POGLAVLJE I – POŠAST AUTORITARIZMA

ZEMLJA HILJADU LICA

Arekipa, grad u kojem sam rođen, na jugu Perua, u dolini Anda, bio je čuven po svom klerikalnom i buntovnom duhu, po svojim pravnicima i svojim vulkanima, bistrini neba, ukusu škampa i po svom regionalizmu. Po “nevadi”, takođe, nekoj vrsti prolazne neuroze koja saleće njene žitelje. Jednog lepog dana najkrotkiji čovek iz Arekipe prestane da uzvraća pozdrave, satima ima namršteno lice, čini i govori najčudnije gluposti i zbog jednostavne razlike u mišljenju pokušava da pridavi svog najboljeg prijatelja. Nikome to nije čudno niti se ljuti, jer shvatanje da je tog čoveka uhvatila “nevada” i da će već sutra biti ponovo dobroćudni smrtnik odranije. Mada me je, one godine kad sam se rodio, moja porodica odvela iz Arekipe i nikad se nije vratila da živi u tom gradu, oduvek sam se osećao veoma kao Arekipljanin, i takođe verujem da šale na naš račun u čitavom Peruu – kažu da smo arogantni, antipatični, pa čak i ludi – proističu iz puke zavisti. Zar ne govorimo najčistijim kastiljanskim u čitavoj zemlji? Zar nemamo ono arhitektonsko čudo , Svetu Katalinu, manastir gde je živelo pet stotina iskušenica u kolonijalna vremena? Zar nismo bili poprište najstrahobalnijih zemljotresa i najvećeg broja revolucija u peruanskoj istoriji?

  Od prve do desete godine živeo sam u Kočabambi u Boliviji, i iz tog grada gde sam bio nevin i srećan, sećam se više od onog što sam radio i ljudi koje sam sretao, kao i knjiga koje sam pročitao: Sandokan, Nostradamus, Tri musketara, Kaljostro, Tom Sojer, Simbad. Priče o gusarima, istraživačima i banditima, romantične ljubavi, takođe stihovi koje je skrivala moja majka u svom noćnom stočiću (i koje sam čitao ne razumevajući ih, samo zato što su imali čar zabranjenog voća) zauzimali su najbolji deo mog vremena. Kako je bilo nedopustivo da se te čarobnjačke knjige završavaju, ponekad sam im izmišljao nova poglavlja ili im menjao kraj. Ti produžeci i prepravke tuđih priča bili su prvo što sam napisao, prvi nagoveštaji moje pripovbedačke vokacije.

  Kao što uvek biva kod stranih porodica, život u inostranstvu pojačao je patriotizam. Do desete godine bio sam ubeđen da je posebna sreća biti Peruanac. Moje viđenje Perua tada je imalo više veze sa postojbinom Inka i osvajača nego sa stvarnim Peruom. Taj sam upoznao tek 1946. Porodica se preselila iz Kočabambe u Pijuru, gde je moj deda naimenovan za prefekta. Putovali smo kopnom, sa zaustavljanjem u Arekipi. Sećam se svog uzbuđenja kad sam stigao u rodni grad i kako me je mazio ujka Eduardo, vrlo pobožan neženja i sudija. Živeo je sa svojom služavkom Inosensijom, kao španski provincijski gospodin, nalickan, uredan, stareći sred prastarog nameštaja, starih portreta i vremešnih stvari. Sećam se svog uzbuđenja kad sam prvi put ugledao more u Kamani.

———————–

  Obala je bila periferija carstva Inka, civilizacije koja je zračila iz Kuska. To nije bila jedina peruanska prehispanska kultura, ali svakako najmoćnija. Proširila se po Peruu, Boliviji, Ekvadoru i delimično Čileu, Kolumbiji i Argentini. Tokom kratkog postojanja od nešto više od jednog veka, Inke su pokorile desetine naroda, izgradile puteve, sisteme za navodnjavanje, tvrđave, utvrde i uspostavile administrativni sistem koji im je dopustio da proizvode dovoljno da bi svi Peruanci bili siti, nešto što nijednom potonjem sistemu nije pošlo za rukom. Uprkos tome što me spomenici koje su ostavili, kao Maču Pikču ili Saksajuaman, zadivljuju, oduvek sam mislio da peruanska tuga – vidna crta našeg karaktera – možda potiče upravo od Inka: jednog birokratskog, strogo uređenog društva ljudi-mrava, gde je neki svemoćni valjak izbrisao svu ličnost pojedinaca.

  Da bi održale u pokornosti narode kojima su vladale, Inke su pribegavale dobro smišljenim lukavstvima, kao što su prihvatanje njihovih božanstava i podizanje njihove aristokratije na nivo vazalskih provincijskih upravnika. Primenjivale su takođe mitimaes, ili presađivanje stanovništva; iščupale bi neki narod iz njegovog prirodnog staništa i ubacivale u drugo, potpuno strano i udaljeno. Najstarije pesme Kečua koje su do nas dospele jesu elegije tih pogruženih ljudi u stranim zemljama koji pevaju o svojoj izgubljenoj otadžbini. Pet vekova pre Velike sovjetske enciklopedije i romana 1984. Džordža Orvela, Inke su praktikovale manipulaciju prošlosti u funkciji političkih potreba sadašnjosti. Svaki kuskanski imperator je dolazio na presto sa svitom amautas ili mudraca, čiji je posao bio da preprave istoriju kako bi dokazali da ona svoj vrhunac dostiže upravo za vreme vladajućeg Inke, kome su se od tada pripisivala sva osvajanja i svi podvizi prethodnika. Kao rezultat, nemoguće je rekonstruisati tu tako borhesovski izopačenu istoriju. Inke su imale jedan razrađen mnemotehnički sistem za registrovanje količina – quipus – ali nisu poznavale pismo i meni je uvek bila ubedljiva teza po kojoj nisu želele da ga imaju jer je predstavljalo opasnost za njihov tip društva. Umetnost Inka je stroga i hladna, bez mašte i veštine koje se zapažaju kod drugih preinkanskih kultura, kao što su Naska i Parakas, od kojih potiču oni neverovatno prefinjeni perjani ogrtači i tkanine sa zagonetnim figurama koje su do dana današnjeg sačuvale boje i čaroliju.

  Posle poretka Inka, Peruanac je morao da izdrži gaženje drugog valjka: vladavinu Španaca. Osvajači su u Peru doneli jezik i veru kojim danas mi, većina Peruanaca, govorima i na kojem se ispovedamo. Ali nekritično veličanje kolonijalnih vremena podjednako je pogrešno kao idealizacija vladavine Inka. Jer mada je kolonija od Perua učinila središte vice-kraljevstva koje je obuhvatalo i teritorije mnogih današnjih republika, a od Lime prestonicu sa blistavim raskošnim dvorom i važnim akademskim i obrednim životom, donela je takođe i versko mračnjaštvo, inkviziciju, cenzuru, pa čak uspela da zabrani jedan književni rod – roman – i da progoni nevernike i jeretike, kojima su se često proglašavali ljudi dovoljno hrabri da misle svojom glavom. Kolonija je značila izrabljivanje Indijanaca i crnaca i uspostavljanje ekonomskih kasta koje su i te kako preživele i stvorile od Perua zemlju ogromnih nejednakosti. Nezavisnost je bila politički fenomen koji je ovo društvo samo podelio na manjinu koja je uživala povlastice modernog života i na masu koja živi u neznanju i siromaštvu. Sva pompa inkanskog poretka, kolonije i republike nije uspela da iz mog pamćenja izbriše činjenicu da nijedno društveno uređenje pod kojim smo živeli, nije bilo u stanju da umanji do prihvatljivih razmera razlike među Peruancima i da taj žig ne mogu da nadomeste arhitektonski spomenici, ratnički podvizi niti dvorski sjaj.

———————–

Lima, avgust 1983.

KA TOTALITARNOM PERUU

Odluka vlade Alana Garsije da etatizuje banke, osiguravajuće zavode i finansijske firme najvažniji je korak Perua da ostane nerazvijen i siromašan i da se mlada demokratija u kojoj uživa od 1980, umesto da napreduje, unazadi i opet postane fiktivna.

  Na argumente režima koji tvrde da ova pljačka koja će pretvoriti državu u vlasnika kredita i osiguranja i koja će putem akcionarskih paketa podruštvljenih institucija pružiti svoje pipke na čitavu industriju i privatno preduzetništvo, da bi se ova preduzeća od „oduzela grupi bankara i predala naciji“, treba odgovoriti: „Ovo je demagogija i laž.“ Eto, to je istina. Ta preduzeća su oteta – protiv slova i duha ustava koji jemči svojinu i ekonomski pluralizam i zabranjuje monopole – od njihovih osnivača i vlasnika, da bi se predala u ruke birokratama koji će ubuduće, kao što se dešava sa svim birokratama nerazvijenih zemalja, bez ijednog izuzetka, njima upravljati na sopstvenu korist i na korist političke moći u čijoj senci se bogate.

  U svakoj zemlji u razvoju, kao i u svakoj totalitarnoj zemlji, razlika između države i vlade čist je pravni privid. To postoji samo u razvijenim demokratijama. U onim prvim zemljama zakoni i ustav ih samo tobože razdvajaju, kao što se radi i u zvaničnim govorima. U praksi, mešaju se kao kapi vode. Ko je na vlasti prisvaja državu i raspolaže njenim resursima po svojoj volji. Koji je bolji primer za to od čuvenog sistema Sinakoso (Sistema Nacional de Comunicacion Oficial – Nacionalni sistem za zvaničnu komunikaciju) koji je ustanovila vojna diktatura i koji je, od tada, postao poslušni trbuhozborac potonjih vlada? Da možda ne govori ta mreža radija, novina i televizijskih kanala u ime države, to jest u ime svih Peruanaca? Ne. Ti mediji reklamiraju, laskaju i manipulišu informacikjama isključivo u korist onih koji su na vlasti, glatko zanemarujući ono što misle i veruju ostali Peruanci.

  Nesposobnost i nemoral kao dvojnik prate etatizacije i nacionalizacije, potiču pre svega od servilne zavisnosti preduzeća prebačenog u društveni sektor od političke vlasti. Mi Peruanci to i previše dobro znamo još od vremena velaskesovske diktature koja se, izdavši reforme za kojima smo svi žudeli, lepo snašla pomoću eksproprijacija i konfiskovanja, da likvidira industrijske grane koje su dostigle zavidan nivo efikasnosti – kao što su ribarstvo, proizvodnja cementa ili šećerane – i da nas pretvori u uvoznike čak i krompira, hrane koju su naši preci stvorili na radost čitavog sveta. Proširivši državni sektor sa manje od deset na sto sedamdeset preduzeća, diktatura – koja je kao razlog navodila „društvenu pravdu“ – uspela je da uveća siromaštvo i nejednakost i da odlučno podstrekne nezakonite rabote i podmićivanje. Obe prakse su od tada uzele malignog maha i pretvorile se u glavnu prepreku stvaranja bogatstva u našoj zemlji.

  To je model koji je predsednik Garsija usvojio, stavljajući našu privredu, etatizacijom banaka, osiguravajućih zavoda i finansijskih firmi, pod kontrolorsku upravu koja nas smešta odmah uz Kubu i gotovo u isti rod sa Nikaragvom. Pritom ne zaboravljam, naravno, da je, za razliku od generala Velaska, Alan Garsija vladalac izabran na legalnim izborima. Ali takođe ne zaboravljam da su ga Peruanci velikom većinom izabrali da bi učvrstio našu političku demokratiju socijalnim reformama; ne da bi izveo jednu kvazisocijalističku „revoluciju“ koja će je dokrajčiti.

  Jer nema te demokratije koja će preživeti uz toliku akumulaciju ekonomske moći u rukama političke vlasti. Da li je tako, treba pitati Meksikance, u čijoj zemlji, međutim, država ne raspolaže tako velikim društvenim sektorom kao što je onaj koji će biti na raspolaganju aprističkoj vladi kad se jednom usvoji zakon o etatizaciji.

  Njegova prva žrtva biće sloboda govora. Vladi nije potrebno da postupi kao Velaskes, da nasrne s pištoljem u ruci na štampu, radio i televiziju, mada se ne može potpuno odbaciti ta mogućnost; već smo se uverili da njihova obećanja vetar nosi kao perca, kao eho… Pretvorivši se u glavni izbor publiciteta zemlje, biće dovoljno da ih uceni oglasima. Ili da im, kako bi bili bačeni na kolena, uskrati kredite, bez kojih nijedno preduzeće ne može da radi. Nema sumnje da će, suočeni sa pretpostavkom da izdahnu iscrpljeni, mnogi mediji radije pristati da ćute ili da postanu poslušni; dostojanstveni će nestati. I kad kritika iščili iz javnog života, urođena vokacija svake vlasti da se širi i da se ovekoveči moći će da se ostvari. Zloslutna silueta „filantropske nemani“ (kako je Oktavio Pas nazvao PRI), zapravo se ocrtava na peruanskom obzorju.

 Napredak jedne zemlje čine davanje imetka i slobode što većem broju njenih stanovnika i jačanje pravila igre – zakonitost i običaji – što će nagraditi napor i darovitost, podsticati odgovornost, preduzimljivost i poštenje, a kažnjavati parazite, lihvare, apatične i nepoštene. Sve to se ne da uporediti sa jednom hipertrofiranom državom u kojoj će protagonista ekonomske aktivnosti biti funkcioner umesto poslovnog čoveka i radnika; i gde će, u većini slučajeva, monopol zameniti stručnost. Takva država demorališe i ubija trgovačli duh i pretvara trgovinu uticajima i veze u najunosnije i najtraženije zanimanje. To je put kojim su mnoge zemlje Trećeg sveta pošle da bi se utopile u propasti i pretvorile u žestoke satrapije.

Peru je, srećom, još daleko od toga. Ali mere kao što je ova koju kritikujem mogle bi da nas gurnu na taj put. To treba glasno reći da nas čuje sirotinja – koja će biti glavna žrtva – i nastojati da se tako nešto spreči svim zakonskim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Bez straha od invektiva koje sada lansiraju protiv kritičara vlasti njihovi vazali u štampi, ili od „masa“ koje partija Apra, na usta svog generalnog sekretara, preti da će izvesti na ulice kako bi zastrašili nas pobunjenike. Obe stvari su uznemirujući nagoveštaji onoga što će se destiti u našoj zemlji ako vlada bude držala u svojim rukama tu apsolutnu ekonomsku moć koja je uvek prvi korak ka političkom apsolutizmu.

  Mi građani, ustanove i demokratske partije moramo pokušati da izbegnemo da se naša zemlja – koja trpi tolike nedaće – pretvori u jednu pseudodemokratiju kojom upravljaju nestručni birokrati i gde samo cveta korupcija.

Lima, avgust 1987.

POGLAVLJE II – SJAJ I BEDA REVOLUCIJA

DOLE ZAKON GRAVITACIJE!

Krajem devetnaestog veka na vreloj zemlji severoistočnih saveznih država Seržipi i Baija, desio se seljački ustanak pod vođstvom harizmatskog propovednika, apostola Ibijapine, protiv decimalnog metričkog sistema. Pobunjenici, nazvani kvebrankilosi, napadali su radnje i magacine i uništavali nove tegove i merne instrumente – vage, kila, metre – koje je monarhija prihvatila u nameri da uskladi brazilski sistem sa onim koji je preovladavao na Zapadu i tako olakša međudržavnu trgovinu zemlje sa ostatkom sveta. Ovaj pokušaj modernizacije delovao je bogohulno ocu Ibijapini i mnogi njegovi sledbenici su poginuli ili druge poubijali nastojeći da taj pokušaj spreče. Rat u Kanudosu, koji je izbio nekoliko godina kasnije u unutrašnjosti Baije protiv osnivanja brazilske republike, takođe je bio junački, tragičan i apsurdan napor da se zaustavi točak vremena, sejući usput leševe.

  Pobune kvebrankilosa i jagunsosa, osim što su bile živopisne i neobične, imaju moćno simbolično značenje. Obe su deo jakog nasleđa koje se, s kraja na kraj kontinenta, uvrežilo u istoriju Latinske Amerike i koje je, umesto da se ugasi, ojačalo počev od emancipacije: odbijanje stvarnog i mogućeg u ime imaginarnog i nestvarnog. Niko to nije bolje uobličio od peruanskog pesnika Augusta Lunela u prvim redovima njegovog Manifesta: „Protivimo se svim zakonima, počevši od zakona gravitacije.“

  Odbaciti stvarnost, upinjati se da se ona zameni fikcijom, poricati proživljeno iskustvo zarad drugog, izmišljenog, prihvatiti nadmoćnost sna nad objektivnim životom i usmeriti ponašanje shodno takvoj premisi, najstarije je i najljudskije držanje, ono koje je stvorilo najuvaženije i divljenja dostojne političare, vojnike, naučnike, umetnike, svece i junake a možda i glavni motor napretka i civilizacije. Književnost i druge umetnosti su iz njega rođene i one su mu glavna hrana, njegovo najbolje gorivo. Ali istovremeno, ako odbacivanje stvarnosti premaši granice individualnog, književnog, intelektualnog i umetničkog i zarazi kolektivno i društveno političko, sve što je srdačno i idealističko u tom stavu iščezava, a umesto toga dolazi zbrka sa uglavnom katastrofalnim rezultatom svih zamamnih utopija svetske istorije.

  Izabrati nemoguće – savršenstvo, remek-delo, ono apsolutno – imalo je izuzetne posledice u umetničkom stvaralaštvu, od Don Kihota do Rata i mira, od Sikstinske kapele do Gernike, od Mocartovog Don Đovanija do Malerove Druge simfonije, ali želja da se uobličava društvo bez poznavanja ograničenja, protivrečnosti i raznovrsnosti ljudskog bića – kao da su ljudi poslušna glina zgodna za oblikovanje i kadra da se prilagodi apstraktnom prototipu koji je smislio neki filozofski um ili verska dogma s potpunim prezirom prema konkretnim uslovima, onom „sada i ovde“ – doprinelo je više od svega povećanju patnje i nasilja. Dvadeset miliona žrtava koje su rezultat, samo u Sovjetskom Savezu, iskustva komunističke utopije najbolji su primer rizika koji preuzimaju oni koji se, u društvenoj sferi, klade protiv stvarnosti.

