“Paradoks je da su datumi mnogih po čovečanstvo neprijatnih događaja poznati svakom obrazovanom čoveku a da se datuma onih drugih, prijatnih i plemenitih, retko ko od nas seća. Datum, čak i sat, kada je bačena bomba na Hirošimu (koja je odnela hiljade života) mnogo su poznatiji nego godina kada je pronađen penicilin koji je spasao hiljade ljudi itd.

  Kada govorimo o muzici, najposle rock muzici, manje-više svi važniji datumi a posebno oni iz najranijeg perioda prekriveni su velom tame. Svedoka je svakim danom sve manje (mi smo tek treća odnosno druga generacija) a zaboravnih i onih sa slabim sećanjem – mnogo. Sve velike stvari pa i rock počele su neprimetno a kako vreme odmiče sve smo dalji od tačnih i preciznih informacija o tome kako, gde, kada i ko je nešto – počeo, napravio, učinio za rock.

  Ipak, jedan od tih za rock’n’roll bitnih datuma je poznat. I mada se događaj kojeg pominjemo desio pre drugog svetskog rata, odnosno više od dvadesetak godina pre početka rock ere, on je presudno uticao na njegovu fizionomiju. Bio je to dan kada je patentirana prva električna gitara.

  Još početkom ovog veka gitara se našla u većem društvu svojih kolega i koleginica; prestala je da bude solistički instrument, prestala da bude isključivo prateći inmstrumenat pojedinaca i priključila se opštoj buci orkestra. Priključila – da, ali i utopila: nigde je nije bilo jer se uopšte nije mogla čuti. Koliko god se gitarista iz petnih žila upinjao, njegovo muziciranje se jedva razaznavalo od bučnih duvača, lupanja bubnjeva i klavira. Konstruktori su se takođe trudili: povećavali su joj korpus, krivili gornju ploču, stavljali čelične žice (umesto od svile i creva kao do tada) no sve bez većeg efekta. Dovoljno je bilo da trubač jače dune u trubu ili bubnjar snažno ošine činelu i gitarista je mogao komotno da ode da nešto popije a da se njegovo odsustvo u zvuku orkestra uopšte ne primeti.

  Neki među njima tražili su i nalazili rešenje u osnivanju sopstvenih sastava sa srodnim i manje glasnim instrumentima, gde će oni biti glavni kao Džango Rajnhart (akustične gitare plus violina i eventualno kontrabas) ali pravo rešenje moralo je da bude mnogo radikalnije.

  Već frustriranim gitaristima pronalazak metalne (čelične) gitare bio je slaba uteha, ali je na sreću od tog momenta njihovoj muci bio kraj. Kada su svi napori za pojačanje gitare sa metalnom gitarom iscrpeni, rešenje je traženo izvan nje. Elektrika je priskočila u pomoć i još jednom se potvrdilo staro pravilo da do pronalaska dolazi kada za njim postoji najveće potreba.

  Put klasične gitare ka električnoj počeo je ranih dvadesetih godina, kada se muzika profesionalizovala a novi stilovi počeli da razvijaju. Ispočetka je obična gitara ozvučena uz pomoć elektromagneta (pick up) a nešto kasnije i pikapima iz gramofonskih ručki. Dalji razvoj u ovom pravcu sprečavala je neotklonjiva mana nazvana mikrofonija, koju će tek početkom 60-ih godina otkloniti firma „Ovation“.

  Prvu električnu gitaru – gitaru čija je „duša“ bila električna – napravili su Džordž Bošem i Pol Bart 1931. godine. Čudnom ironijom sudbine, ova prva električna gitara bila je ustvari havajska gitara – ona koja se od svih električnih dana najmanje koristi, pogotovo u rock muzici. Uprkos ovoj činjenici, Džordžu i Polu a još više firmi Rikenbeker krasi slava da su prvi proizveli prototip najpopularnijeg instrumenta današnjice.

  Prva električna gitara bila je cela izrađena iz jednog komada aluminijuma i odmah je dobila nadimak „tiganj“, budući da je na njega izgledom neodoljivo podsećala. Patentirana je 10. avgusta 1931. godine pod brojem 2089171. Prvi modeli ovog tipa imali su 22 odnosno 25 pragova na vratu a neki kasniji modeli su pravljeni i od bakelita.

  Retki sačuvani primerci ovih gitara danas su sa ponosom izloženi u muzejima kompanije Rikenbeker i nagone na smeh svakoga ko ih ugleda. No, ipak nezadrživi prodor električne gitare počinje sa ovom kabastom napravom koja pre liči na buzdovan nego na instrument.

  Te 1931. godine stvoreno je oružje rock revolucije, revolucije koja nije prolila ni kap krvi, ali je potrošila dosta struje.

  Električna gitara će od tih dana mnogo izmeniti oblik i izgled; doći će u hiljade ruku, mnogi će sa njome steći slavu ali cenjeni pronalazači ostali su u senci novih konstruktora. I zato: svaki elektro-gitarista u momentu kada gura „džek“ u priključak na pojačalu a levom rukom za vrat pridržava tankovratu lepoticu koja mu visi o ramenu, treba da se seti tog 10. avgusta. Tog dana je stvoren predmet koji mu danas omogućuje da se kao muzičar potvrdi. Bez tog „tiganja“ ne bi bilo ni rocka, ni njega… pa, bogami ni „Džuboksa“.“

Članak „Zvezdani časovi rock muzike – Oružje je rođeno“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 52, novembar 1978.

  „Mada još nije vreme da razmišljate kako da se otarasite svojih sadašnjih gramofona, nema sumnje da je budućnost u reprodukovanju zvuka već stigla. Reč je o takozvanim digitalnim ili PCM sredstvima koja su nesumnjivo superiorno bolja od tradicionalnih.

  Jedna od prvih Philipsovih kompakt ploča „Četiri godišnja doba“ Antonija Vivaldija. Ploča je prikazana u prirodnoj veličini!

  8. marta 1979. godine u Ajndhovenu, u Holandiji, okupilo se preko trista novinara iz cele Evrope. Razlog nije bio ni Dan žena a ni fudbal; svi su došli na poziv kompanije Philips čije je sedište upravo u tom gradu.

  Troškovi kojima se tom prilikom izložio Philips, predstavljaju malu stavku – svega oko 1% – od sume koju je ova firma namenila za realizaciju svog najnovijeg projekta. Rezultat je prikazan novinarima: mala (svega 11,5 cm u prečniku) ploča i gramofon na kome se ona obrće. Po rečima ljudi iz Philipsa to je treća etapa u evoluciji ploče, posle Edisonovog fonografa i uvođenja mikroreza. Uskoro će, kako kažu, nestati glomaznih i osetljivih LP ploča; umesto njih imaćemo takozvane kompakt ploče (CD od engleskog compact disc), od kojih nećemo morati da se odvajamo ni za vreme godišnjeg odmora, jer se mogu koristiti čak i u automobilu.

  No, pošto nam nije namera da prenosimo EPP poruke iz Philipsa (nisu platili za reklamu, a nisu nas pozvali ni u Ajndhoven), pozabavićemo se malo tehničkom stranom ove pločice. Ona je snimljena po digitalnom principu, preciznije po sistemu impulsne kodovane modulacije (PCM), o kojoj je i u „Džuboksu“ nedavno bilo reči. Pošto za korektno funkcionisanje PCM zahteva vrlo širok opseg frekfencija, u prvo vreme je jedino TV magnetoskop bio u stanju da zabeleži takve signale. Kako su se usavršavali i kako im je opadala cena, ovi uređaji su se sve bolje prodavali bilo kao kućni magnetoskopi, bilo – uz dodatak posebnog audio-pcm pretvarača – kao izuzetno kvalitetni i veoma skupi magnetofoni (vidi „Džuboks“ br. 82).

  Paralelno sa ovim tekao je i razvoj videotehnike, koja je kao osnovu koristila ploču. U takvim sistemima ploča se obrtala toliko velikom brzinom da nije bilo govora o primeni nekog načina očitavanja koji bi podrazumevao direktan kontakt sa površinom (već i brzina od 33 obrtaja u minutu stavlja nas na dovoljan broj problema u pogledu trošenja dijamantskih igala i samih ploča), nego se očitavanje vršilo optičkim putem – pomoću lasera. Prve video ploče obrtale su se sa 1800 obrtaja u minutu, kasnije je brzina smanjena na 900 i konačno na 450, samo što ploče koje su se obrtale ovako malom brzinom nisu više bile video ploče – bile su to prve audio PCM ploče. 1977. godine svi veći japanski proizvođači su na „Tokyo Audio Fair“ izložili svoje prototipove, međusobno slične u tolikoj meri da nije jasno radi li se o industrijskoj kooperaciji ili o industrijskoj špijunaži.

  Čast Evrope u ovoj oblasti spasao je Philips. 1978. godine on pušta u prodaju prvi video sistem sa optičkim očitavanjem, a već naredne 1979. prikazuje prototip nove male ploče – CD. Za razliku od svojih japanskih konkurenata, Philips je odustao od toga da audio PCM i video ploča budu kompatibilne, to jest da se za reprodukciju koriste isti uređaji, pa je sa standardnih 30 cm prečnik ploče smanjen na svega 11,5 cm. Time je doduše skraćeno vreme reprodukcije – dok japanski uređaji daju dva ipo časa programa, CD pruža svega oko jedan čas (što ionako više odgovara uobičajenom izboru programskog materijala). Ali, smanjenjem prečnika izbegnuti su neki problemi koji se kod velikih ploča javljaju usled znatnih inercionih sila pri pokretanju i zaustavljanju: svi japanski uređaji imaju u centru ploče posebnu navrtku koja sprečava da ploča nastavi da se obrće nekom svojom brzinom. Zbog malih dimenzija CD, ovo nije potrebno.

  Druga očigledna novina je u brzini obrtanja koja nije konstantna: kada se optički čitač, jedna fotodioda, nalazi ispod unutrašnje brazde, brzina je 500 obrtaja u minutu, a kako se čitač kreće ka periferiji ona opada sve do 215 o/min. Ovim se postiže stalna obimna brzina tačaka ploče koje prelaze iznad fotodiode i jednaka gustina informacija.

  Podloga za ploče je još uvek polivinil hlorid (pvc), koji je po površini metaliziran aluminijumom, da bi odbijao svetlost. Preko metalizacije se nanosi još jedan zaštitni sloj PVC, što sve ukupno ima debljinu od svega 1,1 mm. Signal se urezuju samo sa jedne strane i ona se postavlja prema dole, tako da se optički čitač kreće ispod nje.

  Izrada je jednostavnija nego što možda izgleda na prvi pogled: matrica se izrađuje galvanskim putem, korišćenjem foto-osetljive staklene ploče na kojoj se zapis izvodi laserom. Dalji postupak zahteva uobičajenu opremu koju imaju sve diskografske kuće.

  Optički „pik-ap“ ima dužinu od 45 mm, a prečnik od 12 mm; kao izvor svetlosti koristi se poluprovodnička laser-dioda (uzgred, japanski prototipovi koriste u ovu svrhu gasni helijumsko-neonski laser!).

  Osim laser-diode i foto-diode koja prima odbijenu svetlost, u kutijici pik-apa nalaze se i sistemi za tačno praćenje traga na ploči i za fokusiranje svetlosti na foto-diodu. Oba ova servo-mehanizma, zajedno sa trećim koji reguliše promenljivu brzinu obrtanja diska, upravljaju se samo i jedino sinhro-impulsima koji su snimljeni na ploču. Ovim je isključena bilo kakva greška u brzini – svaka ploča reprodukuje se tačno onom brzinom kojom je i snimana!

  Zahvaljujući sistemu koji se brine za fokusiranje svetlosti, sve čestice prašine koje bi se slučajno našle na ploči, bile bi reprodukovane „neoštro“, ni malo ne kvareći kvalitet snimka. Uz to, ne postoje nikakve brazde u koje bi se čestice mogle „naseliti“, površina ploče je apsolutno glatka jer je zapis u suštini fotografski.

  Konačno, ova mala ploča omogućava odnos signal-šum od čak 85 dB, uz harmonijska izobličenja od 0,05% i stereo separaciju od 80 dB! Frekfentna karakteristika je praktično ravna u opsegu od 20Hz do 20kHz, naravno sve to uz uslov da se pušta na specijalnom gramofonu koji je konstruisan specijalno za nju. Po mišljenju ljudi iz Philipsa, za pet godina od pojavljivanja na tržištu, ovakav gramofon bi koštao kao sadašnji gramofoni srednje klase, pod uslovom da ovaj sistem kao standard prihvate proizvođači elektronike i gramofona sa jedne i – što je možda još važnije – proizvođači ploča sa druge strane. Iako je od Philipsa, jabuka je zasad kisela i teško će neko odmah sakupiti hrabrosti da je zagrize i krene sa proizvodnjom, ali će tu mnogo pomoći činjenica da Philips ima svoju diskografsku kuću i bliske veze sa diskografskim firmama kao što su Phonogram, Polydor i Deutsche Gramophon.

  Ako i pored svih prednosti CD ploča, još uvek niste uvereni da će za neku godinu sadašnje glomazne kolekcije ploča i snobovski gramofoni postati muzejski eksponati, nije loše da znate da je jedan od četiri gospodina koji su držali konferenciju za štampu izvesni L. Ottens. Ukoliko vam ime ne govori mnogo, Ottens se pre 17 godina nalazio na čelu projekta čiji je rezultat otada na Hi-Fi tržištu mnogo što-šta okrenuo na tumbe: bila je to mala kompakt kaseta“.

Članak „Ploča mala zvuk veliki – digitalna kompakt ploča“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 94, 1. avgust 1980.

