Tako je počeo Dragan Jelić

„Evo još jednog iz serije „otpisanih“ asova. Otpisanih mereno malograđanskim aršinima po kojima je valjano samo ono što se trenutno dobro prodaje i dobro kotira. Naravno, takve „diskutabilne stvari“ treba proslediti mudrima na rešavanje, a ja dodajem da, ako ni zbog čega drugog, pamtim Jelića kao strahovitog gitaristu sa početka sedamdesetih, pa i nešto ranije. Danas je, naravno, mnogo sigurniji svirač, ali u to doba je bio najinventivniji i najmoderniji gitarista Jugosalvije. Kad god je YU grupa svirala, potencijalni Jelićevi naslednici tiskali su se uz binu u nadi da će otkriti tajnu njegovog zvuka. Svesno potiskujući u stranu učinak ostalih članova, tvrdim da je osnovno obeležje YU grupe od samoga osnivanja bio zvuk gitare Dragana Jelića. Kvalitet muzike ovog sastava uvek je bio u zavisnosti od raspoloženja čoveka koji upravo počinje svoju priču po već uhodanom redosledu:

– To… ta moja priča počinje negde hiljadu devetsto pedeset i sedme, otprilike. Pazi samo, to je vreme kada sam ja shvatio, odnosno saznao da osim narodne psotoji i zabavna muzika. Tada sam imao deset godina otprilike. U to vreme je Nikola Karaklajić počeo sa onom emisijom „Sastanak u 9 i 5“ i to su bila moja prva saznanja o pop muzici… o „Šedousima“. Počele su da niču prve grupe. A u to vreme je ćale svojim sinovima… ima nas troje… kupio harmoniku, kao sad bi mi trebali da sviramo narodnu muziku. I, mi smo se iživljavali na toj harmonici jedno mesec dana, a onda smo to batalili, što je ćaleta dosta razočaralo.

Pretpostavljam da je posle harmonike na red došla gitara – kako je to izgledalo?

– To je išlo uz Žiku. On je bio stariji, slušao je Luksemburg i pored njega i ja sam polagano ulazio, da tako kažem, u taj svet pop muzike. Onda se on popalio da svira gitaru i tata je obećao da će dobiti gitaru, ako školsku godinu završi sa dobrim uspehom. Pa, pošto je to bilo u redu, dobije on tu gitaru… to je bila neka za tri-četiri hiljade i… tako je Žika počeo da svira gitaru. Ja naravno, u početku nisam smeo ni da je pipnem, ali kasnije mi je to dopustio, tako da sam i ja poćeo da sviruckam pomalo.

Nešto kasnije ste „sviruckali“, kako su mi neki ljudi pričali, na, za ono vreme izuzetno dobroj opremi?

– Znaš kako je to bilo – otac je nešto radio… odnosno bio je na službi u inostranstvu i skupio je nešto novaca… nekih 100 000 lira ili dvesta, ne sećam se baš, i mislio je te pare da potroši na neko putovanje, na neki provod sa mamom. Međutim, mi smo izvršili pritisak na mamu, ubeđujući je i preklinjući da nam od tih para kupe električne gitare. I, uspeli smo – ćale nam je kupio dve električne gitare… to su bile „Eko“ gitare i fabričko pojačalo, ne sećam se koje marke ali imalo je 12 vati  i za ono vreme je bilo „mrak“. To je bilo strašno nešto. To pojačalo je imalo vibrator i svi su dolazili da vide šta to drhti u tom pojačalu. I Žika i drugi brat su svirali te gitare, a ja sam u toj kombinaciji trebao da budem bas-gitarista. Bio sam najmlađi, pa kao takav morao sam da sviram najmanje atraktivni instrument. U ono vreme svirati bas-gitaru bilo je onako, usput.

Često spominješ „srednjeg“ brata – kako mu je ime?

– Rade.

Znači Žika i Rade su imali te skupocene za ono doba gitare, a tvoja – kako je izgledala bas-gitara u toj postavi?

