Ephraim Kishon „My family right or wrong“

Latifa od uroka

Pokazalo se da je naš Rafi zaista vrlo lepo detence, neobično inteligentno i preduzimljivo, pravi mali stručnjak za rasterivanje kućnih pomoćnica. Tek što bi nova kročila preko praga, Rafi bi, podstaknut nekim nepoznatim unutrašnjim nagonom, započeo svoj glasni, kreštavi bojni zov, našta bi kandidatkinja samo trepnula i izustila;

 – Nisam znala da vi tako daleko stanujete…- i nestala bez traga.

Ali proviđenje je bdelo nad nama i jednog lepog dana poslalo nam Latifu, koja nam je stigla po preporuci svoje sestre Etroge. Etroga je tri godine ranije pomagala u našoj kući i sada nam je iz osvete poslala svoju sestru. Dok smo pregovarali, a to je trajalo više od pola sata, Rafi se, iz nama nepoznatih razloga, nije ni oglasio. Bili smo presrećni kad je Latifa prihvatila posao.

Bila je to krupna žena bistrog pogleda. Hebrejski je slabo govorila i često bi u rečenice ubacivala arapske reči, što se opet vrlo dobro uklapalo u našu izraelsko-mađarsku konverzaciju. Nije bila posebno žustra ali je dobro čistila i nekako izlazila na kraj s rubljem, premda je jasno pokazivala kako joj nije ni na kraj pameti da svoj vek provede među gomilom pelena.

Prva nevolja je izbila kad smo odlučili da premestimo nameštaj jer se Rafijevim dolaskom u kući sve preokrenulo: dnevna soba je postala garaža za dečja kolica, spavaća soba je bila puna flašica za mleko i kutija dečjeg pudera, igralište je bilo u kuhinji, a kuhinja u kupatilu. I dok smo tako ponovo razmeštali nameštaj, moja žena reče Latifi da okači skupoceno venecijansko ogledalo u ugao.

 – Šta? Ogledalo u ugao? – zavapi Latifa – Zar ne znate da to donosi nesreću?

Zatim nam vrlo živopisno ispriča kako je jednom njena komšinica, uprkos svim opomenama, okačila ogledalo u ugao i nije prošlo ni sedam dana a njen muž dobije deset hiljada finti na lutriji, što ga je toliko uzbudilo da mu je srce popustilo i siromah je umro. To nas je pošteno kosnulo. Odlučili smo da ne čačkamo mečku, pa smo ogledalo brže-bolje prodali u bescenje antikvaru.

Iduća kriza izbila je tri dana kasnije kad smo rekli Latifi da okreči plafon. Tada se skoro naljutila.

 – Nećete valjda zahtevati od mene da se verem po merdevinama u kući u kojoj je dete. Samo nam treba da kojim slučajem propuzi ispod njih, pa da celog života ostane patuljak i završi u cirkusu.

 – Hajde, hajde – rekosmo, – ne preterujte.

 – Ma šta, hajde, hajde? Jeste li čuli za onog krojača pored pijace? On ima sina od petnaest godina koji nije viši od pola metra i sve samo zbog toga što je kao dete prošao ispod merdevina. Živa istina! Ako baš silom hoćete da od malog napravite patuljka – to je vaša stvar, ali Latifa u tome ne želi da učestvuje i Latifa neće da kreči plafon u ovoj kući!

Slično je bilo i s prozorima. Latifa je izjavila kako samo najvećem ludaku može da padne na pamet da pere prozore u petak, kad svaki normalan čovek zna da to sigurno znači požar u kući. Ako baš želimo da nam kuća izgori do temelja, neka samo izvolimo da peremo prozore, ali bez nje! Već smo se pomalo zamorili od Latifinih sudbonosnih opomena i pokušali smo da je nagovorimo da bar jednom zaboravi na sujeverje, ali nam je odgovorila de će, ako uspemo da joj pokažemo makar jednu ženu koja u petak pere prozore, ona nama prvog u mesecu da isplati platu. U očajanju pogledasmo kroz prozor. I šta smo ugledali? U stanu apotekara, preko puta, jedna devojka je upravo prala prozore.

 – Lopov – zgražavala se Latifa. – A juče se osigurao protiv požara!

Sasvim je razumljivo da smo mi platili njoj i da su prozori ostali neoprani.

Posle nekoliko dana rekosmo Latifi da skine zavese. Kao da ju je grom pogodio.

 – Šta kažete? – prošaputala je. – Skidati zavese u januaru? Jeste li vi pri zdravoj pameti? Zar da vam dete navuče neku tešku bolest? Zar da, ne daj bože, izgubite Rafija?

Ovog puta se nismo pokolebali. Kratko i jasno smo joj rekli da ne verujemo u sve te njene uroke a lekar je uostalom odmah tu, iza ugla. Latifa je odgovorila da ona tako strašan zločin ne može da primi na svoju dušu. Uveravali smo je da ćemo svu odgovornost preuzeti na sebe.

 – Ako je tako, u redu – reče Latifa. – Hoćete li vi to meni da date napismeno?

