„Jedan čovek zakuca na kraljeva vrata i reče mu: Daj mi barku. Kraljeva kuća imala je mnoga vrata, ali ova su bila namenjena za prijem molbi. A pošto je kralj provodio sve svoje vreme sedeći iza kapije zahvalnosti (razume se, zahvalnosti koju su podanici iskazivali njegovom veličanstvu), kad god bi čuo nekoga kako lupa na vrata molbi pravio se nevešt, i tek kada bi neprestani udari bronzanog zvekira postali ne samo nepodnošljivi već i sablažnjivi, remeteći mir čitavog susedstva (ljudi bi počeli da gunđaju: Kakav nam je ovo kralj kad se pravi gluv), kralj bi izdavao naređenje prvom sekretaru da ode i raspita se šta taj gnjavator hoće kad je toliko navalio pa ne može da se smiri. Onda bi prvi sekretar pozvao drugog, a ovaj trećeg, koji bi preneo naređenje prvom pomoćniku, koji je opet, sa svoje strane, zaduživao drugog, i tako redom, sve dok naredba ne bi stigla do čistačice, a ova bi, pošto nije imala kome da zapoveda, odškrinula vrata molbi i pitala kroz otvor: Šta hoćeš. Molilac bi kazao zbog čega je došao, odnosno tražio to što je imao da traži, zatim bi stao ispred vrata, čekajući da njegov zahtev prevali, idući od jednog do drugog, isti put, samo u suprotnom smeru, sve dok ne stigne do kralja. Zauzet, kao i uvek, darovima zahvalnosti, kralj je odugovlačio s odgovorom, i već je bio veliki uspeh, a i znak brige za dobrobit i sreću naroda, ako bi se njegovo veličanstvo smilostivilo da zatraži pismeno mišljenje od prvog sekretara, koji bi, što je izlišno i napominjati, to zaduženje prebacio na drugog sekretara, a ovaj na trećeg, i tako redom, sve dok cela stvar ne bi ponovo stigla do čistačice, koja bi presudila da ili ne, zavisno od trenutnog raspoloženja.

   Međutim, u slučaju čoveka koji je želeo barku, stvari se nisu baš tako odvijale. Kad ga je čistačica upitala kroz odškrinuta vrata: Šta želiš, čovek, umesto da zatraži, kao što su inače svi običavali, neko počasno zvanje, orden, ili, jednostavno novac, odgovori, Hoću da govorim sa kraljem. Znaš vrlo dobro da kralj ne može da dođe, dežura kod kapije zahvalnosti, odgovori žena. E pa onda otiđi tamo i reci mu da se neću pomeriti odavde sve dok on ne dođe, lično, da sazna šta želim, odbrusi čovek i prući se na prag, koliko je dug i širok, pokrivši se ćebetom, zbog hladnoće. Ući i izaći, moglo se samo preko njega. Elem, to je predstavljalo veliki problem, ako imamo u vidu, da shodno načinu na koji se koriste vrata, na njima ima mesta samo za jednog molioca, što je, drugim rečima, značilo da, dogod neko čeka na odgovor, niko drugi ne može da priđe i izloži svoje potrebe ili svoje želje. Na prvi pogled, zahvaljujući ovom pravilu, kralj je mogao biti samo na dobitku, jer što ga manje ljudi bude gnjavilo svojim moljakanjem, imaće više vremena, i više mira, da prima, razgleda i čuva darove zahvalnosti. Na drugi pogled, međutim, kralj je bio na gubitku, i to znatnom, jer, ako bi se primetilo da neki odgovor kasni duže no što je opravdano, to bi izazvalo javno negodovanje, koje bi opasno uvećalo opšte nezadovoljstvo, što bi, opet, sa svoje strane, prouzrokovalo neposredne i štetne posledice po priliv poklona. U slučaju o kome pričamo, odmeravanje i poređenje mogućih koristi i šteta dovelo je do toga da se kralj, po isteku trećeg dana, lično, kraljevskom glavom i bradom, pojavi na kapiji molbi da sazna šta želi taj drznik koji je odbio da svoj zahtev uputi nadležnim birokratskim putevima. Otvori vrata, reče kralj čistačici, a ona upita: Širom ili samo malo. Kralj