  Nekonformizam koji znači živeti u borbi sa mogućim i stvarnim, učinio je da latinskoamerički život bude intenzivna pustolovina, nepredvidiva, živopisna i kreativna. Kakva razlika od uzdržane, volovske Švajcarske, u kojoj pišem ove redove! Setio sam se ovih užasno mirnih dana one surove izjave Orsona Velsa Džozefu Kotenu, u Trećem čoveku, filmu Kerola Rida po scenariju Grejama Grina: „Za hiljadu godina istorije, civilizovani Švajcarci su jedino proizveli sat sa kukavicom“ (ili tako nešto). Istini za volju, izmislili su takođe i fondi, jelo lišeno mašte, ali pristojno i verovatno hranljivo. S izuzetkom Viljema Tela, koji, povrh svega, nikad nije postojao pa ga je trebalo izmisliti, sumnjam da je ikad živeo još neki Švajcarac koji bi sistematski odbacivao stvarnost, što je najrasprostranjeniji latinskoamerički običaj. Običaj zbog koga imamo Borhesa, Garsiju Markesa, Nerudu, Valjeha, Oktavija Pasa, Lesamu Limu, jednog Lama, Matu, Tamaja, zbog koga smo izmislili tango, mambo, bolero, salsu, toliko ritmova i pesama koje čitav svet igra i peva. A međutim, iako smo davno izašli iz nerazvijenosti što se umetničke kreativnosti tiče – na tom polju smo pre imperijalisti – Latinska Amerika je, posle Afrike, deo sveta sa najviše gladi, zaostalosti, nezaposlenosti, zavisnosti, ekonomskih nejednakosti i nasilja. A mala, dosadna Švajcarska je najbogatija zemlja na svetu, s najvišim nivoom i kvalitetom života koje jedna zemlja danas pruža svom stanovniku (svima, bez izuzetka) i mnogim hiljadama useljenika. Mada je uvek nezahvalno pretpostaviti postojanje istorijskih zakonitosti, usuđujem se da predložim sledeće: društveni napredak je direktno proporcionalan životnoj dosadi koja znači držati se stvarnosti, a obrnuto proporcionalan duhovnom vrenju koje je posledica nepokoravanja njoj.

  Kvebrankilosi naših dana su hiljade mladih Latinoamerikanaca koji su se, pokrenuti plemenitim idealom, nesumnjivo, sjatili u Porto Alegre da se pobune protiv globalizacije, jednog tako nezaustavljivog sistema u naše doba kao što je bio decimalni metrički sistem kad su sledbenici apostola Ibijapine objavili rat metru i kilogramu. Po definiciji globalizacija nije ni dobra ni loša: ona je stvarnost našeg vremena, posledica sticaja raznih okolnosti, tehnološkog i naučnog razvoja, rasta preduzeća, kapitala i tržišta i međusobne zavisnosti stvorene time među različitim narodima sveta. Velike predrasude i velike blagodeti mogu biti posledica ovog progresivnog iščezavanja granica koje su ranije držale zemlje unutar vlastitih teritorija i mnogo puta u otvorenom sukobu sa ostalima. Dobro i zlo koje sobom nosi globalizacija zavisi, jasno, ne od nje same nego od svake zemlje ponaosob. Neke, kao Španija u Evropi i Singapur u Aziji, savršeno su je iskoristile i kolosalni ekonomski razvoj koje su obe te zemlje doživele poslednjih dvadeset godina, rezultat je dobrim delom masivnih stranih ulaganja koja su bile u stanju da privuku. Navodim ih jer su to dva izuzetna primera krajnjih dobrobiti koje jedno društvo može da izvuče iz internacionalizacije ekonomije. (Singapur, grad-država liliputanske veličine, primio je poslednjih pet godina više stranih ulaganja od celog afričkog kontinenta!)

  Nasuprot tome, nema sumnje da je zemljama poput Nigerije pokojnog generala Abačea, Zaira preminulog Mobutua i Perua begunca Fuhimorija, globalizacija donela više muke nego koristi, jer su strana ulaganja, umesto da doprinesu razvoju zemlje, služila naročito za umnožavanje korupcije, još veće bogaćenje bogatih i osiromašenje siromašnih. Devet milijardi dolara ušlo je u državne peruanske trezore zahvaljujući privatizacijama u vreme diktatorskog režima. Od toga nije ostao ni novčić, dok je strani dug porastao od državnog udara 1992. za pet milijardi dolara. Kojom čarolijom, kojim čudom su izvetrele te vrtoglave sume od kojih se praktično ništa nije izlilo na dvadeset pet miliona Peruanaca koji danas proživljavaju najgoru ekonomsku krizu u svojoj istoriji, s rekordnom nezaposlenošću, glađu i marginalizacijom? Značajan deo tog novca rasipnički je potrošen na populističke operacije, a drugi na kupovinu starog naoružanja s fakturama novog; istina je da je najveći deo tih prihoda jednostavno pokrala ova gansterska banda na čelu sa Fuhimorijem i Montesinosom i četrdeset lopova oko njih, i danas taj novac spokojno počiva u nekom od mnogih fiskalnih rajeva planete.Još je gore ono što se desilo u Nigeriji za vreme generala Abače, koji je, kao što je poznato, zahtevao od transnacionalnih naftaških kompanija da dividende koje su dugovali zemlji, uplaćuju direktno na njegov račun u Švajcarskoj, koji, kao računi Mobutuovih, doseže do vrtoglave sume od dve milijarde dolara. U poređenju s ovim titanima, Vladimiro Montesinos, kome se računa da je ukrao „samo“ jednu milijardu dolara, pravi je Pigmej.

  Zaključak koji se da izvesti iz ovih primera prilično je jednostavan: šteta od globalizacije iskorenjuje se demokratijom. U zemljama gde vladaju zakon i sloboda, dakle ravnopravna i transparentna pravila igre, poštovanje ugovora, gde su sudovi nezavisni a vlade reprezentativne, podređene političkoj fiskalizaciji i pod budnim okom slobodne štampe, globalizacija nije prokletstvo, već upravo obrnuto: način da se savlađuju etape jedne trke ka razvijenosti. Zato nijedna solidna demokratija, ni Prvog ni Trećeg sveta, ne protestuje protiv internacionalizacije ekonomije; štaviše, kliče joj kao delotvornom oruđu za napredovanje. Otvaranje granica šteti samo zemljama gde se autoritarni sistem njom služi da umnogostruči korupciju i gde nedostatak pravičnih zakona i slobode da se kritikuje često omogućavaju stvaranje mafijaških saveza između korporacija i političkih prestupnika čiji su tipični predstavnici Abača, Mobutu i Fuhimori.

  Pouka koju treba izvući iz ovih primera jeste nužnost da se demokratija globalizuje, a ne da se ukine globalizacija. Ali demokratija ima grdnih problema da se aklimatizuje u zemljama koje tradicionalno i po svojoj kulturi odbijaju da prihvate siromašnu stvarnost, postepen put napretka, ono što je moguće, izvodljivo, sporazumno, suživot različitosti. To je dovoljno dobro za švajcarske gnjavatore, tako pragmatične i realistične, ne i za nas, apsolutističke sanjare, krute revolucionare, ljubitelje nestvarnog i društveno potresnog. Zato, umesto da tražimo još više globalizacije, da se borimo, na primer, kako bi razvijene zemlje ukinule svoje protekcionističke mere koje njihova tržišta zatvaraju za poljoprivredne proizvode iz Trećeg sveta – jedna očigledna nepravda – mi tražimo manje. Kao, dakle, otac Ibijapina, tražimo da se točak vremena zaustavi, da se vrati unazad i da nas vrati u izolaciju i nacionalističku fragmentaciju koje su naše zemlje napunile gladnima i bednima. Ali što jeste, jeste: prepune rizika, pustolovine, noviteta, dobre muzike i izvrsnih umetnika.

Davos, januar 2001.

POGLAVLJE III – PREPREKE RAZVOJA: NACIONALIZAM, POPULIZAM, INDIHENIZAM, KORUPCIJA

IGRA BEZ PRAVILA

Kad sam se posle dva i po meseca odsustva vratio u Peru, čekala su me neka iznenađenja. Glavno je bilo jedna pretnja sudskim procesom zbog „teških blaćenja Perua“. Sudeći po tonu optužbe i po njegovim izjavama u novinama, advokat koji me je tužio nije od onih što traže publicitet, već čovek iskreno ljut zbog onoga što je dnevni list Prensa predstavio maltene kao izdaju otadžbine. Nije on jedini ljut: otkrivam, u pismima, uvredljivim porukama i po tome što mi saopštava porodica, da mi takođe anonimno telefoniraju i prete mi odmazdama.

  Više od anegdote, cela stvar dobro ilustruje jednu od naših osobina: nesposobnost za čistu polemiku, mehanizam koji naše polemike obično pretvara u klanice, koliko živopisne toliko beskorisne.

  Evo priče o mom zločinu. Jedna grupa nas Čileanaca i Peruanaca pre nekoliko meseci potpisala je tekst povodom stogodišnjice Pacifičkog rata, zalažući se za prijateljstvo i mir među našim zemljama i u čitavoj Latinskoj Americi, kako bi se naša škrta sredstva više usmerila na borbu protiv nerazvijenosti nego na kupovinu naoružanja. Tekst je izazvao žestoke replike nekih institucija i ličnosti u mojoj zemlji koji su protumačili izvesne delove (čini mi se nepravedno) kao pokušaj izjednačavanja patnji oba naroda za vreme sukoba. Kao što je neizbežno kad je reč o krajnje osetljivoj temi rodoljublja, atmosfera je postala zasićena gorljivim saopštenjima i zapaljivim osećanjima. Uprkos tome, polemika je delovala prilično plodno, ako ni zbog čega drugog samo zato što je navela šire slojeve stanovništva da se zapitaju sledeće: da li ratovi iz prošlosti moraju da se odražavaju na sadašnjost i budućnost latinskoameričkih zemalja? Da li se nacionalizam i regionalna integracija međusobno isključuju ili ne? Koja je uloga trke u naoružanju u nerazvijenosti kontinenta?

  Učestvovao sam u polemici člankom „Kult junaka“, koji se pojavio na istim tim stranicama. Prvo sam ga objavio u Peruu – u časopisu Karetas – kao što uvek radim kad pišem o temama iz peruanske politike (sem u onim razdobljima kad je represija zatvorila sva nezavisna glasila), a posle sam ga dao novinskoj agenciji EFE, koja šalje moje tekstove, kao i one drugih pisaca, po Španiji i Hispanskoj Americi. Istovremeno kad i u pedesetak drugih novina, članak je osvanuo i u čileanskom Merkuriju.

  To je prekršaj zbog koga doktor Sesar Augusto Losano hoće da me tuži sudu i zbog koga traži da promenim državljanstvo. Nije, međutim, sasvim jasno u njegovoj tužbi da li je po njegovom mišljenju gore što sam pomenuo da u Limi ima dece koja se bore sa psima za otpatke hrane ili što sam to rekao u Merkuriju. Da raščistimo nešto: taj dnevni list mi je antipatičan i nikad mu ne bih poslao svoje priloge, ne zato što je čileanski, naravno, već zato što šuruje sa režimom koji sramoti Ameriku. Ne mogu izbeći da Merkurio kupi moje priloge od EFE-a, ali mogu zahtevati da ne bude toliko drzak da kaže kako su oni „ekskluzivni“. Zbog takvih laži već su primili proteste Hulija Kortasara i Hose Donosa, a sada i moj.

  Dnevnik Prensa i moj tužilac ubeđeni su da rodoljublje zahteva pranje prljavog veša kod kuće. Dopušteno je, dakle, reći da u Limi ima dece koja se takmiče sa psima za otpatke hrane (nisam išao s lupom da ih tražim, nego se svako jutro bukvalno saplićem o njih, u mom kraju), pod uslovom da se to ne sazna u inostranstvu, da se ne uvredi nacionalno dostojanstvo. Ako sam dobro razumeo, nacionalni ponos zavisi više od izgleda nego od stvarnosti.

  Ne mogu da delim ovakvo shvatanje rodoljublja. Ono što bruka jednu zemlju nije da li se zna – u zemlji ili na kraju sveta – da ima gladne dece, odraslih nepismenih, ljudi bez posla, već da te pošasti postoje i da se ne leče. Verovati da utisak koji jedna zemlja ostavlja zavisi od toga da li se govori ili ne o onome što se u njoj događa, deluje mi naivno a takođe i opasno jer ko prihvata ovu pretpostavku, prihvata i vlast koja će nametnuti cenzuru i zabraniti kritiku pod terorističkim izgovorom da je to u državnom interesu. Kao i kultura, moral ne može da se shvata niti praktikuje u „nacionalnim“ okvirima; oba pojma, ako postoje, postoje univerzalno. Jedno umetničko delo, naučno otkriće, podsticajna filozofija obogaćuju i domaće i strane, s obe strane granica u okviru kojih su ponikli i na kraju postaju nasleđe svih. Isto je i sa ljudskim tragedijama: podjednako se tiču onih koji su njihove žrtve, ali i svih ostalih, koji mogu to da postanu već sledećeg dana. Nestali u Argentini, školarci pobijeni u Centralnoafričkoj Republici, žrtve nasilja u Baskiji ili Severnoj Irskoj, begunci iz Kambodže i Vijetnama, mogu biti politički problem ograničen na određenu zemlju ili područje, ali nas etički sve to pogađa podjednako i od nas zahteva delovanje. Što se više i na više mesta govori o tim užasima, utoliko bolje. To je jedini način da se probudi savest sveta o rastućem varvarstvu epohe i da se zatraži od onih koji još nisu izgubili razum da tu tendenciju zaustave. Rodoljublje mora da se potčini moralu, a ne obrnuto.

  Mnogo sam se udaljio od teme i u tome je upravo naravoučenije ove priče. Jedna polemika koja je počela na visokom nivou, završava kao surovo naklapanje rekla-kazala: ne sarađujem u Merkuriju, nisam klevetnik, želim i dalje da budem Peruanac itd. Deluje gotovo zlokobno što se polemike među nama, nezavisno od pitanja koja ih pokreću, svode pre ili kasnije na moralno diskvalikifovanje suparnika. Važnije je oblatiti ga nego argumentima pobiti njegove ideje, makar se to radilo niskim udarcima kao što su lične uvrede i klevete. Ovi metodi ne vode pobedi u kulturnim zemljama, onima u kojima se smatra da je igra podjednako važna kao i njena pravila. U našim zemljama nije tako. Ko prikolje suparnika takođe pobeđuje u diskusiji i dobija s pravom epitet „zastrašujući polemičar“. U jednom svom ogledu Borhes je analizirao umetnost južnoameričke uvrede i sve svoje primere je izvadio iz književnih polemika; zlatnu medalju odneo je Vargas Vila, barokni klevetnik koji je „porazio“ Čokana ovim argumentom: „Bogovi nisu pristali da Santos Čokano obeščasti stratište umirući na njemu. Tu je, živ, pošto je izmučio beščašće.“

  Sve to ima svoju tužnu stranu jer simboliše našu zaostalost, ali je takođe komično, vickasto, puno života. Imam jednu skoro punu torbu isečaka iz novina o raznim užasima. Dosad je nosio šnjur jedan članak objavljen u Venecueli, gde mi je novinar pripisivao veze sa trgovinom belim robljem u Parizu (prevodim to ovako, zavideći mu na mašti, pod optužbom da pripadam „mafiji buma“). Pored tog članka odlažem sada prizužbe advokata. I to ne bez izvesnog mazohističkog zadovoljstva, pomišljam na nekog prilježnog studenta španskog, na univerzitetu u Kanzasu ili Virdžiniji, koji je pročitao svu bibliografiju i za dve ili deset godina počeće jedno poglavlje svoje teze dramatičnom rečenicom: „Optužen za trgovinu prostitutkama i za izdaju svoje zemlje, Vargas Ljosa je napisao romane koji…“

Lima, oktobra 1979.

POGLAVLJE IV – ODBRANA DEMOKRATIJE I LIBERALIZMA

IZMEĐU SLOBODE I STRAHA

Zavisno od gledišta, Latinska Amerika deluje podsticajno ili urušeno. Sa političkog stanovišta, nema sumnje da je ovo najbolji trenutak u čitavoj njenoj republikanskoj istoriji. Nedavna pobeda opozicije nad diktatorskim režimom generala Pinočea u čileanskom plebiscitu otvara proces demokratizacije ove zemlje i predstavlja najsvežiji vrhunac jedne tendencije koja je poslednjih decenija ukidala jednu za drugom ostale vojne diktature i zamenjivala ih civilnim režimima dobijenim na manje-više slobodnim izborima. Sa izuzetkom Kube i Paragvaja i poludiktaturama u Panami, Nikaragvi i Haitiju, može se reći da se čitav ostatak kontinenta odlučno opredelio za demokratski sistem. Odavno zloupotrebljavane kvazidemokratije, kao ona u Meksiku, poboljšavaju se i već dopuštaju pluralizam i kritiku. s jedne strane vojske, a sa druge krajnje levičarske i krajnje desničarske partije zadovoljavaju se, kako ne bi ostali siročad, prihvatanjem izborne prakse i demokratske koegzistencije.