– Uh, našli smo neku akustičnu gitaru, polomljenu; uzeli vrat od nje, pa nam je jedan stolar iz Zemuna… Tarzan su ga zvali… napravio ostatak gitare po uzoru na „Telekaster“ gitaru. Seić iz Balkanske ulice je napravio žice i to je bila ta, moja prva gitara.

Sa kojom si prvi put izašao na binu?

– Aha. To je bilo šezdeset i prve u Domu kulture koji se nalazio tačno na mestu gde je sada hala „Pinki“. Zvali smo se Albatrosi, svirali smo muziku koja se tada slušala i to je bio taj neki moj početak. Onda smo prešli u zemunsku „Crnu mačku“. Tamo smo svirali otprilike dve godine i mogu ti reći da je sala uvek bila krcata, a i danas mnogi Zemunci žale za „Crnom mačkom“. Ne kažem ja da smo mi bili dobri tada, već je atmosfera tamo bila strašna. Ja se toga uvek rado sećam.

Obično je rad u prvoj grupi kratkog veka?

– Da. Posle Albatrosa nailaze… čekaj da se setim… ne znam, opet neka grupa gde su svirali… čekaj… ko je svirao? Žika, ja… Rade je bio u vojsci. Ne mogu baš da se setim, ali posle pet-šest meseci smo oformili Alase. To je već bila šezdeset i četvrta godina. Alasi su za mene bili značajni i zbog toga što sam sa bas-gitare konačno prešao na gitaru sa šest žica.

Opiši malo taj „prelazak“.

– Pa, vidiš, kada je burazer otišao u vojsku, Žika i ja smo tražili zamenu, ali to nije baš lako išlo. Onda je Žika navalio da ja sviram gitaru, pa sam tako počeo. U to vreme sam ja primetio da Henk Marvin svira gitaru sa „zavijanjem“ tonova, da tako kažem, i ja sam to kopirao i to je za Zemun bila zanimljiva caka, tako da sam se održao baš zbog toga kao gitarista u Alasima, mada su ostali bili iskusniji muzičari od mene.

Idemo dalje.

– Posle Alasa je sve lako i lepo išlo sve do trenutka kada sam bio po nekima proglašen za najboljeg gitaristu. Sve je išlo normalno i postupno. Prvo je neko uočio dobar ton moje gitare, pa sve bolju tehniku i tako, došlo je do toga da čujem od drugih kako najbolje sviram bluz u Jugoslaviji i slično. To je već malo komplikovalo taj moj put i to je trajalo do sedamdeset i četvrte godine, kada sam otišao u armiju, a posle toga je sve to malo splasnulo i postalo nekako normalnije.

Preskočio si jedan dug i važan period – da se vratimo u vreme Beduina.

– Da ne bude da to ja pričam, pitaj sve koji su u to vreme pratili muziku kako su Beduini svirali. Za ono vreme, to je što se muzike tiče, stvarno bio najjači i najperspektivniji bend. Mi smo bolje svirali od Silueta, ali smo bili na periferiji. Znači, lokalna grupa, bez obzira što smo bili blizu Beograda. U stvari, mi smo svirali samo nedeljom na nekom matineu u „Topčiderskoj noći“ dok su Siluete imale udarne termine u centru grada – u „Gradskom podrumu“. E, a tada su muzičari često prelazili iz jedne u drugu grupu na onu foru – ako pređeš kod nas kupićemo ti pojačalo i novu gitaru! Tada je to bilo k’o fudbalerima danas kad daš stan i… šta ja znam… kola da pređe iz jednog kluba u drugi. E, tada sam i ja prešao u Siluete. Rade više nije hteo da svira. Oženio se i rešio je da se povuče. U toj atmosferi njegovog odlaska jedne nedelje sam otišao u „Gradski podrum“ da slušam Siluete. To je bio haos! Fantastična atmosfera, svi su pevali i igrali što na našim svirkama nije bilo toliko izraženo. Bilo je toga i kod nas, ali ne toliko. Mi toliku popularnost i takvu publiku nismo imali. I tada sam ja prešao kod njih. Kako je to i zašto bilo ja sada mogu samo da nagađam, jer se zaista toga ne sećam. U stvari, sve te radnje mimo muzike meni u to vreme nisu uopšte bile jasne. Recimo u Siluetama su poslove vodili Zoran Miščević i bubnjar Miške. Veze ja godinama nisam imao koliki su troškovi za ovo, koliki za ono. Ja sam samo svirao, a oni su mi davali toliko i toliko love, ja sam rekao: Hvala i… zdravo – doviđenja.

