“Paradoks je da su datumi mnogih po čovečanstvo neprijatnih događaja poznati svakom obrazovanom čoveku a da se datuma onih drugih, prijatnih i plemenitih, retko ko od nas seća. Datum, čak i sat, kada je bačena bomba na Hirošimu (koja je odnela hiljade života) mnogo su poznatiji nego godina kada je pronađen penicilin koji je spasao hiljade ljudi itd.

  Kada govorimo o muzici, najposle rock muzici, manje-više svi važniji datumi a posebno oni iz najranijeg perioda prekriveni su velom tame. Svedoka je svakim danom sve manje (mi smo tek treća odnosno druga generacija) a zaboravnih i onih sa slabim sećanjem – mnogo. Sve velike stvari pa i rock počele su neprimetno a kako vreme odmiče sve smo dalji od tačnih i preciznih informacija o tome kako, gde, kada i ko je nešto – počeo, napravio, učinio za rock.

  Ipak, jedan od tih za rock’n’roll bitnih datuma je poznat. I mada se događaj kojeg pominjemo desio pre drugog svetskog rata, odnosno više od dvadesetak godina pre početka rock ere, on je presudno uticao na njegovu fizionomiju. Bio je to dan kada je patentirana prva električna gitara.

  Još početkom ovog veka gitara se našla u većem društvu svojih kolega i koleginica; prestala je da bude solistički instrument, prestala da bude isključivo prateći inmstrumenat pojedinaca i priključila se opštoj buci orkestra. Priključila – da, ali i utopila: nigde je nije bilo jer se uopšte nije mogla čuti. Koliko god se gitarista iz petnih žila upinjao, njegovo muziciranje se jedva razaznavalo od bučnih duvača, lupanja bubnjeva i klavira. Konstruktori su se takođe trudili: povećavali su joj korpus, krivili gornju ploču, stavljali čelične žice (umesto od svile i creva kao do tada) no sve bez većeg efekta. Dovoljno je bilo da trubač jače dune u trubu ili bubnjar snažno ošine činelu i gitarista je mogao komotno da ode da nešto popije a da se njegovo odsustvo u zvuku orkestra uopšte ne primeti.

  Neki među njima tražili su i nalazili rešenje u osnivanju sopstvenih sastava sa srodnim i manje glasnim instrumentima, gde će oni biti glavni kao Džango Rajnhart (akustične gitare plus violina i eventualno kontrabas) ali pravo rešenje moralo je da bude mnogo radikalnije.

  Već frustriranim gitaristima pronalazak metalne (čelične) gitare bio je slaba uteha, ali je na sreću od tog momenta njihovoj muci bio kraj. Kada su svi napori za pojačanje gitare sa metalnom gitarom iscrpeni, rešenje je traženo izvan nje. Elektrika je priskočila u pomoć i još jednom se potvrdilo staro pravilo da do pronalaska dolazi kada za njim postoji najveće potreba.

  Put klasične gitare ka električnoj počeo je ranih dvadesetih godina, kada se muzika profesionalizovala a novi stilovi počeli da razvijaju. Ispočetka je obična gitara ozvučena uz pomoć elektromagneta (pick up) a nešto kasnije i pikapima iz gramofonskih ručki. Dalji razvoj u ovom pravcu sprečavala je neotklonjiva mana nazvana mikrofonija, koju će tek početkom 60-ih godina otkloniti firma „Ovation“.

  Prvu električnu gitaru – gitaru čija je „duša“ bila električna – napravili su Džordž Bošem i Pol Bart 1931. godine. Čudnom ironijom sudbine, ova prva električna gitara bila je ustvari havajska gitara – ona koja se od svih električnih dana najmanje koristi, pogotovo u rock muzici. Uprkos ovoj činjenici, Džordžu i Polu a još više firmi Rikenbeker krasi slava da su prvi proizveli prototip najpopularnijeg instrumenta današnjice.

  Prva električna gitara bila je cela izrađena iz jednog komada aluminijuma i odmah je dobila nadimak „tiganj“, budući da je na njega izgledom neodoljivo podsećala. Patentirana je 10. avgusta 1931. godine pod brojem 2089171. Prvi modeli ovog tipa imali su 22 odnosno 25 pragova na vratu a neki kasniji modeli su pravljeni i od bakelita.

  Retki sačuvani primerci ovih gitara danas su sa ponosom izloženi u muzejima kompanije Rikenbeker i nagone na smeh svakoga ko ih ugleda. No, ipak nezadrživi prodor električne gitare počinje sa ovom kabastom napravom koja pre liči na buzdovan nego na instrument.

  Te 1931. godine stvoreno je oružje rock revolucije, revolucije koja nije prolila ni kap krvi, ali je potrošila dosta struje.

  Električna gitara će od tih dana mnogo izmeniti oblik i izgled; doći će u hiljade ruku, mnogi će sa njome steći slavu ali cenjeni pronalazači ostali su u senci novih konstruktora. I zato: svaki elektro-gitarista u momentu kada gura „džek“ u priključak na pojačalu a levom rukom za vrat pridržava tankovratu lepoticu koja mu visi o ramenu, treba da se seti tog 10. avgusta. Tog dana je stvoren predmet koji mu danas omogućuje da se kao muzičar potvrdi. Bez tog „tiganja“ ne bi bilo ni rocka, ni njega… pa, bogami ni „Džuboksa“.“

Članak „Zvezdani časovi rock muzike – Oružje je rođeno“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 52, novembar 1978.