je oklevao na trenutak, nije voleo da se izlaže vazduhu ulice, ali onda je zaključio da bi bilo ružno, a uz to i nedostojno njegovog veličanstva, ako bi razgovarao kroz odškrinuta vrata, kao da se plaši svog sagovornika, utoliko pre što će razgovoru prisustvovati i čistačica, koja se neće libiti da brže-bolje razglasi uokolo sve što je videla i čula, te zato naredi: Širom. Čovek koji je želeo barku ustade sa praga čim je čuo pomicanje reze, savi ćebe i stade da čeka. Ti znaci da napokon dolazi neko da ga sasluša i da će, sledstveno tome, trg uskoro ostati prazan, privukli su nekolicinu pretendenata na potporu od strane prestola koji su se vrzmali u blizini, spremni da zauzmu mesto pred vratima, čim bude upražnjeno. Neočekivana pojava kralja (nikad se ništa slično nije desilo, otkako njegovo veličanstvo nosi krunu na glavi) izazvala je ogromno iznenađenje, ne samo kod pomenutih molilaca već i među komšilukom koje se, privučen iznenadnim metežom, načičkao na prozore kuća, na drugoj strani ulice. Jedina osoba koja se nije previše iznenadila bio je čovek koji je došao da traži barku. Računao je, i nije se prevario u računici, da će kralj, pa makar i posle tri dana, pokazati dovoljno znatiželje da vidi lice čoveka koji je imao drskosti i smelosti da ga pozove. Razapet između radoznalosti koju nije uspeo da obuzda i nezadovoljstva što vidi toliko sveta na okupu, kralj, krajnje neučtivo, postavi tri pitanja, zaredom: Šta hoćeš, Zašto nisi odmah rekao šta hoćeš, Zar ti misliš da ja nemam druga posla, ali čovek odgovori samo na prvo: Daj mi jednu barku, reče. Čuvši ove reči, kralj nije mogao da dođe k sebi od zaprepašćenja, tako da je čistačica pohitala da mu prinese slamnatu stolicu, i to baš onu na kojoj je sama sedela kad je trebalo da radi iglom i koncem, jer, osim čistoće, u njenoj su nadležnosti bili i izvesni sitniji poslovi vezani za šiće, kao što je, na primer, krpljenje čarapa paževima. A kako je slamnata stolica bila znatno niža od prestola, tek što je seo, kralj je počeo da se vrpolji, ne znajući kud bi s nogama, pa ih je čas skupljao, čas ispružao u stranu, dok je čovek koji je želeo barku strpljivo čekao pitanje koje će uslediti. A može li se znati zašto želiš barku, zaista je upitao kralj, kada je napokon pronašao neki koliko-toliko udoban položaj na čistačicinoj stolici. Da pođem da tražim nepoznato ostrvo, odgovori čovek. Kakvo nepoznato ostrvo, upita kralj, jedva se uzdržavajuči od smeha, kao da ima pred sobom neizlečivog ludaka, jednog od onih što pate od manije za plovidbom, i kome nije uputno protivurečiti već na samom početku, gluposti, nepoznatih ostrva više nema. Ko ti je rekao, kralju, da više nema nepoznatih ostrva. Sva su upisana u mape, na mapama se nalaze samo poznata ostrva. A koje je to nepoznato ostrvo koje hoćeš da ideš da tražiš. Kad bih to umeo da ti kažem, onda ne bi bilo nepoznato. Od koga si čuo za njega, upita kralj, sad već ozbiljnije. Ni od koga. Ako je već tako, kako se usuđuješ da tvrdiš da ono postoji. Zato što je prosto nezamislivo da ne postoji neko nepoznato ostrvo. I došao si ovamo da tražiš od mene barku. Da, došao sam ovamo da tražim od tebe barku. A ko si ti, da bih ti je dao. A ko si ti, da mi je ne bi dao. Ja sam kralj ovog kraljevstva, i sve kraljevske barke pripadaju meni. Više pripadaš ti njima nego one tebi. Šta hoćeš time da kažeš, upita kralj, uznemiren. Da ti, bez njih, nisi ništa, a da će one, i bez tebe, uvek moći da plove. Po mojoj zapovesti, s mojim