„Ko to tamo peva“

Dogovorili smo se da idemo u bioskop da gledamo film „Ko to tamo peva“. Morao je neko od nas da ode ranije da kupi karte, pre ili za vreme prve poslepodnevne projekcije, jer su bili užasno dugi redovi ispred blagajne. A u redu sa leve i desne strane po nekoliko ljudi. Tu su i tapkaroši, imaju puno posla…

Ušli smo u bioskop da gledamo film od 20 sati. Sala je naravno puna, nema ni jedne prazne stolice. I šta se dešava… Ljudi koji su već gledali film i došli da to ponovo urade, smeju se, komentarišu, dobacuju, urlaju, vrište… Znaju šta će biti u narednim sekundima, minutima. Pola filma nije se moglo čuti, a kamoli razumeti. Posle desetak dana, otišli smo ponovo da gledamo isti film. Situacija se uopšte nije promenila. Sada smo bar malo više mogli da čujemo reči koje glumci izgovaraju, umiremo od smeha kao i svi u sali, ali opet – to nije to. Prošlo je mesec dana. „Ko to tamo peva“ se i dalje prikazivao u bioskopu u mom kraju. Treča-sreća. Najzad smo uspeli da odgledamo film sa uživanjem i potpunim zadovoljstvom. Koje sve replike do tada nismo čuli direktno od glumaca, nego samo u međusobnom prepričavanju…

Gledao sam „Ko to tamo peva“ tri puta u bioskopu za kratko vreme. Uzimao sam film iz video kluba nekoliko puta… Kupio sam kasnije i DvD… Koliko puta sam ga gledao na televiziji, na YT – ne zna se broj… I danas to isto radim… Sjajna i jedinstvena glumačka ekipa, ambijent, scenografija (čuveni autobus i peć u njemu), scenario, režija, muzika… Neprevaziđeno…

O filmu znate sve. Neki ga znaju napamet, a mnoge njegove replike se često koriste u svakodnevnom govoru. Koristiće se stalno, jer su vanvremenske.

Uživajte u ponovnom gledanju filma, smejte se, budite bezbrižni, opušteni i nasmejani u narednih devedeset minuta…

PS Ovaj tekst se nadovezuje na prethodni „Ako se ne smeju, stvar je propala…“ (intervju sa Slobodanom Šijanom), objavljen u kategoriji Džuboks arhiva, istog dana.

Link za film: https://www.youtube.com/watch?v=ZwozSLas8DM

„Midnight run“

U kategoriji „Filmovi“ na blogu, do sada je bio samo jedan film. Mnogo puta sam hteo da moj omiljeni „Dead poets society“ ne bude usamljen, ali nikako nisam mogao da se odlučim za drugi film. Da li da to bude komedija, drama, triler ili neki sasvim drugi žanr. Toliko ima filmova koje volim (mnogi od njih su u mojoj kolekciji), tako da sam uvek bio neodlučan po tom pitanju. Odlučim se za jedan, pa onda pomislim bolje ovaj, ma ne, pisaću ipak o onome koji… I tako prođe više od jedne godine.

Pre nekoliko dana „naletim“ na brojnim filmskim kanalima na kablovskoj televiziji i to na moju sreću od njegovog početka, na film koji sam više puta gledao i uvek to činim sa velikim zadovoljstvom. Film koji me potpuno opusti puna dva sata koliko je njegovo trajanje.

„Midnight run“ je snimljen 1988. godine. Režirao ga je Martin Brest i u kome se pojavljuje veliki broj poznatih glumaca koje maestralno predvode Robert De Niro i Charles Grodin. To je akciona komedija u kojoj se bivši policajac koji je postao lovac na ucene (De Niro) prihvatio zadatka da za veliku svotu novca od 100000 dolara pronađe i dovede mafijaškog knjigovođu (Grodin) iz Njujorka u Los Anđeles, koji je novac mafije donirao u humanitarne svrhe i zbog toga ga traže i mafija i policija. Film obiluje iznenadnim, neverovatnim i duhovitim zapletima u koje se upliću dva glavna glumca i koji će Vas, siguran sam, naterati da ga gledate sa uživanjem, rasterećeni svih briga i problema.

Ako ste film već ranije gledali, poznato Vam je o čemu pričam. Ako do sada to niste učinili, „Midnight run“ je prava preporuka za ovo sumorno vreme koje nas je zadesilo. Uživaćete sa osmehom na licu 120 minuta, prateći dogodovštine glavnih likova na njihovom putu sa istočne na zapadnu obalu Severne Amerike.

Link za deo iz filma: https://www.youtube.com/watch?v=mO5UNbKzcpQ

„Dead poets society“

Kada u kategoriji Filmska muzika izaberem poznate pesme ili instrumentale koji se mogu čuti u filmovima, to je način i da se spomenu ostvarenja sedme umetnosti. Rešio sam da po prvi put predstavim jedan film i to ne bilo koji. Reč je o filmu koji mnogo volim i koji je za mene jedan od najboljih koje sam gledao. Napisao sam „predstavim“, mada neću to bukvalno uraditi. Nikada nisam mnogo voleo kada mi neko prepričava pokretne slike, a isto tako i da ja to činim drugoj osobi. Može se samo ukratko, u par rečenica saopštiti radnja sa preporukom da se pogleda. A, zašto bih nešto i napisao o filmu, kada ga je, siguran sam, ogromna većina Vas gledala. Možda i više puta, kao ja 🙂

„Dead poets society“ je jedan od mojih najdražih filmova. Snimljen je 1989. godine. Režirao ga je Peter Weir, čovek koji je snimio nekoliko antologijskih ostvarenja. Glavni lik u ovom filmu je John Keating, profesor engleskog jezika na poznatoj akademiji na kojoj uče samo dečaci, koga maestralno tumači Robin Williams. Tu su i sedam momaka, učenika pomenute akademije, koji su ponovo osnovali stari književni klub Društvo mrtvih pesnika, čiji je nekadašnji član bio i njlhov profesor. To su Ethan Hawke (kao Todd Anderson), Robert Sean Leonard (Neil Perry), Josh Charles (Knox Overstreet), Gale Hansen (Charlie Dalton), James Waterstorn (Gerard Pitts), Allelon Ruggiero (Stephen Meeks) i Dylan Kussman (Richard Cameron).

Film je bio nominovan u četiri kategorije za nagradu Oskar, ali mu je nažalost, pripala samo jedna statua – Tom Schulman za originalni scenario. Ma, odavno smo shvatili da nije sve u nagradama. Bitno je kakav je utisak ostavio na publiku. A vreme je ubrzo to pokazalo. Remek delo sedme umetnosti! Maurice Jarre je komponovao muziku koja je izdata i na CD-u.

„Dead poets society“ gledao sam mnogo puta, ne sećam se tačno koliko. Svaki put reagujem na isti način. Za mene na kraju ovog filma, ne važi naslov pesme grupe The Cure „Boys don’t cry“. Moram javno priznati, da mi se uvek stegne knedla u grlu i oči zasuze prilikom gledanja scene kada se učenici penju na stolove u trenutku kada njihov bivši profesor izlazi iz učionice. Nekoliko puta sam odgledao samo taj deo filma, da bih proverio da neću opet… Mislio sam da kada gledam ceo film, znam šta će se desiti pa organizam reaguje unapred. Međutim i gledanje samo tog dela od pet minuta, na mene ostavlja isti utisak knedla i suze…kao da sam i ja jedan od njih…