“Filmski džuboks” vam u svom specijalnom izdanju predstavlja Slobodana Šijana, jednog od poslednjih iz onog retkog soja režisera koji zasmejavaju stotine hiljada ljudi po bioskopima, a da istovremeno kupe pohvale kritike i nagrade na festivalima.

   Kako si ti Šiki od akademskog slikara postao filmski reditelj?

   To je process kome svi pridaju ne znam kakav značaj. Ja mislim da to nije tako važna stvar. Toliko ljudi je bilo iznenađeno mojom odlukom da posle likovne akademije odem na filmsku, a to je samo posledica činjenice da se kod nas suviše glorifikuju ti pozivi na Akademijama. Ta je promena, kad su umetnički pozivi u pitanju jedan normalan process i nigde se ne podrazumeva da ćeš se ti baviti onime što si studirao. Studiranje neke umetničke Akademije ja shvatam, da tako kažem, uvođenjem u kulturu, a tokom studiranja likovne Akademije jednostavno sam osetio potrebu da radim nešto što je masovnije, što je za manje ekskluzivnu publiku kakva je galerijska. Onda sam zaključio da će uskoro biti veoma teško baviti se filmom ako nisi završio odgovarajuću Akademiju. Pošto sam čuo da Žika Pavlović preuzima novu generaciju studenata filmske režije na Akademiji u Beogradu, prijavio sam se na prijemni ispit. Njega sam cenio kao filmskog reditelja. Ispalo je tako da su me primili… Verovatno zbog likovne Akademije jer im je to izgledalo nešto specijalno.

   Da li to znači da je sve ono što si radio bilo usmereno ka tvom bavljenju filmom?

   Strip, kao oblast je mesto što me prilično zanima i mogu reći da sam svojevremeno bio više u stripovima nego u filmu. Negde početkom pedesetih godina, kada nisam mogao tako često da idem u bioskop, jer roditelji u to vreme nisu smatrali da je to nešto “mnogo lepo”, stripove sam ljuštio iz sve snage. Tajno, a i povremeno sam bežao u bioskop. Kod “Maratonaca…” sam mnogo mislio na strip “Alan Ford”, koji sam jedno vreme voleo i čitao. Od literature o filmu, oduvek su mi najviše značili intervjui sa rediteljima ili njihovi tekstovi.

———————–

   Radio sam i na televiziji. Snimio sam pet igranih TV-filmova pre nego sam uradio “Ko to tamo peva”. Jedno vreme sam radio i neke muzičke emisije, ali sam od toga odustao i okrenuo se igranoj strukturi. Tako sam sa tih TV-filmova prešao na igrane filmove.

———————–

   U tvojim filmovima primetan je uticaj bioskopskog filma. Da li postoji neka distanca u odnosu na to iskustvo, pošto svoje filmove praviš u jednoj potpuno različitoj kulturnoj sredini?

   Ja se sve vreme, da tako kažem, čuvam samog sebe. To radim na taj način što pokušavam da pronađem neke meterijale koji nisu neke moje private price, već da nađem priče koje meni izgledaju zanimljive, pa da ih putem filma ispričam i gledaocima. Duško Kovačević se pokazao kao scenarista sa kojim mogu veoma dobro da sarađujem. I to je bio odlučujući trenutak. Drugo, komedija kao žanr, čini mi se da je oblast koja ima najviše zanimljivog materijala u našoj sredini. O čemu se radi? Ideja je bila da ako ne možeš da radiš filmove u Holivudu, jedine prave ozbiljne filmove, onda pokušavaš da stvoriš neki svoj Holivud, koji se sastoji od jednog originalnog scenariste, grupe originalnih glumačkih faca, koji mogu raditi materiju koja im dobro leži, kao komedija, I onda od toga pokušavaš da napraviš nešto dobro. U glavi su mi se vrzmali ljudi kao što je Mack Senett, koji je u svakom kadru svojih filmova imao tipizirane a opet karakteristične face. Imao je debele, mršave, velike, male… A sve su to bile face iz njegovih filmova. Postoje i drugi primeri… Pokušao sam da stvorim sistem oko sebe u kome mogu da napravim nekoliko stvari koje su konzistentne, a koje opet mogu da komuniciraju sa publikom. Dakle, nisu neke ezoterične stvari. Čini mi se da sam pronašao model da se tako nečim bavim u okviru naše kinematografije. Dok mi ne dosadi.

   Očigledno je da je toliki odlazak u bioskope i pored te distance, podsvesno uticao na tvoja dva filma?