kapetanima i mojim mornarima. Ne tražim ti ni mornare ni kapetana, samo ti tražim barku. A to nepoznato ostrvo, ako ga budeš našao, hoće li biti meni namenjeno. Tebe, kralju, jedino zanimaju poznata ostrva. Zanimaju me i nepoznata, kad prestanu to da budu. Možda ovo neće dozvoliti da postane poznato. Onda ti ne dam barku. Daćeš. Čuvši ove reči, izgovorene s mirnom odlučnošću, kandidati koji su čekali pred kapijom molbi, gde je, iz časa u čas, od početka razgovora, nestrpljenje raslo, sada su rešili da se umešaju i stave na stranu čoveka koji je želeo barku, i to više iz zadovoljstva što su ga se napokon oslobodili, nego iz osećanja solidarnosti, te zagrajaše, svi u glas: Daj mu barku, daj mu barku. Kralj taman otvori usta da naloži čistačici da pozove dvorskog stražara da smesta dođe i uspostavi javni red i disciplinu, ali, u tom trenutku, susetke koje su čitav prizor posmatrale sa svojih prozora, pridružiše se zboru, oduševljeno, vičući, kao i ostali: Daj mu barku, daj mu barku. Pred jednim tako retkim ispoljavanjem narodne volje, a i zabrinut zbog onoga što je, u tom međuvremenu, mogao izgubiti na kapiji zahvalnosti, kralj podiže desnu ruku zahtevajući tišinu i reče: Daću ti barku, ali za posadu moraš sam da se pobrineš, jer moji mornari su mi potrebni za poznata ostrva. Od gromkih povika odobravanja nisu se mogle razaznati reči zahvalnosti čoveka koji je došao da traži barku, jer su se pokreti njegovih usana podjednako mogli protumačiti kao Hvala, godpodaru, ali i kao Sam ću se već pobrinuti, no, ono što se sasvim jasno i razgovetno moglo čuti bila je sledeća kraljeva izjava. Otići ćeš na pristanište, potražićeš lučkog kapetana, reći mu da te ja šaljem, a on će ti dati barku na osnovu moje posetnice. Čovek koji će dobiti barku pročita kraljevu vizitkartu na kojoj je stajalo Kralj ispod kraljevog imena, i ove reči koje je napisao prislonivši cedulju na čistačicino rame. Predati donosiocu jednu barku, ne mora biti velika, ali da plovi i da je bezbedna, ne želim da me grize savest ako stvari krenu naopako. Kad je čovek podigao glavu, ovoga puta verovatno s namerom da zahvali na poklonu, kralj se već beše povukao, a ostala je samo čistačica koja ga je značajno posmatrala. Čovek siđe sa praga, što je bio znak da drugi molioci mogu napokon da priđu, jer izlišno je i objašnjavati da je pred vratima vladala neopisiva gužva, budući da su svi hteli da budu prvi, ali sreća im je svima okrenula leđa, jer su vrata ponovo bila zatvorena.Bronzani zvekir opet je pozivao čistačicu, ali čistačice više nije bilo, okrenula se i izašla sa kofom i metlom na druga vrata, kroz takozvanu kapiju odluka, koja se retko kad koristila, ali uvek s neopozivom odlučnošću. Sad se već može razumeti onaj njen značajni pogled koji je trebalo da znači da je upravo u tom trenutku rešila da krene za čovekom čim ovaj bude pošao u luku da se postara za barku. Pomislila je da je već sita života koji se svodio na čišćenje i pranje kraljevske palate, da je kucnuo čas da promeni zanimanje, i da je pranje i čišćenje barki njena prava sklonost, na moru joj, barem, nikad neće ponestati vode. Čovek i ne sanja da pre no što je i počeo da prikuplja posadu već ima obezbeđenu osobu koja će ubuduće biti zadužena za ribanje palube i čistoću uopšte, a tako se sudbina i inače ponaša prema nama, već nam je za petama, već je ispružila ruku da nas dotakne po ramenu, a mi još uvek gunđamo. Stvar je svršena, nema više šta da se očekuje, ništa se neće promeniti.