NAPOMENA: Prvu LP ploču kupio sam dok sam išao u osnovnu školu (šesti razred). Pojavom audio CD-a počeo sam i njih da kupujem početkom 90-ih godina, uporedo sa pločama. To neprekidno traje do današnjeg dana. Broj oba nosača zvuka je približno isti u mojoj kolekciji, To je zbog toga što sam veliki broj audio CD-a narezivao pomoću kompjutera, razmenjujući ih sa drugovima. Ipak je broj LP ploča veći. Drago mi je što je tako. Takođe, drago mi je i što se nije obistinilo “predviđanje” napisano u poslednjem pasusu teksta prekucanog iz Džuboksa: “da će za neku godinu sadašnje glomazne kolekcije ploča i snobovski gramofoni postati muzejski eksponati…“. Da se razumemo – tekst je pisan u vreme kada je izdavanje prvih CD-a bila najava, novorođenče koje još nije prohodalo. Objavljen je pre 45 godina! Ko je pojavom CD-a i njegovom ekspanzijom na kraju starog i početkom novog milenijuma, mogao pretpostaviti da će se LP ploča ponovo vratiti na velika vrata.

“Svojevremeno, kada Erih fon Deniken bejaše u modi, vodili su se razgovori među naučnicima kako da se našim budućim pokoljenjima ostavi trag o kulturnom nasleđu današnje civilizacije. Takođe su se povodom prvih letova na obližnje planete, vodile rasprave kako i čime eventualnim tamošnjim stanovnicima predstaviti Zemlju. U oba slučaja ideja je bila slična onoj Nojevoj iz Biblije – napraviti novi Nojev kovčeg, u ovom slučaju veliku i prostranu (a šuplju) čeličnu kuglu u koju bi se stavilo dosta fotografija, knjiga, reprodukcija i sl. Za našu priču najznačajnije je da se u oba slučaja, na spisku predmeta koji bi reprezentovali zemaljsku kulturu, našlo po nekoliko gramofonskih ploča (ako se ne varam – sa muzikom Baha, Betovena, ali i Bitlsa).

  Nepoznato je, barem meni, da li su se ove ideje naučnika i realizovale, ali jedno je bitno – od toga nema većeg dokaza da je ploča postala važan činilac kulture i jedno od glavnih obeležja naše civilizacije.

  Još i više!

  Mala, crna, tanka i krhka – postala je njen stub!

ISTORIJAT

  “Mary has a little lamb” – to su bile prve reči snimljene na prvu ploču. Snimio ih je Tomas Edison avgusta 1877. godine, na svojoj govornoj mašini koju je nazvao fonograf. On se pokretao rukom a ploča na kojoj se snimalo bila je u obliku cilindra, prekrivenog metalnom folijom. Prva ploča bila je, dakle, cilindar. Nekoliko godina kasnije A. Bel je za snimanje upotrebio presvučen voskom cilindar. 1887. Emili Berliner patentira prvu ploču u obliku ravnog diska. Ovaj čovek (po Nemcima – Nemac, po Amerikancima – Amerikanac) je pronalaskom metoda urezivanja zapisa na ravan disk, utro put masovnom umnožavanju snimljenog materijala, on je dao ploči oblik koji joj je ostao do danas.

  Ali, ni Edison nije sedeo skrštenih ruku – kao pravi poslovni Amerikanac, počeo je sa praktičnom primenom svog izuma, sa namerom da ga komercijalizuje. 1888. u njegovom eksperimentalnom studiju pijanista Jozef Hofman i dirigent Hans fon Bilov snimaju. 1889. godine prvi put se javljaju u prodaji gramofonske ploče koje je proizvodio jedan nemački fabrikant igračaka.

  1890. godine javljaju se i cilindrične ploče na tržištu i rivalitet između ova dva oblika počinje 1893. I 1894. se pojavljuju prve profesionalne gramofonske ploče (zvane “tanjiri”) kao i gramofoni namenjeni širem tržištu.

  U to vreme se javljaju i prve piratske ploče! Naime, Djani Betini, kolekcionar iz Njujorka je usled dobrih veza sa Metropoliten operom, napravio na svom mikro fonografu masu snimaka i krčmio ih za svoj račun po visokim cenama. Čak je imao i svoj katalog. Ipak, time je znatno doprineo da se divni glasovi nekada slavnih artista spasu od zaborava.

  Od značajnijih ploča – snimaka iz tog vremena, treba pomenuti sledeće:

     – Bramsovi solistički koncerti održavani u Beču, koje je lično autor izvodio

     – Snimci Fjodora Šaljapina (tada starog 28 godina) koji su označili početak proizvodnje serije

       ploča sa klasičnom muzikom nazvane “RED LEBEL” (crvena etiketa – kao viski!).

     – Enriko Karuzo, snimljen u Milanu 1902. godine, čije se ploče smatraju prvim potpuno

       zadovoljavajućim gramofonskim pločama.

  Od tada pa do početka prvog svetskog rata, nije bilo malo vrednijeg umetnika koji nije snimljen na ploče.

  1909. godine se snimaju prvo čisto orkestralna dela u Engleskoj, a već 1913. su na ploče snimljene i cele simfonije i opere. (Interesantno je da savremeni izraz “album” za LP potiče negde iz tih dana, jer je sve ono što danas stane na LP nekada stajalo u 5-10 velikih i teških ploča, ukoričenih i prodavanih kao album).

  1917. godine ploče snima Leopold Stokovski a 1920. i Arturo Toskanini. Ploče sve više prodiru u domove i postaju roba relativno širokog spektra potrošnje. Između 1912. do svršetka prvog svetskog rata, ravne, disk ploče potpuno potiskuju nefunkcionalne i kabaste cilindrične gramofonske ploče, pa ih danas možemo videti samo u muzejima.

  Od 1920. sa napretkom elektronike (pronalazak diode, triode, mikrofona i pojačala) razvija se i tehnika snimanja ploča. Tako se 1925. godine, javlja prva ploča snimljena uz pomoć elektronike.

  1931. ranije no što se obično misli, pronađen je metod za urezivanje dva zasebna stereo kanala u jednom zarezu. Za to je zaslužan inženjer kompanije VICTOR – Alan Dover. Šira komercijalizacija ovog pronalaska ipak nije uspela, još je bilo rano. A onda je naišao rat i mozgovi inženjera su se okrenuli manje miroljubivim istraživanjima. Trebalo je da dođe 1948. godina pa da Piter Goldman napravi prvu komercijalnu long plej ploču i sa njom potpuno potisne ploče koje sui male 78 obrtaja u minuti, a tek od 1960. počinje šira komercijalizacija stereo ploča. Tih godina počinje HI-FI era koja traje do današnjih dana.

  Od 1958. godine stereo ploče, najzad, počinju svoju ekspanziju. Ovo “najzad” zbog toga što je dugi niz godina trajao tihi rat među proizvođačima – čiji stereo patent primeniti (isto onako kao što se danas svađaju proizvođači kolor televizora, tj. koji i čiji sistem primeniti – japanski, američki, nemački i sl.)! Očito je da borba za profite ponekad zna da omete razvoj – u ovom slučaju gramofonske ploče.

  1970. godine javljaju se prve kvadrofonske ploče sa četiri zvučna kanala urezana u jednom zapisu (umesto dva kod stereo ploče i jednog kod mono).

  Šta će nam dalje ponuditi inženjeri i trgovci, teško je reći. U svakom slučaju hobi sakupljanja ploča – diskofilija, na putu je da potisne najrašireniji hobi na svetu – filateliju, ako ga već i nije potisnuo.

  Razlozi za to su jednostavni – ploča se, po teoriji istraživanja tržišta, svrstava u takozvana šoping dobra, sa sledećim karakteristikama: relativno niska cena, veliki broj prodajnih mesta i relativno kratko vreme pri kupovini. Pored toga, ploča je idealan poklon. Nju bez mnogo rizika možete kupiti svakome. Teško ćete pogrešiti.

KAKO SE PLOČA PRAVI

  Proces proizvodnje ploča uglavnom je sledeći:

     – Muzika snimljena na traku se kružnim zarezima u obliku slova V urezuje preko specijalnog osetljivog noža koji reaguje na impulse sa trake. Ovako narezana ploča (u mekanom materijalu) se pre dalje eksploatacije dobro pregleda (da, pregleda!) budući da se još ne može slušati.

     – U daljem postupku se ovako narezana ploča (tzv. Master disc) lakira, očvršćuje i prska finim srebrnim sprejom, pa se takva stavlja u gumeni prsten i kači radi sušenja i stabilizacije.

     – Bakarna ploča stavljena na ovaj master disc putem elektrolize, formira glavni negativ.

     – Od glavnog negativa se još jednom elektrolizom dobija pozitiv, koji ojačan služi za pravljenje presa, odnosno štampača.

     – Iz štampača, u stvari modli za livenje ploča, ploče se nalik na kolače koje su nam nekada bake pravile, otiskuju u neograničenom broju primeraka.

  Ovome treba dodati da masovna proizvodnja ploča iziskuje sve više primenu elektronski dirigovane i kontrolisane opreme.

  Kao sirovina, nekada su se (za lomljive ploče) koristili materijali na bazi šelaka koji je jako tupeo čelične igle prvih gramofona – uz neizbežno pucketanje i buku. Za današnje ploče koristi se plastična masa nazvana vinil. Uglavnom su od crnog vinila, ali neretko se prave i od jarko crvenog, plavog pa i potpuno providnog. Jedna od prvih “underground” LP, nazvana “THAT’S UNDERGROUND” pravljena je od kombinacije vrištećih boja, tako pomešanih, da je pored čudne muzike imala i ništa manje neobičan vizuelni efekat – mogla se kao ukras slobodno staviti na zid!

  Ponekad se ploče štampaju na tankoj plastičnoj foliji, uglavnom kao pratioci pojedinih časopisa ili knjiga. Na foliji se kompozicije štampaju sa jedne, ali i sa obe strane, a vek trajanja im je oko 500 izvođenja. Mahom su manjeg formata, ali ih u Sovjetskom Savezu tamošnji klubovi ljubitelja ploča štampaju i u LP formatu, na kojima se često nađu i direktni snimci sa Radio Luksemburga ili presnimljene strane ploče. Ploče se često štampaju i na posebnim razglednicama i dopisnicama (kod nas ih je proizvodio JUGOTON pre nekih petnaestak godina).

  Veličina ploča (prečnik) može biti sledeći:

     – 30 cm, savremena LP ploča

     – 25 cm, za nekadašnje velike i lomljive ploče na 78 obrtaja

     – 20 cm, veličina ovih takođe lomljivih ploča je negde između prethodne grupe i današnjih

       malih (singlova), danas se ne proizvodi

     – 17,5 cm, današnje male (singl) ploče

     – minijaturne ploče za lutke koje govore (oni koji ih imaju danas i kupuju u Trstu neka znaju

       da je još 1889. Edison napravio sličnu lutku sa pločom koja joj je omogućavala da govori).

  Veličina ploča, širina zapisa smeštenog na njoj i brzina kojom se obrću, određuju i njeno trajanje. Ako ste se nekada pitali zbog čega većina zabavnih kompozicija traje 3 do 4 minuta, onda je to zato što se na prve ploče (30 cm i 78 obrtaja) više i nije moglo snimati. A ovo tehničko ograničenje stvorilo je, usled navike, nepisano pravilo za kompozitore kojem su robovali i onda kada više nije bilo tih tehničkih ograničenja. Tek je rok muzika razbila ove manire, dok “zabavnjaci” i dalje ostaju tamo gde su i bili.

  Ušavši u naše domove brže i lakše nego knjige, ploča je zaslužila da se (kao što neki teoretičari period od pronalaska štamparske prese za knjige pa do danas, nazivaju Gutenbergovom galaksijom), period od kada se ona pojavila nazove plastičnom galaksijom – galaksijom gramofonskih ploča.

  U njene sitne, skoro nevidljive zareze, upisala se i o sebi ostavila neizbrisiv trag – civilizacija dvadesetog veka”.

Članak „Kako je ploča postala – stub“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 33, april 1977.

“Filmski džuboks” vam u svom specijalnom izdanju predstavlja Slobodana Šijana, jednog od poslednjih iz onog retkog soja režisera koji zasmejavaju stotine hiljada ljudi po bioskopima, a da istovremeno kupe pohvale kritike i nagrade na festivalima.

   Kako si ti Šiki od akademskog slikara postao filmski reditelj?

   To je process kome svi pridaju ne znam kakav značaj. Ja mislim da to nije tako važna stvar. Toliko ljudi je bilo iznenađeno mojom odlukom da posle likovne akademije odem na filmsku, a to je samo posledica činjenice da se kod nas suviše glorifikuju ti pozivi na Akademijama. Ta je promena, kad su umetnički pozivi u pitanju jedan normalan process i nigde se ne podrazumeva da ćeš se ti baviti onime što si studirao. Studiranje neke umetničke Akademije ja shvatam, da tako kažem, uvođenjem u kulturu, a tokom studiranja likovne Akademije jednostavno sam osetio potrebu da radim nešto što je masovnije, što je za manje ekskluzivnu publiku kakva je galerijska. Onda sam zaključio da će uskoro biti veoma teško baviti se filmom ako nisi završio odgovarajuću Akademiju. Pošto sam čuo da Žika Pavlović preuzima novu generaciju studenata filmske režije na Akademiji u Beogradu, prijavio sam se na prijemni ispit. Njega sam cenio kao filmskog reditelja. Ispalo je tako da su me primili… Verovatno zbog likovne Akademije jer im je to izgledalo nešto specijalno.

   Da li to znači da je sve ono što si radio bilo usmereno ka tvom bavljenju filmom?

   Strip, kao oblast je mesto što me prilično zanima i mogu reći da sam svojevremeno bio više u stripovima nego u filmu. Negde početkom pedesetih godina, kada nisam mogao tako često da idem u bioskop, jer roditelji u to vreme nisu smatrali da je to nešto “mnogo lepo”, stripove sam ljuštio iz sve snage. Tajno, a i povremeno sam bežao u bioskop. Kod “Maratonaca…” sam mnogo mislio na strip “Alan Ford”, koji sam jedno vreme voleo i čitao. Od literature o filmu, oduvek su mi najviše značili intervjui sa rediteljima ili njihovi tekstovi.

