„Danas se Riblja ćorba smatra vodećom beogradskom rok grupom. Istina, stanje što se roka tiče u glavnom gradu je loše, oseća se ustajalost. U toj žabokrečini prosečnosti momci iz Riblje čorbe su stisli petlju i krenuli. Kada su se spojili, s jeseni prošle godine, malo ko je verovao u njih. Međutim i na sreću, iznenađenja još uvek postoje, ma kolko bila retka… Posle uspeha singlova Lutka sa naslovne strane i Rokenrol za kućni savet, došao je na red i album, koji ujedno treba i da potvrdi prave i još uvek u celini nepriznate vrednosti sastava.

Ko su oni?

U Ribljoj čorbi glavni začin je Bora Đorđević, dobro nam poznat po svom radu u grupama Zajedno, Suncokret i Rani mraz, nešto manje poznati basista Miša Aleksić, koji je dosta vremena proveo vodeći zlosrećni S.O.S. (čije pozive je malo ko čuo) i nepoznati ljudi, koje ćete sada i malo bolje upoznati: gitaristi Rajko Kojić i Momčilo Bajagić – Bager i bubnjar Vincek Milatović. Pošto ste ovo, po pretpostavci pročitali više puta u nekolko navrata, da pređemo na stvar (čitaj intervju)… Sagovornik je Bora Đorđević (ostatak grupe je uglavnom dobacivao koještarije koje su se nekada smatrale nemoralom).

Kost u grlu

– Koliko sam ja čuo, KOST U GRLU, vaš prvi album je konceptualnog karaktera?

– Da, ovo je konceptualni album, jedan od retkih kod nas. Dado Topić je nedavno završio snimanje duplog albuma, koji je takođe konceptualan, on obrađuje temu o gastarbajterima, a mi smo krenuli drugačijim putem. Naš album ne sledi priču od početka do kraja, već sve pesme pevaju o sličnim problemima, tretiraju iste teme, tekstualno je veoma blizak. nešto po sistemu „Sgt Pepper“…određen je odnosom benda prema stvarnosti…

– Za razliku od većine domaćih rokera ti si dosta otvoren, smatraš li da si smeo?

– Smeo…to je relativno, ja samo pevam o stvarima koje vidim, ne napadam ni državu ni društvo, ne pada mi na pamet da ih napadam, napadam samo stvari koje mi smetaju. Ne mogu ja da pevam o rasnom problemu, jer tako nešto nisam doživeo, ja pevam samo o stvarima koje sam lično doživeo. Govorim o ljudima koje srećem, o groupie devojkama (u pozadini se čuje smeh jedne od njih…), evo jedna se baš smeje, o lutkama sa naslovnih strana, o kulovima koji voze BMW, o…imam jednu divnu pesmu o kurvama, zove se Zvezde potkrovlja i suterena, ide na album, što se te žene tretiraju na jedan sasvim drugi način. Kasnije ću ti reći njen tekst i popričaćemo malo o njoj, jer ja sam još uvek pod utiskom jedne koju sam baš napisao i nju ću otpevati malo kasnije, jer je danas poslednji dan snimanja, pa ću ti prvo reći nešto o njoj, evo ide ovako…

—– (Tekst pesme „Mirno spavaj“)

– Ja se tu obračunavam po sistemu kako mali Perica kapira obračunavanje, kao vodim svoj mali rat sa licemerjem i licemerima. Pokušavam da kažem neku istinu o tim ljudima, koji ceo dan ne izlaze iz švalerkinog stana, da bi uveče došli kod žene na večeru i koji su „moralniji“ od izvikanih žena, da kažem tako, od žena na lošem glasu… Ona to radi javnije, u tome je stvar. Muškarac koji često menja ženske je frajer, dok je takva riba kurva…

– Pa dobro, mogli bismo onda da popričamo i o ZVEZDI POTKROVLJA I SUTERENA, koja takođe tretira taj problem…

– Da. Zvezda potkrovlja i suterena tretira na sličan način taj problem. Mislim da je neko objašnjavanje teksta izlišno… Tu nalazim neku vrednost u stvarima kojima je anulirana svaka vrednost, bar u kafanskim pričama… Moj domen protesta i angažovanja ne prelazi okvire grada. Jer, kao što sam već rekao, ja mogu da pevam samo o stvarima koje mirišem u vazduhu, na ulici. Ja nisam odavde, rođen sam u Čačku, ali već dosta dugo živim u Beogradu i mislim da možda baš zbog toga mnoge stvari mogu i bolje da osetim.

—– (Tekst pesme „Zvezda potkrovlja i suterena“)

– Kako se album dalje razvija, da čujemo nešto i o sledećoj pesmi…

– Ima jedna pesma koja se bavi problemom ljudi koje mi nazivamo sindikalcima.

—– (Tekst pesme „Hej ćale“)

– To je jedna žestoka rokčina i pokušao sam da pogodim, ako uopšte mogu tako da kažem i ako u Jugoslaviji postoji neko osećanje srednje klase, srednji stalež, neki prosek i strašni zatvoreni krug tog proseka iz koga se zaista ne izlazi, koji se zasniva na poslu, na televizoru, koji ne donosi neke određene opipljive životne radosti. Zatim tu je…

– Čekaj malo, šta želiš time da postigneš?

