ upita Mladi Političar.

„Opasnost da je čovek zaista i nađe“, odgovori Stari Političar, nastavljajući drumom.

Smotreni stražar

Stražar u kaznionici uprave je jednog dana postavljao katance na svim ćelijama, kada mu se obrati jedan trgovac.

„Moram reći da si veoma nesmotren, budući da se svi ti katanci mogu s lakoćom otvoriti iznutra“.

Ne dižući pogled sa posla koji je obavljao, stražar mu odgovori:

„Ako se ovo naziva nesmotrenošću, pitam se kako bi se tek nazvalo smotreno obezbeđenje protiv promene sreće!“

Državna Blagajna i Ruke

Državna Blagajna, osetivši kako Dve Ruke prazne njenu sadržinu, uzviknu iz sveg glasa:

„Gospodine obvezničaru, predlažem da sve podelimo!“

„Ha, tebi kao da su poznati oblici parlamentarnih dogovora?“ odvratiše Dve Ruke.

„Tako je“, priznade Državna Blagajna, „prilično sam upoznata sa uslovima zakonodavaca“.

Zmija hrišćanin

Zmija zvečarka stiže kući svom porodu i pozva ih: „Deco moja, okupite se da primite poslednji očev blagoslov i uputite se kako umire jedan hrišćanin“.

„A od čega boluješ, oče?“ upitaše male zmije.

„Na smrt me je prebio urednik stranačkih novina“, odgovori zmija, prateći svoje reči zloslutnim samrtnim ropcem.

Odlomak iz knjige „Uvrnute basne“ (Ambrose Bierce „Fantastic fables“), izdanje Ateneum, 2001.

Prekucano prvih jedanaest Uvrnutih basni.

„U utorak uveče preuređivao sam svoju kolekciju ploča; često to činim u periodima emocionalnog stresa. Ima ljudi koji smatraju da je to prilično glupav način da se provede veče, ali ja nisam među njima. To je moj život i lepo je biti u stanju da mu se prepustiš, uroniti ruke u njega, dodirnuti ga.

Kada je Lora bila ovde, složio sam ploče po alfabetskom redu; prethodno su bile poređane hronološki, pocev od Roberta Džonsona, zaključno sa, ne znam, valjda s Wham!, ili nečim afričkim, ili nečim drugim što sam slušao kad smo se Lora i ja upoznali. Večeras, međutim, zamišljam nešto sasvim drukčije i pokušavam da se setim kada sam koju kupio; s nadom da ću na taj način, bez upotrebe nalivpera, uspeti da ispišem autobiografiju. Skidam ploče s polica, odlažem ih u gomilama i prekrivam njima pod u dnevnoj sobi, tražim ‘Revolver’, i idem dalje, a kad sam završio, bio sam sasvim ispinjen sobom, budući da sam to zapravo ja. Volim što mogu da vidim kako mi je od grupe Deep Purple do Howling Wolfa trebalo dvadeset pet poteza (koraka); više me ne boli sećanje na dane kad sam slušao ‘Sexual healing’ u periodu prinudnog celibata, niti mi je neprijatno zbog osnivanja školskog rok kluba zato da bismo ja i moji vršnjaci mogli da se okupimo i raspravljamo o temama kao što su ‘Ziggy Stardust’ i ‘Tommy’.

No, ono što mi se stvarno sviđa jeste osećanje sigurnosti koje mi pruža novi raspored ploča; odjednom sam sebe učinio znatno složenijim nego što uistinu jesam. Posedujem par hiljada ploča i trebalo bi bukvalno da postanete ja – ili u najmanju ruku doktor ‘flemingologije’ – da biste otkrili kako da nađete bilo koju od njih. Ukoliko, na primer, poželim da pustim ‘Blue’ (Džoni Mičel) moram da se prisetim da sam u jesen 1983. tu ploču kupio da bih je nekome poklonio, i potom se predomislio iz razloga koje sada zaista ne bih navodio. I tako, pošto ništa od toga ne znate, ne možete da se snađete, zar ne? I morate da me zamolite da vam pronađem ono što hoćete da slušate, a to mi, ko zna zašto, pričinjava ogromno zadovoljstvo.“

Odlomak iz knjige „High fidelity“ (Nick Hornby „High fidelity“), izdanje Plato, 2000.

Verovatno su se mnogi od Vas koji su pročitali ovaj odlomak (a možda i samu knjigu) prepoznali u postupku autora. Nick Hornby opisuje sređivanje ploča – ali to može da se odnosi i na audio kasete, audio diskove, mp3 diskove koje ste sami snimali, pa možda čak i na filmove (s obzirom na format u kome su snimljeni).

Ja međutim, nisam nikada preuređivao odn. menjao raspored ploča u svojoj kolekciji. Još kao klinca koji je zavoleo muziku i počeo da je sluša, moj tadašnji komšija Dule (koji je desetak godina stariji od mene), naučio me je jednu, ispostavilo se, vrlo bitnu stvar. Kada sam prvi put otišao kod njega, video sam da su sve ploče i kasete obeležene brojevima. Rekao mi je da je prvu ploču koju je kupio obeležio brojem 001, drugu 002 i tako redom, da bi znao gde im je mesto u kolekciji. Tako sam i ja uradio kada sam počeo da ih kupujem. To nisam uradio samo sa pločama, nego i sa svim ostalim nosačima zvuka (kasete, audio i mp3 diskovi), kao i sa video zapisima podeljenim po kategorijama (filmovi, serije, koncerti, sport, dokumentarci…). Sve je uvek na istom mestu i vrlo lako se pronađe. I kao što je napisao Nick Hornby, kada neko poželi da mu pronađem ono sto hoće da čuje, „to mi, ko zna zašto, pričinjava ogromno zadovoljstvo.“