———————–

   Radio sam i na televiziji. Snimio sam pet igranih TV-filmova pre nego sam uradio “Ko to tamo peva”. Jedno vreme sam radio i neke muzičke emisije, ali sam od toga odustao i okrenuo se igranoj strukturi. Tako sam sa tih TV-filmova prešao na igrane filmove.

———————–

   U tvojim filmovima primetan je uticaj bioskopskog filma. Da li postoji neka distanca u odnosu na to iskustvo, pošto svoje filmove praviš u jednoj potpuno različitoj kulturnoj sredini?

   Ja se sve vreme, da tako kažem, čuvam samog sebe. To radim na taj način što pokušavam da pronađem neke meterijale koji nisu neke moje private price, već da nađem priče koje meni izgledaju zanimljive, pa da ih putem filma ispričam i gledaocima. Duško Kovačević se pokazao kao scenarista sa kojim mogu veoma dobro da sarađujem. I to je bio odlučujući trenutak. Drugo, komedija kao žanr, čini mi se da je oblast koja ima najviše zanimljivog materijala u našoj sredini. O čemu se radi? Ideja je bila da ako ne možeš da radiš filmove u Holivudu, jedine prave ozbiljne filmove, onda pokušavaš da stvoriš neki svoj Holivud, koji se sastoji od jednog originalnog scenariste, grupe originalnih glumačkih faca, koji mogu raditi materiju koja im dobro leži, kao komedija, I onda od toga pokušavaš da napraviš nešto dobro. U glavi su mi se vrzmali ljudi kao što je Mack Senett, koji je u svakom kadru svojih filmova imao tipizirane a opet karakteristične face. Imao je debele, mršave, velike, male… A sve su to bile face iz njegovih filmova. Postoje i drugi primeri… Pokušao sam da stvorim sistem oko sebe u kome mogu da napravim nekoliko stvari koje su konzistentne, a koje opet mogu da komuniciraju sa publikom. Dakle, nisu neke ezoterične stvari. Čini mi se da sam pronašao model da se tako nečim bavim u okviru naše kinematografije. Dok mi ne dosadi.

   Očigledno je da je toliki odlazak u bioskope i pored te distance, podsvesno uticao na tvoja dva filma?

   Da, apsolutno. Jer ti i kada zamišljaš neke scene dok ih pišeš, padaju ti na pamet razne situacije koje ti se čine kao zgodne, pa stvar usmeravaš u tom pravcu. U isto vreme, to je i ključna stvar zašto čovek mora ići u bioskop, ako se bavi filmom, da bi stekao sposobnost da posmatra svoj film, kao što posmatra i film u bioskopu. Da objektivno ustanovi šta je dosadno, šta je smešno, šta ne, da ustvari sagleda pravi sadržaj onoga što je uradio a ne ono što je maštao da napravi. Utoliko mislim da je neophodan stalni kontakt sa bioskopom.

   Zašto baš komedije?

   Kad sam radio “Ko to tamo peva”, mislio sam da ću posle raditi nešto sasvim drugo, međutim onda mi se dopalo da malo radim u oblasti komedije. Uopšte mi je komedija došla kao jako prijatno iznenađenje, jer pre “Ko to tamo peva” nisam radio ni jednu komediju. Radio sam raznolike stvari, od kojih su neke bile komične, ali nisu bile komedije. Kad sam radio prvi film imao sam blagi strah, da li će to stvarno biti smešno? Jer u komediji su stvari čiste i tu nema zezanja, ako se ljudi ne smeju, stvar je propala. Znajući to, malo sam zazirao ali sam se pouzdao u svoje iskustvo doživljaja komedije. Sad mi se čini da bih mogao da radim komedije do kraja života ako treba, samo ako imam dovoljno dobrog materijala. To je oblast koja je jako zahvalna za rad. Imaš i komunikaciju sa publikom, privatno uživanje, jedno zaleđe koje te obezbeđuje od uvek prevrtljive kritike, jer su gledaoci uvek na tvojoj strani itd.

   Zašto film-epohe i zašto izbegavanje savremene tematike?

   Meni se dopalo da radim takve filmove iz više razloga. Zato što mislim da humor kojim sam se bavio traži blago udaljavanje od sadašnjosti. Takav film je tražio eliminisanje nekih savremenih repera koji bi ljude terali da upoređuju to što se dešava u filmu sa svakodnevnim iskustvom. To je bio jedan od razloga. Drugo, veoma volim filmove dizajnirane u tom stili kao što su “Najveća trka oko sveta” Blake Edwardsa, ili neki Lubitsch-ovi filmovi, ili kostimirani filmovi Billy Wildera. Kada sam radio “Maratonce…” na neki način sam iz daljine mislio , eto sad i ja pravim neki takav film. Mislim da je takve filmove najteže kod nas praviti i svesno sam ušao u rizik da pravim film u kome je sve ispred kamere pravljeno za njega. Zašto rizik? Zato što jednostavno, u uslovima u kojima radimo najteže je dobiti kvalitetnu rekonstrukciju vremena, a da to ne izgleda kao totalni falšeraj. U “Maratoncima…” nisam bežao od toga da dobijem blagi utisak kulisa ponegde. Jednostavno to mi je bilo u stilu filmova iz tridesetih godina. “Maratonci…” su film koji je koštao milijardu i dvesta miliona, a to je za vreme kad je rađen bio solidan budžet. Ne mogu da kažem da je to bila mala lova, ali je bila mala za ovakvu vrstu filma u kome je svaki objekat ili pravljen ili adaptiran. Međutim, ta sirotinja je dokument o stanju stvari u našoj kinematografiji u ovom trenutku i mene to ne uznemirava mnogo. Ulažem napor u tom pravcu do određene granice, a zatim ukalkulišem nepredviđene teškoće. Namerno sam išao na izbacivanje statista sa ulice. Naravno, film je mogao da se radi i u realističnijoj fakturi, u kojoj bi piljari na ulicama vikali “Dve banke ovo” ili “Tri banke ono”… Opredelio sam se za jaču stilizaciju jer me zanimao potpuno prazan prostor. Da sam imao mogućnosti, ceo bih film snimio u studiju.

   “Maratonci…” su koncipirani kao bioskopska predstava.

   Pa, evo šta je… Ta linija filma u filmu povučena je svesno na više nivoa. Konstrukcijski sam želeo da to ima formu provincijske bioskopske predstave, tj. onako kako je nakad izgledala bioskopska projekcija, gde se počinje sa jednim žurnalom, zatim kreće film, koji po dizajnu ima odlike filmova iz tog vremenai i na kraju taj film izgori. To je taj formalin nivo. Zatim imamo uplitanje filma u tkivo filma. Jedan od likova je nekakav filmadžija iz tog vremena. Kroz tu liniju on je nosilac svega onoga što je za glavnog junaka filma “Maratonci…” spoljni svet. Ne susrećemo nikakav drugi svet osim onog koji je u vezi sa filmom, ili kroz materijale koji se gledaju u bioskopu, ili kroz ljude koji se pojavljuju u bioskopu. Jedini koje srećemo a ne bivaju uništeni od strane Topalovića su gledaoci u bioskopskoj sali.

   Zašto si baš izabrao sekvencu iz “Ekstaze”?

   Želeo sam da ubacim deo nekog filma iz tog perioda. Dopadala mi se ta sekvenca sa malo Holivudskog glamura unutra. To je ipak češki film, a postoje i razlozi autorskih prava… Postoji i ta, za to vreme, stvarno slobodna scena pokazivanja grudi. Heddy Lamar je jedna od najlepših glumica koje sam video na filmu… U filmu igra i Zvonimir Rogoz, jugoslovenski glumac… I taj film mi se nekako nametnuo. Teško mi je da na brzinu pronađem neko jako opravdanje za to.

   Prijem filma “Ko to tamo peva” kod kritike bio je više nego uspešan. Stav prema “Maratoncima…” bio je uglavnom podeljen. Da li si ti očekivao nešto tako?

   Očekivao sam to apsolutno, čak mnogo nepovoljniju reakciju nego što je bila. Ja sam veoma zadovoljan. Teško je sa drugim filmom zadovoljiti sve kriterijume, ako si sa prvim postigao veliki uspeh. To je klasična situacija koja nije samo naša. Prvi film je bio toliko naduven raznim događajima oko njega. Dugo je trajao i čitav njegov put po stranim fedtivalima, pa se svako malo pisalo o njemu. Tako da su povodom tog filma mnogi ljudi kojima se nije dopao izmenili mišljenje, pa im je “Ko to tamo peva” primer dobrog filma kad pišu o “Maratoncima…” Jer “to, kao nije to” a ja znam da su neki od njih sa prvog filma izašli. To je sad suluda situacija…(smeh)… Za drugi film sam očekivao prilično lošu reakciju, međutim ona je bila pristojna i na neki način me je više zadovoljila nego ona za prvi film. Reakcija na prvi film je bila za mene prijatna kao za čoveka koji počinje, ali se upravo dešavao već pomenuti fenomen o kriterijumima. Pre nego sam počeo da režiram filmove, imao sam vrlo negativno mišljenje o ljudima koji pišu o filmu. Onda sam napravio film i svi ljudi o kojima sam mislio sve najgore, počinju da ga hvale…(smeh)… E, to je sad prilično čudno osećanje. U isto vreme i drago ti je, jer su povoljne kritike neophodne, a opet ako si ti toliko drukčiji, jebi ga, ne bi trebalo da ti ga hvale već bi trebalo da te iscepaju. I sam sam bio u priličnoj dilemi. Onda sam potražio neke koje sam smatrao za specijalne kretene, da pronađem da li se njima možda moj film ne sviđa. Na svu sreću, bilo je dvoje-troje dobrih primeraka koji su mi smirili savest.

   Šta je presudno uticalo na tebe kao autora?

   Za mene je američki film suštinski korpus svetske kinematografije, kao što je američki jazz u jazzu. Ja volim da gledam i filmove evropskih kinematografija i underground produkcije… U stvari, sve što je na filmskoj traci zabeleženo… Ali ono što za mene znači reč “film”, to je sadržano u klasičnim američkim filmovima. Mislim da je razvoj američke kinematografije, koja je uspela da prati potrebe gledalaca, uslovio i omogućio razvoj ovih drugih, da kažem marginalnih pojava koje bez snažnog razvoja komercijalne kinematografije ne bi dobili šansu ni da nastanu. Oni su se razvijali na ivicama velikog profita američke kinematografije.

———————–

   Da li ćeš i u sledećem projektu da nastaviš sa onim linijama koje si započeo u prethodna dva filma? U kojoj će meri on biti stilizovan?

   To je tek u radu, videćemo, ali moja ideja je da to ima neku formu, dokumentarističku, da tako kažem. Međutim, komika unutar toga bila bi stilizovana… Formalno gledano, film bi se dosta razlikovao od prva dva, naročito od “Maratonaca…” Ne bi bio zamišljen tako klasično-formalno, već bi ličio na moderne filmove.

   Šiki, šta u stvari spremaš sledeće?

   Mogu da vam odam svoj mali plan. Imam projekat od ukupno tri filma koji bi bili na neki način posvete Fordu, Hawksu i Hitchocku. Ova prva dva sam snimio, a treći bi trebalo da bude to sledeće. Ali to, posveta ovome ili onome, ne traba uzimati kao neku veliku stvar. To je neko daleko prepoznavanje neke materije… Nikad nisam želeo da idem konkretno kroz stvar, jer se u tom slučaju osećam nekako inferiorno, već se bavim materijalom odavde, a kroz to opet pokušavam da asociram na neke stvari. To će biti film o tipu koji prati drugog tipa… Komedija… Ovako, malo voajerski film…

   Opet komedija?

   Da, komedija.

   Sa elementima suspensa?

   Pa… Sa elementima raznih stvari.”

Članak „Ako se ne smeju, stvar je propala…“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 151, 8. oktobar 1982.

„Boru Đorđevića verovatno ne treba posebno predstavljati. Njegovi Suncokreti i on, nemali broj puta izmamili su iskrene aplauze od svih nas, što za dobar nastup, što za atraktivan snimak, a najčešće za upornost kojom insistiraju na vlastitom opredeljenju, koje u osnovi omogućuje slavu preko noći.

———————–

– Ovih dana vam izlazi nova ploča, puno radite i verovatno nemaš vremena za nekakva preispitivanja i vraćanja unazad. Ipak, pokušaj da se vratiš na svoje prve početke. Kako si ušao u svet muzike?

  Moji muzički počeci datiraju još iz detinjstva. Tada sam bio mamin i tatin sin koji zabavlja komšiluk. Znaš već starije. Naučili su me nekoliko pesmica, često i bezobraznih, a onda me dizali na sto i tražili da pevam. Međutim, rok muziku sam počeo da sviram nešto kasnije, u trinaestoj godini. To je bilo sredinom šezdesetih godina u Čačku. Skupili smo se nas četvorica školskih drugova i napravili sastav koji se zvao Hermelini. To je bio najiskreniji i najpošteniji period koji sam proveo u muzici.

———————–

  Počeo sam kao bas gitarista. To se nekako smatralo najmanje važnim. Ja sam, u stvari, bio pevač, pa kako sam slabo svirao gitaru, dogovorili smo se da sviram bas. O pravoj bas gitari nisam mogao ni da sanjam. Znao sam da jedna takva prava bas gitara ima četiri žice, pa sam skidao višak žica sa svoje obične gitare. Dve godine kasnije prešao sam na ritam gitaru.

– Kada smo već kod instrumenata, reci nam kada si i kako nabavio prvi „ozbiljniji“ instrument.