Prstom u oko i mali mozak

– Ja ne želim da novinarski slikam stvari, da ih posmatram neutralno…želim da dam svoj stav, dakle ja jasno istupam sa svojim tekstovima i tvrdim da su moji tekstovi društveno veoma korisni, jer pokazujem prstom, bodem u oko, udaram u mali mozak i pokazujem na neke male, sitne gluposti koje i ne primećujemo. Kako da ti kažem, mnogi me pitaju, jao kako ti smeš to? Ja im jednostavno kažem da ja to vidim, ja smem. To je istina, a niko mi ne može zabraniti pravo na istinu…

– Pa opet, imao si problema sa tekstovima…

– To je apsurdno, ali je istinito. Problemi su nastali oko pesme koja se zove Još jedan usran dan. Morao sam da promenim naslov i sada se zove Još jedan šugav dan. Sada se još uvek bune protiv izraza šugav, i to im je prejako, međutim meni nije, po meni je to sasvim opravdano i u redu, jer na kraju pesma ne gubi mnogo izmenom te reči, ne gubi na suštini, iako je učinak nešto slabiji… Pazi, na televiziji se nedavno prikazivala serija „Osma ofanziva“, a u njoj se psuje sve u šesnaest, zatim u bioskopima gledamo sve vrste snošaja, iliti koitusa, da malo i ja budem fini i sladak, sve to propraćemo, naravno, odgovarajućim rečnikom… O pozorištu i knjigama koje takođe obiluju sličnim izrazima da i ne govorim. Psovke su meni samo sredstvo, nikako cilj… tu ipak ima razlike. To mnogi ne shvataju, ili možda, ne žele da shvate? I onda oni, da ih nazovem licemerima, nikako ne mogu da svare moje tekstove. Ne znam čije interese oni štite, stvar puštanja ploča na radiju je takođe stvar slobodnog opredeljenja, kao i kupovina ploča u prodavnici. Ako se meni ploča na primer ne sviđa, niko me ne može naterati da je kupim. Ako mi se dopada, to je opet moja lična stvar…

– Slušaj, šta ja ustvari govorim u svom tekstu…

—– (Tekst pesme „Još jedan šugav dan“)

– Izvini molim te, ali ja imam prava da se osećam usrano, i mislim da, mislim da imam prava i da je sasvim normalno da kažem, jebi ga, osećam se usrano. Smešno je, kada se uhvate za jednu reč i kao to je skaradno, kako to može… Slušaj, ja sam protiv vulgarnosti, ja vulgarnosti ne trpim, ali ja sam pesnik i tvrdim da su psovke u kontekstu koji ja primenjujem opravdane. Čisto sa umetničke strane gledano. Zar bi trebalo zabraniti i svlačenje u pozorištu i filmu, cenzurisati knjige od svake „nepristojne“ reči. Gde bi nas to odvelo? Zaista, ponekad se zapitam šta ti ljudi hoće?

– A psuju li oni?

– …auuu, i te kako!

Ja sam sve te stvari osetio na svojoj koži…

– Ima na albumu i jedna zgodna zajebancija… Već sam rekao da sam ja sve ovo što je na albumu i sam proživeo, ja sam sve te stvari osetio na svojoj koži… I tako imao sam jednu devojčicu iz drugog grada i o njoj pevam u pesmi Pozajmila je pare poludela je skroz, kupila je kartu i sela na voz… Ima tako tu još par zgodnih pesama, ali svakako mi je najdraža kompozicija Ostani đubre do kraja, kao i jedan bluz, ma koliko to čudno izgledalo. Napisao ga je naš gitarista Rajko Kojić, smatram da on izuzetno svira bluz i mislim da mu to najviše leži. To je jedina tema koju smo videli na strani i zove se RASPRODAJA BOLA. Posvećena je svim legendama roka koje su danas mrtve, počev od Hendriksa, preko Morisona i Dženis, pa do ostalih. Stvarno, mene pogađa način na koji se oni danas tretiraju… Uzeti još koji dinar od njihovog leša. To nije ništa drugo do skrnavljenje. To se desilo i kod nas, to je Jugoton uradio kada je poginula Silvana Armenulić, kada su iskitili izloge svojih prodavnica cvećem i njenim pločama…

– Pa ipak, meni najdraža stvar je Ostani đubre do kraja, zaista sam vezan za nju…

—– (Tekst pesme „Ostani đubre do kraja“)

– Ima na albumu još simpatičnih pesmica, za koje se nadam da će biti i dobre, nadam se da će ih narod prihvatiti i da će ih voleti, kao što ih i ja volim.

Prestaću da sviram kada oćelavim i kada pustim stomak

– Od albuma dosta očekujete, međutim kako stoji sa pojavljivanjem na sceni, hoće li biti turneje?

– Mogu ti reći da smo proputovali dobar deo Jugoslavije i da su nas svuda odlično primili, tako da zaista ozbiljno razmišljamo o velikoj turneji. Trenutno, sigurno znam da ćemo početkom septembra održati koncert u Beogradu u Hali Pinki. Biće to zaista koncert za narod, na kome ćemo mi biti u čistom materijalnom gubitku, ali svesno idemo na to, samo da bi nas čulo što više ljudi. Cena karata će biti veoma niska i šta ima više o tome da se priča…

– Dosta dugo se baviš muzikom, ali tek sada si u žiži interesovanja. Da li si razmišljao i o danima kada ti neće biti baš i tako lako da se pojavljuješ pred publikom?

– Da, i sigurno znam da ću prestati da se pajavljujem kada oćelavim i kada pustim stomak. Toliko…

– I na kraju…

– Na kraju… bolje kost u grlu, nego prst u…“

Članak „Bez predumišljaja – Riblja čorba“ prekucan iz časopisa DŽUBOKS br. 66, 6. jul 1979.