   A čovek je hodao, hodao, stigao u luku, sišao na dok, pitao za kapetana i, dok ga je čekao, pokušavao je da pogodi koja će, od onih i silnih barki što su tu bile ukotvljene, postati njegova, već se zna da velika ne može biti, vizitkarta je bila vrlo jasna u tom pogledu, tako da su odmah otpali parobrodi, teretnjaci i ratni brodovi, ali isto tako ne bi smela biti ni suviše mala, od onih što teško odolevaju silama vetra i besovima mora, jer je i u tom pogledu kralj bio vrlo izričit. Da dobro plovi i bude bezbedna, tako su, doslovce, glasile njegove reči, čime su, prećutno, isključeni čunovi, šiklje, sve vrste čamaca koji, premda dobre i pouzdane plovilice, svakako nisu bili stvoreni da krstare okeanima, a kao što je poznato, jedino se na okeanima mogu naći nepoznata ostrva. Na izvesnom odstojanju odatle, zaklonjena iza nekakvih burića, čistačica je preletela pogledom preko usidrenih barki. Da se ja pitam, to bi bila ona, međutim, nju za mišljenje niko nije pitao, nije čak još bila ni najmljena, bolje da čujemo šta će reći lučki kapetan. Kapetan se napokon pojavio, pročitao poruku, odmerio čoveka od glave do pete, i postavio pitanje koje je kralj zaboravio da postavi. Umeš li da ploviš, imaš li dozvolu, na šta čovek odgovori: Naučiću na moru. Kapetan reče: To ti ne bih savetovao, ja sam kapetan, a ipak se ne bih usudio da isplovim s bilo kojom barkom. Daj mi onda neku s kojom bi ja mogao da se usudim, ne, čekaj, ne takvu, daj mi bolje barku koju bih poštovao i koja bi mene poštovala. To je jezik kojim govore mornari, ali ti nisi mornar. Ako govorim njihovim jezikom, onda kao i da jesam. Kapetan ponovo pročita kraljevu posetnicu, zatim upita: Možeš li mi reći šta će ti barka. Hoću da krenem da tražim nepoznato ostrvo. Nema više nepoznatih ostrva. To isto mi je i kralj rekao. Sve što on zna o ostrvima, naučio je od mene. Čudno je da ti, kao čovek mora, možeš tako nešto da tvrdiš, da nema više nepoznatih ostrva, ja sam čovek sa kopna, ali dobro znam da su sva ostrva, čak i ona poznata, nepoznata sve dok se na njih ne iskrcamo. Ali ti, ako sam dobro razumeo, ideš da tražiš neko na koje se još nikad niko nije iskrcao. To ću saznati tek kad tamo stignem. Ako stigneš. Da, ponekad se usput događaju brodolomi, ali ako mene tako nešto zadesi, moraš da zapišeš u lučke anale da je to tačka do koje sam stigao. Hoćeš da kažeš da se, bez obzira na sve, uvek naposletku stigne. Ne bi bio to što jesi, kad to ne bi znao. Lučki kapetan reče: Daću ti plovilicu koja ti odgovara. Koja je to. To je jedna vrlo iskusna barka, još iz vremena kad je ceo svet tragao za nepoznatim ostrvima. Koja je to. Mislim da ih je nekoliko čak i pronašla. Koja, Ova. Čim je čistačica shvatila u kom pravcu kapetan pokazuje, istrčala je iz svog zaklona i povikala: To je moja barka, to je moja barka, i treba joj oprostiti to neobično polaganje prava na vlasništvo, u svakom pogledu preterano, jer je bila upravo ona barka koja se njoj, prosto rečeno, dopala. Liči na karavelu, reče čovek. Manje-više, složi se kapetan, prvobitno i jeste bila karavela, ali je kasnije pretrpela prepravke koje su je donekle izmenile. Ali i dalje je karavela. Da, u celini gledano, sačuvala je pređašnji izgled. I ima jarbole i jedra. Kad se ide u potragu za nepoznatim ostrvima, preporučljivo je da ih ima. Čistačica nije mogla da se uzdrži: Što se mene tiče, ja drugu neću. Ko si ti, upita čovek. Zar me se ne sećaš. Nemam predstavu. Ja sam čistačica. Kakva čistačica. Ona iz kraljevske palate, što je otvarala kapiju molbi, nema druge. A zašto nisi ostala u kraljevskoj palati, da čistiš i otvaraš vrata. Jer su vrata koja sam ja istinski želela da otvorim već bila otvorena, i zato što ću, odsad pa nadalje, čistiti samo barke. Znači, odlučila si da pođeš sa mnom u potragu za nepoznatim ostrvom. Izašla sam iz palate kroz