  Ako ne računam obične gitare, „daske“ kako bi ih nazvao danas, prvi ozbiljniji instrument bila je „Melodijina“ električna gitara. Kada sam je video u izlogu „Robne kuće“, onako upadljivo crvenu i veoma jeftinu čak i za ono vreme (čini mi se da je stajala oko 400 dinara) znao sam da mora biti moja. Nekako sam „smuvao“ roditelje da mi je kupe. Kada sam je dobio bio sam strašno ponosan na nju. Samo što je nisam šetao kroz grad. Uključivao sam je u radio i mnogo sam vremena provodio kod kuće svirajući. Da, kada sam kupio tu gitaru, hteo sam da je uključim u utikač u zidu, ali su me u poslednjem trenutku sprečili u tome.

  Posle nam je pojačalo pozajmljivao Stevo Radović, naš nastavnik fizičkog, a istovremeno i član, za nas, nedostižnih Belih višanja.

  I na kraju, ta moja prva prava gitara neslavno je završila. Stajala je na podu i ja sam je neoprezno nagazio i tako joj slomio vrat.

– Iz onoga što si do sada ispričao, može se naslutiti da si u to vreme već nastupao pred publikom. Priseti se svog prvog javnog nastupa.

  Na binu sam prvi put izašao veoma rano, u nižim razredima osnovne škole. To se zamalo nije katastrofalno završilo. Pevao sam, sećam se kao danas, „Zvižduk u osam“ koji je tada bio veoma popularan. Imao sam neverovatnu tremu. Sve sam dobro otpevao, ali kada je došao deo u kome treba da zviždim – jednostavno nisam mogao. Duvao sam iz sve snage, ali zvižduka nigde. Naravno, moji napori su bili publici smešni, a ja sam od stida hteo u zemlju da propadnem. Srećom, bio sam im simpatičan, pa je aplauz bio gromoglasan. Inače, ja i dan-danas pred važnije nastupe imam tremu. To moje kolege i devojke znaju i obavezno me smiruju pred svirku. Ranije su mi se tresle noge, a sada sam nesiguran samo do momenta kada osetim da publika prihvata ono što joj sviramo.

– Vratimo se ponovo na tvoje početke. Ti si svirao u mnogim sastavima. Reci nešto o tome, a priseti se i prvog zarađenog honorara. Koliki je bio i šta si sa njim učinio?

  Te šezdesete godine su bile divno vreme. Ne mogu da nabrojim sve grupe u kojima sam tada svirao. Sećam se Vesnika ljubavi, Safira, Dečaka sa Morave, Čačanskih plemića, PORS-a (skraćeno Poslednji ostatak romantičnog sveta)… Verovali ili ne, u ovoj poslednjoj navedenoj grupi, svirao je tada u Srbiji već čuveni Točak. Svirali smo i pesme kao što je „Marija“, a Točak je pevao i drugi glas. Kasnije su se naši putevi razdvojili.

  Sa jednom od tih grupa zaradio sam i prvi honorar. Trebalo je da sviramo na dočeku Nove godine u čačanskoj gimnaziji čiji smo đaci bili. Tražili smo da nam se za to pristojno plati (pristojno je za nas bilo oko 500 dinara po članu). Onda me je strah i trepet gimnazije, tadašnji direktor pozvao u svoj kabinet na razgovor. Prvo me je izgrdio, zbog navodno preterano visoke sume, a onda mi je objasnio da nije lepo da izrabljujemo svoje školske kolege. Kakva demagogija! Ali direktor je direktor i ja sam, pošto sam tvrdoglavo odbijao da sviram za džabe, morao da pristanem na sumu od 150 dinara po članu. Novac je, naravno, potrošen iste noći nakon svirke.

– Iz ovoga što si ispričao vidi se da si dugo svirao, a da za to nisi bio adekvatno nagrađivan, a recimo jedno od najlepših priznanja je dozvola za ulazak u studio. Kada si prvi put kročio u studio za snimanje?

  Kada sam prešao u Beograd i oformio grupu Zajedno, došli su i prvi uspesi.Sa tom grupom sam prvi put i ušao u studio. Za to snimanje smo se mesecima pripremali. U grupi su tada bile četiri devojke i svi smo imali veliku tremu. Snimali smo moju „Viziju“ i grdno smo se plašili tehnike, snimatelja, producenta koji je odlučivao o našoj daljnoj sudbini. Naime, u studio smo dospeli na insistiranje Nikole Karaklajića, ali u slučaju da je producent stekao loše mišljenje o onome što radimo, teško da bismo ponovo dobili studio.

  Gotovo dva sata smo ponavljali isti motiv i kada smo čuli snimak bili smo oduševljeni. To se dopalo, srećom i drugima. Kasnije smo tu kompoziciju i pesmu „Goro moja“ uvrstili na prvu ploču.

  U stvari, do snimanja prve ploče mi smo uglavnom bili tu da pomažemo drugima. Tu ploču smo snimali u studiju RTB-a, snimatelj je bio Pero Gaković, a producent Zoran Modli, koji nam je mnogo pomogao da obe pesme prođu zapaženo. Tokom samog snimanja nije nam išlo najbolje. Ponavljali smo pojedine delove bezbroj puta. Već me je polako izdavao glas kada smo uspeli da snimimo pristojnu verziju. Bilo je na tom snimanju i psovki, jer nismo imali pojma da ljudi iz tehnike čuju svaku izgovorenu reč u studiju!

  Kada se ta ploča pojavila i počela relativno dobro da se prodaje, bio sam presrećan. Mislio sam da je to maksimum mojih mogućnosti, ali sam, naravno, kasnije sam sebe demantovao.

– Tebe i tvoje društvo često viđamo na TV ekranima. Kakav je bio tvoj TV debi?

  Prvo TV snimanje je donelo i prvu svađu. Tako to obično biva. Organizator je rekao da nema honorara za nas, tako da je pola orkestra htelo da radi, a pola ne. Svi drugi su imali honorar, a mi debitanti ne. Pošto su se muzičari iz mog sastava naglas prepirali, poslao sam ih u garderobu i sa režiserom sam se dogovorio da nam se za nastup isplati upola manji honorar od dogovorenog. Tako smo ipak nastupili, a tom prilikom smo i dobili ime Zajedno.

– Nekako u to vreme došla je i popularnost?

  Jednog lepog dana, besan i ljut napustio sam grupu Zajedno. Jednostavno pisma simpatizera koja su stizala svakoga dana, opustila su moje muzičare, pa se nije radilo dovoljno. Pored toga, školske obaveze su ih pritiskale kao i mene, ali sam smatrao da ko hoće, može da stigne sve da uradi. Polako sam počeo da okupljam ljude za Suncokret i posle napornog rada i probijanja leda, došlo je ono što se zove popularnost.

– A ta se popularnost između ostaloga, manifestuje i brojem datih autograma. Priseti se prvoga koji si dao.

  Kada sam davao prrvi autogram osećao sam se neprijatno, a bilo mi je u isto vreme vrlo milo. Kasnije sam na to navikao, ali tvrdim da mi je veoma drago kada se potpisujem nekome i da laže onaj koji tvrdi da to ne voli. Ne sećam se kada sam dao taj prvi autogram, samo znam da sam bio veoma iznenađen u smislu – šta li će ti moj potpis?

– Iz svega ovoga što si ispričao, vidi se da imaš prilično toga iza sebe. Na drugoj strani svuda oko nas su mladi ljudi koji tek počinju intenzivno bavljenje muzikom, pa bi im verovatno neki tvoj savet pomogao na putu do uspeha.

  Treba mnogo raditi. Kada mislite da ste sve uradili, uradite to još jedanput. Iza svakog uspeha krije se ogromni rad. Niko nije rođeni genijalac. Za našu poslednju ploču aranžmane smo radili tri meseca!

  Ne treba dozvoliti da vam eventualna slava i popularnost udare u glavu. Treba ostati isti i družiti se sa starim, proverenim prijateljima. Samo se tako ostaje normalan.

  Kada se biraju ljudi za grupu, ne treba okupljati gomilu genijalaca. Često su bolje grupe prosečnih muzičara koji se dobro slažu, nego grupe u kojima svaki muzičar vuče na svoju stranu!“

Članak „Tako je počeo Bora Đorđević“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 43, februar 1978.

  – „Da li još uvijek svojim mamama objašnjavate što se to s vama dogodilo?“

  – Još uvijek, jer bez obzira na sve što se desilo, mame su ostale mame, a mi smo ostali samo njihova djeca.

  – Svojevremeno si izjavio kako vi, za razliku od drugih na domaćoj pop sceni, radite na jednoj ozbiljnoj stvari – pokušavate svirati jugoslavenski pop. „A to je strašno ozbiljno“, rekao si mi tada. Misliš li da je misija izvršena, da je taj i takav pop inauguriran  i da Bijelo dugme sada može jasnije izlaziti izvan okvira (uvjetno nazvanog) „pastirskoga rocka“ koje ste sami sebi zadali? Vaš drugi album kao da je nagovijestio takvu mogućnost.

  – Mi smo stvarno – hotimično ili nehotice – upali u uvjerenje drugih kako je naša misija bila da napravimo jugoslovensku pop muziku. Vjerovatno nam je to pošlo za rukom, kad nas narod ovako voli.

  Ali, mislim da je najvažnije da smo primakli narodnu muziku jednoj generaciji koja se narodne muzike… neću reći gadila, ali… nije je voljela. Čini mi se da sada, uz Bijelo dugme, narodna muzika dobija svoj dignitet u očima svijeta koji ranije nije imao strpljenja, ili pitaj boga iz kojih razloga nije htio da je sluša. Mislim da je to jedna stvar koja je dosta značajna… Što si nešto pitao u vezi…?

  – Što je s vašim izlaskom izvan zadatih okvira koje ste sami sebi nametnuli?

  – Nismo mi to sebi zadali! Meni je strašno žao što nas je jedan dio štampe i tog stručnog svijeta uvalio u neku idiotiju, proglasio rok-folk idiotima, a zatim nas stavlja na udar čim se osvrnemo mimo toga. Dano nam je u zadatak da budemo idioti neke specijalne rock-folk kategorije!

  Vrlo je teško čovjeka ograničiti samo na jednu stvar, jer koliko god iz mene govori porijeklo i nehotični narodni govor, toliko iz mene progovara i ovaj asfalt kojeg imam po rođenju i ono koje svi mi imamo mimo onog što baštinimo.

  – Međutim, ti bi trebao biti svjestan toga da te publika prihvatila upravo zbog ove specifičnosti koja te karakterizirala kada si počeo, takvo je Bijelo dugme htjela i od tada su to okviri u kojima ste se kretali. Čini mi se da se sada rock kritika poziva upravo na to.

  – Sada sam u jednom povoljnom položaju – ljudi vjeruju više meni nego kritici! Meni je sada sasvim svejedno šta kritika misli kad imam narod koji me voli. Ja sam u jednom strašno lijepom položaju pjesnika, muzičara ili kako već hoćeš da me razumiješ, koji je u prilici da govori, koji je u prilici da ga ljudi slušaju. Sad mogu da govorim razne stvari – od onih najintimnijih do nekog mog mišljenja koje narod interesuje više nego mišljenje nekog kome je posao da me pljuje ili da me hvali.

  – Ima muzičkih kritičara koji smatraju da vaši albumi trebaju biti u službi već dokazanoga uspjeha, da vaša muzika nema razloga da se pomakne s utabane staze. Da li je to u ikakvoj suprotnosti s tvojim muzičkim ambicijama  i ambicijama ostalih u grupi?

  – Držati se nečega značilo bi raditi stvar hotimično, a ta se hotimičnost ne da raditi u cijeloj ovoj stvari. Ja nisam mogao prije dvije godine sjesti i smisliti: E, sada ću narodu podvaliti na ovaj štos! Narodu se ne da podvaliti ni na kakav štos.

  Stvari se jednostavno razvijaju po nekakvoj prirodi mene samog i nas sviju. Ja ne mogu hotimično ostati u jednom okviru ili izaći iz njega. Sve se kreće u nekom kretanju moje prirode. Tako da zamjeriti meni što sam izašao iz određenih okvira, znači zamjeriti mojoj prirodi kojoj su ti okviri uski ili široki, kako hoćeš.

  ———————–

  – Koliko su turneje, snimanja i televizijski nastupi oduzeli tvom radu na komponovanju i pisanju novih pjesama?

  – O, to je strahovit problem. To je strašan problem kojeg ne znam kako riješiti. Lani smo svirali oko 200 koncerata iza kojih je stajao strahovit tempo, poslije kojeg sam bio ustvari no odveć umoran da bih pisao.

  Pošto nemam nikakvu maniju novca, on me nikad ne opterećuje i ja ništa ne moram raditi po svaku cijenu. Radim kada mogu da radim i kada hoću. Ti znaš da sam uradio svega dvije-tri pjesme za druge pjevače i to za one koji su mi prijatelji. Ti koncerti strašno umaraju, ali ne samo nastupi. Kad izađemo na scenu mi se osjećamo svježi i odmorni, taman da nas je gazio parni valjak! Sama su putovanja vrlo naporna i to muvanje iz mjesta u mjesto. Ove je godine sve bolje riješeno, koncerti su veći, organizacija je bolja, veća je ekipa koja o svemu brine, ali se još uvijek strahovito umaramo. Pogotovo Željko i ja sve teško izdržavamo.

  – Kako onda misliš riješiti problem svoga rada, komponiranja?

  – Kad se vratimo iz Amerike planiram jedan duži odmor, čak do iduće turneje, a to će biti krajem ove ili početkom iduće godine. U međuvremenu dat ćemo možda svega dvadesetak koncerata. Bit će to najvjerojatnije na leto kad ćemo obilaziti ona mjesta koja nemaju pogodne dvorane, te ćemo svirati na tamošnjim stadionima.

