Anton Pavlovič Čehov „Izabrane priče“

Otac i mladoženja

  – A, Čuo sam da se ženite! – obrati se Petru Petroviču Milkinu jedan od njegovih poznanika na balu u letovalištu. – Kad ćete momačko veče prirediti?

  – Po čemu vi to zaključujete da se ženim? – planu Milkin. – Koja vam je budala to rekla?

  – Svi pričaju, a i po svemu se vidi… Nema potrebe da krijete, brate… Vi mislite da nama nije ništa poznato, a mi vas vidimo i znamo u dušu! He-he-he… Po svemu se vidi… Danima sedite kod Kondraškinih, tamo ručate, večerate, pevate romanse… Šetate samo s Nastenjkom Kondraškinom, samo njoj nosite bukete cveća… Sve mi vidimo! Pre neki dan sreo sam lično taticu Kondraškina, i kaže da je s vama stvar u redu, čim se vratite s letovanja u grad, odmah će biti svadba… Pa ako… Daj bože! Ne radujem se ja toliko zbog vas, kolkio zbog Kondraškina… Ima, siromah, sedam kćeri! Sedam! Nije to šala! Kad bi bog dao da bar jednu udomi…

„Do đavola…“ pomisli Milkin, „ovo mi već deseti poznanik govori o ženidbi sa Nastenjkom. A po čemu su to zaključili – đavo ih odneo! Po tome što svakodnevno ručavam kod Kondraškinih i šetam sa Nastenjkom… A, vreme je da se prekinu te priče, vreme je, inače će me, ne lezi vraže, još i oženiti, prokletinje!… Otići ću sutra i objasniti se s onom cepanicom Kondraškinom da se ne nada uzalud i – do viđenja!“

Sutradan posle opisanog razgovora, osećajući zbunjenost i izvestan strah, Milkin je ulazio u kabinet vile savetnika Kondraškina.

  – Moje poštovanje, Petre Petroviču! – dočeka ga domaćin. – Kako živite? Jeste li se uželeli, anđele moj? He-he-he… Sada će Nastenjka doći. Otrčala je na trenutak do Gusevih…

  – Ja, u stvari, nisam ni došao kod Nastasje Kirilovne – progunđa Milkin zbunjeno trljajući oko – već kod vas… Moram da porazgovaram sa vama o nekim stvarima… Nešto mi je upalo u oko…

  – A o čemu se spremate da razgovarate? – namignu Kondraškin. – He-he-he… Što ste se zbunili tako, dragi moj? He, momče, momče! Muka ti je sa vama, omladinom! Znam ja o čemu vi hoćete da razgovarate! He-he-he… Već odavno je vreme…

  –  U stvari, reč je o tome, znate… Ja sam došao da se oprostim s vama… Sutra odlazim…

  – Kako to odlazite? – upita Kondraškin i izbulji oči.

  – Vrlo jednostavno… Odlazim i tačka… Dozvolite mi da se zahvalim na srdačnom gostoprimstvu… Vaše su kćeri tako mile devojke… Nikada neću zaboraviti trenutke koje sam…

  – Dozvolite, gospodine… – pocrvene Kondraškin… – Ja vas ne razumem sasvim… Naravno, svaki čovek ima pravo da ode… I vi možete da radite šta hoćete, ali, poštovani gospodine, vi… vrdate… Nepošteno je to!

  – Ja… ja… ne znam, kako ja to vrdam?

  – Dolazio celo leto, jeo, pio, davao nadu, od zore do zore naklapao s devojkama, i odjednom… odlazim!

  – Ja… ja nisam davao nikakvu nadu…

  – Naravno, vi niste prosili, ali zar se nije videlo čemu vode vaši postupci? Svaki dan ste ručali, s Nastjom čitave noći pod ruku… Zar ste sve to tek onako radili? Samo mladoženje svaki dan ručaju u devojačkoj kući, a da niste bili mladoženja, zar bih vas ja hranio? Da, gospodine moj, to je nepošteno! Neću ni da čujem za to! Izvolite prosite devojku, inače ću… Ovaj…

  – Nastasja Kirilovna je veoma mila… i lepa devojka… Ja nju poštujem i… bolju ženu ne bih sebi tražio, ali… nismo se složili u pogledima i ubeđenjima…

  – I to je uzrok? – nasmeja se Kondraškin. – Samo to? E, dušo moja, zar se može naći takva žena koja bi po shvatanjima ličila na muža? Eh, momče, momče! Zelen si, zelen! Kad izvali neku teoriju, bog i duša… he-he, čoveka groznica uhvati… Sada se ne slažete u pogledima, a kad poživite, onda ćete sve neravnine izgladiti…  Dok je kaldrma nova, ne može se voziti po njoj, a kada je malo utabaju, onda svaka čast!

  – To je tako, ali… ja nisam dostojan Nastasje Kirilovne…

  – Jesi, jesi! Gluposti! Ti si odličan momak!