kapiju odluka. E kad je tako, idi na karavelu, pogledaj kako stvari stoje, posle toliko vremena sigurno će joj trebati jedno pošteno ribanje, i pazi na galebove, s njima čovek nikad nije načisto. Nećeš da pođeš sa mnom i upoznaš svoju barku iznutra. Ti si kazala da je barka tvoja. Izvini, to je samo zato što mi se dopala. Dopadanje je verovatno najbolji način posedovanja, a posedovanje mora biti najgori način dopadanja. Lučki kapetan prekide razgovor: Moram da predam ključeve vlasniku barke, jednom ili drugom, odlučite sami, meni je svejedno. Zar barke imaju ključeve, upita čovek. Za ulaz, ne, ali unutra su spremišta i ostave, i zapovednikov pisaći sto s brodskim dnevnikom. Neka se ona postara o svemu, ja idem da tražim posadu, reče čovek, i udalji se.

———————–

   Tek što je Sunce utonulo u okean, čovek koji je imao barku pojavi se na obodu keja. Nosio je neki zavežljaj u ruci, ali je dolazio sam i pognute glave. Čistačica izađe na most da ga dočeka, ali pre no što je otvorila usta da se obavesti kako mu je protekao ostatak dana, on reče: Budi bez brige, doneo sam hranu za nas dvoje. A morneri, upita ona. Nijedan nije došao, kao što vidiš. Ali sigurno ste se pogodili, ponovo upita ona. Kazali su mi da više nema nepoznatih ostrva, i da, čak i kad bi ih bilo, nisu voljni da napuste mir svojih domova i lagodan život na dereglijama da bi se upustili u okeanske pustolovine, u potragu za nemogućim, kao da još uvek živimo u doba opakog mora. I šta si im ti odgovorio. Da je more uvek opako. A nisi im govorio o nepoznatom ostrvu. Kako sam mogao da im govorim o nepoznatom ostrvu, kad ga ne poznajem. Ali ubeđen si da ono postoji. Kao što sam ubeđen i da je more opako. U ovom času, gledano s ovoga mesta, s ovom vodom boje žada i nebom nalik na požar, ne nalazim u njemu ničeg opakog. To je tvoja zabluda, kao što nam se ponekad čini da ostrva plove po vodi, zar ne. Šta misliš da radiš bez posade. Još nisam smislio. Mogli bismo ostati ovde da živimo, ja ću se ponuditi da perem lađe koje dođu u pristanište. A ja. Ti sigurno imaš neki zanat, neko zanimanje, profesiju, kao što se to danas kaže. Imam, imao sam i imaću, ako treba, ali želim da pronađem nepoznato ostrvo, hoću da saznam ko sam kad se budem na njemu zatekao. A sad to ne znaš. Ako ne izađeš iz sebe, nećeš uspeti da saznaš ko si…

———————–

   Za manje od četvrt sata obišli su barku, jedna karavela, čak i preuređena, ne ostavlja prostora za duge šetnje. Lepa je, reče čovek, ali ako ne uspem da prikupim dovoljno posade, moraću da odem i da kažem kralju da je više ne želim. Gubiš volju čim naiđeš na prvu prepreku. Prva je bila ono čekanje od tri dana, da se pojavi kralj, i nisam odustao. Ako ne nađeš mornare koji su spremni da pođu, snaći ćemo se sami. Ti si luda, dve osobe same ne bi bile u stanju da upravljaju jednom ovakvom barkom, jedno bi moralo da bude stalno na krmi, a ti, uostalom, ne vredi ni da ti objašnjavam, to je čista ludost. O tome ćemo kasnije, hajde sada da jedemo. Popeše se na krmu, Čovek i dalje negodojući protiv onog što je nazvao ludošću, i tamo čistačica otvori paket koji je čpvek doneo, jedan hleb, tvrdi sir, kozji, maslinke, boca vina. Mesec je stajao na pola pedlja iznad mora, a senke križne lantine i velikog jedra prostreše im se kraj nogu. Baš je lepa ova naša karavela, reče žena, i odmah se ispravi, Tvoja, tvoja karavela. Bojim se da neće dugo moja ostati. Plovio njome, ne plovio, tvoja je, kralj ti je dao. Tražio sam je da bih išao da tražim nepoznato ostrvo. Ali takve se stvari ne rade preko noći, zahtevaju vremena, još je moj deda govorio da se onaj ko kreće na more priprema na kopnu, a nije ni bio mornar. Bez posade ne možemo isploviti. To si već rekao. A treba i snabdeti barku s hiljadu stvari neophodnih za jedno takvo putovanje, za koje se ne zna kuda će nas odvesti.