  Ovaj proces političke demokratizacije kontinenta ne sme se ocenjivati samo u statističkim terminima. Za njega je najvažnija priroda tog procesa, koji je autentično narodni. Prvi put u našoj republikanskoj istoriji nije bila elita niti strana intervencija pokretač uspostavljanja civilnih i demokratskih režima, nego narod, velike mase skromnih muškaraca i žena umornih od demagogije i brutalnosti kako vojnih diktatura tako i revolucionarnih grupa i partija. Isto kao desničarske diktature, i levičarski gerilci i teroristi – tako popularni šezdesetih godina – pate od gubitka poverenja i istinskog odbacivanja građana. Oni koji još deluju – pričinjavajući ponekad veliku štetu – kao što se dešava u Peruu, u Kolumbiji ili u Salvadoru, predstavljaju nasilne manjine koje nemaju skoro nikakve izglede da se dočepaju vlasti na izborima.

  Sve je to jasan znak napretka i modernizacije i trebalo bi da opravda optimizam spram budućnosti Latinske Amerike. Kad, međutim, skrenemo pogled s političkog na ekonomski plan, blistava slika potamni, pa umesto sunčanog, obećavajućeg prizora, ugledamo olujne crne oblake, gromove i munje.

  Gotovo bez izuzetka u ekonomskom pogledu latinskoameričke zemlje su danas u zastoju ili prave korak unazad. Neke su, kao Peru, u gorem stanju nego što su bile pre četvrt veka. Krizna situacija se ponavlja, gotovo istovetno, od jedne do druge zemlje, monotono kao pokvarena ploča ili zamrznuta slika. Pada proizvodnja i realna zarada, iščezava štednja i jenjava ulaganje, domaći kapital beži, a inflacija se periodično javlja posle traumatičnih pokušaja stabilizacije koji, osim što skoro uvek propadaju, grubo pogađaju najugroženije društvene slojeve i ostavljaju čitavo društvo demoralisanim i ošamućenim. Sa izuzetkom čileanske i donekle kolumbijske, koje su, izgleda, krenule solidnim putem ekspanzije, oslanjajući se na čvrste osnove i dugoročni podsticaj, ostale ekonomije regiona koprcaju se u neizvesnosti i suočavaju sa krizama različite težine.

  Kako objasniti tu žalosnu situaciju? Čemu treba zahvaliti što je zemlja poput Argentine, koja je pre pola veka bila jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, uspela da sklizne u nerazvijenost i postane danas haotična, osiromašena ekonomija? A čemu što se Brazil, džin koji toliko puta samo što se nije odlepio i krenuo napred, uvek na kraju spotakne i vrati na polaznu tačku? Kako je moguće da Venecuela, jedna od najsrećnijih zemalja na planeti, nije uspela za tolike decenije naftaškog blagostanja da obezbedi svoju budućnost i sada deli nesigurnost i pometnju siromašnih latinskoameričkih zemalja? (Jedno objašnjenje: Ne govorim da su sve nacije kontinenta u istom stanju. Neke se bolje od drugih snalaze u toj nepogodi, kao Kolumbija ili Paragvaj – mada su razlozi u ova dva slučaja, delimično non sanctas, kao dobro iskorišćeni dolari od trgovine drogom u prvoj zemlji i krijumčarenja u drugoj – dok druge, kao Peru, deluju kao da će ih kriza bukvalno sravniti. Ali kad se uzmu u obzir sve nijanse i promenljivi činioci, jedna je slika koju nudi ekonomska stvarnost Latinske Amerike: to je slika sveta koji ne uspeva da dopuni svoju jasnu demokratsku vokaciju kreativnim i pragmatičnim politikama koje će im obezbediti ekonimski i društveni rast i omogućiti da uživaju svakim danom sve više u blagodetima modernog doba.)

  Jedno tipično latinskoameričko objašnjenje naših nedaća jeste njihovo pripisivanje perverznim mahinacijama iz inostranstva uobičajeno pokvarenih kapitalista ili – odnedavno – funkcionera Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, protiv nas. Mada naročito levica insistira na ovoj frojdovskoj „transferenciji“ odgovornosti za latinskoameričke nedaće, istina je da je ovakav stav veoma rasprostranjen. I liberalni i konzervativni sektori uspeli su sebe da ubede da naše zemlje ne snose krivicu zbog siromaštva i zaostalosti, jer smo navodno samo žrtve institucionalnih činilaca ili stranaca koji odlučuju o našoj sudbini, neprikosnoveno i uz našu potpunu nemoć.

  Taj stav je najveća prepreka s kojom se mi Latinoamerikanci suočavamo u nastojanju da izađemo iz začaranog kruga ekonomske nerazvijenosti. Ako naše zemlje ne prihvate da su one same glavni vinovnici kruze – njihove vlade, mitovi, običaji – da ona počiva u njihovoj ekonomskoj kulturi, i da će, stoga, rešenje pre svega doći od nas samih, da zavisi od naše pameti i odluka, a ne od spoljnih faktora, zlo nikad neće biti ispravljeno. Postajaće, štaviše, sve teže i pre ili kasnije dovešće u opasnost političku demokratizaciju kontinenta.

  To ne znači ne priznati krajnje značajnu ulogu koju su strani faktori imali u latinskoameričkoj krizi, faktori na koje nismo uticali, kao što su visoke svetske kamatne stope izazvane povećanim fiskalnim deficitom Sjedinjenih Američkih Država, niske cene na međunarodnom tržištu naše izvozne robe i protekcionizam razvijenih zemalja koje nam zatvaraju svoja tržišta ili ih otvaraju samo na pipetu. Kao što je odlučujuće doprineo i dug inostranstvu. Taj problem, onako kako se danas javlja, predstavlja za demokratske vlade Latinske Amerike nemoguć izazov: da otplaćuju dug i da istovremeno ispune domaće obaveze, od kojih je prva poboljšanje životnih uslova sirotinje ili barem sprečavanje da se oni i dalje pogoršavaju. Vlade koje su rešile da plate dug shodno ugovorenim uslovima sa kreditorima ostale su lišene neophodnih sredstava za ono najpreče u sopstvenim zemljama i za osiguranje ulaganja u javne radove. To je, u svim slučajevima, izazvalo velika društvena talasanja, nekontrolisane emisije novca, galopirajuću inflaciju i tako dalje. Što ne znači da su zemlje koje su jednostrano proglasile moratorijum ili, kao Peru, smanjile svoje otplate najviše moguće, imale bitne koristi od takvih mera.

———————–

  Koliku god težinu imala u našoj ekonomskoj krizi tema duga i njegovih posledica, to nije ishodište, već samo simptom naših nedaća. Dug napravljen neodgovorno, kao posledica izvesnih navika i jednog mentaliteta i dalje i te kako važećeg u Latinskoj Americi – iako sve više zastarelog i nimalo praktičnog – intimno protivreči slobodarskoj suštini demokratije. Dok smo na političkom planu sve slobodniji, na društveno-ekonomskom se i dalje ponašamo podanički i bez pogovora prihvatamo da nam neke svemoćne, ogromne države krešu naše zasluge i preuzimaju ih u svoju korist, pretvarajući nas građane u zavisna, manje vredna bića.

———————–

Lima, oktobar 1988.

Odlomak iz knjige „Sablje i utopije“ (Mario Vargas Llosa „Sables y utopias“), izdanje Laguna, 2020.

JEDAN DAN ŽIVOTA

Vratio se prekjuče čovek sa godišnjeg odmora, stigao pola sata pre svih na posao, raspakovao stvari, pristavio kafu, otvorio novine i – ostao tako, kao skulptura, zaustavljen u pokretu.

  Nešto nije bilo u redu.

  Njegov prvi radni dan bio je četvrtak, sedmi septembar, a u novinama je pisalo da je sreda, šesti septembar. Jedan dan ranije. Pozvao je telefonom portira i rekao iznervirano:

  – Podmetnuli ste mi paket jučerašnjih novina.

  – Dao sam vam svoje rođene novine – rekao je portir mirno. – Vama sleduje tek od sutra. Od četvrtka, kad se vraćate na posao.

  Čovek je pročistio grlo i sniziio ton.

  – A šta je danas? – upitao je oprezno.

  – Sreda – rekao je portir. – Sreda, šesti septembar…

  Kao u usporenom filmu čovek je spustio slušalicu, pogledao kalendar na stolu, pogledao ponovo novinske datume – sve je bilo u redu samo je on imao jedan dan viška. Nešto se preračunao. Na odmoru nije gledao televiziju, nije slušao radio, nije čitao dnevnu, nego samo ilustrovanu štampu, pobrkao je dane i sad je, odjednom, imao viška čitav dan života. Da ne bi bilo zabune, proverio je na 988 telefonom. Ženski glas sa one strane obavestio ga je da je stvarno danas sreda 6. septembar. Odjednom je živnuo. Poskočio. Došlo mu je da vrisne u praznoj kancelariji. Pogurao je hartije natrag u fioke, Prosuo džezvu sa zaslađenom vodom, pokupio novine i sleteo niz stepenice.

  Kraj portira je proleteo kao metak. Zastao je na izlazu, zinuo i širom udahnuo mokri vazduh ranog septembra. U ovoj jurnjavi, u ovoj trci sa minutima, on je imao čitava dvadeset četiri sata viška. To je značilo da tek sutra popodne treba da ode u selo po ženu i decu. To je značilo da može da krene bilo kojom ulicom i ode na svejedno koju stranu. Do sutra u ovo doba on je slobodan, niko ga neće tražiti…

  Možete zamisliti čoveka koji se nađe u takvoj situaciji. Prvi put pošao je mirnim korakom ulicom. Prvi put imao je vremena da primeti ljude, izloge, kuće. Odjednom, počeo je da otkriva bezbroj novih stvari u davno poznatim ulicama: ornamente na kapijama, gvozdene balkone, neobične fasade…

  – Ne – rekao je odlučno – ovaj dan ne smem izgubiti uludo. Moram negde sesti i isplanirati svaki minut. Moram smisliti šta ću. Moram sebi prirediti nešto izuzetno, nešto čega ću se sećati celog života.

  Odjednom su mu navrle u glavu slike Pariza, Londona, Madrida, Amsterdama, Beča. Lako je živeti u velikim gradovima. Ali kako ovde, gde je sreda za sve ostale jedan sumoran, kišovit radni dan, malo prohladan, malo namršten, bez boja, bez spektakla, bez atrakcija.

  Šta može da padne prvo čoveku na pamet u takvoj prilici? Zatražio je od kelnera u restoranu telefonski imenik i počeo da traga za starim, zaboravljenim vezama. Nažalost, već godinama nije zalazio u kafane i nije znao čak ni to kakva je gde muzika, kakvo piće i kakva kuhinja. Izabrao je nekoliko adresa žena sa kojima je ranije imao neke romanse. Jedna je bila udata već tri godine. Dve je našao na poslu, ali su ga hladno odbile. Četvrta ga je pitala zar ga nije stid da se sad, posle toliko vremena, mirno javlja kao da se uopšte ništa nije desilo…

  Odlučio je da pođe u život kao ledolomac, pa šta sretne – to i da doživi.

  Do podne je lutao po klubovima i bifeima, zalazio u otmene restorane, terao kola čak do periferijskih krčmi. Na kraju je odlučio da zaključa auto. Alkohol je počeo da deluje i uplašio se da ne napravi neku glupost usred belog dana.

  Ustvari, bio je šokiran. Sreda. Radni dan. A toliko sveta na ulicama. Toliko sveta u kafanama. Toliko sveta koji se muva po radnjama, pijacama… Ko onda u ovoj zemlji radi, mislio je, kad se toliki šetaju? Ranije to nije primećivao, jer prepodneva je provodio u kancelariji. Sad je odjednom video prepun grad ljudi koji su se tiskali, mimoilazili, sedeli, ćaskali.

  U dva po podne, minut pre kraja radnog vremena, uskočio je u taksi i vratio se kući. Bio je trešten pijan. Propalo mu je čitavo prepodne, ali veče je odlučio da provede bogovski.

  Trebalo je zato da se istušira, ispava i spremi za izlazak. Glasno je pevao dok je ogrnut peškirom šetao kroz kuću. Imao je u glavi hiljadu ideja. Imao je još toliko najdivnijih želja. Onda je zaspao.

  I probudio se sutradan u četiri ujutro.

  Mamuran. Gladan. Nasrećan. Prozebao, jer spavao je ogrnut samo mokrim peškirom. Ukočena vrata. Krmeljivih očiju od nazeba. Progutao je tetrapak mleka i pristavio kafu. Naslonio je glavu na kuhinjski sto i zaplakao.

  Upropastio je svoj jedan jedini dan života.

  Nije umeo da ga iskoristi. Nije umeo ništa da doživi. Nije umeo čak ni sopstvena kola da doveze do kuće, nego je morao da ide po njih na drugi kraj grada.

  Opet je bio na poslu pola sata pre svih. Opet voda za kafu. Opet paket novina. Nije ih ni otvorio. Mrzovoljnim pokretima vadio je hartije iz fioka i slagao ih ispred sebe.

  Bio je, nažalost, četvrtak, sedmi septembar. Njegov prvi radni dan. Ovoga puta bez zabune. Ovoga puta kalendarski i životno na svom mestu.

  U toku radnog vremena još dva puta nije izdržao i zaplakao se.

  – Da ti nije neko umro? – pitali su zabrinuto drugovi s posla.

  – Da – kazao je. – Umro mi je neko u kog sam najviše verovao.

  Dalje ga nisu pitali. Dalje nije ni objašnjavao.

  Ko zna koliko dana života mu je propalo zbog tog jednog, koji je bio višak. Neprekidno je mislio samo o tome i bio sve bolesniji.

  Stvarno je bio teško, preteško bolestan.

8. septembar 1978.

NEKE DRUGE OČI

Neka deca jedva čekaju subotu i nedelju da vide svoje roditelje i budu s njima zajedno. Moj tata je svaki dan sa mnom. On nas stavi u kola, pa mama, brat i ja šetamo Fruškom gorom i beremo cveće. Moj tata i moja mama su stalno s nama.

  Ovo je odlomak iz jednog školskog zadatka zbog kojeg je jedna devojčica dobila od tate ćušku. Slučajno je privirio u njenu svesku da vidi šta to dete radi u školi i bio je zapanjen.

  – Kako možeš tako da lažeš? – vikao je. – Ja i branje cveća! Ja i šetnje po šumarcima! Kad si me videla poslednji put na Fruškoj gori? Šta sam ja? Crvenkapa iz bajke?

  Dete se zavuklo u ćošak i otplakalo. Uveče, za stolom, razgovaralo se učetvoro o lažima. I devojčica i njen brat dobili su pouku da treba govoriti istinu, kako se treba vladati, ponašati, da treba biti otvoren, iskren i častan čovek.

  Tata je otvorio novine od pre nekoliko dana i pročitao neupadljivu vest, objavljenu za odrasle:

  PEKING (AFP) – Širom Kine pokrenuta je akcija čiji je cilj prihvatanje lepog ponašanja dece. Tako se, na primer, kako izveštava kineska agencija Hsinhua, u Osnovnoj školi broj 1 u Pekingu, od kada je uvedeno „lepo ponašanje“, mali Kinezi manje tuku, manje psuju, više ne pljuju i manje prave nered.

  Posebno se vodi računa o tačnom dolasku na nastavu, stvara se ljubav prema radu, disciplini, poštovanju nastavnika i izbegavanju laži.

  – Eto – rekla je mama kuckajući prstom po novinama – u ovoj međunarodnoj godini deteta neko se setio da od onoga što stalno zaboravljamo napravi akciju, maltene jedan poseban predmet…

  – Pa mi to isto imamo na časovima razrednog starešine – rekao je dečak – ne samo u godini deteta nego uvek.

  – Prvo i prvo – rekao je otac – rečenica se ne počinje sa „pa“. Drugo: dok majka ne završi, ne uplići se u razgovor. Treće: čujem li još jednu pismenu ili usmenu laž u ovoj kući…

  – Ali, tata – prekinula ga je devojčica – ništa ja nisam slagala. Napisala sam kako bi to bilo kad bi ti stvarno imao vremena i kad bi nas stvarno izvodio da šetamo po Fruškoj gori. Nisam ja kriva što te drugi vuku po sastancima, službenim putevima, večerama…

  Nastao je tajac. Devojčica je govorila kao da žvaće tvrdu koru.

  – Ti si moj tata – rekla je – i nije sramota brati cveće. Ja znam da si ti najbolji tata na svetu.

  Bio je to kraj razgovora. Deca su otišla na spavanje. Sad je tati brideo obraz kao da je primio ćušku. Među ostacima jela, za stolom punim mrva i tanjira, sedeli su on i žena i ćutali.

  Bilo je oko pola devet uveče.

  U pola deset on je rekao ženi:

  – Pa sad i nema na Fruškoj gori cveća. Jesen je.

  – Možda i ima – rekla je žena – ali mi to ne znamo. Mi više ne umemo da maštamo, i zato ne znamo ima li cveća ili nema.

  – Za ove četiri godine koliko imamo kola – rekao je on kao da se pravda – bili smo, eto, dva puta na moru…

  – Možda na Fruškoj gori postoji čak i more – rekla je žena – a mi to ne znamo…

  – Možda postoji i Triglav – rekao je muž podsmešljivo.

  – Možda postoji – rekla je žena i pogledala ga u oči. – Možda postoje i Havaji i Mont Everest, i Australija i foke.

  I počela je da plače. Tiho. U sebi.

  – Znaš li ti – rekao je muž malo kasnije – da ja moram biti prisutan tamo gde se nešto događa? Ako nisi na licu mesta, tebe mimoiđu.

  – Znam i to da, što te više vide, više te znaju napamet.

  – Moje je da pravim pare, da izdržavam porodicu…

  – A naše je da sanjamo.

  Čovek je ustao, ogrnuo vetrovku i izašao na ulicu. Žena je ostala da opere sudove. U sobi, gde su deca spavala, nije bilo svetla. Završio se još jedan radni dan.

  Tamo negde, iza gustih oblaka, bilo je nebo puno zvezda. Čovek je stao nasred ulice i pokušao da vidi kroz oblake. Ispred njega je rastao noćni grad. Pokušao je da vidi kroz beton, čelik, staklo, drveće.

  Pokušao je da gleda kroz retke prolaznike što su se vraćali kućama. Kroz automobile što su prolazili drumom.