Seo sam za pisaći sto i sastavio izjavu u kojoj sam naveo da nas je gospođica Latifa Kurdani blagovremeno upozorila da dete može opasno da nam se razboli ako skidamo zavese s prozora u januaru ali da smo je, uprkos tome i protivno njenoj volji, prisilili da to učini. Pošto smo oboje potpisali izjavu, Latifa je mrzovoljno skinula zavese.

Predveče se Rafi požalio na glavobolju. U toku noći je dobio temperaturu. Ujutro je termometar pokazivao 40C. Latifa je tu vest primila mirno, samo nam je dobacila pogled od koga smo se sledili.

Moja žena je otišla po lekara koji je ustanovio upalu pluća.

 – Ali kako ju je samo dobio? – zavapi moja žena. – Mi toliko pazimo na njega.

 – Kako? – prosikta Latifa. – Ja ću vam reći kako ju je dobio, doktore. Zato što su me naterali da skinem zavese.

 – Šta to pričate? – upita je doktor. – Kakve zavese?

 – Istina je, doktore – na to će Latifa. – Pomislite samo, skidaju zavese u januaru a imaju dete u kući!

Uzalud smo joj iza doktorovih leđa davali znake da prestane i da ode u kuhinju.

 – Ona je sasvim u pravu – reče doktor. – Skidati zavese po ovakvom vremenu zaista nije preporučljivo… Nije čudo što se dete prehladilo. Zaista, moram da kažem, vrlo neozbiljno od vas.

Latifa bez reči pokaza doktoru izjavu s našim svojeručnim potpisima i bez reči se povuče u kuhinju.

Od tada joj se pokoravamo. Čvrsto verujemo da pranje rublja nedeljom izaziva poplavu, a sveti nam je zakon da do proleća ne čistimo kvake na vratima da nam zmije ne bi ušle u kuću. Uz to nam je Latifa još naredila da dvadeset sedam dana ne smemo da metemo pod ako želimo da nam dete ozdravi.

Latifa još uvek dolazi svakog dana, zavali se u fotelju i gleda televiziju. Stan nam je svakog dana sve prljaviji, ali, da kucnem u drvo, Rafi sve manje kašlje.

Malo prolećno spremanje

Nedelja. Jutros mi za doručkom najbolja supruga na svetu reče:

  – Nije mi ni na kraj pameti da ove godine za vreme prolećnog spremanja okrenem kuću naopako. Kakav mi je to stan koji se jednom godišnje čisti! Osim što je naporno i skupo, znam da te to i uznemirava. Zato ću samo dobro da pometem, i to je sve. Ti ne moraš ništa da radiš, jedino te molim da mi učvrstiš dršku na metli, jer se rasklimala.

 – Naravno! – uskliknuh veselo i smesta se uputih da joj kupim dve lepo oblikovane, dugodlake metle u znak zahvalmosti za njenu domaćinsku uzdržanost. Kad sam se vratio, pred kućom je vijugao potočić. Mojoj ženi je naime palo na pamet da najpre pod dobro pokvasi pa da ga tek onda pomete. Za tu priliku unajmila je dve žene. Jednu da pere, a drugu da joj nosi vodu. Međutim vodonoša je bila brža od pralje, pa otuda i onaj potočić pred kućom.

 – Nije to velik posao, za jedan dan će biti gotovo – tvrdila je najbolja supruga na svetu.

Bilo mi je drago da to čujem jer smo za ručak imali samo jaja na oko, što nikako ne može da zadovolji apetit odraslog čoveka kao što sam ja. Posle podne je neko skinuo prozorska okna jer su škripala. Bravar je rekao da su ekseri na šarkama zarđali i da ih treba zameniti. Kako on nema vremena da trčkara okolo, trebalo bi da ja odem da ih kupim kod Firmana u Jafu. Dobro.

Ponedeljak. Kad sam se oko podne vratio s ekserima iz Jafe, potočić pred kućom pretvorio se već u reku. Nisam mogao da uđem na prednji ulaz, jer je predsoblje bilo zakrčeno foteljama koje je tapetar trebalo da popravi. Provukao sam se kroz prozor na kupatilu i upao u kadu punu kreča.

 – Znaš – objasni mi žena – mislila sam da bi, kad već čistimo kuću, bilo dobro da malo osvežimo zidove, ali ništa više od toga, zaista.

Zamolila me je da ugovorim cenu sa molerom, jer je to ipak muški posao. Nagodili smo se da se posao obavi za 5000 izraelskih funti uključujući farbanje vrata i prozora.

Bravar je utvrdio da sam mu doneo eksere od dva cola a njemu su potrebni ekseri od tri cola, pa me je ponovo poslao kod Firmana.

Moja žena i Rafi spavali su u regalu za knjige, a ja sam proveo noć na svom pisaćem stolu između peći i servisa za čaj. Loše sam spavao. Za večeru opet jaja na oko.