  Svakako nećemo dati mnogo koncerata, jer i studije sam odveć zapustio, mnoge su knjige mimo mene prošle koje ne želim propustiti…

  – Znači, za koji mjesec ćeš početi ponovo pisati, pripremati novi materijal?

  – Mi se u maju vraćamo iz Amerike i ja tada uzimam pravo na odmor od dva do tri mjeseca da napravim te silne projekte koje sam zamislio.

  – Reci nešto o svom načinu rada na pjesmama. Neki dan si mi rekao kako gubiš „vezu sa svojim izvorima“.

  – Ti si bio u Londonu i vidio kako ja radim. Znaš da su kod mene posebna stvar tekstovi, a posebna je stvar muzika. Kad nju zgotivim, povlačimo se na neko mjesto i usviravamo, dosta dugo dodajemo, dorađujemo. Iako smo ovako dugo na turneji, u stvari smo vrlo malo zajedno, jer smo zamoreni i nemamo strpljenja jedni za druge.

  Ali na tim Borikama, kad cijele dane provodimo zajedno – budimo se zajedno, slušamo muziku, radimo do ručka pa se poslije podne odmaramo, slušamo muziku i razgovaramo, pa opet radimo do uveče, zajedno jedemo, pričamo o svim mogućim stvarima, zatim ponovo sviramo do kasno u noć – tada se zbližavamo i zajednički razvijamo materijal kojeg sam donio.

  Kad je naš drugi LP pripreman, najprije sam na Borikama bio sam, nekih mjesec dana, pa smo tek nakon ljeta svi zajedno došli gore da cijelu stvar privedemo kraju.

  Međutim, s tekstovima je kod mene vrlo čudno. Motive dosta dugo vučem, a ponekad se i godinama u meni talože. Otprilike uvijek znam šta hoću da kažem ali po ne znam kakvoj svojoj prirodi ja redovito u zadnji čas radim tekst. Vidio si u Londonu kako smo snimali do u dva sata noću, a onda bi naručivao buđenje za sedam ujutro, ustajao i radio tekst kojeg će Željko otpjevati na snimanju istog popodneva.

  Ne znam kako, ali navikao sam da cijelu stvar uobličavam tek u cajtnotu. Moji uvijek imaju strah da ne zakaže taj moj „cajtnot“, plaše se, ali za sada mi još uvijek dobro ide. Inače, spomenuo si te „izvore“. Imam ja dosluh s nekim stvarima koje mi puno znače. Imam nekakav svoj ružni stan u Sarajevu, gdje imam samoću koju nemam na drugim mjestima, jednu baštu koju kopam i sadim cvijeće, imam nekakva svoja slušanja radija, sve se te stvari i nehotice kreću u nekom miru, u nekakvom kretanju koje je mimo ovoga. Ja se zato već sada žalim da gubim dosluh sa svojim izvorima, jer sam vrlo slab u dosluhu sa samim sobom.

  – Ima li ih i koje su to, površno gledajući – blagodati rock and roll života?

  – Ima, vjerovatno ima. Ovo što smo mi sada uradili, to je otprilike ono što sam htio i što su oni htjeli da urade cijelog života. E, sad je moja velika nesreća što sam u nekakvoj budalastoj situaciji da ne znam što ću dalje. Svaki čovjek sanja svoj veliki san, ili je moj veliki san bio odveć mali, pa sam ga već ostvario, ili je negdje neka druga greška, tek ja sam sada ostao bez svog velikog sna! Ja sam svoj veliki san uradio. On je bio da pjevam narodu pjesme i da me narod sluša, i evo sam otpjevao narodu pjesme i narod me sluša i voli moje pjesme. Što sada dalje? To je moj najveći gubitak u cijeloj ovoj stvari. Da li ću raditi nešto što s ovim nema veze, ili ću ovdje dugo ostati i maltretirati ljude pokušavajući da dokažem kako ne starim ili ću se baviti zemljoradnjom, ili predavati filozofiju – ne znam!

  S druge strane, dobijamo mnogo. Dosta je lijepo biti poznat, to godi čovjeku i kad vam neko kaže da mu to ne godi, ne vjerujte mu, jer laže. Čovjek kada izađe poželi da ga ne zapaze i da provede intimnijih pet minuta, da može da upozna ljude.

  Bez obzira što u ovoj poziciji dnevno upoznajem stotinu ljudi, poznajem ih vrlo malo. Nikad nemam strpljenja za sve njih. Moji prijatelji i žene što mi nešto znače u životu iz vremena su kad nisam bio ovo što sam sada. Otkako sam u ovome svemu, stekao sam vrlo malo prijatelja.

  – Pjesma „Šta bi dao da si na mom mjestu“ nekima nije djelovala uvjerljivo do mjere koju ste priželjkivali, jer vjeruju kako je u našim okolnostima star-sistem jadna iluzija bjelosvjetskog.

  – Pjesma dosta lijepo govori o nekim stvarima koje nas prate, o najnormalnijoj ljudskoj zavisti prema svemu što je iznad i što je sjajnije od tvog sjaja.

  „Ti, budi sretan sad što si preko puta (i što nas strašni let nad provalijom dijeli) jer ovo je samo mojih pet minuta a pred tobom stoji život cijeli“ – ovo lijepo kazuje upravo ono o čemu sam govorio. Mi cijelo vrijeme imamo strašan osjećaj tih PET MINUTA, taj osjećaj da si već rekao što si imao reći… sputan time što vrlo malo želiš iznad postignutog. To je taj „osjećaj pet minuta“ i samotrenutka, za razliku od nekoga koji pred sobom još ima ono o čemu sanja i ima cijeli život da to ostvari.

  ———————–

  – Pokušaj povući paralelu između prvog i drugog albuma Bijelog dugmeta.

  – Osnovna razlika i osnovna sličnost između ta dva long-pleja je nekakva razlika i nekakva sličnost u vremenu između prve i druge ploče.

  Još uvijek smo oni isti stari, veseli Bosanci koji su uvijek dobro raspoloženi, uvijek hej-hej i uvijek nasmijani. Ali smo bogatiji za iskustvo o kojem sam govorio – iskustvo poznatosti, više novca od drugih, malo drugačiji od ostalog svijeta. Upravo zbog želje za intimom, koja mi je prilično uskraćena jer sam svakodnevno upućen u svijet, sve se više okrećem sebi, sve češće tako pjevam, moje su pjesme intimnije.

  Naš je prvi album imao atmosferu pastirskog koju je davala pjesma „Kad bi’ bio bijelo dugme“. Druga je ploča opterećenija zvukom – koji je više tehničke prirode – ali ona ipak ima jednu osobniju notu, ponajprije zbog nekoliko intimnih pjesama za koje mi je veoma drago da ih ljudi toliko vole.

  – Na koje pjesme misliš?

  – „Došao sam da ti kažem da odlazim“, koja sasvim obično pjeva o jednom rastanku i „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, ljubavna pjesma o dilemi u kojoj je svako ko je volio i ko je pred novom ljubavi. Naravno, da ne bismo ispali neki tužni ljudi, sve ostalo je veselo i raspjevano. Razlika između te dvije ploče je u prirodi intimnosti koja se mijenja od prvog prema drugom albumu, a sličnost je u našoj prirodi koja nam ne dozvoljava da pobjegnemo od naše suštinske veselosti.

  – Da li bi sada ipak nešto mijenjao na drugom albumu?

  – Ne bih. Sada bih pravio treći!

  – Do čega ti je na snimanju više stalo – do spontanosti ili do perfekcije zvuka?

  – Do spontanosti! Vidio si na snimanju da nikada ne insistiram na perfekciji nego težim da sve bude napravljeno u jednom dahu i u nekom zanosu koji drži samo u određenom času. Ne vjerujem da je mnogo grupa koje insistiraju na perfekciji i mislim da im je više stalo do fluida koji zrači sa snimka napravljenog u određenoj atmosferi.

   ———————–

  – U toku si zbivanja i na svjetskoj rock sceni. Šta o njoj misliš?

  – Au, ima strahovite muzike! To je divota što sve ljudi danas rade.

  Mislim da cijela stvar ide prema poetici koja cijelom svijetu nedostaje. Čini mi se da uspijevaju oni čija poezija govori, za razliku od godina kada su bili važniji ritam i zvuk, sam nastup. Svijet je već zasićen nastupima, jer se u njima došlo do vrhunca i nema se kud. Tako mi se čini da  poetika vadi cijelu stvar, što je uostalom i moja namjera.

  – A u kojim se okvirima kreću tvoji afiniteti?

  – Uvijek na tom mom rasapu – kao i nas većine, bili mi toga svjesni ili ne – između tradicije i novog. Između mog pjevanja po moranju gena koje ide linijom od „Pekara“ do „Bosanca“, do intimnog pjevanja o istim stvarima, ljubavnim, ali načinom bliži baladi.

  – Kad pogledamo na našu scenu, primijećuješ li pojavu nove, mlade muzičke kritike s jedne strane i nesrazmjer onih o kojima ti isti kritici pišu? Što onda ostaje na jugoslavenskoj rock sceni?

  – Ništa! Ničeg nema osim Bijelog dugmeta, jer sve ovo ostalo manje-više trčkara za Bijelim dugmetom i pokušava nešto na brrzinu ućariti. Eventualno bih izdvojio Buldožer koji ustrajava u jednoj autentičnoj stvari i zbog toga ih cijenim.

Mada je kritika kod nas vrlo često istovjetna kritizerstvu, mladi rock kritičari su u veoma nezgodnoj situaciji, jer se ovdje ništa ne zbiva. Oni moraju da se ljute, stalno nešto da kritiziraju, moraju da budu oštri, što vjerovatno ni njima nije drago.

  ———————–

  – Kakvi su sada odnosi u tvojoj grupi? Pokušaj ih usporediti s onima koji su bili kada ste počeli i da li su se oni unekoliko izmijenili?

  – Bilo je raznih perioda. Ja, Željko I Zoran strašna smo koegzistencija. Nas trojica smo se uvijek zajedno držali. U prvom periodu nas troje smo sa svih strana uzimali ljude. Nije se zarađivalo, a ljudi su se stalno mijenjali. Ova postava kakva je danas stekla je vjeru u mene i pratila me jedno vrijeme kad nije bilo uspjeha.

  Poslije je došao period uspona u kojemu smo još uvijek jedni drugima zamjerali neke muzičke stvari. Povukli smo se 1974. godine u Cavtat i definitivno se uklopili. što je bilo imanentno slaganju u svemu. Tek tada smo se sporazumjeli oko toga šta je to zvuk Bijelog dugmeta.

  Nakon toga dolazi period dugog koncertiranja u kojemu se sve dogovorene stvari još potvrđuju,  a zatim i period „vrha“ i Borike koje su bile naša posljednja provjera za cijelu stvar. Tamo smo se posljednji put morali usaglasiti – da li se smijemo upustiti u nešto novo, da li će nam ljudi toliko vjerovati, ili se moramo držati samo utabanih staza koje sigurno vode u uspjeh. Na Borikama sam danima objašnjavao kako sve zamišljam dok se nismo složili. Nije bilo svađe, jer mi se ne svađamo, ali bilo je dosta stvari za razgovor.

  Kao ljudi vjerovatno smo izuzeci, jer koliko znam, u ovom se poslu ljudi vrlo malo druže. Mi smo i privatno vrlo bliski, slične smo prirode. Sve su naše prirode znatiželjne, još uvijek nas raduje dosta malih stvari i mi smo nezasićeni.

  – Može li se još uvijek govoriti o muzici Bijelog dugmeta kao o „muzici instinkta prije nego li uma“? Bila je to svojevremeno tvoja postavka.

  – Kad govoriš o racionalnom činu u ovoj cijeloj stvari to mi zvuči nekako perfidno, kao da sam hotimično nešto uradio da bih hotimično imao neku korist. Međutim, ja nisam sklon vjerovanju da se nešto može hotimično uraditi – mimo vlastite prirode.

  Kad bih sada, recimo, napravio jednu LP ploču s eksperimentom radeći nešto namjerno, da nekome s nečim namjerno podiđem, vjerujem da bi me ljudi prozreli. Bez obzira koliko je čovjek spreman na mnoge stvari, još uvijek mu srce dovoljno radi da osjeti kad mu iskreno pjevaš, a kada s namjerom.

  Sve je moje uvijek instiktivno i ništa ne radim namjerno. Prvo, zato što me novac još uvijek toliko ne zavodi da bi mu bilo šta podredio. Ja stvarno mogu čista srca reći da ništa nisam u životu uradio zbog novca. Jednostavno, po prirodi svih stvari, ja imam novac samo zbog toga što svijet plaća stvari koje mu se dopadaju.

  ———————–

  – Reci nešto i o prvom dugometražnom filmu Bijelog dugmeta.

  – Film je naša želja da iza nas ostane nekakav trag i želja da nas vide ljudi koji nas ne mogu vidjeti – oni iz seoskih bioskopa u koje teško da će Bijelo dugme ikad moći da dođe, jer smo odveć glomazni. Postali smo jedna golema mašinerija koju je skupo pokrenuti. Zato želimo snimiti taj film koji će se prikazivati i u najmanjim mjestima kako bi ljudi vidjeli šta je Bijelo dugme htjelo da kaže sve ove godine.

  – Razmišljaš li već o novom albumu grupe?

– Ja bih uz film izdao jedan album uživo, ali tebe zanima naš studijski album. Po nekakvom ritmu izdavanja kojeg već imamo, naš novi LP trebao bi da izađe krajem ove godine.“

  ———————–

Članak „Intervju Veljka Despota sa Goranom Bregovićem – U ovoj cijeloj stvari on je ostao bez svog velikog sna“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 22, maj 1976.

  „Sami ste ih izabrali! LEB I SOL su po vašim glasovima izabrani za grupu godine i to ubedljivo. Možda će te u ovom razgovoru sa VLATKOM STEFANOVSKIM naći potvrdu za razloge koji su uticali na vas da odlučite tako.