  Dok je ulazio u kuću, pipao je kao slep. Prvi put posle mnogo i mnogo godina shvatio je da je mogao imati još neke oči, ali su mu zakržljavile posle detinjstva.

  Upalio je sva svetla. Ali, to više ništa nije vredelo.

2. oktobar 1979.

ŠTA JE, U STVARI, PESMA

Toliko puta na književnim večerima, u susretu s ljudima, tamo pred kraj, kad se postavljaju pitanja i vode razgovori sa psicem o njegovom delu i literaturi uopšte, bio sam u situaciji da se mučim, da izmiašljam odgovore, da se hvatam za tuđe sentence od Vulfa do Majakovskog, od Sanberga do Broha, sve u želji da i sam pred sobom odgonetnem šta je to pesma, kako nastaje, po čemu se ona može prepoznati u rečima.

  Neko bi pomislio da ja ovom novogodišnjom prigodom pokušavam da sročim esej sa nešto malo patosa i akademske bezličnosti. Čitava svečanost, u stvari, događa se u petak i kako je to moja redovna rubrika, daleko sam od pomisli da prekoračujem granicxe uobičajenog feljtonskog štiva kome robujem na stranicama novina, evo već pune 24 godine.

  Ponekad pomišljam u kakvoj su zabludi i bibliotekar i čitalac, i knjižar i njegov kupac, i izdavač i njegov pisac kad misle da se u knjizi nalaze pesme. Verovatno u istoj takvoj, u kakvoj se nađu i galerista i njegov slikar kad misle da posetiocu izložbe pokazuju slike, ili glumci i publika kad misle da se drama događa na pozornici.

  Ni u jednoj biblioteci na svetu nema knjige pesama. Tomovi i tomovi reči, sabijenih u stihove, pesma su isto toliko koliko i matematički zadaci osnovaca ili bilans jednog preduzeća. To su znaci, simboli, pečati. Pesma nije napisana. Ona se nalazi negde u nama, u svakom čoveku, i što više pesama u sebi nosiš, više i živiš. A te reči iz knjiga samo su podsetnici, samo ključevi, kojima otvaramo ono što zovemo apstraktnim imenom osećanje ili duša čoveka.

  Više od pola svog života potrošio sam, razmenio u sitniš, u nastojanjima da uverim ljude da je svako od nas pesnik. Govorio sam o tome na televiziji, pisao članke, predgovore knjigama, ubeđivao narod po kafanama i publiku na književnim priredbama. I nisu hteli da mi poveruju. Uvek im se činilo da pesnik mora biti nešto naročito, nešto više od običnih ljudi, iako sam pesnike sretao i u rudnicima, i na karaulama, i među kombajnerima, i među prodavcima mešovite robe.

  Pesnik je svako. I sve što čovek učini, sve je to po jedna njegova pesma, kazana onim sredstvima koja su mu najdostupnija. Ja baratam rečima. Obućar govori svojim alatom. Zidar mistrijom. Kibernetičar kompjuterima. Napiješ se od sreće ili žalosti – i to je pesma. Rodi ti se sin – to je pesma. Dođe vojnik na odsustvo – i to je pesma. Često je ima više tamo gde ne bi ni slutio, nego u pravim knjigama, proglašenim za poeziju, ozvaničenim i definisanim.

  Pesnik je i vatrogasac. I član hora u kulturno-umetničkom društvu. I kućna pomoćnica je pesnik, i nastavnik na času, i baka koja priča unučetu bajke, i planer u preduzeću, i šofer autobusa. Svakoga dana mi doživimo bezbroj pesama. One se sakupljaju u nama, a neupućeni zovu to iskustvom. Razlika je samo u tome što neko pravu pesmu ume da oseti, a neko je propusti kroz uho, neko voli misaonu pesmu, neko šlager ili poskočicu. Ali sasvim je sigurno da imamo jednaka srca, jednaku pamet, jednako smo rođeni i jednako smo u stanju da unosimo u sebe poetske svetove.

  Ponekad mislim da je pesma vaspitanje.

  Da je refleks.

  Ponekad mislim da pesma pojevtinjuje kad se mora i napisati ili izreći. Mnogo je čistija, bolja, veća i čestitija kad je u čoveku.

  Kad se dete rodi, ono je odmah i talentovano za nešto. Nema netalentovanih beba. Ima posle samo zabataljenih mališana, zapuštenih ljudi, ispuštenih sudbina. Imam prijatelja rođenog da bude najdarovitiji auto-mehaničar, ali to njemu ne izgleda kao pesma, on bi hteo da bude pravnik, i zavidi svim pravnicima i svim sudijama na svetu.

  Pesma je kad nosiš nešto u sebi, pa ne možeš to da zadržiš, nego moraš da podeliš sa ljudima, kao što dete deli užinu na odmoru, kao što vojnici dele cigaretu, kao što i život moraš da podeliš još s nekim.

  Pesma je prvi korak preko rubova samoće.

31. decembar 1976.

OSVRTANJE ZA KUĆAMA

Nije se dogodilo baš ništa senzacionalno, a velika je stvar, na časnu reč: ljudska i ogromna, jedan čovek se napio, stao nasred bulevara i plače.

  – Ovde sam – kaže prolaznicima – ja stanovao.

  Kaže to kao kad neko kaže: ovde sam ratovao, ovde sam voleo jednu devojku u mladosti, ovde sam jednom bio lep i lud, bio divan i šašav, bio najsrećniji ili najnesrećniji na svetu.

  A ljudi prolaze. Gaze preko njegove bivše sobe, njegovog kreveta, njegovog stola sa novogodišnjom pečenicom. Prolazi šestotonac preko njegovog nekadašnjeg tepiha po kojem se smelo samo kad se čovek izuje. Prolaze ljudi kroz zidove. Nema tajni. Nema skrovitosti i samoće. Čovek je tu rođen, tu odrastao, tu se oženio, tu sahranio roditelje, tu dočekao decu, tu se svađao sa komšijamaa, tu se radovao, tu sanjao…

  A ljudi prolaze. Preko njega, preko svih tih godina, idu kroz jedan život kao da nikad nije postojao…

  Čekajte. Ja bih tu stao i malo mislio. Ljudi se osvrću za svojim nekadašnjim domovima, za svojim svetovima koji više ne postoje, ali oni su tu, realni, najstvarniji, živi. I kako ja da ubedim jednog dedu koji izleće biciklom iz Železničke ulice i pravo pred autobus, kako da ga ubedim da se bulevar ne može presecati tek tako, gde se kome sviđa?

  – Trideset sedam godina – kaže deda ljutitom šoferu – ja teram bicikl ovako, ovim pravcem. Ne umem drukčije. Nije logično da obiđem dva ćoška, da se ista ta dva ćoška vraćam, i tek onda pređem preko.

  Nije logično. Koliko toga nije logično? Jer dedin put vodi pravo, to je ona uličica vijugava i uska što se uliva u ulicu Alekse Šantića, poznaje on trotoar, zna svaku pukotinu u asfaltu, zna iz koje će nepostojeće kapije izleteti dete, zna gde može uz kuće, obilazi bivše drvo i tera. Ne vidi on ni bulevar, ni vozila što tutnje kao bujica, ni prolaznike. Živi u svom svetu, u gradu kojeg više nema, u ulici koja više ne postoji, u kući koju su odavno razvukli pregaženu buldožerima, sedi na jednoj klupi koja je već prošle jeseni izgorela u nečijoj peći i uporno sanja svoje iste snove.

  Stojimo tamo, nasred bulevara, pijan čovek, jedan prolaznik i ja.

  – Što plače? – pita prolaznik.

  Ja mu objasnim. Sav pun neke romantike, sav nostalgičan za fijakerima i starim tramvajima, sav u nekom starom Novom Sadu.

  A prolaznik se osmehne i kaže:

  – Žao ti što gazimo preko ovog što nema. A mene, rode moj, živog ne vide. Prođu kroz mene ulicom, idu kroz mene kamioni, reka ljudi teče preko svega što imam, niko se ne izuva kad mi blatnjavim cipelama prošeta kroz dušu. Pa ipak stojim. I umem da sanjam. I da znaš da ću sad ja da odem da se napijem, jer ja se osvrćem za samim sobom, a to je veće i strašnije.

  I ode prolaznik. I odem i ja. I ode onaj stanar ovog današnjeg trotoara, ode, a svakih desetak metara osvrće se za svojom starom kućom. Jer i on ima pravo. I prolaznik ima pravo.

  Samo ja nemam pravo da prolazim i kroz jednog i kroz drugog i da to ne vidim celog svog života.

                                                                                                           16. januar 1973.

Odlomak iz knjige „Obično petkom“ (Miroslav Antić „Obično petkom“), izdanje Laguna, 2024. Na koricama knjige navedeno je: “Dok je radio kao profesionalni novinar, Miroslav Antić je u novosadskom Dnevniku pisao kolumnu „Obično petkom“, u kojoj je donosio reportaže, anegdotska razmišljanja, prikaze, svedočanstva i opaske.“

GROZNI RADIO

   Džim i Ajrin Vestkot spadaju u onu vrstu ljudi koja kao da je dostigla zadovoljavajući prosek prihoda, truda i ugleda, kakvi se navode kao statistički podaci u fakultetskim almanasima o bivšim studentima. Roditelji dvoje dece, u braku devet godina, nastanjeni na dvanaestom spratu zgrade blizu Saton Plejsa, u pozorište idu u proseku 10,3 puta godišnje i nadaju se da će jednog dana živeti u Vestčesteru. Ajrin Vestkot je prijatna, sasvim obična mlada žena meke smeđe kose i visokog, glatkog čela bez ijedne jedine bore, a po hladnom vremenu nosi bundu od tvora, obojenu da deluje kao da je od nerca. Za Džima Vestkota se ne bi moglo reći da izgleda mlađi nego što jeste, ali bi se svakako moglo reći da se tako oseća. Njegova proseda kosa uvek je kratko podšišana, odeva se kao nekada dok je pohađao Andover, uvek je iskren, žustar i namerno naivan. Ono što Vestkotove jedino izdvaja u odnosu na njihove prijatelje, školske drugove i komšije jeste zajedničko interesovanje koje gaje prema ozbiljnoj muzici. Često posećuju koncerte, iako to retko kome spominju, a i dosta vremena provode slušajući muziku na radiju.

   Njihov radio je zastarela i nepredvidiva naprava kojom se mora rukovati pipavo i koju je nemoguće popraviti. Njih dvoje se ne razumeju u mehanizme radija i drugih uređaja koji ih okružuju, pa kada se desi da ovaj aparat zakaže, Džim tresne rukom po kućištu, što ponekad i urodi plodom. Jednog nedeljnog popodneva, dok su slušali Šubertov koncert za gudački kvartet, muzika je odjednom prestala. Džim je nekoliko puta udario po kućištu radija, ali uzalud. Šubert je otišao u nepovrat. Obećao je Ajrin da će joj kupiti nov radio, i kada se u ponedeljak vratio s posla, reče joj da ga je naručio. Nije hteo da opiše kako izgleda, rekavši da će to biti iznenađenje kad ga budu dostavili.

   Narednog popodneva radio je isporučen na kuhinjska vrata, a Ajrin ga je, uz služavkinu i dostavljačevu pomoć, otpakovala i unela u dnevnu sobu. Odmah joj je zapalo za oko koliko je aparat od eukaliptusovog drveta po svojoj prirodi ružan. Ajrin je bila ponosna na izgled svoje dnevne sobe, sav nameštaj i boje birala je pažljivo, kao što, uostalom, bira i svoju odeću, a sada se među njenim ličnim stvarima odjednom našao taj novi radio poput kakvog goropadnog uljeza. Bila je zaprepašćena količinom dugmića i prekidača na komandnoj tabli, pa ih je pažljivo proučila pre nego što je gurnula utikač u zid i uključila radio. Skale zasijaše pakosnom zelenom bojom i kao iz daljine začu se klavirski kvintet. Kvintet je samo u prvi mah bio utišan. Brzinom svetlosti obrušio se na nju i ispunio stan muzikom pojačanom do te mere da je jedan kineski ukras pao sa stola na pod. Pohitala je ka aparatu i utišala zvuk. Osetila se nelagodno pred moćnim silama zarobljenim u ružnoj kutiji od eukaliptusovog drveta. U tom trenutku deca su se vratila iz škole, pa ih je odvela u park. Tek kasnije tog popodneva moći će da se vrati slušanju radija.

   Služavka je nahranila decu, pa ih je nadgledala dok su se kupala, a Ajrin je uključila radio, utišala zvuk i sela da odsluša jedan Mocartov kvintet koji joj je bio poznat i drag. Muzika se jasno čula. Ona pomisli kako novi aparat ima mnogo čistiji ton od onog starog. Došla je do zaključka da je zvuk najvažnija stvar i da se radio može sakriti iza sofe. Međutim, čim ga je premestila, počele su smetnje. Gudačke instrumente počelo je da prati pucketanje, kao da gori neki fitilj. Uz muziku se mogao čuti šum koji je Ajrin neprijatno podsećao na more, a kako je kompozicija odmicala, ovim zvucima su se pridruživali i mnogi drugi. Ispritiskala je sve dugmiće i prekidače, ali ništa nije otklonilo smetnje, pa je zgranuta i razočarana sela i pokušala da ustanovi odakle ti zvuci dolaze. Okno lifta u njenoj zgradi prolazi tačno pored zida dnevne sobe, i upravo je zvuk lifta ukazao na poreklo pucketanja. Zveket kablova koji vuku lift i zvuk otvaranja i zatvaranja vrata lifta dopirali su i kroz njen zvučnik. Shvativši da je radio osetljiv na električno strujanje svake vrste, počela je da u pozadini Mocartove kompozicije razaznaje telefonsku zvonjavu, okretanje brojeva i zavijanje usisivača. Načuljila je uši i uspela da razluči zvono na vratima od zvona na liftu, mašinice za brijanje od miksera – svi ti zvuci dolazili su iz okolnih stanova i emitovali se kroz zvučnik njenog radija. Ajrin je shvatila da neće uspeti da ukroti ovaj moćni i ružni aparat, kao ni njegovu naopaku osetljivost na druge zvuke, pa je ugasila radio i otišla u dečju sobu da obiđe mališane.

   Kada se Džim Vestkot te večeri vratio kući, samouvereno je prišao radiju i počeo da pritiska dugmiće. Doživeo je isto što i Ajrin. Na stanici koju je odabrao govorio je čovek čiji se isprva tihi glas do te mere pojačao da se čitav stan zatresao. Džim okrenu dugme na radiju i utiša glas. A onda, minut ili dva kasnije, počele su smetnje. Začuli su se zvuci telefona i zvona na vratima, škripanje vrata od lifta i zujanje kuhinjskih aparata. Vrsta zvukova promenila se otkako je Ajrin slušala radio. Svi električni brijači sada su bili isključeni, usisivači smešteni u ormane, a krčanje je odražavalo promenu tempa gradskog života nakon zalaska sunca. Prčkao je još malo po dugmićima ali nije uspeo da otkloni smetnje, pa je ugasio radio i rekao Ajrin da će ujutru pozvati radnju i pokazati im svoga boga.

   Sledećeg popodneva, kada se Ajrin vratila kući posle ručka u gradu, služavka joj reče da je bio neki čovek i da je popravio radio. Ne skinuvši šešir i bundu, Ajrin uđe u dnevnu sobu da isproba aparat. Sa zvučnika se začuo Misuri valcer. Podsetio ju je na onu jadnu škriputavu muziku, sa izgrebane ploče na starinskom gramofonu, koja bi ponekad doprla sa druge strane jezera gde je letovala. Sačekala je da se valcer završi, očekujući objašnjenje zašto je takav kvalitet zvuka, ali je ono izostalo. Potom je usledila tišina, nakon čega su opet pustili istu žalosnu pesmu sa izgrebane ploče. Promenila je stanicu, i na svoje zadovoljstvo, začula muziku sa Kavkaza – tapkanje bosih nogu po prašini i zveket metalnog nakita – ali su iz pozadine dopirali nekakva zvonjava i mešanje glasova. U tom trenutku deca su stigla iz škole, pa je ugasila radio i otišla u dečju sobu.

   Kada se te večeri umoran vratio kući, Džim se okupao i presvukao. Zatim se pridružio Ajrin u dnevnoj sobi. Tek što je upalio radio, služavka je najavila večeru, pa ga je ostavio da svira i seo sa Ajrin za trpezarijski sto.

   Džim je bio toliko umoran da nije mogao čak ni da se pretvara da je raspoložen za razgovor, a kako večera uopšte nije držala Ajrininu pažnju, ona se umesto na hranu usredsredila prvo na svećnjake i fleke koje je na njima ostavilo sredstvo za poliranje srebra, a zatim i na muziku u susednoj sobi. Nekoliko minuta je slušala Šopenovu uvertiru, da bi je potom iznenadio upad nekog muškog glasa. „Pobogu, Keti“, začulo se, „mora li taj klavir da se svira baš kad ja dođem kući?“ Muzika naglo prestade. „Samo tada imam vremena“, odgovorio je ženski glas, „po ceo dan sam na poslu.“ „Pa i ja sam“, odgovori čovek, opsova klavir i zalupi vratima. Onda se ponovo začula dirljiva, melanholična muzika.

   „Jesi li čuo ti ovo?“, upita Ajrin.

   „Šta?“, Džim je bio usred deserta.

   „Na radiju. Neki čovek je nešto rekao dok je svirala muzika. Neki prostakluk.“

   „Verovatno neka drama.“

   „Ne bih rekla da je drama“, reče Ajrin.

   Ustali su od stola i prešli u dnevnu sobu da tamo popiju kafu. Ajrin zamoli Džima da promeni stanicu. Okrenuo je dugme. „Gde su moji tregeri?“, pitao je neki čovek. „Zakopčaj me“, rekla je neka žena. „Gde su moji tregeri?“, ponovo je upitao čovek. „Samo me zakopčaj pa ću ti naći tregere“, rekla je žena. Džim ponovo promeni stanicu. „Samo kad ne bi ostavljala te koštice od jabuka u pepeljari“, rekao je neki drugi čovek. „Mrzim taj miris.“

   „Baš čudno“, reče Džim.