   Da, apsolutno. Jer ti i kada zamišljaš neke scene dok ih pišeš, padaju ti na pamet razne situacije koje ti se čine kao zgodne, pa stvar usmeravaš u tom pravcu. U isto vreme, to je i ključna stvar zašto čovek mora ići u bioskop, ako se bavi filmom, da bi stekao sposobnost da posmatra svoj film, kao što posmatra i film u bioskopu. Da objektivno ustanovi šta je dosadno, šta je smešno, šta ne, da ustvari sagleda pravi sadržaj onoga što je uradio a ne ono što je maštao da napravi. Utoliko mislim da je neophodan stalni kontakt sa bioskopom.

   Zašto baš komedije?

   Kad sam radio “Ko to tamo peva”, mislio sam da ću posle raditi nešto sasvim drugo, međutim onda mi se dopalo da malo radim u oblasti komedije. Uopšte mi je komedija došla kao jako prijatno iznenađenje, jer pre “Ko to tamo peva” nisam radio ni jednu komediju. Radio sam raznolike stvari, od kojih su neke bile komične, ali nisu bile komedije. Kad sam radio prvi film imao sam blagi strah, da li će to stvarno biti smešno? Jer u komediji su stvari čiste i tu nema zezanja, ako se ljudi ne smeju, stvar je propala. Znajući to, malo sam zazirao ali sam se pouzdao u svoje iskustvo doživljaja komedije. Sad mi se čini da bih mogao da radim komedije do kraja života ako treba, samo ako imam dovoljno dobrog materijala. To je oblast koja je jako zahvalna za rad. Imaš i komunikaciju sa publikom, privatno uživanje, jedno zaleđe koje te obezbeđuje od uvek prevrtljive kritike, jer su gledaoci uvek na tvojoj strani itd.

   Zašto film-epohe i zašto izbegavanje savremene tematike?

   Meni se dopalo da radim takve filmove iz više razloga. Zato što mislim da humor kojim sam se bavio traži blago udaljavanje od sadašnjosti. Takav film je tražio eliminisanje nekih savremenih repera koji bi ljude terali da upoređuju to što se dešava u filmu sa svakodnevnim iskustvom. To je bio jedan od razloga. Drugo, veoma volim filmove dizajnirane u tom stili kao što su “Najveća trka oko sveta” Blake Edwardsa, ili neki Lubitsch-ovi filmovi, ili kostimirani filmovi Billy Wildera. Kada sam radio “Maratonce…” na neki način sam iz daljine mislio , eto sad i ja pravim neki takav film. Mislim da je takve filmove najteže kod nas praviti i svesno sam ušao u rizik da pravim film u kome je sve ispred kamere pravljeno za njega. Zašto rizik? Zato što jednostavno, u uslovima u kojima radimo najteže je dobiti kvalitetnu rekonstrukciju vremena, a da to ne izgleda kao totalni falšeraj. U “Maratoncima…” nisam bežao od toga da dobijem blagi utisak kulisa ponegde. Jednostavno to mi je bilo u stilu filmova iz tridesetih godina. “Maratonci…” su film koji je koštao milijardu i dvesta miliona, a to je za vreme kad je rađen bio solidan budžet. Ne mogu da kažem da je to bila mala lova, ali je bila mala za ovakvu vrstu filma u kome je svaki objekat ili pravljen ili adaptiran. Međutim, ta sirotinja je dokument o stanju stvari u našoj kinematografiji u ovom trenutku i mene to ne uznemirava mnogo. Ulažem napor u tom pravcu do određene granice, a zatim ukalkulišem nepredviđene teškoće. Namerno sam išao na izbacivanje statista sa ulice. Naravno, film je mogao da se radi i u realističnijoj fakturi, u kojoj bi piljari na ulicama vikali “Dve banke ovo” ili “Tri banke ono”… Opredelio sam se za jaču stilizaciju jer me zanimao potpuno prazan prostor. Da sam imao mogućnosti, ceo bih film snimio u studiju.

   “Maratonci…” su koncipirani kao bioskopska predstava.

   Pa, evo šta je… Ta linija filma u filmu povučena je svesno na više nivoa. Konstrukcijski sam želeo da to ima formu provincijske bioskopske predstave, tj. onako kako je nakad izgledala bioskopska projekcija, gde se počinje sa jednim žurnalom, zatim kreće film, koji po dizajnu ima odlike filmova iz tog vremenai i na kraju taj film izgori. To je taj formalin nivo. Zatim imamo uplitanje filma u tkivo filma. Jedan od likova je nekakav filmadžija iz tog vremena. Kroz tu liniju on je nosilac svega onoga što je za glavnog junaka filma “Maratonci…” spoljni svet. Ne susrećemo nikakav drugi svet osim onog koji je u vezi sa filmom, ili kroz materijale koji se gledaju u bioskopu, ili kroz ljude koji se pojavljuju u bioskopu. Jedini koje srećemo a ne bivaju uništeni od strane Topalovića su gledaoci u bioskopskoj sali.

   Zašto si baš izabrao sekvencu iz “Ekstaze”?