To sa Siluetama je došlo uoči one čuvene gitarijade?

– Da, pred samu gitarijadu. To ti je ovako bilo: urnebes jedan opšti! To je i televizija snimala i narod je lepo mogao da vidi šta se tamo dešavalo. Ja sam natukao neku plavu periku na glavu, tako… da budem atraktivniji. Kao ja Brajen Džons, kao mi neki Roling Stounsi. U stvari, u Siluetama su svi bili čupavi, osim mene, jer moj nastavnik iz predvojničke obuke, Mančić… zvali smo ga Manča… ni slučajno mi nije dozvoljavao da ne budem primer lepo podšišanog učenika, što mi je smetalo dosta. E, natučem ti ja tu periku i izađu Siluete na binu. To je bio urnebes, zaista. A jedna grupa najbučnijih… to su bili navijači Beduina… počela je da nas gađa svim i svačim. Sve što bi dohvatili frljali su na nas. Onda je mene strefila noga od stolice u glavu. Nisam ja to tada tragično shvatao – to mu je tada nekako bilo normalno, deo provoda. Valjda i da je pucao neko na mene, ja bih ostao mrtav-‘ladan. E, kasnije se ispostavilo da me je to gađao Peca Popović koji me i danas mrzi…

Tu „mržnju“ bi morao da argumentuješ.

– Ma ne mrzi me on ozbiljno, nego zbog toga što sam iz Beduina prešao u Siluete (smeje se).

Da nastavimo o tvom radu u Siluetama.

– Vidi – Siluete su svoj vrhunac doživele na trećoj gitarijadi, čini mi se. Tada je bilo 14.000 ljudi. To su bile kolone. k’o kad igra Zvezda, pa se sva ona rulja sjuri kući posle utakmice. Strašno nešto! Siluete su u to vreme i vizuelno i… pa dobro, ne baš muzički… mislim, ta vizuelnost je pokrivala… hoću da kažem da su Siluete bile same po sebi neviđeni spektakl. Ta gitarijada je bila kulminacija. Posle toga nas je vrbovao jedan mladić da dođemo u Beč. Kao – vi ste strašni, tamo ćete da napravite čuda! On će kao tamo da muva, mi ćemo da sviramo, pa ćemo da postanemo slavni kao Bitlsi. Znaš već kako to ide. I… počelo je tako što smo svirali sa nekim bečkim grupama, pa je došlo do toga da smo morali od tih muzičara da se grebemo za ručak. Muke neviđene! Ja sam Beč fantastično poznavao, jer smo išli pešice po Beču. Nismo imali love za klopu, a ni za autobus, pa smo iz stana šibali pešice na drugi kraj Beča svakoga dana na svirku. Tako da je to, što sam upoznao Beč, jedino bilo korisno za tih mesec dana i nešto više koliko sam, čini mi se, bio tamo. Puklo je kada su Zoran Miščević i Dejan Dunjić zapucali da idemo u Nemačku. Kao – ovde ne valja, tamo će biti dobro! Ja više nisam mogao.

To je cela priča?