   „Je l’ da?“, reče Ajrin.

   Džim ponovo okrene dugme. „Na obali Koromandla, gde cvetaju tikve rane, Jongi-Bongi-Bo u šumi živeo je svoje dane“, rekla je neka žena izrazito britanskim akcentom. „Sa dve stare naslonjače i sa pola svećice, sa jednim krčagom starim bez ijedne drščice…“

   „Gospode bože!“, uskliknu Ajrin. „Pa ovo je dadilja Svinijevih.“

   „Njegovo zemaljsko blago…“, nastavio je britanski glas.

   „Ugasi to čudo“, reče Ajrin. „Možda i oni mogu da čuju nas.“

   Džim ugasi radio.

   „To je gospođica Armstrong, dadilja Svinijevih“, reče Ajrin. „Mora da je čitala devojčici. Oni žive u 7-B. Razgovarala sam ja sa gospođicom Armstrong u parku. Prepoznajem joj glas. Verovatno hvatamo i druge stanove.“

   „Nemoguće“, reče Džim.

   „E, pa to je bila dadilja Sinijevih“, plahovito reče Ajrin. Prepoznajem njen glas. Dobro ga poznajem. Pitam se samo da li oni čuju nas.“

   Džim opet upali radio. Isprva u pozadini, a zatim sve glasnije, kao nošen vetrom, ponovo se začu akcenat dadilje Svinijevih: „Ledi Džingli! Ledi Džingli!“, rekla je. „Budi moja ženica! Reče Jongi-Bongi-Bo sedeći kraj tikvica…“

   Džim je prišao radiju i u zvučnik glasno rekao: „Halo?“

   „Umoran sam od ovoga“, nastavljala je dadilja, „ne-života samačkoga na obali kraj tikvica, udaj se za mene, leteću ko ptičica!…“

   „Izgleda da nas ne čuje“, reče Ajrin. „Probaj neku drugu.“

   Džim okrenu drugu stanicu i dnevna soba se ispuni žamorom koktel-žurke koja se izgleda odužila. Neko je svirao klavir i pevao Vifenpuf pesmu, dok su oko klavira žagorili žustri i veseli glasovi. „Uzmi još koji sendvič“, dreknula je neka žena. Začuše se gromoglasan smeh i lomljava neke posude.

   „To mora da su Fulerovi, iz 11-E“, reče Ajrin. „Znam da danas prave žurku. Srela sam je u samoposluzi. Zar ovo nije božanstveno? Traži dalje. Probaj da uhvatiš one iz 18-C.“

   Vestkotovi su te večeri prisluškivali monolog o pecanju lososa u Kanadi, partiju bridža, komentarisanje po svemu sudeći video-snimka dvonedeljnog boravka na Si Ajlendu i žustru porodičnu svađu oko dozvoljenog minusa. U ponoć su ugasili radio i otišli na spavanje, premoreni od smejanja. U toku noći sinčić je zatražio čašu vode, koju mu je onda u sobu odnela Ajrin. Bili su sitni sati – svetla u komšiluku pogašena, a ulica ispod dečakovog prozora prazna. Vratila se u dnevnu sobu i upalila radio. Začuo se slab kašalj, zatim uzdah i naposletku muški glas: „Jesi li dobro, dušo?“, upita glas. „Jesam“, iscrpljeno odgovori neka žena. „Jesam, mislim da jesam“, a zatim grozničavo dodade: „Ali, znaš Čarli, osećam da nisam više sasvim svoja. Desi mi se da se osećam kako treba tek petnaest ili dvadeset minuta nedeljno. Ne bih da menjam lekara jer i ovog jedva plaćamo, ali, Čarli, ja sebe više uopšte ne mogu da prepoznam“. Nisu mladi“, pomisli Ajrin. Po boji glasa zaključila je da su sredovečni. Od prigušene potištenosti u ovom dijalogu, i zbog promaje koja je vukla iz spavaće sobe, Ajrin uzdrhta i vrati se u krevet.

   Sledećeg jutra, pošto se služavka do deset sati nije pomolila iz svoje sobe u suterenu, Ajrin je spremila doručak za celu porodicu, čerki isplela kiku i na vratima sačekala da joj se muž i deca odvezu liftom. Zatim se vratila u dnevnu sobu i opet upalila radio. „Neću u školu“, vikalo je neko dete. „Mrzim školu. Neću da idem u školu. Mrzim školu.“ „Ima da ideš!“, ljutito je uzvratila neka žena. „Osamsto dolara smo dali da te upišemo u školu, ima da ideš pa makar crko!“ Kada je promenila stanicu, začuo se zvuk izlizane ploče koja je svirala Misuri valcer. Ajrin je okrenula dugme i narušila privatnost nekoliko porodica tokom njihovog doručka. Čula je zvuke podrigivanja, telesne ljubavi, beskrajne taštine, molitve i očajavanja. Ajrinin život bio je prilično jednostavan i ušuškan, skoro onakav kakav je izgledao, pa je stoga bila zaprepašćena i uznemirena neuvijenim i često grubim rečima koje su tog jutra izbijale iz zvučnika. Nastavila je da prisluškuje sve dok se služavka nije pojavila. Brzo je ugasila radio znajući da njena nova zanimacija mora ostati tajna.

   Ajrin je napustila svoj stan oko podneva pošto je imala ugovoren ručak sa prijateljicom. Kada je na njen sprat stigao lift, u njemu se nalazilo nekoliko žena. Počela je da proučava njihova privlačna i ravnodušna lica, kao i bunde i cvetne, platnene šešire koje su nosile. Koja li je od njih bila na Si Ajlendu? Koja je otišla u dozvoljeni minus? Lift se zaustavio na desetom spratu, gde su im se pridružila dva skaj terijera. Uvela ih je gospođa sa podignutom punđom i ogrtačem od nerca. Pevušila je Misuri valcer.

   Ajrin je za ručkom popila dva martinija i radoznalo posmatrala svoju prijateljicu, pitajući se kakve tajne ona krije. Nameravale su da idu u kupovinu posle ručka, ali se Ajrin predomislila, izvinila prijateljici i otišla kući. Rekla je služavki da ne želi da je bilo ko uznemirava. Potom se zatvorila u dnevnu sobu i upalila radio. Tokom popodneva je slušala isprekidani razgovor žene i tetke koja joj je došla u goste, urnebesni ishod jedne popodnevne žurke, kao i domaćicu koja je izdavala detaljna uputstva služavki u vezi sa gostima koje je pozvala na proslavu. „Onaj fini viski čuvaj samo za sede goste“, rekla je domaćica. „Vidi da nekako skloniš onu paštetu pre nego što budeš iznela topla jela i, ako imaš, pozajmi mi pet dolara. Hoću da častim liftboja.“

   Kako je popodne odmicalo, razgovori su postajali sve gori. Ajrin je iz svoje fotelje gledala u nebo nad Ist Riverom. Bilo je pokriveno stotinama oblaka, južni vetar kao da je u paramparčad razbio zimu i sada je gurao ka severu. Ajrin je na radiju čula kako gosti pristižu na proslavu, kako se deca vraćaju iz škole, a poslovni ljudi iz kancelarija. „Našla sam jutros poveliki dijamant u kupatilu“, rekla je neka žena. „Mora da je otpao sa one narukvice koju je sinoć nosila gospođa Danston.“ „Prodaćemo ga“, rekao je muški glas. „Odnesi ga onom juveliru na Medison aveniji. Neće gospođa Danston to ni da oseti, a nama će nekoliko stotina dolara značiti…“ „Spavaj, spavaj, dušo mila, ti si danas vredna bila“, pevala je dadilja Svinijevih. „Spavaj, spavaj, luče moje, umorne su oči tvoje…“ „Nije to samo šešir“, uzvikivala je žena dok se u pozadini čuo žamor sa proslave. „Nije to običan šešir, već čista ljubav. Tako kaže Valter Florel. Kaže da to nije tek šešir, već čista ljubav“, a zatim je utišanim glasom dodala: „Porazgovaraj s nekim, dušo, pobogu, promuvaj se malo. Ako te ona vidi da stojiš ovde i ne pričaš ni sa kim, skinuće nas sa spiska, a ja obožavam njene žurke“.

   Vestkotovi su tog dana imali dogovorenu večeru, i kada se Džim vratio kući, zatekao je Ajrin kako se oblači. Delovala je tužno i smušeno, pa joj je sipao piće. Večera je bila kod prijatelja iz susedstva, pa su krenuli pešice. Svetlost je preplavila prostrano nebo. Bila je to jedna od onih divnih prolećnih večeri koje bude sećanja i čežnju. Blagi povetarac milovao je njihove šake i lica. Orkestar Vojske spasa na ćošku svirao je pesmu Isus je slađi. Ajrin povuče muža za ruku, zaustavljajući ga na trenutak da saslušaju pesmu. „Tako su prijatni ovi ljudi, zar ne?“, rekla je. „Imaju baš prijatna lica. Zapravo su prijatniji od većine ljudi koje poznajemo.“ Izvadila je jednu novčanicu iz tašne, prišla im i ubacila je u daire. Kad se vratila mužu, lice joj je zračilo nekom njemu dotad nepoznatom setom. Njeno ponašanje za vreme večere takođe mu je bilo čudno. Nepristojno je upadala domaćici u reč i upadljivo piljila u ljude koji su sedeli preko puta nje, toliko da bi za takvo ponašanje kaznila i sopstvenu decu.

   Napolju je i dalje bilo prijatno kada su krenuli kući, a Ajrin je pogledala u nebo, ka prolećnim zvezdama. „Kako daleko zrake svoje baca maleni žižak!“, oglasila se iznenada. „Tako i valjano delo se sja na svetu rđavome.“ Te noći je sačekala da Džim zaspi, pa se preselila u dnevnu sobu i upalila radio.

   Džim se narednog dana vratio oko šest popodne. Služavka Ema mu je otvorila vrata, i dok je skidao šešir i kaput, Ajrin utrča u predsoblje. Suze su joj lile, bila je sva raščupana. „Džime, idi gore u 16-C!“, vrisnula je. „Ne skidaj kaput. Popni se do 16-C. Ozborn bije svoju ženu, Svađaju se od četiri, a on je sad tuče. Popni se gore i zaustavi ga.“

   Džim je sa radija iz dnevne sobe čuo vriske, psovke i lupanje. „Vrlo dobro znaš da ne moraš da slušaš ove gluposti!“, rekao je. Krupnim koracima je ušao u dnevnu sobu i ugasio radio. „Nije pristojno“, nastavio je. „To je kao da špijuniraš komšije kroz prozor. Znaš da ne moraš da slušaš ove gluposti. Možeš i bez toga.“

   „Jao, užasno je, grozno je“, jecala je Ajrin. „Slušam ih po ceo dan, baš me deprimira sve to.“

   „Pa zašto slušaš ako te deprimira? Kupio sam ovaj prokleti radio tebi za razonodu“, rekao je. „Dobre sam pare dao za njega. Hteo sam da te usrećim. Mislio sam da ćeš biti srećna.“

   „Nemoj, nemoj, nemoj, nemoj da se svađaš sa mnom“, zavapila je Ajrin spustivši svoju glavu na njegovo rame. „Ostali se svađaju po ceo dan. Svi se svađaju. I to sve zbog para. Majka gospođe Hačinson umire od raka na Floridi, a oni nemaju dovoljno para da je smeste na Kliniku Majo. Bar tako kaže gospodin Hačinson. A neka žena iz ove zgrade se uhvatila sa domarom, sa onim gnusnim domarom. Odvratni su. A gospođa Melvil ima probleme sa srcem, a gospodin Hendriks će izgubiti posao u aprilu, njegova žena je zgrožena, a ona devojka što svira Misuri valcer je kurva, obična kurvetina, a liftboj ima tuberkulozu, a Ozborn tuče svoju ženu.“ Jadikovala je, podrhtavala od tuge, a potok suza koji joj se slivao niz lice brisala je donjim delom dlana.

   „Pa zašto onda slušaš to?“, ponovo je upita Džim. „Zašto slušaš te gluposti ako te toliko rastužuju?“

   „Jao, nemoj, nemoj, nemoj“, vrisnula je. „Život je previše grozan, previše mrzak i užasan. Ali mi nikad nismo bili takvi, je l’ tako, mili? Je l’ da nismo? Mislim, uvek smo bili dobri i pristojni i puni ljubavi jedno prema drugom, zar ne? I imamo dvoje dece, dvoje predivne dece. Naš život nije grozan, je l’ tako, dragi? Je l’ tako?“ Obisnula mu se rukama oko vrata i privukla njegovo lice svom. „Mi smo srećni, zar ne, dragi? Srećni smo, zar ne?“

   „Naravno da smo srećni“, odgovorio je malaksalo. Njegova ljutnja je počela da popušta. „Naravno da smo srećni. A taj prokleti radio sutra ću ili da popravim ili da izbacim.“ Pomilovao je po mekoj kosi. „Jadna moja malena“, rekao je.

   „Ti mene voliš, zar ne?“, upita ga ona. „I mi ne zameramo jedno drugom previše, i nismo zabrinuti oko novca, i nismo nepošteni, je l’ tako?“

   „Naravno, dušo“, odgovorio je.

   Sledećeg jutra je došao majstor i popravio radio. Ajrin ga je bojažljivo uključila i obradovala se kada je čula reklamu za kalifornijsko vino, snimak Betovenove Devete simfonije i Šilerovu Odu radosti. Držala ga je upaljenog ceo dan i nikakva neprijatnost se nije čula.

   Kada se Džim vratio kući, sa radija je dopirala melodija španske svite. „Je li sve u redu?“, upita je. Bled je, pomisli Ajrin. Posle nekoliko koktela započeli su večeru uz Hor cigana iz opere Trubadur, nakon čega je usledilo Debisijevo More.

   „Danas sam platio popravku radija“, reče Džim. „Račun je bio četiristo dolara. Nadam se da ćeš sad biti zadovoljna.“

   „Hoću, sigurno“, reče Ajrin.

   „Četiristo dolara je u ovom trenutku preveliki trošak za mene“, nastavi on. „Ali hteo sam da ti pružim nešto što bi te usrećilo. Neće više biti ovakvog luksuza do kraja godine. Znam i da još nisi platila novu garderobu. Video sam račune na tvom stočiću.“ Gledao joj je pravo u oči. „Zašto si mi rekla da si platila? Zašto si me slagala?“

   „Nisam htela da brineš, Džime“, reče ona. Otpila je gutljaj vode. „Platiću od svog džeparca za ovaj mesec. Prošlog meseca nisam mogla zbog prostirki za kauč i one žurke.“

   „Nauči se da pametnije trošiš novac koji ti dajem, Ajrin“, reče on. „Shvati da ove godine nećemo imati onoliko para koliko smo imali prošle godine. Današnji razgovor s Mičelom me je otreznio. Niko više ništa ne kupuje. Stalno radimo nove promocije, a ti znaš koliko to ume da potraje. Nisam više u cvetu mladosti. Imam trideset sedam godina. Sledeće godine biću već prosed. Nije sve onako kako sam želeo, i ne verujem da će se stvari popraviti.“

   „Da, dragi“, reče ona.

   „Moramo da počnemo da štedimo“, reče Džim. „Moramo da mislimo na decu. Da budem iskren, mnogo me brinu naše finansije. Ne znam kakva nas budućnost čeka. Niko to ne zna. Ako mi se nešto desi, pokriće vas osiguranje, mada u današnje vreme ni to neće potrajati. Namučio sam se kako bih tebi i deci obezbedio udoban život“, reče ogorčeno. „Nije mi milo kad vidim da se sav moj trud, moja cela mladost traći na bunde, radio, pozorište i…“

   „Molim te, Džime“, reče ona. „Molim te, čuće nas.“

   „Ko će nas čuti? Ema nas ne čuje.“

   “Radio.”

   “Jao, dosta više!”, uzviknuo je. “Muka mi je od toga, samo drhtiš tu. Radio ne može da nas čuje. Niko ne može da nas čuje. Pa šta i da nas čuju? Šta nas briga?”

   Ajrin je ustala od stola i otišla u dnevnu sobu. Džim je došao do vrata i odatle nastavio da viče. “Otkud tolika bogobojažljivost? Postade ti opatica preko noći! Ukrala si majčin nakit pre nego što su otvorili njen testament. Sestri nisi dala ni paru od novca koji joj je bio namenjen. Čak ni kad joj je bilo najpotrebnije. Zagorčavala si život Grejs Hauland, a gde su ti bili savest i sažaljenje kad si išla na abortus? Nikada neću zaboraviti koliko si hladnokrvno to uradila. Spakovala si se i otišla da ti ubiju to dete kao da ideš na letovanje u Naso. Da si imala bar neki razlog, bilo kakav razlog!…”

   Ajrin je na momenat zastala pred užasnim kućištem radija, osramoćena i zgađena, ali je zadržala ruku na prekidaču pre nego što je ugasila muziku i glasove, nadajući se da će joj se aparat umilno obratiti, da će čuti glas dadilje Svinijevih. Džim je nastavio da vice na nju s vrata. Glas na radiju bio je prijatan i monoton. “Jutros u Tokiju”, čulo se iz zvučnika, “u železničkoj nesreći poginulo je dvadeset devetoro ljudi. U katoličkoj bolnici za negu slepe dece blizu Bafala požar su rano jutros ugasile časne sestre. Trenutna temperature osam stepeni. Vlažnost vazduha osamdeset devet…”

SUSRET

   Oca sam poslednji put video na železničkoj stanici Grand central. Vraćao sam se od bake sa Adirondaksa u kućicu u Kejpu koju moja majka beše uzela pod najam, pa sam napisao ocu pismo da ću kad stignem u Njujork imati oko sat ipo do polaska voza i pitao ga da li bismo mogli da odemo negde zajedno na ručak. Njegova sekretarica mi je napisala da mi otac poručuje kako će me čekati ispred šaltera za informacije u podne, i tačno u dvanaest ugledao sam ga kako se probija kroz gužvu. Bio mi je stran, razveo se od moje majke tri godine pre toga i otad se nismo videli, ali čim sam ga ugledao, osetio sam da je to moj otac, moja krv, moja budućnost i moja kob. Znao sam da ću biti kao on kada odrastem, da ću morati da ratujem s njegovim manama. Bio je krupan, dobrodržeći čovek, a ja sam bio presrećan što ga ponovo vidim. Tresnuo me je po plećima i protresao mi ruku: “Zdravo-živo, Čarli!”, rekao je. “Zdravo-živo, momče! Rado bih te odveo u moj klub, ali to je čak kod Šezdesete ulice, pa ako već moraš da hvataš voz tako rano, bolje bi bilo da svratimo na ručak negde ovde u blizini.” Zagrlio me i ja sam udahnuo miris oca, kao kada moja majka pomiriše ružu. Osetio sam zasićen miris viskija, losiona za brijanje, imalina, vune i znoja zrelog muškarca. Nadao sam se da će nas neko videti zajedno. Poželeo sam da nas fotografišu. Hteo sam da ovi trenuci s njim nekako ostanu zabeleženi.