  – Vi ne znate sve moje nedostatke… Ja sam siromašan…

  – Vrlo važno! Primate platu i dobro je, hvala bogu…

  – Ja sam… pijanica…

  – A, ne, ne! Nikada vas nisam video pijanog!… – zamaha Kondraškin rukama. – Omladina mora malo da pije… I sam sam bio mlad i preterivao. Ne može se bez toga…

  – Ali ja sam notorna pijanica. To mi je nasledna mana!

  – Ne verujem! Tako rumen i odjednom… pijančenje! Ne verujem!

„Ko će prevariti ovog đavola!“ pomisli Milkin. „Kako samo želi da se otarasi kćeri!“ – I ne samo što sam pijanica – nastavi on glasno – već imam i drugih mana. Uzimam mito…

  – Dragi moj, a ko ga ne uzima? He-he-he. Ala si me zaprepastio!

  – Pored toga, ja nemam prava da se ženim sve dok ne doznam kako je rešena moja sudbina… Ja sam krio od vas, ali vi sada morate sve znati… Ja… ja se nalazim pod istragom zbog pronevere…

  – Pod istragom? – premre Kondraškin. – Da, to je novost… Nisam to znao. Stvarno, ne može se čovek ženiti dok ne sazna kako je rešena njegova sudbina… A jeste li mnogo proneverili?

  – Sto četrdeset četiri hiljade.

  – N-da, to je krupna suma! To stvarno miriše na Sibir… Tako devojka može ni zašta da propadne. U tom slučaju, ne možemo ništa, neka vam je bog na pomoći…

Milkin uzdahnu s olakšanjem i pruži ruku da uzme šešir…

  – Uostalom – nastavi Kondraškin pošto malo promisli – ako vas Nastenjka voli, ona može poći za vama tamo. Kakva mi je to ljubav ako se boji žrtava? A pored toga, tomska gubernija je plodna. U Sibiru se, dragi moj, bolje živi nego ovde. I sam bih tamo otišao da nije porodice. Možete je zaprositi!

„Ala se s njim, đavolom, ne može izaći nakraj!“ pomisli Milkin. „Gotov je da uda kćerku i za sotonu, samo da je skine s vrata“.

  – Ali to nije sve… – nastavi on glasno. – Meni neće suditi samo za proneveru već i za falsifikat.

  – Svejedno! Kazna će biti ista!

  – Pih!

  – Zašto tako glasno pljujete?

  – Tako… Čujte, ja vam još nisam sve otkrio… Ne terajte me da vam kažem ono što čini tajnu mog života… strašnu tajnu!

  – Ne želim da znam vaše tajne! Gluposti!

  – Nisu to gluposti, Kirilo Trofimiču! Kad čujete i doznate ko sam… zaprepastićete se… Ja sam… odbegli robijaš!!

Kondraškin odskoči od Milkina, kao da ga je nešto ujelo, i skameni se. Trenutak je stajao nem, nepomičan i gledao Milkina očima punim užasa, zatim klonu u fotelju i jauknu.

  – Nisam se nadao… – procedi. – Koga sam prigrlio na grudi svoje! Idite! Tako vam boga, odlazite! Da vas oči moje ne vide! Oh!

Milkin uze šešir i slaveći pobedu, uputi se vratima…

  – Čekajte! – zaustavi ga Kondraškin. – Zašto vas sve do sad nisu uhapsili?

  – Živim pod tuđim imenom… Mene je teško uhapsiti…

  – Možda ćete tako do smrti proživeti i niko neće doznati ko ste… Čekajte! Vi ste sad pošten čovek, već odavno ste se pokajali… Neka vam je bog na pomoći, nema druge, nego, nego se ženite!

Milkina obli znoj… Izigravati dalje odbeglog robijaša nije imalo smisla, i ostajalo je samo jedno: da beži sramno, ne motivišući svoje bekstvo…  I bio je gotov da šmugne na vrata, kad mu sinu misao:

  – Čujte, vi još ne znate sve! – reče. – Ja sam… ja sam ludak, a ludacima je brak zabranjen…

  – Ne verujem! Ludaci ne rezonuju tako logično…

  – Znači, ne shvatate kad tako govorite! Zar vi ne znate da mnogi ludaci samo u izvesno vreme luduju, a između tih nastupa ni po čemu se ne razlikuju od običnih ljudi?

  – Ne verujem! Ne pričajte koješta!

  – Ja ću vam, u tom slučaju, doneti lekarsko uverenje!

  – Uverenju ću poverovati, ali vama ne… Lep si mi ti ludak!

  – Za pola sata doneću vam uverenje… A sad, zbogom…

Milkin zgrabi šešir i žurno istrča. Jedno pet minuta kasnije već je ušao kod svog prijatelja doktora Fitjujeva, ali, na nesreću stigao je baš u vreme kad je doktor posle male svađe sa ženom popravljao frizuru.