———————–

  – Zvanično smo se proglasili za grupu 1. januara 1976. godine, što znači da će 1979. biti već tri godine od osnivanja. Prve svirke smo imali na igrankama, i to pred oko 10-20 ljudi po igranci. Spremali smo stvari za igranke i nadali se da ćemo dobiti termin na Radio Skoplju da snimimo neke naše kompozicije. Napravili smo tri snimka. Samo je „Devetka“ od stvari sa ploče bila među tim snimcima. Ostali su bili „Etida No. 3“ i „Pesma za nas“. To je bilo prvi put da neka grupa u Skoplju napravi takve snimke, i to na samo dva kanala. Onda su ti snimci bili poslati u Novi Sad, ne znam ni ko ih je poslao, Anđelku Maletiću. On se zainteresovao da nas pošalje u Suboticu, na Festival. Pre toga smo svirali u Novom Sadu na zajedničkom koncertu sa Dragom Mlinarecom. Čini mi se da je to bilo 10. aprila. Tada smo prvi put nastupili van Makedonije. Otišli smo pomalo zbunjeni. Znali smo da znamo da sviramo, ali nismo znali kako će nas raja primiti. I kada smo konačno otišli, bio je to fantastičan uspeh. Svirali smo pola sata i publika se stvarno oduševila.

  Onda smo otišli u Suboticu i tamo smo bili zapaženi. Došao je stari urednik PGP-a Dragiša Petković i rekao nam: „Momci, lepo svirate. Hoćete li da snimite ploču?“ Mi smo poludeli. Konkretno za mene je bio san da imam muziku na vinilu. On nam je prvi ponudio i odmah smo potpisali. Bez razmišljanja. Onda je došla ponuda za Hajdučku česmu i iako smo tamo još uvek bili autsajderi, ta svirka nam je trebala. Bilo je dosta raje i dobro su nas primili.

  Mi smo ipak na početku mislili da ćemo biti neka polu-underground grupa, koja će prodavati po dve i po hiljade albuma i svirati za neke sladokusce. Međutim, stvar se odvijala drugačije. Nismo verovali da ćemo napraviti nešto slično ovome što smo uradili. I tako je sve počelo dobro da se odvija da smo sledeće stvari primali kao normalne.

  * Potcenjivanja nije bilo?

  – Ne, bar ja nisam imao takav utisak. Gde god smo išli, dobro su nas primali, jer je izgleda išla nekakva fama o Leb i sol, grupi iz Skoplja koja strašno dobro svira… Nama je sve to bilo interesantno i uzbudljivo. Potcenjivanja će biti tek sada.

  * Pa i vreme je. Sada ste nešto postigli. Šta se priča o vašem drugom albumu?

  – Čuo sam da je lošiji od prvog i da je bezvezan. Ali neka, sve je to u redu, sve je to ljudsko. U „Šumatovcu“ mnogo vole da pričaju propali beogradski muzičari

  * A kakva je situacija sa skopskim muzičarima pošto ste im vi na neki način otvorili vrata?

  – Dok smo mi radili samo u Skplju, nije nam bilo bog zna kako lako. Nije bilo lako dobiti termine i snimati, ali se to promenilo kada smo napravili ona prva tri snimka. A tek kad smo uspeli u Opatiji, situacija u Skoplju postala je drugačija.. mlade grupe mnogo češće dobijaju termine za snimanje. Ali još uvek je ovde, u Beogradu, mnogo lakše za male grupe. Tu su im novinari, produkcija, radio, tu im je televizija. Odmah postaju jugoslovenska grupa čim nešto naprave u Beogradu. Mislim da sa jedne strane to i ne valja, jer mladi muzičari odmah hoće da budu zvezde. Takav utisak imam. Izađu u novinama i gotovo, nemaju više vremena za vežbanje. Ne znam, tako mi se čini.

  A u Skoplju je sada zaprepašćujuća situacija. Posle našeg uspeha, u Skoplju ima preko 70 mladih grupa koje nešto rade. Od boljih, koje su se već istakle negde, mogu da pomenem Den za den, Pu, Seksi jezik…

  * Kako ste se vi opredelili da svirate ovu muzuku?

  – Najavangardniju muziku nekada je slušao Koki, često smo zbog toga dolazili u konflikte. Dok smi mi slušali Stonese i Beatlese, on je slušao Colosseum i slične stvari. Bilo je to oko 1969. i 1971. Ja sam se polako prebacio na Cream, Jimi Hendrixa, Ten Years After… Prvi pubertetski šok doživeo sam kada sam čuo Mahavishnu Orchestra. Bodan i ja smo to slušali zajedno i padali u nesvest. To je bila za nas totalno nova muzika. Počeli smo da slušamo jazz- rock, a prva ploča koju sam čuo bila je „Birds of Fire“. Oduševio me je način na koji McLaughlin svira gitaru, njihovi aranžmani i pristup muzici, takođe. Slušali smo dosta i grupu Yes i to od albuma „Close to the Edge“. Bili su fantastični.

  * Zar ti se ne čini da se čitava ta jazz-rock struja komprovitovala u poslednje vreme?

  – Pa šta ja znam, mislim da jedino iskreno i pošteno radi grupa Weather Report. Što se tiče ostalih, skupilo se oko dvadesetak muzičara koji jedni sa drugima snimaju albume. Koliko tu ima prave muzike ne znam.

  * Zašto ste relativno brzo posle prvog, izdali drugi album?

  – Mislim da to nije bilo brzo. Prvi smo snimali u septembru 1977. a ovaj tačno godinu dana kasnije.

  * Kakva je razlika u odnosu disko kuće prema vama u odnosu na vreme kada ste snimali prvi album?

  – Razlika je velika, u pristupu prema radu i u odnosu disko kuće prema nama. Kada smo snimali prvu LP ploču imali smo na raspolaganju samo dva i po dana za snimanje. Non-stop smo jurili iz Skoplja u Novi Sad. Za miksanje su bili novi termini, za snimanje glasova opet novi termini i tako dalje. Međutim, sada je situacija sasvim drugačija. Dobili smo u 24-kanalnom studiju dve nedelje da radimo šta hoćemo. Eksperimentisali smo dosta, svakom instrumentu smo namestili odličnu boju. Četiri dana smo snimali materijal i četiri dana smo miksali. Svaku pesmu smo miksali oko četiri, pet sati. To nije mnogo u odnosu na ono kako se radi u svetu. Međutim, nama nije bilo potrebno mnogo vremena pošto smo tačno znali šta smo hteli. Nismo mnogo lutali, nego smo tačno znali šta treba snimati, šta nasnimiti a kako nešto izmiksovati.

  * Kakve bi bile okvirne razlike između prvog i drugog albuma?

  – Muzičke ili tehničke?

  * Muzičke.

  – Mislim da su oba koncepcijski slična. Međutim, u samoj muzici ima dosta razlike. Mislim da smo za ovih godinu dana dosta sazreli kao muzičari, kao svirači, i kao kompozitori. Mislim da smo napredovali dosta, jer su ove stvari mnogo prijatnije i lakše za slušanje a teže za sviranje.

  * Hoće li i treći biti u okviru iste koncepcije?

  – Nećemo se zadržati na istoj koncepciji. Mislim, promenićemo dosta toga. Ili ćemo pevati više ili… sigurno ćemo svirati drugačije. Nećemo više ono što su navikli da traže i očekuju od Leb i sol.

  * Kad si već pomenuo pevanje, kakav je odnos prema kompozicijama za pevanje među članovima grupe?

  (Koki iz pozadine dovikuje: „Loši“.)

  – Nije loš. Ne znam, potrebne su vokalne stvari zbog puštanja na radiju itd. Ipak, najviše volimo da sviramo instrumentalno. I sada je pitanje kako nastaviti? To je veliki problem. Da li da počnemo da pevamo u istom stilu u kom smo svirali i da ne pevimo pesme kao „Nisam tvoj“. Da li da pravimo pesme kakve je Bil Bruford snimio na svom solo albumu, ili da se otkačimo totalno i da sviramo jazz.

  * Oduvek me čudilo kako uspevate da obuzdate sebe kao instrumentaliste. To je boljka svih naših grupa sličnog profila. Sola od 10 minuta i slične stvari…

  – Mislim da se naročito na drugom albumu oseća da ne insistiramo na nekakvoj tehnici, na nekakvoj praznoj virtuoznosti. Na prvom smo imali potrebu da nešto virtuozno odsviramo kako bismo dokazali drugima da znamo da sviramo. Sada više nemamo nikakve potrebe da se pred bilo kim dokazujemo. Muzika je muzika, a u muzici najvažnija stvar je kompozicija. Sve ostalo je sporedno. A pošto u našoj muzici ima dosta improvizacija i dosta sviranja, jasno je da mora da ima, tako da kažem, puno dobrog sviranja.

  * Ne čini mi se da baš ima mnogo improvizacija…

  – Mislim da ima više strukturisanih delova, improvizacija ima prilično malo. Na albumu ima ih najviše na „Mariji“. „Marija“ je pesma sa improvizacijama. U drugim stvarima improvizacija se javlja kao neko farbanje stvari. Ostatak je potpuno spremljen. Prva stvar „Akupunktura“, tu ima nešto malo sola. Bodanova stvar je kompletno gotova. „Talasna dužina“ isto. Kod „Aber dojde Donke“ nema vrdanja. U „Dikijevoj igri“ ima nešto malo improvizacija, sve ostalo je podređeno temi.

———————–

  * Prva ploča se prodala u izvrsnom tiražu, za drugu će se uskoro znati. Pošto ste sada, na neki način, postali komercijalna atrakcija, podrazumeva li to i neke ustupke tržištu?

  – Daleko smo od toga da pravimo kompromise. Sada je pitanje samo u nama, da odaberemo ono što nam se najviše sviđa. Jasno je šta ćemo raditi. Jedino što je opipljivo kod nas, to je naša muzika i samo oko nje možemo da kažemo nešto. Što se tiče biznisa, on nas ne interesuje pravo da ti kažem. Ali, ipak smo svesni da treba obratiti pažnju na reklamu i sve što ide uz to. Najviše nas interesuje muzika a možda je to sa poslovne strane loše…

  * Smatraš li da vam disko kuća posvećuje dovoljno pažnje što se tiče reklame i sličnih stvari?

  – Mislim da je reklama za ovu ploču bolja nego za prvu, ali to još nije dovoljno.

  * Kako se manifestuje ta reklama?

  – Pa manifestuje se po tome što oni pošalju ploče gde treba, u radio recimo. Onda prave sličice, nalepnice, postere… To je deo koji pripada nama i mi moramo da ga podelimo.

  * Misliš li da bi prodali znatno više ploča uz veću i bolju propagandu?

  – Naravno. Ja sam rekao ovim ljudima iz PGP jedan prost primer. Ako hoćete da prodamo mnogo više ploča, napravite reklamu kakvu je Smak imao za „Crnu damu“, kao što je Dugme imalo za svoje ploče.

A ipak nam je muzika malo… nije za svakoga. Međutim, ako Yes ili Genesis na zapadu mogu i pored toga da prodaju ogromne tiraže, zašto ne bismo i mi ovde. Tako ja razmišljam.

I turneja je jedna vrsta reklame, i to vrlo bitne reklame. U januaru ćemo napraviti jednu turneju od mesec dana po čitavoj Jugoslaviji. Mislim da postoji publika koja će nas slušati. Bili smo i do sada u puno gradova. Imali smo dve turneje. Jednu po Makedoniji, jednu po Jadranu. Ko god je došao na naš koncert izašao je otvorenih usta, stvarno oduševljen. To je zato što mi mnogo bolje zvučimo na koncertu i postižemo bolju atmosferu nego na ploči. Takva nam je muzika.

———————–

  * Poluglasno se priča o nekim vašim planovima za rad u inostranstvu. Ima li istine u tom?

  – Dosta ljudi nam predlaže i govori da šaljemo snimke na razna mesta. Mislim da još nismo postigli kulminaciju ovde u Jugoslaviji i da je još rano da razmišljamo o inostranstvu. Želimo najpre da uradimo sve što možemo u svojoj zemlji i svom narodu.

  * U kojim okvirima misliš da bi Leb i sol mogao da se plasira na strano tržište?

  – Kad bi išli u inostranstvo, nikada ne bismo potpisali ugovor za Nemačku, zato što nam je tamošnja produkcija totalno odvratna. Ako uopšte aludiramo na inostranstvo, to bi bilo u Engleskoj i Americi, inače nema logike. Što se tiče muzike, dolazi u obzir samo muzika koju sviram sada. Samo totalno instrumentalna.

———————–

  * I pre nego što odete napolje, kaži mi gde vidiš mesto Leb i sol u sadašnjem trenutku jugoslovenskog rocka?

  – Pre svega, volim izreku da muzika nije takmičenje nego umetnost. Ipak mislim da smo na vrlo visokom nivou, i kao instrumentalisti i po ostalom. Ne vidim grupu koja nešto bolje radi u ovom trenutku.“

Članak „Leb i sol intervju“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 54, 15. januar 1979.

„Beograd: 06.04.1984.

Večeras je u Beogradu gostovala ljubljanska grupa „Videosex“. Na koncertu u SKC-u, na kome su promovisali svoj album prvenac, razgovarali smo sa članovima grupe o njihovom radu.

  – Šta je „Videosex“?

  Turk – Cilj delovanja „Videosexa“ je zabava. Zabava na jedan nov, otkačeni načim. To je kratkotrajni zaborav od svakidašnjih problema. Malo opuštanja, ništa više.

  – Ko je „Videosex“?

  Turk – To su Baša, Nina, Anja… Radimo oko godinu dana. Svirali smo ovde u SKC-u prošle godine. Nije bilo loše.

  – Koliko često nastupate?

  Baša – Pa, sviramo uglavnom pred kraj nedelje. Ne možemo drugačije zbog škole. Nastupali smo u svim većim gradovima Slovenije, a sad smo krenuli i malo dalje.