Utorak. Firman tvrdi da mi je prodao ispravne eksere od tri cola i poslao me je kući. U bašti pred kućom upao sam u blato i na jedvite jade uspeo sam da se operem u dnevnoj sobi koja je sada pretvorena u kupatilo zato što u kupatilu menjaju pločice (3450 funti). Da i to već jednom obavimo, kako reče moja žena. Električar, koga smo pozvali zbog kratkog spoja, ustanovio je da Bergmanove utičnice koje imamo u zidu nisu dovoljno sigurne a da one koje nam preporučuje idu samo uz Flajšmanove utikače i Goldfišove osigurače – sve u svemu 1800 funti. Bravar se složio s tim da sam mu doneo eksere od tri cola ali britanska, a njemu su potrebni ekseri od tri nemačka cola i vratio me je Firmanu.

Moler je, pošto je dovršio pola kuhinjskog plafona, podigao cenu, a za to je dao i obrazloženje.

 – Ja uvek dižem cenu dve nedelje pre praznika – reče, – jer svako računa da ću uoči praznika da povećam cenu, pa je kod mene navala već dve nedelje ranije. Zato dižem cenu dve nedelje pre praznika.

Usput me je zamolio da skoknem do Hercla, pošto on nema vremena, i tamo kupim jednu kantu laka, malo terpentina, novu kofu i dve kutije „marlbora“. U međuvremenu se ženski duo, koji je napravio potok pred kućom, proširio u kvartet i veselo pevao.

Rešio sam i problem spavanja. Prebacio sam svu odeću iz ormara u zamrzivač, ormar ozneo na balkon, licem nagore, i smesta pao u dubok naftalinski san. Usnio sam da sam umro i da me je na večni počinak pratila svečana povorka majstora.

Za večeru – meko kuvana jaja.

Sreda. Firman mi je objasnio da između britanskog i nemačkog cola nema razlike kad je reč o ekserima za šarke i poslao me do đavola. Kad sam to preneo bravaru, on se malo zamislio i upitao me šta će nam uopšte ti ekseri. Za šarke na prozorima, rekoh mu, ali se prozorima više nije moglo prići, jer je neko povadio sve keramičke pločice s poda. Najbolja supruga na svetu oduvek je želela plavo-beli popločani pod (6200 funti) umesto ovog dosadnog sivog, a sad je, eto, bila prava prilika.

 – Samo još ovo – rekla je, – i onda je sve svršeno.

U redu. Ne računajući mene, u kući je sada radilo šesnaestoro ljudi od kojih su najveću buku dizali zidari koji su rušili zidove.

 – Razgovarala sam s jednim građevinskim preduzimačem koji je nešto kao arhitekta – reče mi žena, – i on mi je savetovao da srušimo zid između Rafijeve i tvoje radne sobe. Tako bismo dobili veliku dnevnu sobu, a s obzirom da nam nisu potrebne dve velike sobe, drugu možemo da pregradimo zidom pa će Rafi imati svoju sobu a ti radni kabinet.

Kako bih i sam nešto pripomogao, uzeo sam makaze, popeo se na merdevine i skinuo sve lustere u kući.

Onaj preduzimač – nešto kao arhitekta (1190 funti) – upita me (950 funti) zašto ne bismo (712 funti) kuhinju premestili na tavan a tavan u WC. Odgovorio sam mu da je bolje da se dogovori s mojom ženom jer, koliko znam, ona ove godine ne želi da se upušta u velike radove.

Sveža jaja.

Četvrtak. Danas se od Firmana nisam vratio kući. Spavao sam u parku na klupi, jeo travu i pio vodu iz prskalice, baš kao ptica. Prijalo mi je. Osećam se preporođenim.

Petak. Kod kuće me je čekalo iznenađenje. Na mestu gde je stajala kuća iskopan je dubok rov. Ženu i Rafija zatekao sam u bašti.

 – Znaš, pomislila sam, kad već čistimo kuću – reče mi ona, – neka to bude iz temelja…

 – Sasvim si u pravu, draga – odgovorih joj. – Pričekaćemo samo da prođe praznik jer će onda biti jeftinije.

Ona se složila s tim, stavila je Rafija pod drvo i počela da briše prašinu sa lišća.

Odlomak iz knjige „Kod kuće je najgore“ (Ephraim Kishon „My family right or wrong“), izdanje Book i Marso, 2002.

Prekucane dve priče: Latifa od uroka i Malo prolećno spremanje.

3 mišljenja na „Ephraim Kishon „My family right or wrong“

  1. Drugi razred gimnazije, samo što je počela školska godina, prvi domaći zadatak iz srpskog (u stvari, tada srpskohrvatskog) jezika: analiza neke od knjiga koje smo pročitali za vreme raspusta. Ja se odlučujem za Kišona, „Kod kuće je najgore… Obiteljske priče“. Profesorka zgranuta. (-:
    Čini mi se da je još zabavnije kada se čita hrvatsko izdanje (Znanje Zagreb, biblioteka Evergrin iz 1986. godine).
    Hvala na podsećanju! (-:

    Sviđa mi se

    1. U prvom trenutku zaista jeste bila zatečena, šta je mogla da pomisli kad je čula naslov. Inače je bila omiljen profesor, a sama je veoma volela ljude vedrog duha.
      Nema na čemu.
      Svako dobro i srdačan pozdrav! 🙂

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s