———————–

   Zaželeo joj je lepe snove, ali je zapravo on sanjao čitave noći. Sanjao je da se njegova karavela otisnula na pučinu, sa tri trouglasta jedra, ponosno naduvena, krčeći put preko talasa, dok je on upravljao kormilom a posada se odmarala u hladu. Nije mu bilo jasno otkud tu mornari koji su u luci i u gradu odbili da se ukrcaju s njime i pođu da traže nepoznato ostrvo, verovatno su se pokajali zbog grube ironije s kojom su se prema njemu ophodili. Video je životinje raštrkane po palubi, kanarince, zečeve, kokoške, obične, domaće, kako kljucaju zrnevlje kukuruza ili grickaju lišće kupusa koje im je jedan mornar bacao, nije mogao da se seti kada ih je doveo na barku, no, u svakom slučaju, bilo je sasvim prirodno što se tu nalaze, zamislimo da je nepoznato ostrvo, kao što se bezbroj puta u prošlosti već desilo, zapravo jedno pusto ostrvo, bolje je ići na sigurno, jer svi znamo da je otvoriti vrata kaveza sa zečevima i uhvatiti zeca za uši oduvek bilo neuporedivo lakše nego juriti zeca preko brda i dolina. Iz potpalublja je sad dopiralo rzanje konja, mukanje bikova, njakanja magaraca, glasovi plemenitih životinja neophodnih za težak rad, samo kako li se one tu stvoriše, na jednoj karaveli gde jedva ljudska posada može da stane, najedanput vetar promeni pravac, veliko jedro se zatrese, a iza njega se ukaza nešto što se ranije nije videlo, jedna grupa žena kojih je bilo isto koliko i mornara, što se lako dalo pogoditi i bez brojanja, a sve su bile zauzete svojim ženskim poslovima jer još nije došlo vreme da se pozabave nečim drugim, nema sumnje da se sve to može dešavati samo u snu jer se u stvarnom životu nikad tako ne putuje. Čovek za kormilom tražio je pogledom čistačicu, ali je nije video. Možda je u kabini na levom boku, odmara se od ribanja palube, pomisli, ali to je bila lažna misao, jer on dobro zna, iako ne zna otkud to zna, da je ona u poslednjem času odbila da krene, da je iskočila na dok, i povikala odande: Zbogom, zbogom, kad već ništa drugo ne umeš da vidiš, osim nepoznatog ostrva, ja odlazim, ali to što je rekla nije istina, jer njegove oči sada samo nju traže, i ne nalaze je. U tom času nebo se natušti, i poče da pljušti, i od silne kiše stadoše da niču nebrojene biljke iz vreća sa zemljom poređanih duž ograde, nisu tu donesene iz straha da na nepoznatom ostrvu neće biti dovoljno zemlje, već da bi se dobilo u vremenu, onog dana kad budemo stigli na odredište biće dovoljno samo da presadimo voćke, da posejemo zrna sitnih žitarica koja će sazreti na brodu, da ukrasimo leje cvećem koje će se razviti iz ovih pupoljaka. Čovek za kormilom pita mornare koji se odmaraju na palubi da li se negde nazire kakvo nenaseljeno ostrvo, a oni odgovaraju da ne vide ni naseljena ni nenaseljena, ali da nameravaju da se iskrcaju na prvo nastanjeno kopno koje im se ukaže, pod uslovom da na njemu postoji luka gde se mogu usidriti, jedna krčma u kojoj mogu da piju i postelja u kojoj mogu da otpočinu i daju telu oduška, što je ovde nemoguće, s tolikim ljudima na gomili. A nepoznato ostrvo, upita čovek za kormilom. Nepoznato ostrvo je stvar koja ne