– E, ne, ovo je interesantno. S’ nama je tada u Beču bio i Grada… Gradibor Veljković, koji je tada bio i menadžer Silueta. On je mislio da će to stvarno sve tako da se ostvari i da on, ako nećemo ne bi bio sa nama u Beču, da bi to… šta ja znam… da bi on izgubio grdan novac, da bi ga mi prešli možda i tako dalje. Mada, on nije znao ni jednu reč nemačkog. Znači, bio je samo jedan višak pri deljenju hrane. Pa smo se dogovorili da se vrate on i Ljuba Đorđević koji je jedno vreme svirao orgulje, a mi smo nastavili u triju. U stvari nas trojica i Zoran Miščević kao četvrti, kao pevač. Tako se od njihovog odlaska to naše produžilo još dvadesetak dana, još dve-tri svirke i onda sam ja napisao pismo kući da nam šalju hranu i novac za povratak. Više se nije moglo.

Vratili ste se kući?

– Da i štos je što nama nije bilo dosta onih strahota u Beču, već smo tri dana po povratku sa Elipsama nastupili kao predgrupa Serčersima u Beogradu. To je bilo, ja mislim, prvi veliki neuspeh Silueta u Beogradu. Naglo je pošlo dole. Imali smo sa Serčersima tri ili četiri svirke i ja sam posle toga napustio Siluete.

Bilo je vreme za Džentlmene?

– Da. Dok smo mi bili u Beču… U stvari pre polaska u Beč, Žika je sa još nekim ljudima osnovao Džentlmene i… po mom odlasku iz Silueta desilo se to, da je jedan naš stari prijatelj iz detinjstva došao sa Hvara… On je svirao saksofon. Tamo na Hvaru je našao tezgu i sad su mu trebali muzičari. To je u stvari, bio pravi početak Džentlmena. Po meni, mi smo bili u samom startu među prvima, mada smo imali skidani repertoar. Kod nas je taj repertoar zvučao… bio je drugačiji. Nije to bilo klasično skidanje stvari… Osim Žike i mene tu su bili – Boka, Velibor Bogdanović bubnjar, Mića Simigić je svirao saksofon i Branko Marušić Čutura je pevao. Tri godine smo svirali i, opet, onog trenutka kada sam osetio da to muzički više nije to, da dvojica ili trojica stvarno rade i napreduju, a ostali se šlepaju…

Sada je red na priču o nastanku YU grupe.

– Vidi – za stvaranje YU grupe donekle je zaslužan i gitarista grupe Montenegro. On je letovao u Poreču, u Zelenoj laguni, gde smo mi pred rasturanje svirali i mi smo u programu imali blok skinutih stvari od Hendriksa i Krimovaca. Dakle, muzika za trio a ne petorku, kakva nam je postava bila. To smo svirali Boka, Žika i ja. I onda je čovek došao do mene i kaže: „Što vi bre, držite ovu dvojicu kad bolje zvučite kao trio?“ Naravno, nismo mi zbog toga počeli da radimo kao trio, ali takva mišljenja su potvrđivala ispravnost naših razmišljanja o rasturanju Džentlmena. Onda, po povratku kući, u oktobru mesecu osnivamo YU grupu koja je taj naziv dobila 29. novembra te godine. To je priča koja se zna – u „Sinagogi“, kod Modlija je to bilo.

Na kraju ovih razgovora uobičajene su poruke početnicima, koje su, kao po pravilu, slične, pa zato bolje ispričaj priču o gitari koju si imao, koju više nemaš, a voleo bi da je imaš.

– Ja žalim za jednom gitarom… Za jednim „Hefnerom“ iz vremena Silueta. To je jedan veliki „Hefner“, poluakustična gitara koja je imala izvanredan ton, vrat… Ma, sve je bilo izvrsno. U stvari, možda bi mi ona danas stajala negde u ćošku, ali mi je prirasla srcu zbog nekog oblika, zbog lakoće svoje, zbog tog tona koji sam u to vreme imao i zbog samog onog vremena, valjda. Ne znam, ali bih bio srećan da je ponovo imam.“

Članak „Tako je počeo Dragan Jelić“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 104, 19. decembar 1980.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s