  – Prijatelju, došao sam k tebi s jednom molbom! – obrati se doktoru. – Evo u čemu je stvar… Hoće da me ožene po svaku cenu… Da bih izbegao tu napast, ja sam namislio da izigravam ludaka… Hamletovski metod, u neku ruku… Ludaci ne smeju da se žene… Budi mi prijatelj i daj mi uverenje da sam ludak!

  – A nećeš da se ženiš? – upita doktor.

  – Ni za šta na svetu!

  – U tom slučaju, ne dam ti uverenje – reče doktor popravljajući frizuru. – Ko neće da se ženi, taj nije ludak, već naprotiv, najpametniji čovek… A kad budeš hteo da se ženiš, onda dođi za uverenje… Tada će biti jasno da si poludeo…

Slabotinja

Pre neki dan pozvao sam u svoj kabinet guvernantu moje dece, Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da joj platim.

  – Sedite, Julija Vasiljevna! – rekoh joj. – Dajte da se obračunamo. Vama je novac, sigurno, potreban, a vi ste tako fini pa nećete sami da tražite… Dogovorili smo se po trideset rubalja mesečno…

  – Po četrdeset…

  – Ne, po trideset… Imam zapisano… Uvek sam guvernantama plaćao po trideset. Kod nas ste proveli dva meseca…

  – Dva meseca i pet dana…

  – Tačno dva meseca… Tako kod mene piše. Znači, sleduje vam šezdeset rubalja… Oduzme se devet nedelja… nedeljom niste s Koljom učili, nego samo šetali… tri praznika…

Julija Vasiljevna pocrvene i poče da čupka karner, ali… ni reči!

  – Tri praznika… Prema tome, manje dvanaest rubalja… Četiri dana je Kolja bio bolestan i nije bilo časova… Radili ste samo sa Varjom… Tri dana su vas boleli zubi i moja žena vam je dozvolila da ne držite časove po podne… Dvanaest i sedam su devetnaest. Oduzmemo… ostaje… hm… četrdeset jedna rublja… Tačno?

Levo oko Julije Vasiljevne pocrvene i ovlaži se. Zadrhta joj brada. Ona se nervozno zakašlja, zašmrkta, ali – ni reči!

  – Uoči Nove godine razbili ste šolju za čaj sa tanjirićem. Manje dve rublje… Šolja je skuplja, porodična je… ali, bog s vama! Šta nam sve nije propalo? Zatim se zbog vaše nemarnosti Kolja popeo na drvo i iscepao kaputić… Deset manje… Zbog vaše nepažnje je i sobarica ukrala Varjine cipele. Vi morate o svemu da vodite računa. Zato primate platu. Prema tome, dakle, još pet manje… Desetog januara od mene ste uzeli deset rubalja…

  – Nisam uzimala! – prošapta Julija Vasiljevna.

  – Ali imam zapisano!

  – Pa, neka… dobro.

  – Kad se od četrdeset jedan oduzme dvadeset sedam, ostaje četrnaest…

Oba oka se napuniše suzama… Na dugom lepom nosiću pojavi se znoj. Jadna devojčica!

  – Uzela sam samo jednom – reče ona drhtavim glasom. – Od vaše supruge sam uzela tri rublje… Više nisam uzimala…

  – Je l’? Pazi, molim te, to kod mene nije zapisano! Četrnaest manje tri ostaje jedanaest… Evo vam vaš novac, draga! Tri… tri, tri… jedan i jedan. Izvolite!

I ja joj dadoh jedanaest rubalja… Ona ih uze i drhtavim prstićima gurnu ih u džep

  – Merci – prošapta.

Skočih i počeh da šetam po sobi. Obuzeo me bes.

  – Na čemu merci? – upitah.

  – Na novcu…

  – Pa ja sam vas pokrao, do đavola, opljačkao! Ama, ukrao sam vam! Na čemu onda merci?

  – Na drugim mestima mi uopšte nisu ni plaćali…

  – Nisu plaćali? Nije ni čudo! Našalio sam se s vama, dao sam vam surovu lekciju… Daću vam svih vaših osamdeset! Evo u koverti su spremljene za vas! Ali zar se može biti takav pekmez? Zašto se ne bunite? Zašto ćutite? Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi? Zar se može biti takva slabotinja?

Ona se kiselo osmehnu i ja na njenom licu pročitah:“Može!“

Zamolio sam je za oproštaj zbog surove lekcije i dao joj, na njeno veliko čuđenje, svih osamdeset. Bojažljivo se zahvalila i izašla… Pogledah za njom i pomislih: lako li je biti silan na ovome svetu!

Odlomak iz knjige „Izabrane priče“ (Anton Pavlovič Čehov „Izabrane priče“), izdanje Gramatik, 2003.

Prekucane dve priče: „Otac i mladoženja“ i „Slabotinja“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s