postoji, to je samo misao koju si sebi utuvio u glavu, kraljevi geografi proverili su na kartama i izjavili da je s nepoznatim ostrrvima odavno svršeno. Trebalo je da ostanete u gradu, umesto što me ovde ometate u plovidbi. Tražili smo neko bolje mesto za život i odlučili da iskoristimo tvoje putovanje. Vi niste mornari, Nikad nismo ni bili, Sam, neću biti u stanju da upravljam barkom. Trebalo je na to da misliš pre no što si otišao da je tražiš od kralja, more ne uči kako se plovi. Tada čovek za kormilom ugleda u daljini obrise nekog kopna i htede da nastavi dalje, kao da je u pitanju fatamorgana, slika upućena kroz prostor s druge obale sveta, ali ljudi koji nikada nisu bili mornari pobuniše se, rekoše da baš tamo žele da se iskrcaju. To je ostrvo sa mape, povikaše, ubićemo te ako nas ne odvezeš tamo. I tada, sama od sebe, karavela usmeri pramac prema kopnu, uplovi u luku i prisloni se uz dok. Možete izaći, reče čovek za kormilom, i poče iskrcavanje, najpre žene, zatim muškarci, ali nisu bili sami, nosili su sa sobom kanarince, zečeve i kokoške, poveli volove, magarce i konje, pa čak su i galebovi, jedan za drugim, uzletali i napuštali barku noseći u kljunu svoje mladunce, podvig koji do tada nije zabeležen, ali uvek postoji prvi put. Čovek za kormilom ćutke je posmatrao svu tu gungulu, ne čineći ništa da zadrži one koji su ga napuštali, ako ništa drugo, barem su mu ostavili drvrćr, žitarice i cveće, sa puzavicama koje su se obavijale oko jarbola i u vencima visile sa ograde. U gužvi i stisci oko izlaska poderale su se i rasule vreće sa zemljom, tako da je čitava paluba sada ličila na okopano i zasejano polje, nedostaje još samo malo kiše pa da to bude plodna i rodna godina. Otkako je započelo putovanje ka nepoznatom ostrvu čovek za kormilom nije ni zalogaj hrane stavio u usta, po svoj prilici zato što je sve to san, pusti san, a ako bi se u snu zaželeo komada hleba ili jabuke, i to bi bila puka izmišljotina, ništa više. Korenje drveća već prodire u trup barke, još malo pa će ta zapeta jedra postati izlišna, biće dovoljno da vetar protrese krošnje i usmeri karavelu ka njenom odredištu. To je sad već šuma koja plovi i njiše se na talasima, šuma u kojoj, ne zna se otkud ni kako, počinju da pevaju ptice, mora da su bile negde sakrivene pa su najednom odlučile da izađu na svetlost dana, možda zato što je žito već zrelo i treba ga požnjeti. Tada je čovek zakočio kormilo i sišao u polje s kosom u ruci, i tek što je oborio prve snopove, ugleda jednu senku pokraj svoje senke. Probudio se zatekavši u svom zagrljaju čistačicu, koja ga je takođe grlila, a tela su im bila isprepletena, i izmešane kabine, tako da se više nije znalo da li je to levi bok ili desni. A onda, tek što je izgrejalo sunce, čovek i žena ispisaše na pramcu, s kraja na kraj, belom bojom, velikim slovima, ime koje je nedostajalo karaveli. Oko podneva, s plimom, Nepoznato Ostrvo napokon isplovi na more, da samo sebe traži.“

Odlomak iz knjige „Priče s ovog i s onog sveta“ (Jose Saramago „Deste mundo e do outro“), izdanje Laguna, 2013.

Prekucano iz IV dela knjige „Priča o nepoznatom ostrvu“.