   Izašli smo sa stanice i skrenuli u jednu sporednu ulicu do nekog restorana. Bilo je još rano, restoran je bio prazan. Barmen se raspravljao sa dostavljačem, a jedan veoma stari konobar stajao je po strani u crvenom mantilu koji se vukao po podu. Seli smo, i moj ptac ga je gromko pozvao: “Kellner!”, povikao je. “Garcon! Cameriere! Alo!” Njegova vika u praznom restoranu delovala je neprimereno. “Da li bi neko mogao da nas posluži ovde, moliću!”, vikao je. “Smesta!” Onda je pljesnuo rukama. To je privuklo konobarovu pažnju i on se konačno dovukao do našeg stola.

   “Jeste li vi to meni pljesnuli?”, upitao je.

   “Polako samo, samo polako, somelier”, uzvrati otac. “Ako nije preterano što uopšte pitamo – i ako to nije daleko izvan i s onu stranu nečega što nalaže vasa dužnost, hteli bismo da naručimo dva londonska gipsona.”

   “Ne volim kad me ljudi dozivaju pljaskanjem”, reče konobar.

   “Trebalo je da ponesem pištaljku”, reče moj otac. “Imam jednu pištaljku koju mogu da čuju samo matori kelneri. A sad se lepo udalji s tim svojim blokčićem i olovčicom i gledaj da tačno zapamtiš šta ti tražim: dva londonska gipsona. Ponovi za mnom: dva londonska gipsona.”

   “Bolje da odete na neko drugo mesto”, reče tiho konobar.

   “E, to je”, reče moj otac, “jedan od najfantastičnijih predloga koje sam ikada čuo. Ajmo, Čarli, kupimo se odavde!”

   Otišli smo u drugi restoran. Ovoga puta otac nije bio toliko bučan. Piće je stiglo i on me na brzinu presliša celu sezonu bejzbola. Onda zvecnu vrhom noža o ivicu čaše i poče ponovo da doziva: “Garcon! Kellner! Osoblje! Ti, tamo, izvini ako smetamo, može li još dva pića?”

   “Koliko momak ima godina?”, zapita kelner.

   “Druškane”, reče moj otac, “to se tebe uopšte ne tiče.”

   “Izvinite, gospodine”, reče konobar, “ali neću dečku da serviram više nijedno piće.”

   “E pa, slušaj, imam jednu vest za tebe”, reče moj otac. “Imam jednu veoma zanimljivu vest za tebe. Ovo nije jedini restoran u Njujorku, zamisli ti to! Nedavno su otvorili još jedan tu na ćošku. Idemo, Čarli!”

   Platio je, pa smo prešli u sledeći restoran. U njemu su kelneri, poput lovaca na divljač, nosili ružičasto-zelene jakne, a svuda po zidovima visili su delovi konjske opreme. Seli smo i moj otac poče opet da viče: “Alo, goniči, hau-hau. ojs-ojs, I to. Mi bismo da popijemo nešto, malo da nas prodrma. Jednom rečju, dva lomdonska pigsona… moliću!”

   “Dva londonska pigsona?”, ponovi konobar smešeći se.

   “Znaš ti dobro šta sam tražio”, odbrusi otac ljutito. “Donesi nam dva londonska gipsona, bez odugovlačenja. Stvari su se zaista malo promenile ovde u staroj, dobroj Engleskoj. Tako mi makar kaže moj prijatelj, vojvoda. E, pa, baš da vidimo da li majćica Engleska može da nam priredi nešto u vidu dva obična koktela.”

   “Ovo nije Engleska”, reče konobar.

   “Nemoj da se raspravljaš sa mnom”, reče moj otac, “nego uradi kako ti se kaže.”

   “Samo sam mislio da biste voleli da znate gde ste”, reče konobar.

   “Ako postoji nešto što ne mogu da smislim”, reče otac, “onda je to drzak ugostitelj. Hajdemo, Čarli!”

   Četvrti restoran u koji smo otišli bio je italijanski. “Buon giorno!”, reče mojo tac s vrata. “Per favore, possiamo avere due coctail americani, forti, forti. Molto gin, poco vermut.”

   “Ne govorim italijanski”, reče konobar.

   “Nemoj da me zavitlavaš”, reče moj otac. “Znaš ti odlično italijanski, I vrlo dobro znaš da znaš. Vogliamo due coctail americani. Subito!”

   Kelner se udaljio i porazgovarao sa šefom sale, koji je odmah zatim prišao našem stolu i rekao: “Izvinite, gospodine, ali ovaj sto je rezervisan”.

   “Dobro”, reče otac. “Daj nam drugi sto.”

   “Svi stolovi su rezervisani”, reče šef sale.

   “Tako, dakle”, reče otac. “Mi za vas nismo dobre mušterije? Tako, znači! E pa, da se nosiš dođavola! Vada all’inferno. Idemo, Čarli.”

   “Moram da stignem na voz”, rekoh.

   “Izvini, sinko”, reče otac. “Stvarno mi je žao.” Zagrlio me je i privukao sebi. “Otpratiću te do stanice. Da smo bar imali vremena da odemo do mog kluba!…”

   “Sve je u redu, tata”, rekoh.

   “Kupiću ti novine”, reče on. “Kupiću ti neke novine da imaš da čitaš u vozu.”

   Onda smo otišli do trafike i moj otac reče: “Dragi gospodine, da li biste bili toliko ljubazni da me počastite nekim vašim besramnim, jeftinim i bezvrednim tabloidom?” Prodavac okrenu glavu na drugu stranu i zagleda se u naslovnu stranicu jednog lista. “Da li je možda preterano zatražiti, ljubazni gospodine”, reče moj otac, “da li je po vama možda preterano ako zatražim da mi prodate jedan od odvratnih primeraka vase žute štampe?”

   “Moram da idem, tata”, rekoh, “Već kasnim.”

   “Čekaj samo sekind, sinko”, reče. “Samo trenutak. Hoću malo da isprovociram ovog druškana.”

   “Zbogom, tata”, rekoh, strčah niz stepenice i uskočih u voz, i to je bio poslednji put da sam video svog oca.

Odlomak iz knjige “Odabrane priče” (John Cheever “The stories of John Cheever”), izdanje Laguna, 2021.

PRVI DEO – Junaci se predstavljaju

Ramonova lekcija o blistavom i beznačajnom

  „Moj stari prijatelj Kakelik“, nastavi Ramon, „jedan je od najvećih ženskaroša koga sam ikada upoznao. Jednom sam prisustvovao nekoj večeri na kojoj su bila obojica, D’Ardelo i on. Nisu se poznavali. Slučajno su se našli u istom prepunom salonu  i D’Ardelo verovatno nije ni primetio prisustvo mog prijatelja. Bilo je tu veoma lepih žena, a D’Ardelo je lud za njima. Spreman je i na nemoguće samo da bi ih zainteresovao. Pravi vatromet duha izašao je te večeri iz njegovih usta.“

  „Provokativan!“

  „Naprotiv. Čak i šale su mu uvek moralne, optimističke, korektne, ali su istovremeno tako elegantno sročene, izveštačene, teške za razumevanje da privlače pažnju ali ne proizvode nikakav neposredan odjek. Potrebno je sačekati tri ili četiri sekunde pre nego što on sam prsne u smeh, pa se strpiti još nekoliko sekundi pre nego što ostali shvate i učtivo mu se pridruže. Tada, u trenutku kada svi počnu da se smeju – i molim te da uočiš tu istančanost! – on postaje ozbiljan, kao nezainteresovan, gotovo ravnodušan, posmatra ljude i potajno, tašto uživa u njihovom smehu. Kakelikovo ponašanje je potpuno suprotno. Ne zato što ništa ne govori. Kada je među ljudima, on stalno nešto mrmori svojim slabim glasom, koji više šišti nego što govori, ali ništa od onoga što on kaže ne privlači pažnju.“

  Šarl se smeje.

  „Nemoj da se smeješ. Govoriti a ne privlačiti pažnju uopšte nije lako! Biti uvek prisutan svojim govorom a ostati nečujan zahteva pravo majstorstvo!“

  „Ne shvatam smisao tog majstorstva.“

  „Ćutanje privlači pažnju. Ono može da impresionira. Da te učini zagonetnim. Ili sumnjivim. A upravo to Kakelik želi da izbegne. Kao i one večeri o kojoj ti govorim. Bila je tu jedna veoma lepa gospođa koja je fascinirala D’Ardela. Kakelik bi joj se povremeno obratio nekom sasvim banalnom, nezanimljivom, beznačajnom primedbom, ali utoliko prijatnijom što nije zahtevala nikakav pametan odgovor, nikakvo prisustvo duha. Posle izvesnog vremena ja ustanovim da Kakelik više nije tu. Zainteresovan, posmatram gospođu. D’Ardelo je upravo bio izustio jednu od svojih dosetki, usledila je tišina od pet sekundi, zatim je prsnuo u smeh i posle dodatne tri sekunde ostali su mu se pridružili. U tom trenutku, sakrivena iza paravana smeha, gospođa se udaljila ka izlazu. Polaskan odjekom koji su izazvale njegove dosetke, D’Ardelo nastavlja svoje jezičke egzibicije. Malo kasnije, primećuje da lepotica više nije tu. I zato što ništa ne zna o postojanju nekog tamo Kakelika, ne može sebi da objasni njen nestanak. Ništa nije shvatio, a ni danas nimalo ne shvata vrednost beznačajnosti. Eto mog odgovora na tvoje pitanje o vrsti D’Ardelove gluposti“.

  „Beskorisno je biti blistav, da, razumem.“

  „Više nego beskorisno. Štetno. Kada neki blistav tip pokuša da zavede neku ženu, ona ima utisak da ulazi u takmičenje. Oseća obavezu da i sama zablista. Da se ne daje bez opiranja. Dok je beznačajnost oslobađa. Lišava je obaveze predostrožnosti. Ne zahteva nikakvo prisustvo duha. Čini je bezbrižnom i samim tim, lakše pristupačnom. No, nastavimo. Kad je o D’Ardelu reč, tu nećeš imati posla sa nekim beznačajnim tipom, već sa narcisom. I obrati pažnju na tačno značenje reči: narcis nije ohol. Oholi preziru druge ljude. Potcenjuju ih. Narcis ih precenjuje, zato što u svačijim očima vidi vlastitu sliku i nastoji da je ulepša. On se, dakle, ljubazno bavi svim svojim ogledalima. A to je važno za vas dvojicu: on je ljubazan. Naravno, za mene je on pre svega snob. Ali se nešto promenilo čak i između njega i mene. Saznao sam da je ozbiljno bolestan. I od tada ga gledam drugačije.“

———————–

TREĆI DEO – Alen i Šarl često misle na svoje majke

Izvinitelji

  Sam u svojoj garsonjeri, Alen ustanovi da i dalje oseća bol u ramenu i pomisli da mora da je mlada žena koja ga je preksinoć na ulici tako uspešno gurnula to učinila namerno. Nije mogao da zaboravi njen piskavi glas koji ga je nazvao „idiotom“ i ponovo je čuo svoje molećivo „izvinite“, praćeno odgovorom: „Kretenčino!“ Još jednom se izvinio ni zbog čega! Otkud mu uvek taj glupi refleks da moli za oproštaj? Sećanje ga nije napuštalo i on oseti potrebu da o tome s nekim porazgovara. Telefonirao je Madleni. Nije bila u Parizu, mobilni joj je bio isključen. On okrenu Šarlov broj i čim začu njegov glas, izvini se: „Nemoj da se ljutiš. Veoma sam loše raspoložen. Potrebno mi je da sa nekim popričam.“

  „Baš dobro. I ja sam loše raspoložen. A zašto si ti?“

  „Zato što sam ljut na sebe. Zašto koristim svaku priliku da se osetim krivim?“

  „Pa to nije mnogo ozbiljno.“

  „Osećati se ili se ne osećati krivim. Mislim da je sve u tome. Život je borba svih protiv svih. To je poznato. Ali kako se ta borba odvija u manje-više civilizovanom društvu? Ljudi ne mogu nasrtati jedni na druge čim se ugledaju. Umesto toga, pokušavaju da sramotu krivice prebace na drugog. Pobediće onaj kome pođe za rukom da drugoga učini krivim. Izgubiće onaj koji će priznati svoju krivicu. Ideš ulicom utonuo u misli. Ka tebi ide neka devojka kao da je sama na svetu, ne gleda ni levo ni desno, hoda gledajući pravo pred sobom. Vi se gurnete. I eto trenutka istine. Ko će da ispsuje onog drugog na pasja kola, a ko će da se izvini? To je uzorna situacija: u stvari, svako od to dvoje ljudi je i gurnuti i onaj ko je gurnuo. A ipak, neki sebe odmah, spontano, vide kao one koji su gurnuli, dakle kao krive. A drugi sebe uvek, odmah, spontano, vide kao gurnute, dakle kao one koji su u pravu, spremni da optuže drugog i da ga kazne. A ti, u takvoj situaciji, da li bi se izvinio ili optužio?“

  „Ja, ja bih se svakako izvinio.“

  „Ah, siroti moj, i ti dakle pripadaš armiji izvinitelja. Misliš da onog drugog možeš da pridobiješ izvinjenjima?“

  „Naravno.“

  „Ali grešiš. Onaj ko se izvinjava izjašnjava se kao kriv. A ako se izjašnjavaš kao kriv, ti drugoga hrabriš da nastavi da te vređa, da te optužuje, javno, do smrti. To su fatalne posledice prvog izvinjenja.“

  „Tačno. Ne treba se izvinjavati. A ipak, ja bih više voleo svet u kome bi se ljudi izvinjavali, svi, bez izuzetka, nepotrebno, preterano, ni zbog čega, gde bi se zatrpavali izvinjenjima…“

———————–

SEDMI DEO – Praznik beznačajnosti

Dijalog na motoru

  Sutradan, oko jedanaest sati ujutro, Alen je imao sastanak sa svojim prijateljima Ramonom i Kalibanom ispred muzeja kraj Luksemburškog vrta. Pre nego što je izašao iz svoje garsonjere, on se okrenu kako bi uputio jedno „doviđenja“ svojoj majci na fotografiji. Zatim, izađe na ulicu i uputi se ka motoru parkiranom nedaleko od njegovog stana. Opkoračivši ga, nejasno oseti uz svoja leđa prisustvo nekog tela. Kao da je Madlena bila s njim i lako ga dodirivala.

  Ova varka ga ganu; činilo mu se da izražava ljubav koju je osećao prema svojoj partnerki; on krenu.

  A onda iza sebe začu glas: „Htela sam, još nešto da ti kažem.“

  Ne, to nije bila Madlena. On prepozna majčin glas.

  Put je bio zakrčen i on začu: „Hoću da budem sigurna da između tebe i mene nema nikakvog nesporazuma, da jedno drugo dobro razumemo…“

  Bio je prinuđen da prikoči. Jedan pešak se bio provukao kako bi prešao kolovoz i okrenuo se ka njemu sa pretećim gestovima.

  „Biću iskrena. Oduvek mi je izgledalo grozno što u svet šaljemo nekoga ko to nije tražio.“

  „Znam“, reče Alen.

  „Pogledaj oko sebe: od svih ovih koje vidiš niko nije ovde svojom voljom. Naravno, ovo što sam ti rekla je najbanalnija od svih istina. Toliko je banalna, toliko suštinska, da smo prestali da je vidimo i da je čujemo.“

  On nastavi između jednog kamiona i jednog automobila koji su mu već nekoliko minuta sužavali put sa obe strane.

  „Svi nagvaždaju o ljudskim pravima. Kakva šala! Tvoje postojanje nije zasnovano ni na kakvom pravu. Ti vitezovi ljudskih prava ne bi ti čak dopustili ni da vlastitom voljom okončaš svoj život.“

  Crveno svetlo se upali iznad raskrsnice. On stade. Pešaci sa obe strane ulice krenuše ka suprotnom trotoaru.