  – Nedavno vam je izašao i album?

  Baša – Da, izdala ga je RTV Ljubljana. Razgovaralo se nešto da Jugoton preuzme distribuciju za istočni deo Jugoslavije. Nadamo se da će ići.

  – Vratimo se novom albumu. Muzika na njemu je ako se ne varam u tehno pop maniru?

  Turk – Da. To je uglavnom to. Tekstovi su nešto otkačeniji, na granici alternative ali se nadam da će proći.

  – Kad si već kod teksta, čini nam se da su oni puni seksa, voajerizma, lezbijstva?

  Turk – Pa to je tako i u životu. Zašto se o tome ne bi pevalo i uz pop manir. Naši tekstovi su pevljivi i zato se nadam da će ih publika prihvatiti. Uostalom, mi smo „Videosex“, zar ne?

  – Pre neki dan su ovde svirali Pankrti, večeras nešto potpuno drugačije?

  Baša – Da. I u Ljubljani polako dolazi do pomaka na muzičkoj sceni. Pojavljuju se nove grupe sa novim usmerenjima.

  Kratak koncert koji su priredili uverio nas je da ovi mladi ljudi (prosek 18 godina) imaju jasnu ideju. Materijal su odsvirali izvrsno. Od svih numera, najbolje su bile „Ana“, „Kako bih volio da si tu“ i „Videosex“. Anja Rupel je pevala nadahnuto i precizno. Malobrojna publika je bila iznenađena kvalitetom svirke pa su se čuli komentari; ko bi rekao, pazi kako klinci praše… itd.

  Posle koncerta je u garderobi vladala velika gužva.

  – Koncert je kratko trajao?

  Baša – Možda, ali mislim da je bilo dobro.

  – Kuda dalje’

  Turk – Pravac hotel – da se pošteno ispavam.

  Tako je protekao ovaj prijatan susret sa članovima „Videosexa“. Preporučujemo vam da vidite „Videosex“. Vredi!“

Članak „Videosex u tehno-pop maniru“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 175, april 1984.

„Evo još jednog iz serije „otpisanih“ asova. Otpisanih mereno malograđanskim aršinima po kojima je valjano samo ono što se trenutno dobro prodaje i dobro kotira. Naravno, takve „diskutabilne stvari“ treba proslediti mudrima na rešavanje, a ja dodajem da, ako ni zbog čega drugog, pamtim Jelića kao strahovitog gitaristu sa početka sedamdesetih, pa i nešto ranije. Danas je, naravno, mnogo sigurniji svirač, ali u to doba je bio najinventivniji i najmoderniji gitarista Jugosalvije. Kad god je YU grupa svirala, potencijalni Jelićevi naslednici tiskali su se uz binu u nadi da će otkriti tajnu njegovog zvuka. Svesno potiskujući u stranu učinak ostalih članova, tvrdim da je osnovno obeležje YU grupe od samoga osnivanja bio zvuk gitare Dragana Jelića. Kvalitet muzike ovog sastava uvek je bio u zavisnosti od raspoloženja čoveka koji upravo počinje svoju priču po već uhodanom redosledu:

– To… ta moja priča počinje negde hiljadu devetsto pedeset i sedme, otprilike. Pazi samo, to je vreme kada sam ja shvatio, odnosno saznao da osim narodne psotoji i zabavna muzika. Tada sam imao deset godina otprilike. U to vreme je Nikola Karaklajić počeo sa onom emisijom „Sastanak u 9 i 5“ i to su bila moja prva saznanja o pop muzici… o „Šedousima“. Počele su da niču prve grupe. A u to vreme je ćale svojim sinovima… ima nas troje… kupio harmoniku, kao sad bi mi trebali da sviramo narodnu muziku. I, mi smo se iživljavali na toj harmonici jedno mesec dana, a onda smo to batalili, što je ćaleta dosta razočaralo.

– Pretpostavljam da je posle harmonike na red došla gitara – kako je to izgledalo?

– To je išlo uz Žiku. On je bio stariji, slušao je Luksemburg i pored njega i ja sam polagano ulazio, da tako kažem, u taj svet pop muzike. Onda se on popalio da svira gitaru i tata je obećao da će dobiti gitaru, ako školsku godinu završi sa dobrim uspehom. Pa, pošto je to bilo u redu, dobije on tu gitaru… to je bila neka za tri-četiri hiljade i… tako je Žika počeo da svira gitaru. Ja naravno, u početku nisam smeo ni da je pipnem, ali kasnije mi je to dopustio, tako da sam i ja poćeo da sviruckam pomalo.

– Nešto kasnije ste „sviruckali“, kako su mi neki ljudi pričali, na, za ono vreme izuzetno dobroj opremi?

– Znaš kako je to bilo – otac je nešto radio… odnosno bio je na službi u inostranstvu i skupio je nešto novaca… nekih 100 000 lira ili dvesta, ne sećam se baš, i mislio je te pare da potroši na neko putovanje, na neki provod sa mamom. Međutim, mi smo izvršili pritisak na mamu, ubeđujući je i preklinjući da nam od tih para kupe električne gitare. I, uspeli smo – ćale nam je kupio dve električne gitare… to su bile „Eko“ gitare i fabričko pojačalo, ne sećam se koje marke ali imalo je 12 vati  i za ono vreme je bilo „mrak“. To je bilo strašno nešto. To pojačalo je imalo vibrator i svi su dolazili da vide šta to drhti u tom pojačalu. I Žika i drugi brat su svirali te gitare, a ja sam u toj kombinaciji trebao da budem bas-gitarista. Bio sam najmlađi, pa kao takav morao sam da sviram najmanje atraktivni instrument. U ono vreme svirati bas-gitaru bilo je onako, usput.

– Često spominješ „srednjeg“ brata – kako mu je ime?

– Rade.

– Znači Žika i Rade su imali te skupocene za ono doba gitare, a tvoja – kako je izgledala bas-gitara u toj postavi?

– Uh, našli smo neku akustičnu gitaru, polomljenu; uzeli vrat od nje, pa nam je jedan stolar iz Zemuna… Tarzan su ga zvali… napravio ostatak gitare po uzoru na „Telekaster“ gitaru. Seić iz Balkanske ulice je napravio žice i to je bila ta, moja prva gitara.

– Sa kojom si prvi put izašao na binu?

– Aha. To je bilo šezdeset i prve u Domu kulture koji se nalazio tačno na mestu gde je sada hala „Pinki“. Zvali smo se Albatrosi, svirali smo muziku koja se tada slušala i to je bio taj neki moj početak. Onda smo prešli u zemunsku „Crnu mačku“. Tamo smo svirali otprilike dve godine i mogu ti reći da je sala uvek bila krcata, a i danas mnogi Zemunci žale za „Crnom mačkom“. Ne kažem ja da smo mi bili dobri tada, već je atmosfera tamo bila strašna. Ja se toga uvek rado sećam.

– Obično je rad u prvoj grupi kratkog veka?

– Da. Posle Albatrosa nailaze… čekaj da se setim… ne znam, opet neka grupa gde su svirali… čekaj… ko je svirao? Žika, ja… Rade je bio u vojsci. Ne mogu baš da se setim, ali posle pet-šest meseci smo oformili Alase. To je već bila šezdeset i četvrta godina. Alasi su za mene bili značajni i zbog toga što sam sa bas-gitare konačno prešao na gitaru sa šest žica.

– Opiši malo taj „prelazak“.

– Pa, vidiš, kada je burazer otišao u vojsku, Žika i ja smo tražili zamenu, ali to nije baš lako išlo. Onda je Žika navalio da ja sviram gitaru, pa sam tako počeo. U to vreme sam ja primetio da Henk Marvin svira gitaru sa „zavijanjem“ tonova, da tako kažem, i ja sam to kopirao i to je za Zemun bila zanimljiva caka, tako da sam se održao baš zbog toga kao gitarista u Alasima, mada su ostali bili iskusniji muzičari od mene.

– Idemo dalje.

– Posle Alasa je sve lako i lepo išlo sve do trenutka kada sam bio po nekima proglašen za najboljeg gitaristu. Sve je išlo normalno i postupno. Prvo je neko uočio dobar ton moje gitare, pa sve bolju tehniku i tako, došlo je do toga da čujem od drugih kako najbolje sviram bluz u Jugoslaviji i slično. To je već malo komplikovalo taj moj put i to je trajalo do sedamdeset i četvrte godine, kada sam otišao u armiju, a posle toga je sve to malo splasnulo i postalo nekako normalnije.

– Preskočio si jedan dug i važan period – da se vratimo u vreme Beduina.

– Da ne bude da to ja pričam, pitaj sve koji su u to vreme pratili muziku kako su Beduini svirali. Za ono vreme, to je što se muzike tiče, stvarno bio najjači i najperspektivniji bend. Mi smo bolje svirali od Silueta, ali smo bili na periferiji. Znači, lokalna grupa, bez obzira što smo bili blizu Beograda. U stvari, mi smo svirali samo nedeljom na nekom matineu u „Topčiderskoj noći“ dok su Siluete imale udarne termine u centru grada – u „Gradskom podrumu“. E, a tada su muzičari često prelazili iz jedne u drugu grupu na onu foru – ako pređeš kod nas kupićemo ti pojačalo i novu gitaru! Tada je to bilo k’o fudbalerima danas kad daš stan i… šta ja znam… kola da pređe iz jednog kluba u drugi. E, tada sam i ja prešao u Siluete. Rade više nije hteo da svira. Oženio se i rešio je da se povuče. U toj atmosferi njegovog odlaska jedne nedelje sam otišao u „Gradski podrum“ da slušam Siluete. To je bio haos! Fantastična atmosfera, svi su pevali i igrali što na našim svirkama nije bilo toliko izraženo. Bilo je toga i kod nas, ali ne toliko. Mi toliku popularnost i takvu publiku nismo imali. I tada sam ja prešao kod njih. Kako je to i zašto bilo ja sada mogu samo da nagađam, jer se zaista toga ne sećam. U stvari, sve te radnje mimo muzike meni u to vreme nisu uopšte bile jasne. Recimo u Siluetama su poslove vodili Zoran Miščević i bubnjar Miške. Veze ja godinama nisam imao koliki su troškovi za ovo, koliki za ono. Ja sam samo svirao, a oni su mi davali toliko i toliko love, ja sam rekao: Hvala i… zdravo – doviđenja.

– To sa Siluetama je došlo uoči one čuvene gitarijade?

– Da, pred samu gitarijadu. To ti je ovako bilo: urnebes jedan opšti! To je i televizija snimala i narod je lepo mogao da vidi šta se tamo dešavalo. Ja sam natukao neku plavu periku na glavu, tako… da budem atraktivniji. Kao ja Brajen Džons, kao mi neki Roling Stounsi. U stvari, u Siluetama su svi bili čupavi, osim mene, jer moj nastavnik iz predvojničke obuke, Mančić… zvali smo ga Manča… ni slučajno mi nije dozvoljavao da ne budem primer lepo podšišanog učenika, što mi je smetalo dosta. E, natučem ti ja tu periku i izađu Siluete na binu. To je bio urnebes, zaista. A jedna grupa najbučnijih… to su bili navijači Beduina… počela je da nas gađa svim i svačim. Sve što bi dohvatili frljali su na nas. Onda je mene strefila noga od stolice u glavu. Nisam ja to tada tragično shvatao – to mu je tada nekako bilo normalno, deo provoda. Valjda i da je pucao neko na mene, ja bih ostao mrtav-‘ladan. E, kasnije se ispostavilo da me je to gađao Peca Popović koji me i danas mrzi…

– Tu „mržnju“ bi morao da argumentuješ.

– Ma ne mrzi me on ozbiljno, nego zbog toga što sam iz Beduina prešao u Siluete (smeje se).

– Da nastavimo o tvom radu u Siluetama.

– Vidi – Siluete su svoj vrhunac doživele na trećoj gitarijadi, čini mi se. Tada je bilo 14.000 ljudi. To su bile kolone. k’o kad igra Zvezda, pa se sva ona rulja sjuri kući posle utakmice. Strašno nešto! Siluete su u to vreme i vizuelno i… pa dobro, ne baš muzički… mislim, ta vizuelnost je pokrivala… hoću da kažem da su Siluete bile same po sebi neviđeni spektakl. Ta gitarijada je bila kulminacija. Posle toga nas je vrbovao jedan mladić da dođemo u Beč. Kao – vi ste strašni, tamo ćete da napravite čuda! On će kao tamo da muva, mi ćemo da sviramo, pa ćemo da postanemo slavni kao Bitlsi. Znaš već kako to ide. I… počelo je tako što smo svirali sa nekim bečkim grupama, pa je došlo do toga da smo morali od tih muzičara da se grebemo za ručak. Muke neviđene! Ja sam Beč fantastično poznavao, jer smo išli pešice po Beču. Nismo imali love za klopu, a ni za autobus, pa smo iz stana šibali pešice na drugi kraj Beča svakoga dana na svirku. Tako da je to, što sam upoznao Beč, jedino bilo korisno za tih mesec dana i nešto više koliko sam, čini mi se, bio tamo. Puklo je kada su Zoran Miščević i Dejan Dunjić zapucali da idemo u Nemačku. Kao – ovde ne valja, tamo će biti dobro! Ja više nisam mogao.

– To je cela priča?

– E, ne, ovo je interesantno. S’ nama je tada u Beču bio i Grada… Gradibor Veljković, koji je tada bio i menadžer Silueta. On je mislio da će to stvarno sve tako da se ostvari i da on, ako nećemo ne bi bio sa nama u Beču, da bi to… šta ja znam… da bi on izgubio grdan novac, da bi ga mi prešli možda i tako dalje. Mada, on nije znao ni jednu reč nemačkog. Znači, bio je samo jedan višak pri deljenju hrane. Pa smo se dogovorili da se vrate on i Ljuba Đorđević koji je jedno vreme svirao orgulje, a mi smo nastavili u triju. U stvari nas trojica i Zoran Miščević kao četvrti, kao pevač. Tako se od njihovog odlaska to naše produžilo još dvadesetak dana, još dve-tri svirke i onda sam ja napisao pismo kući da nam šalju hranu i novac za povratak. Više se nije moglo.