   Želeo sam da ubacim deo nekog filma iz tog perioda. Dopadala mi se ta sekvenca sa malo Holivudskog glamura unutra. To je ipak češki film, a postoje i razlozi autorskih prava… Postoji i ta, za to vreme, stvarno slobodna scena pokazivanja grudi. Heddy Lamar je jedna od najlepših glumica koje sam video na filmu… U filmu igra i Zvonimir Rogoz, jugoslovenski glumac… I taj film mi se nekako nametnuo. Teško mi je da na brzinu pronađem neko jako opravdanje za to.

   Prijem filma “Ko to tamo peva” kod kritike bio je više nego uspešan. Stav prema “Maratoncima…” bio je uglavnom podeljen. Da li si ti očekivao nešto tako?

   Očekivao sam to apsolutno, čak mnogo nepovoljniju reakciju nego što je bila. Ja sam veoma zadovoljan. Teško je sa drugim filmom zadovoljiti sve kriterijume, ako si sa prvim postigao veliki uspeh. To je klasična situacija koja nije samo naša. Prvi film je bio toliko naduven raznim događajima oko njega. Dugo je trajao i čitav njegov put po stranim fedtivalima, pa se svako malo pisalo o njemu. Tako da su povodom tog filma mnogi ljudi kojima se nije dopao izmenili mišljenje, pa im je “Ko to tamo peva” primer dobrog filma kad pišu o “Maratoncima…” Jer “to, kao nije to” a ja znam da su neki od njih sa prvog filma izašli. To je sad suluda situacija…(smeh)… Za drugi film sam očekivao prilično lošu reakciju, međutim ona je bila pristojna i na neki način me je više zadovoljila nego ona za prvi film. Reakcija na prvi film je bila za mene prijatna kao za čoveka koji počinje, ali se upravo dešavao već pomenuti fenomen o kriterijumima. Pre nego sam počeo da režiram filmove, imao sam vrlo negativno mišljenje o ljudima koji pišu o filmu. Onda sam napravio film i svi ljudi o kojima sam mislio sve najgore, počinju da ga hvale…(smeh)… E, to je sad prilično čudno osećanje. U isto vreme i drago ti je, jer su povoljne kritike neophodne, a opet ako si ti toliko drukčiji, jebi ga, ne bi trebalo da ti ga hvale već bi trebalo da te iscepaju. I sam sam bio u priličnoj dilemi. Onda sam potražio neke koje sam smatrao za specijalne kretene, da pronađem da li se njima možda moj film ne sviđa. Na svu sreću, bilo je dvoje-troje dobrih primeraka koji su mi smirili savest.

   Šta je presudno uticalo na tebe kao autora?

   Za mene je američki film suštinski korpus svetske kinematografije, kao što je američki jazz u jazzu. Ja volim da gledam i filmove evropskih kinematografija i underground produkcije… U stvari, sve što je na filmskoj traci zabeleženo… Ali ono što za mene znači reč “film”, to je sadržano u klasičnim američkim filmovima. Mislim da je razvoj američke kinematografije, koja je uspela da prati potrebe gledalaca, uslovio i omogućio razvoj ovih drugih, da kažem marginalnih pojava koje bez snažnog razvoja komercijalne kinematografije ne bi dobili šansu ni da nastanu. Oni su se razvijali na ivicama velikog profita američke kinematografije.

———————–

   Da li ćeš i u sledećem projektu da nastaviš sa onim linijama koje si započeo u prethodna dva filma? U kojoj će meri on biti stilizovan?

   To je tek u radu, videćemo, ali moja ideja je da to ima neku formu, dokumentarističku, da tako kažem. Međutim, komika unutar toga bila bi stilizovana… Formalno gledano, film bi se dosta razlikovao od prva dva, naročito od “Maratonaca…” Ne bi bio zamišljen tako klasično-formalno, već bi ličio na moderne filmove.

   Šiki, šta u stvari spremaš sledeće?

   Mogu da vam odam svoj mali plan. Imam projekat od ukupno tri filma koji bi bili na neki način posvete Fordu, Hawksu i Hitchocku. Ova prva dva sam snimio, a treći bi trebalo da bude to sledeće. Ali to, posveta ovome ili onome, ne traba uzimati kao neku veliku stvar. To je neko daleko prepoznavanje neke materije… Nikad nisam želeo da idem konkretno kroz stvar, jer se u tom slučaju osećam nekako inferiorno, već se bavim materijalom odavde, a kroz to opet pokušavam da asociram na neke stvari. To će biti film o tipu koji prati drugog tipa… Komedija… Ovako, malo voajerski film…

   Opet komedija?

   Da, komedija.

   Sa elementima suspensa?

   Pa… Sa elementima raznih stvari.”

Članak „Ako se ne smeju, stvar je propala…“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 151, 8. oktobar 1982.