  I majka nastavi: „Pogledaj ih sve! Pogledaj! Barem polovina ovih koje vidiš su ružni. Da li se i ružnoća svrstava u ljudska prava? A znaš li šta znači nositi svoju ružnoću čitavog života? Bez i najmanjeg predaha? Ni svoj pol nisi izabrao. Ni boju svojih očiju. Ni svoj vek. Ni svoju zemlju. Ni svoju majku. Ništa od onoga što je bitno. Prava koja čovek može da ima odnose se jedino na nevažne sitnice zbog kojih uopšte nemamo nikakvog razloga da se borimo ili da pišemo čuvene deklaracije.“

  Opet je vozio a glas njegove majke postade blaži: „Ti si tu takav kakav si zato što sam ja bila slaba. To je bila moja greška. Molim te da mi oprostiš.“

 Alen je ćutao, zatim reče mirnim glasom: „Zbog čega se osećaš krivom? Zato što nisi sprečila moje rođenje? Ili što se nisi pomirila sa mojim životom, koji, slučajno, i nije ispao tako loš?“ Posle kraćeg ćutanja, ona odgovori: „Možda si u pravu. Ja sam, dakle, dvostruko kriva.“

  „Ja sam taj koji treba da se izvini“, reče Alen. „Ja sam u tvoj život upao kao balega. Oterao sam te čak u Ameriku.“

  „Prestani da se izvinjavaš! Šta ti znaš o mom životu, mali moj glupane! Dopuštaš da te tako zovem! De, nemoj da se ljutiš, po meni, ti si glup. A znaš li šta je izvor tvoje gluposti? Tvoja dobrota! Tvoja smešna dobrota!“

  On stiže blizu Luksemburškog vrta. Parkira motor.

  „Ne buni se, i dopusti mi da ti se izvinim“, reče on. „Ja sam onaj što se izvinjava. Takvog ste me napravili, ti i on. I kao takav, osećam se srećno kada se jedno drugom izvinjavamo, ti i ja. Nije li lepo izviniti se jedno drugom?“

  Pošto je motor parkiran, oni krenuše ka muzeju na obodu vrta.

  „Veruj mi“, reče on, „slažem se sa svim što si mi rekla. Sa svim. Nije li lepo što se slažemo, ti i ja? Nije li lepo naše savezništvo?“

  „Alene! Alene!“. Jedan muški glas prekinu njihov razgovor: „Gledaš me kao da me nikada nisi video!“

———————–

Praznik beznačajnosti

  U međuvremenu, oko pedesetoro dece izdvaja se iz gomile i postrojava u polukrug kao za hor. Alen pravi nekoliko koraka ka njima, radoznao da vidi šta će se desiti, a D’Ardelo kaže Ramonu: „Vidite, oživljavanje vam je ovde odlično. Ova dva tipa su savršena! Sigurno glumci bez angažmana. Nezaposleni. Pogledajte ih! Njima nisu potrebne pozorišne daske. Dovoljne su im aleje nekog parka. Oni ne odustaju. Hoće da budu aktivni. Bore se za život“. Potom se seti da je teško bolestan i, da bi podsetio na svoju tragičnu sudbinu, dodaje tišim glasom: „I ja se borim.“

  „Znam, prijatelju, i divim se vašoj hrabrosti“, reče Ramon. Zatim, želeći da ga podrži u njegovoj nesreći, dodaje: „Odavno sam želeo, D’Ardelo, da sa vama o nečem porazgovaram. o vrednosti beznačajnosti. Svojevremeno sam prvenstveno mislio na vaš odnos sa ženama. Tada sam hteo da vam pričam o Kakeliku. Mom velikom prijatelju. Vi ga ne poznajete. Znam. Nema veze. Sada mi se beznačajnost ukazuje u sasvim drugačijem svetlu nego tada, u jačem svetlu, koje više toga otkriva. Beznačajnost vam je, prijatelju, suština postojanja. Ona nas prati svuda i uvek. Prisutna je čak i tamo gde niko ne želi da je vidi: u užasima, u krvavim borbama, u najvećim nesrećama. Često je potrebna hrabrost da se ona prepozna u tako dramatičnim uslovima i da se nazove svojim imenom. Ali nju ne treba samo prepoznati, beznačajnost moramo naučiti da volimo. Ovde, u ovom parku, pred nama, pogledajte prijatelju, ona je prisutna u svojoj punoj očiglednosti, svojoj punoj bezazlenosti, svojoj punoj lepoti. Da, lepoti. Kao što ste i sami rekli: oživljavanje je savršeno – i potpuno beskorisno – deca se smeju – a ne znaju zašto – nije li to lepo? Udahnite, D’Ardelo, prijatelju moj, udahnite ovu beznačajnost koja nas okružuje, ona je ključ mudrosti, ona je ključ dobrog raspoloženja…“

———————–

Odlomak iz knjige „Praznik beznačajnosti“ (Milan Kundera „La fete de l’insignifiance“), izdanje Laguna, 2016.

IX

  „Vozimo se nekoliko dana. Na nebu se pojavljuju prvi avijatičari. Kotrljamo se pored transportnih vozila. Topovi, topovi. Preuzima nas poljska železnica. Tražim svoj puk. Niko ne zna gde leži baš sada. Negde prenoćih, i ujutru negde primih hranu i nekoliko neodređenih uputstava. I ponovo na put krenuh sa svojim rancem i puškom.

  Stigavši u razoreno mesto, ne nađoh tamo nijednog od naših. Čujem da smo postali leteća divizija koju ubacuju svuda gde je vruće. To me mnogo ne veseli. Pričaju mi o velikim gubicima koje smo, kako kažu, imali. Raspitujem se za Kaca i Alberta. Niko ništa ne zna o njima.

  Dalje tražim i lutam. Čudno je to osećanje. Još jedna noć, pa i druga, konačim kao Indijanac. Onda dobih pouzdano obaveštenje, i posle podne uspeh da se javim u kancelariju.

  Narednik me tu zadrža. Četa će se za dva dana vratiti pa nema smisla da me šalje napolje. – Kako je bilo na odsustvu? – pita me on. – Lepo, je li?

  – Donekle, donekle – velim ja.

  – Da, da – uzdiše on – kad ne bi moralo opet da se ode. Druga polovina je zbog toga uvek pokvarena.

  Lunjam naokolo, dok sledećeg jutra ne stiže četa, siva, prljava, zlovoljna i sumorna. Ja skočih i pomešah se među njih, moje oči traže – eno Tjaden, u to se Miler usekne, a tu su i Kac i Krop. Smestismo svoje slamarice jednu do druge. Osećam se kriv kada ih posmatram, a ipak nemam za to razloga. Pre spavanja izvadim ostatke pekmeza i omleta od krompira, kako bi i oni od toga nešto dobili.

  Omlet je spolja malo pobuđao, ali još može da se jede. Te delove uzeh sebi, a svežije dadoh Kacu i Kropu.

  Kac žvaće i pita: – Zacelo je od majke?

  Klimnuh glavom.

  – Dobar – veli on – po ukusu se oseća.

  Skoro bih zaplakao. Ne poznajem više sam sebe. Ali biće već bolje, ovde s Kacom i Albertom i ostalima. Ovamo ja spadam.

  – Imao si sreću – došanu mi Krop pre no što smo zaspali – priča se da ćemo u Rusiju.

  U Rusiju. Pa tamo više nema rata.

  U daljini grmi front. Zidovi barake zveče.

  Žestoko se vrši čišćenje. Zbor za zborom. Pregledaju nas sa svih strana. Poderano zamenjuje se ispravnim. Tom prilikom ugrabih besprekoran nov koporan, a Kac, naravno, čak i svu opremu. Pronosi se glas da će doći do mira, ali je verovatnije drugo mišljenje: da će nas prebaciti u Rusiju. Ali zašto nam u Rusiji bolja oprema? Najzad prokljuvismo: car dolazi da izvrši smotru. Zbog toga ti silni pregledi.

  Osam dana izgleda kao da smo u regrutnoj kasarni, tako se radi i egzercira. Svi smo mrzovoljni i nervozni, jer nije za nas prekomerno čišćenje, a još manje paradni marš. Baš te stvari ozlojede vojnika više no rov.

  Najzad prispe taj trenutak. Stojimo u stavu mirno a car se pojavljuje. Radoznali smo kako on izgleda. Korača duž fronta, i ja sam, zapravo, malo razočaran: zamišljao sam ga, po slikama, većim i snažnijim, a naročito s gromkijim glasom.

  Razdao je gvozdene krstove, a ponekog i oslovio. Zatim odosmo.

  Posle toga nastade razgovor. Tjaden veli sa čuđenjem: – To je dakle naj-najviši što postoji. Pred njim, dabogme, svaki mora mirno stajati, uopšte svaki! – i razmišlja: – Pa i Hindenburg mora pred njim mirno da stoji, zar ne?

  – Tako je – potvrdi Kac.

  Još nije završio Tjaden. Neko vreme razmišlja, pa onda pita: – Mora li i kralj pred carem mirno da stoji?

  Niko od nas to ne zna tačno, ali ne verujemo. Obojica su već tako visoko da tu sigurno ne postoji pravo stajanje u mirnom stavu.

  – Kakve to budalaštine ti izmišljaš – primeti Kac. – Glavno je da ti mirno stojiš.

  Ali Tjaden je potpuno zanesen. Njegova inače vrlo skromna mašta satre se od naprezanja. – Eto – opet se on javi – prosto ne mogu da shvatim da car mora da ide na pohod isto kao i ja.

  – Za to možeš dati glavu s ramena – smeje se Krop.

  – Ko je lud ne budi mu drug – dodaje Kac – udaren si mokrom obojkom Tjaden, ali gledaj da ti što pre odeš do prohoda kako bi razbistrio glavu pa da ne govoriš kao sisanče.

  Tjaden nestade.

  – Ali jedno bih voleo ipak da znam – veli Albert – da li bi rata bilo da je car rekao ne.

  – To sigurno verujem – upadoh ja – jer, kažu, on isprva nikako nije hteo.

  – No, ako ne on sam, a ono da su možda dvadeset-trideset ljudi u svetu rekli ne.

  – To da – saglasih se ja – ali ti su baš hteli.

  – Čudno je to kad čovek razmisli – nastavi Krop.  – Mi branimo našu otadžbinu. Ali i Francuzi takođe brane svoju otadžbinu. Pa ko je sad u pravu?

  – Možda obe strane – rekoh, ne verujući ni sam u to.

  – E, ali – veli Albert i vidim da hoće da me satera u tesnac – naši profesori i pastori i novine tvrde da samo mi imamo pravo, i verovatno tako i jeste; a francuski profesori i pastori i novine tvrde da su samo oni u pravu. Pa kako mu to dođe?

  – To ne znam – odgovaram ja – ali, u svakom slučaju, rat postoji i svakog meseca sve više zemalja se priključuju.

  Tjaden se opet pojavi. Još i dalje je zagrejan i smesta ponovo upadne u razgovor raspitujući kako zapravo uopšte nastaje rat.

  – Većinom tako što jedna zemlja teško uvredi drugu – odgovori Albert s izvesnom nadmenošću.

  Tjaden se pravi lud. – Jedna zemlja? To ne razumem. Jedno brdo u Nemačkoj ne može uvrediti brdo u Francuskoj; niti reka ili šuma ili njiva.

  – Jesi li ti tako glup ili se samo praviš? – progunđa Krop. – Pa ne mislim ja tako. Kad jedan narod uvredi drugi…

  – Onda nemam šta da tražim ovde – odvrati Tjaden – Ne osećam se uvređen.

  – I tebi zar treba čovek da objasni – dobaci mu Albert rasrđeno – pa ti se, gejače, tu i ne pitaš.

  –  Pa onda pogotovu mogu kući ići – ukopistio se Tjaden a svi se smeju.

  – O, čoveče, reč je o narodu kao celini, dakle o državi – podviknu Miler.

  – Država, država… – Tjaden lukavo pucnu prstima; – …poljska žandarmerija, policija, porez, to je vaša država. Ako čovek s time treba da ima posla, hvala lepo.

  – Tačno – dodade Kac – sada si, Tjaden, prvi put nešto umesno rekao; država i domovina, to je zaista razlika.

  – Ali oni ipak ujedno spadaju – razmišlja Krop – ne postoji domovina bez države.

  – Tačno, ali imaj na umu da smo mi skoro svi prosti ljudi. A i u Francuskoj većinu čine takođe radnici, zanatlije, mali činovnici. Zašto bi, dakle, jedan francuski bravar ili obućar želeo da nas napadne? Ne, samo vlade to žele. Ja nikad nisam Francuza video pre moga dolaska ovamo, a biće i da je večina Francuza prema nama u sličnom položaju. I njih su isto tako malo pitali kao i nas.

  – Zašto se onda uopšte i ratuje? – upita Tjaden.

  Kac sleže ramenima – Mora da postoje ljudi kojima rat koristi.

  – Ne, ja im ne pripadam – isceri se Tjaden.

  – Ti ne, i nijedan od nas ovde.

  – Pa ko onda? – uporno nastavlja Tjaden. – Ni caru ne koristi. On ima sve što mu treba.

  – Nemoj da kažeš – uzvrati Kac. – On nije do sada ratovao. A svakom većem caru potreban je bar jedan rat, inače neće postati slavan. Zagledaj samo u tvoje školske knjige.

  – Generali takođe u ratu postaju slavni – dodade Detering.

  – Još slavniji no carevi – potvrdi Kac.

  – Zacelo postoje tu i drugi ljudi koji hoće da zarade u ratu – progunđa Detering.

  – Mislim da je to više nego groznica – veli Albert. – Niko zapravo ne želi, a on odjednom nastane. Mi nismo hteli rat, drugi tvrde isto, a ipak se pola sveta čvrsto uplelo.

  – Ali tamo preko više lažu nego kod nas – dobacim ja. – Setite se samo letaka kod zarobljenika u kojima piše da mi proždiremo belgijsku decu. Te bitange što tako šta pišu trebalo bi obesiti. To su pravi krivci.

  Miler ustade. – U svakom slučaju, bolje što je rat ovde no u Nemačkoj. Pogledaj samo ta polja puna levkova!

  – Tačno – složi se čak i Tjaden – ali bilo bi još bolje da uopšte nema rata.

  Udalji se ponosan. jer eto, dobro je očitao nama đacima. I njegovo mišljenje ovde je zaista tipično, stalno nailazimo na njega; a ne može čovek na to ničim valjano da uzvrati, jer s tim mišljenjem prestaje ujedno i razumevanje za druge povezanosti. Nacionalno osećanje vojnika sastoji se u tome što je on ovde. Ali time se i završava, sve ostalo prosuđuje on praktično i prema svom stanovištu.

  Albert ljutit leže u travu – Bolje ne govoriti o celoj toj stvari.

  – A i neće se time promeniti – dodade Kac.

  Povrh svega, još, morali smo vratiti skoro sve primljene stvari, a dobismo opet naše stare tralje. One dobre bile su samo za paradu.

———————–

XI

  Sedmice više ne brojimo. Zima je bila kad sam na front stigao; pri udaru granate smrznuto busenje bilo je opasno skoro kao i špliteri. Sada je drveće opet zeleno. Naš život smenjuje se između fronta i barake. Mi smo se na to donekle već navikli; rat je uzročnik smrti, kao rak i tuberkuloza, kao grip i srdobolja. Samo što su u ratu smrtni slučajevi mnogo češći, raznovrsniji i grozniji.

  Naše misli su ilovača, oblikuje ih promenljivost naših doživljaja – dobre su kad smo na miru, a mrtve kad smo pod vatrom. Izrivena polja i napolju i u nama.

  Kod svih je tako, ne samo kod nas ovde – ono što je ranije bilo ne važi, a zaista više to i ne znamo. Razlike koje je obrazovanje i vaspitanje stvorilo skoro su zbrisane i jedva se još raspoznaju. Pružaju ponekad preimućstvo u iskorišćavanju situacije; ali štetne su jer stvaraju prepreke koje treba prvo savladati. Kao da smo ranije bili novci raznih zemalja, a onda ih stopili i sada svi imaju isti žig. Ako čovek hoće da razazna razlike, onda mora tačno da ispita sam materijal. Mi smo vojnici, a tek zatim, na neki čudan i snebivljiv način, još i ljudske jedinke.

  Velika je to zajednica koju iskra druželjublja iz narodnih pesama, osećanja solidarnosti kažnjenika i očajničke uzajamne privrženosti na smrt osuđenih čudesno sjedinjava u jedan stupanj života, a ovaj se usred opasnosti luči iz napregnutosti i smrtne napuštenosti i posve nepatetično javlja u lakoumnom prihvatanju polučenih časova. To je herojski i banalno, ako čovek hoće baš da ocenjuje – ali ko bi to hteo.

  Ovo se ispoljava, na primer, u tome kad Tjaden pri najavljenom neprijateljskom napadu u besomučnoj žurbi poloče svoju čorbu od graška sa slaninom jer ne zna da li će posle jednog časa još biti živ. Dugo smo o tome raspravljali, da li je pravilno ili nije. Kac ne odobrava to, jer, veli, mora se računati s metkom u trbuhu, a u pun stomak je opasniji nego u prazan.

  To su naši problemi i za nas ozbiljni, a drukčije ne može ni biti. Život ovde, na granici smrti, ima neverovatno prostu liniju, ograničava se na najnužnije, a sve ostalo leži u potmulom snu; to je naša primitivnost, a i naš spas. Da smo više diferencirani, odavno bismo već poludeli, dezertirali ili izginuli. To je kao ekspedicija u večnom ledu – svaki izraz života sme da služi samo njegovu održanju, i u tu svrhu je prinudno podešen. Sve ostalo je isključeno jer bi nepotrebno trošilo snagu. To je jedini način da sebe spasemo.

  Često sedim pred samim sobom kao pred strancem kada u tihim trenucima zagonetni odblesak prošlosti kao mutno ogledalo pred mene iznese obrise moga sadašnjeg života, i onda se čudim kako se čak i ovom obliku prilagodila ona neizreciva aktivnost koja se zove život. Sva druga ispoljavanja leže u zimskom snu, život je samo na večitom oprezu od pretnje smrti – on nas je u mislene životinje pretvorio da bi nam dao oružje instinkta; on je u nas utisnuo tupost da se ne skršimo od strave koja bi nas spopala pri jasnom, svesnom mišljenju; on je u nama probudio sklonost za drugarstvo da bismo izbegli ponor usamljenosti; on nam je podario ravnodušnost divljaka da bismo, i pored svega, svaki povoljan trenutak osetili i zgrtali za rezervu protiv navale ništavnosti. Tako mi provodimo mučan i krajnje površan život, a samo ponekad neki događaj ubaci varnicu. Ali onda iznenadno izbije plam bolne i ubistvene čežnje.