– Vratili ste se kući?

– Da i štos je što nama nije bilo dosta onih strahota u Beču, već smo tri dana po povratku sa Elipsama nastupili kao predgrupa Serčersima u Beogradu. To je bilo, ja mislim, prvi veliki neuspeh Silueta u Beogradu. Naglo je pošlo dole. Imali smo sa Serčersima tri ili četiri svirke i ja sam posle toga napustio Siluete.

– Bilo je vreme za Džentlmene?

– Da. Dok smo mi bili u Beču… U stvari pre polaska u Beč, Žika je sa još nekim ljudima osnovao Džentlmene i… po mom odlasku iz Silueta desilo se to, da je jedan naš stari prijatelj iz detinjstva došao sa Hvara… On je svirao saksofon. Tamo na Hvaru je našao tezgu i sad su mu trebali muzičari. To je u stvari, bio pravi početak Džentlmena. Po meni, mi smo bili u samom startu među prvima, mada smo imali skidani repertoar. Kod nas je taj repertoar zvučao… bio je drugačiji. Nije to bilo klasično skidanje stvari… Osim Žike i mene tu su bili – Boka, Velibor Bogdanović bubnjar, Mića Simigić je svirao saksofon i Branko Marušić Čutura je pevao. Tri godine smo svirali i, opet, onog trenutka kada sam osetio da to muzički više nije to, da dvojica ili trojica stvarno rade i napreduju, a ostali se šlepaju…

– Sada je red na priču o nastanku YU grupe.

– Vidi – za stvaranje YU grupe donekle je zaslužan i gitarista grupe Montenegro. On je letovao u Poreču, u Zelenoj laguni, gde smo mi pred rasturanje svirali i mi smo u programu imali blok skinutih stvari od Hendriksa i Krimovaca. Dakle, muzika za trio a ne petorku, kakva nam je postava bila. To smo svirali Boka, Žika i ja. I onda je čovek došao do mene i kaže: „Što vi bre, držite ovu dvojicu kad bolje zvučite kao trio?“ Naravno, nismo mi zbog toga počeli da radimo kao trio, ali takva mišljenja su potvrđivala ispravnost naših razmišljanja o rasturanju Džentlmena. Onda, po povratku kući, u oktobru mesecu osnivamo YU grupu koja je taj naziv dobila 29. novembra te godine. To je priča koja se zna – u „Sinagogi“, kod Modlija je to bilo.

– Na kraju ovih razgovora uobičajene su poruke početnicima, koje su, kao po pravilu, slične, pa zato bolje ispričaj priču o gitari koju si imao, koju više nemaš, a voleo bi da je imaš.

– Ja žalim za jednom gitarom… Za jednim „Hefnerom“ iz vremena Silueta. To je jedan veliki „Hefner“, poluakustična gitara koja je imala izvanredan ton, vrat… Ma, sve je bilo izvrsno. U stvari, možda bi mi ona danas stajala negde u ćošku, ali mi je prirasla srcu zbog nekog oblika, zbog lakoće svoje, zbog tog tona koji sam u to vreme imao i zbog samog onog vremena, valjda. Ne znam, ali bih bio srećan da je ponovo imam.“

Članak „Tako je počeo Dragan Jelić“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 104, 19. decembar 1980.

„- Odlično ste bili prihvaćeni na nedavnoj svirci u Skenderbegovoj.

Gile: Da, dobro smo se uvežbali. Vežbamo svaki dan u SKC-u, pa je to rezultiralo nekakvom dobrom svirkom, zar ne? Mada je sve to bila kao neka proba; svirali smo kratko, da se čisto isprobamo, da vidimo kako funkcionišemo.Znaš, krajem maja bi trebalo da krenemo na jednu manju turneju po Srbiji. Idemo u Kragujevac, Niš itd.

– Imali ste nekakvih problema da obradite kompozicije sa albuma za živo izvođemje?

Gile: Pa, ne velikih. Dobro, bilo je tu nekih dileja ili producentskih zahvata koje nismo mogli izvesti na koncertu kao u studiju, ali bitnijih promena nije bilo.

Ljuba: Kada je na probi malo glasnije, onda uletiš u neki čudan fazon, dobiješ energiju, malo izmeniš stvar, ali u osećaju a ne u formi. Za živu svirku je tu i tamo različit osećaj, ali i on se menja od nastupa do nastupa.

– Zadovoljni ste ovom pločom?

Ljuba: Ja sam vrlo zadovoljan, pošto je to novina za mene, a to je važno, uvek se menjati, uvek nešto novo…

– Pa da, i sinthy si kupio…

Ljuba: A, to tek posebno! Oduševljen sam sintisajzerom. Toliko mogućnosti… Mislim da sam ga dobro upoznao, ali još uvek iznalazim nove mogućnosti. Specijalno u studiju, kada se prikačim za one sprave.

Gile: I ja sam vrlo zadovoljan albumom, jer postoji veoma bitna razlika od svega onoga što smo do sada radili.

– Kakva je po tgebi bitna razlika između vašeg prvog albuma i „Lišće prekriva Lisabon“? o „Warszava ’81“ ćemo kasnije, sad se samokritički osvrni…

Gile se osvrće i gleda po sobi, onda se mrtav ozbiljan udubljuje u ključna objašnjenja.

Gile: Prva ploča je bila daleko više…početnička, rekao bih. Uostalom, niko od nas nije imao neku karijeru pre Električnog orgazma, niko nije svirao; dobro Jovec i ja smo sviruckali po nekim grupicama, ali to je bilo… Hoću da kažem da sam svestan da prva ploča ima mana. Primećujem tek sada, da je tamo bilo dosta nekakvih dečijih stvari, nekakve dečije naivnosti. Naročito u tekstovima, ali i u samom pristupu i radu. Tada smo baš hteli da radimo, da budemo pank.

– Možda će ti se i ova ploča za neko vreme činiti naivna?

Gile: Ja i dalje mislim da je ta ploča OK. A možda će mi i biti naivna. U stvari, sigurno će mi biti naivno! Svako ostvarenje ima mana, samo se to kasnije primeti. Nismo mi neki savremeni stvaraoci. Znaš, bitna razlika koju sam hteo da naglasim je, da sada puno bolje sviramo u tehničkom smislu, nego na prvoj ploči. Sada smo nekako sazreli, pojma nemam, jednostavno smo sigurniji, jer bolje vladamo instrumentima.

– Kako se prodaje ploča?

Gile: Ne znam baš tačno. Srebrna je, to je glavno. Mi smo zadovoljni prodajom, ako si to hteo da pitaš.

– Zadovoljni ste kućom?

Gile: Svakako. Može u stvari da se kaže da je Jugoton najbolji u Jugi, ali, kao najbolji među najgorima, pošto su sve disko kuće sa gomilom mana.

– Možda im je kadar prestar da prati ovakvu vrstu muzike?

Gile: Mi smo imali sreću da upoznamo Škaricu. On je jedinstven. Bez ikakvih problema smo dobijali ono što smo želeli.

———————–

Gile trpa već četvrtu kašičicu šećera u čaj. Gledamo ga upitno. Smeška se.

Gile: Svi se preneraze kad vide koliko šećera jedem. Puno volim šećer. Znaš, počeo sam da ti pričam o razlikama između prve i druge ploče. U tekstovima je velika razlika…razlikuju se baš za 360 stepeni.

– Sada bolje razmišljaš jer je šećer hrana za mozak, ali je smrt za debelo crevo.

Gile: Pa da. Ja mnogo mislim, pa mi treba hrana. Jebeš debelo crevo. Mozak je ono bitno (nije baš sasvim pri zemlji – op.p.). Sto puta sam rekao da su tekstovi sa prve ploče (brzi prelazak na temu) bili buntovnički „rebel“. Na drugij ploči su više intimni, više ih preživljavam…

– Znači da je postignuta drastična promena. Verovatno i u muzici, pošto ste promenili basistu. Kako ti gledaš na to ?

Gile: Ne samo basistu, već i bubnjara, jer Čavke nije svirao na prvoj ploči, svirao je Mango iz Grupe „I“. I ja to ne bih nazvao „drastičnim“. Nije to drastična promena, to je jedan logičan sled događaja, logična razvojna putanja, pa je moralo doći do malih pomaka, s obzirom da imamo potpuno drugu ritam sekciju.

– A Marinica? Ona je imala šarma.

Gile: Nje se više niko ne seća, to me je pitanje začudilo. Ona stvarno nije mogla da prati naš razvoj, čuo si kakav je bas na ploči. Tu je i malo funka. Grof je sam predložio tako nešto. Sa druge strane, Grof i Čavke se već znaju, čak su i svirali zajedno. Čavke nas je upoznao sa Grofom, on nam je zaista više odgovarao.

– Nemate više problema oko opreme?

Gile: Đavola! Zamisli: Čavke nema svoj komplet bubnjeva. Mi smo kao neka grupa, a bubnjar nema svoje bubnjeve, mada to nije najvažnije…

– Družite li se između sebe?

Gile: Samo se mi i družimo. Uveče se nalazimo, vrlo dobro se slažemo, jedinstveni smo.

– Tvoji su svi tekstovi?

Gile: Znaš, uglavnom prvo napišem tekst, stvorim sliku, a tek onda odem na probu gde pokušavamo da muzikom nađemo „osećaj“ te slike. Takva je slika „Lišće prekriva Lisabon“, ali i svaka pojedinačna stvar sa te ploče.

– Koja je slika za, recimo, „Bombu“?

Gile: Ma ne. To je opet isto. Pretakanje u drugu formu. Rekao sam da zaista ne želim da objašnjavam na bilo koji način, ni tekst, ni muziku. Važno je to, da mi ne stvaramo prvo muziku pa onda tražimo tekst. „Bombu“ sam uradio u Londonu, zato je na engleskom.

– Ti sediš kod kuće, komponuješ na gitari, napišeš pesmu…

Gile: …pa onda to donesem na probu i svi zajedno uradimo aranžman. Važno je to, da se te slike dosta podudaraju kod svih članova grupe, tako da nam ovaj rad u suštini odgovara.

– Desi li se nekada da ti izmene tekst?

Gile: Nikada. Ja tekst ponekad sam izmenim, da ga prilagodim muzici, aranžmanu. To je najvažniji fazon: to što smo zajedno, što smo ekipa. Kapiramo se i u istom smo fazonu, to je naša sigurnost. Zbog nedostatka te sigurnosti se grupe i raspadaju. Naravno da ćemo i mi jednog dana doći do toga da se razmimoiđemo i onda ćemo se rasturiti. Samo do toga neće skoro doći.

– Vi ste možda jedina, pored Igre staklenih perli, domaća psihodelična grupa…

Gile: Evo, sada se pojavila i Katarina II i mnogo mi se sviđaju…

———————–

– Koliko će promene na „Lišću pokriva Lisabon“ privući nove, a koliko će odbiti stare poklonike vaše muzike?

Gile: Dobićemo publiku sa ovom pločom, u to sam siguran.

Ljuba: Znaš, ljudi se menjaju, menjaju svoje stavove i potrebe. Publika se strašno promenila, promenila je ukus, napredovao je narod i siguran sam da će ukapirati ovo što mi radimo. Ima puno ljudi koji slušaju i vole ovakvo nešto.

Gile: Nije naša muzika skoro psihodelična. Vidljivo je naše „slušanje“ Wobblea ili nekog drugog, ali isto tako, mi volimo da zasviramo i brzo i žestoko. Psihodelija je samo jedan od aspekata naše muzike. Kao i reggae.

– Cvetić je bitno uticao sa svojom reggae edukacijom?

Gile: On nam je puno pomogao. Davao nam je ploče, spajtali smo se. U sličnom smo fazonu i bilo je prijatno sa njim se družiti. Pitali smo ga često i za savet.

———————–

– Jovec, kako ste se ti i Gile složili kao gitaristi?

Jovec: Mi baš dobro finkcionišemo. Ovoga puta san ja uglavnom svirao ritam gitaru i rifove, koje smo kombinovali Gile i ja. Većinu sola je u stvari svirao Gile, ja sam držao ritam.

– Kao sigurniji, pošto je Gile počeo da svira gitaru tek sa nastankom Električnog orgazma.

Jovec: On je ranije svirao bubnjeve, ali se brzo snašao na gitari, što se i čuje.

– Da li su grupi stvarno potrebne dve električne gitare, ili je vaša saradnja na krajnje prijateljskoj bazi?

Gile: Pa, svako ima svoj stil. Jovec meni puno pomeže, ono što je on zamislio, ja ne mogu da izvedem i obrnuto. Hoću da kažem da se zaista fino nadopunjujemo.

– Biraju vas za jednu od naših najboljih rock grupa. Kako to na vas utiče?

Gile: Nikako. Ne razmišljamo mnogo o tome, teško da to može na nekoga da utiče, mada se u unutrašnjosti sasvim drugačije tretira. U svakom slučaju, ne osećamo se suviše dobrim, niti tome poklanjamo neku pažnju. Ima ljudi kojima to prija, nama ne.

———————–

– Dobro, mogli bi da lagano završimo…

Gile: Nisam ni imao utisak da smo počeli.

– Hoćeš da kažeš još nešto?

Gile: Ne, ne… Ne znam ni šta bih rekao, ne sećam se uopšte šta sam pričao.“

Deo iz članka „Nova ploča, novi intervju: JOŠ JEDAN ORGAZAM“ prekucan iz časopisa DŽUBOKS br. 142, 4. juni 1982.