  To su oni opasni trenuci koji nam kazuju da je prilagođavanje ipak samo veštačko, da ono nije pravo spokojstvo već najčešće naprezanje za spokojstvom. Mi se spolja, po načinu života, skoro ne razlikujemo od crnih Bušmana; ali ovi mogu stalno takvi da budu jer su baš takvi, jedino što se dalje razvijaju naprezanjem svojih duhovnih snaga, a kod nas je obratno: naše unutrašnje snage napregnute su ne sa daljim razvijanjem, već sa nazadovanjem. Oni su, kao takvi, opušteni i prirodni, a mi smo krajnje napregnuti i izvitopereni.

  Budeći se noću iz sna, iznemogli i prepušteni opčinjavanju od navale priviđenja, s užasom osećamo kako su neznatni uporište i granica koji nas dele od tame – mi smo majušni plamičci, slabim branama oskudno zaštićeni od navale rastrojavanja i besmislena – u kojoj mi treperimo i ponekad se skoro gušimo. Onda potmuli huk bitke postaje obruč koji nas opasuje, a mi se u sebe uvučemo i iskolačenih očiju zurimo u noć. Teši nas samo disanje drugova, i tako čekamo zoru.

———————–

  Meseci se i dalje pomeraju. Ovo 1918. leto najkrvavije i najteže je. Dani kao anđeli u zlatu i plavetnilu, stoje nedokučiviji iznad obruča uništenja. Svaki od nas zna da smo izgubili rat. Ne govori se mnogo o tome; mi se povlačimo, posle ove velike ofanzive nećemo moći ponovo preći u napad, nemamo više ni ljudi ni municije.

  Ali rat se produžava – umiranje se nastavlja…

  Leto 1918. – Nikada ranije nismo osećali toliku žudnju za šturim životom; crvene bulke na livadama pored naših konačišta, glatki kukci na travkama, tople večeri u polutamnim, hladovitim sobama, tamno i tajanstveno drveće sutona, zvezde i šum vode, snovi i dug san – o, živote, živote, živote!

  Leto 1918. – Nikad se nije ćutke više podnosilo no u trenutku polaska na front. Pojavili se divlji i uzbudljivi glasovi o primirju i miru, oni smućuju srca i čine polazak težim no ikada.

  Leto 1918. – Nikada nije život u rovu gorči i jeziviji no u časovima borbe, kad bleda lica leže u brlogu a ruke su zgrčene u jedno jedino: Ne! Ne! Ne baš sada! Ne baš sada, u poslednjem trenutku!

  Leto 1918. – Lahor nade što se leprša iznad sagorelih polja, besomučna groznica nestrpljenja, razočarenja, najbolnija groza smrti, nedokučivo pitanje: Zašto? Zašto ne privode kraju? I zašto uzleću ti glasovi o kraju?“

Odlomak iz knjige „Na zapadu ništa novo“ (Erich Maria Remarque „Im westen nichts neues“), izdanje Minerva, 1983.

PRVI DIO – Prva glava

   „Sa šeširom u jednoj ruci, a drugom skidajući crne naočari s nosa i stavljajući ih u džepić na kaputu, Marcello uđe u hol biblioteke i upita vratara gde se nalaze kompleti novina. Prođe zatim bez žurbe kroz široke stepenice koje su vodile na odmorište sa prozorom obasjani jakom majskom svjetlošću. Imao je osjećaj da je lak, da može skoro da poleti i njime je strujalo osjećanje potpunog tjelesnog zdravlja, netaknute mladalačke snage; ovom osjećanju se pridruživalo i jedno drugo, ne manje ugodno, a sasvim po njegovom ukusu, osjećanje ozbiljne i čiste godspodstvenosti koje mu je dolazilo od novog odijela koje je bio obukao. Pošto je na drugom spratu na ulazu popunio listić, pođe prema čitaonici, prema tezgi za kojom su stajali jedan stari poslužitelj i jedna djevojka. Sačeka da dođe na njega red da predade listić, tražeći komplet glavnog dnevnog lista za 1920. godinu. Čekao je strpljivo naslonjen na pult, gledajući ispred sebe niz čitaonicu. U dnu dvorane bilo je nanizano više redova stolova, svaki sa stolnom svjetiljkom i zelenim zaslonom. Marcello pažljivo zagleda ove stolove, zauzete ovdje ondje ponajviše od studenata, i odabra u mislima jedan za sebe, onaj posljednji, desno, u dnu sale. Djevojka se vrati noseći komplet traženih novina. Marcello uze svezak i priđe stolu.

   Spusti svezak na nagnutu ploču stola i sjede, povukavši malko pantalone iznad koljena; zatim rastvori mirno svezak i poče da lista. Naslovi su bili izgubili prvobitni sjaj, crna boja postajala je nekako zelenkasta, papir požutio, slike izblijedjele, nejasne, bez izrazitosti. Opazi da su naslovi davali besmisleniji i beznačajniji utisak što su krupnije i razmaknutije bili štampani: bile su to vijesti o događajima koji su izgubili važnost i značaj onog istog dana kada su objavljeni, a sada, tako drečavi i nerazumljivi, ne samo da ništa nisu govorili pamćenju nego nisu davali maha ni uobrazilji. Pade mu u oči da su najbesmisleniji bili oni naslovi koji su uz vijest donosili više manje tendenciozni komentar. Sa onom svojom nametljivom živošću, a bez ikakvog odjeka u sjećanju, podsjećali su na nastranu viku ludaka koja može da nas zaguši, ali ne i uzbudi. Marcello uporedi ono što je osjećao pred ovim naslovima sa onim što je pretpostavljao da bi mogao doživjeti kada naiđe na naslov koji se njega ticao i upita se hoće li i vijest koju je tražio izazvati u njemu isti utisak besmislenosti i praznine. To je, dakle, bila prošlost, mislio je listajući i dalje stranice, ta već zanijemjela galama koja više ništa ne kazuje, taj već ugašeni bijes, prošlost kojoj je i sama materija od koje su novine načinjene, taj požutjeli papir koji će se ubrzo istrošiti i pretvoriti u prah, davala prostački i prezrenja dostojan izgled. Prošlost se sastojala od nasilja, grešaka, prevara, lakomislenosti i laži, mislio je još uvijek, čitajući jednu za drugom vijesti na stranicama, a to su bile jedine stvari koje su ljudi iz dana u dan smatrali toliko važnim da ih treba objaviti i kojima su se preporučivali uspomeni potomaka. Onaj obični, duboki život bio je odsutan sa tih strana; ali zar nije i on sam, dok je tako razmišljao, tražio svjedočanstvo o jednom zločinu?

   Nije se žurio da nađe vijest koja se na njega odnosila, iako je tačno znao datum i mogao ju je sa sigurnošću naći. Evo dvadeset drugi, dvadeset treći, dvadeset četvrti oktobar hiljadu devetstotina i dvadesete: sa svakom stranicom koju je okretao sve više se približavao onome što je smatrao najznačajnijim događajem u svome životu, ali novine taj događaj ničim nisu nagoviještavale, niti su bilježile ono što mu je prethodilo. Među svim vijestima koje ga se ni po čemu nisu ticale, jedina koja se na njega odnosila pomolit će se odjednom bez prethodne opomene, kao što se iz morskih dubina pomalja na površinu riba koja hita za mamcem. Pokuša da se našali misleći:

„Umjesto ovih velikih naslova o političkim zbivanjima trebalo je da štampaju: Marcello mu traži revolver, Marcello pristaje da uđe u kola“, ali odjednom mu šala zamre u mislima i nenadano uzbuđenje mu obuze dah: stigao je do datuma koji je tražio. Okrenu užurbano list i, kao što je i očekivao, nađe vijest u kriminalnoj hronici s naslovom iznad stupca: smrtni slučaj.

   Prije nego što poče da čita osvrnu se, kao da se boji da je glasila: „Juče je šofer Pasquale Seminara sa stanom u ulici Camihuccia broj 33, čisteći revolver nesmotreno opalio nekoliko metaka. Pošto mu je odmah pružena pomoć, Seminara je hitno prenesen u bolnicu Santo Spirito gdje su liječnici ustanovili na prsima ranu od vatrenog oružja u pravcu srca i slučaj su ocijenili kao bezizgledan. Uprkos njezi koja mu je pružena, Seminara je do večeri izdahnuo“. Vijest nije mogla biti kraća i konvencionalnija, pomisli, čitajući je ponovo. Otkrivala je ipak, otrcanim izrazom najanonimnijeg novinarstva, dvije značajne činjenice. Prvo, da je Lino zaista mrtav, u šta je uvijek bio uvjeren, ali što nikada nije imao hrabrosti da utvrdi; i drugo, da je smrt pripisivana, očevidno po iskazu samrtnika, nesretnom slučaju. Tako je on bio zaštićen od svih posljedica: Lino je mrtav, a za tu smrt on ne može biti okrivljen.

   Ali on nije došao u biblioteku da traži vijest o događaju koji se desio prije toliko godina zato da bi se oslobodio straha. Nikada ga nisu plašile materijalne posljedice događaja i nije odatle poticao njegov nemir, koji se tokom tih godina nikada nije potpuno stišao. Ušao je, međutim, toga dana u biblioteku da bi vidio kakva će se osjećanja pokrenuti u njemu pred izvjesnošću da je Lino umro. Po tom će osjećanju moći procijeniti, kako je pomislio, da li je on još uvijek nekadašnji dečko, pritisnut mišlju o svojoj predodređenoj nenormalnosti, ili je pak postao nov, potpuno normalan čovjek, kakav je docnije htio da bude i bio uvjeren da jeste.

   Osjetio je neobično olakšanje i, možda, prije nego olakšanje, čuđenje kada je opazio da ta vijest, štampana na sedamnaest godina starom požutjelom papiru, ne nailazi u njemu ni na kakav značajan odjek. Osjećao se kao neko ko se najzad rešio da skine sa duboke rane zavoje koji su na njoj veoma dugo stajali, pa s iznenađenjem otkrije da se ondje, gdje se nadao da će naići makar na ožiljak, nalazi glatka koža bez traga od ikakve povrede. Traženje vijesti u novinama bilo je kao da skida zavoje; a otkriti da je neosjeetljiv značilo je otkriti da je iscjeljen. Kako je nastupilo ovo iscjelenje ne bi znao da kaže, ali, bez sumnje, nije samo vrijeme dovelo do toga. Mnogo je i sam tome pridonio tokom svih ovih godina, svojom svjesnom voljom da iziđe iz nenormalnog i da se izjednači sa drugima.

   S izvesnim ustezanjem, podižući oči s novina i gledajući u prazno, želio je ipak da na određen način misli o smrti Linovoj, što je sve do tada uvijek nagonski izbjegavao. Novinska vijest je bila napisana konvencionalnim jezikom dnevne hronike, pa je možda i zato bio prema njoj ravnodušan i neosjetljiv. Ali zato preživljavanje prošloga u njegovoj mašti nije moglo da ne bude živo i opipljivo, pa prema tome da ne izazove u njemu stara strahovanja ako ih je još bilo.

———————–

   Već je bio stigao. Kapija ministarstva je bila otvorena tamo preko ulice iza dva niza kola i autobusa u pokretu. Sačeka trenutak, pa krenu za jednim velikim crnim automobilom koji je baš išao prema kapiji. Uđe za kolima, reče vrataru ime činovnika s kojim je želio da govori, pa sjede u čekaonicu, skoro zadovoljan što mora da čeka kao i drugi, među drugima. Nije osjećao ni žurbu ni nestrpljivost, niti su mu smetali red i etikecija u ministarstvu. Što više, taj red i ta etikecija su mu godili kao predznaci nekog mnogo šireg i općijeg reda i etikecije i rado im se prilagođavao. Bio je potpuno miran, hladan, iako možda, ali ni to mu nije bilo novo, i ponešto sjetan. Tajanstveno sjetan, što je već smatrao neodvojivim od svoga karaktera. Uvijek je na taj način bio sjetan, ili tačnije neveseo, kao neko jezero uz koje se uzdiže i u kome se ogleda visoka planina, pa mu oduzima svjetlost sunca i pravi ga tamnim i smuždenim. Razumije se da bi sunce ozarilo vodu u jezeru, kada bi se planina uklonila. Ali planina je uvijek tu prisutna i jezero je sjetno. On je bio sjetan kao to jezero, ali ne bi znao da kaže što je predstavljalo tu planinu.

———————–

   Nešto malo docnije jedan od vratara mu prišapnu da može uči i Marcello ustade i pođe za njim. Nađe se u prostranoj sobi, čiji su zidovi i tavanica bili prekriveni freskama. Na kraju sobe se nalazio sto po kome su bili rasuti spisi. Za stolom je sjedio čovjek žutog lica koga je več vidio u salonu, a postrance je sjedio drugi čovjek kojega je Marcello dobro poznavao, to je bio njegov prvi pretpostavljeni u Tajnoj službi. Kada se Marcello pojavio, čovjek žutog lica, koji je bio jedan od sekretara ministra, ustade, a drugi, međutim, produži da sjedi, klimnuvši mu glavom u znak pozdrava.

———————–

   Pukovnik reče suho, ne gledajući ni u Marcella ni u sekretara: „Ovo je doktor Clerici o kome sam vam govorio prije izvjesnog vremena.“ A sekretar na to, pretjerano učtivom i skoro ironičnom živahnošću, pruži Marcellu ruku i ponudi ga da sjedne. Marcello sjede, sekretar uradi to isto i uze kutiju cigareta, pa ponudi najprije pukovnika, koji odbi, pa zatim Marcella koji se posluži. Pošto je, zatim, i on zapalio cigaretu, reče: „Clerici, veoma se radujem što sam vas upoznao… pukovnik vas ovdje neprestano hvali… kako izgleda vi ste, kako se to kaže, majstor.“  On jednim osmijehom naglasi ono „kako se to kaže“ pa proslijedi: „Zajedno sa ministrom smo proučili vaš plan i bez dvoumljenja smo ga ocijenili odličnim… vi dobro poznajete Quadrija?“

   „Da“, reče Marcello, „bio mi je profesor na univerzitetu.“

   „I sigurni ste da Quadriju nije poznat vaš položaj?“

   „Uvjeren sam u to.“

   „Dobra je vaša zamisao da se pretvarate kako ste se politički preobratili u cilju da steknete povjerenje, uđete u njihovu organizaciju, i da vam čak možda povjere neki zadatak u Italiji“, nastavi sekretar spuštajući pogled na neke bilješke pred sobom na stolu, „i ministar je mišljenja da tako nešto treba pokušati bez oklijevanja… Kada biste bili spremni da putujete, Clerici?“

   „Čim bude trebalo.“

   „Vrlo dobro“, reče sekretar, ipak malo iznenađen, kao da je očekivao drugačiji odgovor, „odlično… ipak ima jedna stvar koju treba razjasniti… vi se poduhvatate izvršenja jednog zadatka, ponešto opasnog i nezgodnog zadatka da se tako izrazim… bilo je govora ovdje s pukovnikom da biste morali naći, izmudrovati, izmisliti neki prihvatljiv izgovor kojim biste objasnili vaše prisustvo u Parizu… ne kažem da oni znaju ko ste vi, niti da su u stanju da to doznaju… ali opreznosti nije nikad dosta… utoliko prije što Quadriju, kako kažete u vašem izveštaju, nije u svoje vrijeme bila nepoznata vaša odanost režimu.“

   „Da nije bilo te odanosti“, reče Marcello suho, „ne bi ni moglo doći do preobraćanja…“

   „Točno, veoma točno… ali ne ide se baš u Pariz samo zato da biste došli pred Quadrija i izjavili mu: evo me… Treba da stvorite utisak da se nalazite u Parizu iz privatnih razloga, ne iz političkih recimo… i da iskoristite priliku da Quadriju otkrijete vašu unutrašnju krizu… treba“, zaključi odjednom sekretar podižući pogled na Marcella. „da spojite vaš zadatak s nečim ličnim, nezvaničnim.“ Sekretar se okrenu pukovniku i dodade: „Zar vam se ne čini, pukovniče.“

   „To je i moje mišljenje“, reče pukovnik ne dižući oči. Pa dodade poslije jednog trenutka: „Samo dokror Clerici može naći izgovor koji bi mu odgovarao.“

   Marcello spusti glavu ne misleći ništa. Činilo mu se da nema šta da se odgovori u tom trenutku. jer o takvom izgovoru treba dobro promisliti. Zaustio je da odgovori: „Dajte mi dva ili tri dana vremena, pa ću o tome razmisliti“, kad nenadno, skoro protiv svoje volje, progovori: „Ja se ženim za jednu nedelju… mogao bi se zadatak spojiti s bračnim putovanjem.“

   Ovoga puta je iznenađenje sekretara iako odmah prekriveno brzim oduševljenjem, bilo očevidno i duboko. Međutim, pukovnik je ostao potpuno ravnodušan, kao da Marcello nije ništa kazao. „Vrlo dobro… odlično“, uzviknu sekretar zbunjeno, „vi se ženite… bolji izgovor se nije mogao naći. To bi bilo klasično bračno putovanje u Pariz.“

   „Da“, reče Marcello bez osmijeha, „klasično bračno putovanje u Pariz.“

DRUGI DIO – Treća glava

———————–

   Marcello ustade i pođe pravo u telefonsku kabinu.

   Uze slušalicu sa stalka i prinese je uhu. Jedan žensli glas upita jasno i malo pevušeći, na francuskom, ko je pored telefona. Marcello odgovori isto na francuskom: „Jedan Talijan… Clerici, Marcello Clerici… želio bih da govorim s profesorom Quadrijem.“

   „Mnogo je zauzet… ne znam da li će moći da dođe… kažete da se zovete Clerici?“

   „Da, Clerici.“

   „Počekajte malo.“

   Ču se šum slušalice položen na sto, zatim koraci koji se udaljuju i na kraju tišina. Marcello je čekao dugo, predviđajući da će šum drugih koraka najaviti povratak žene ili dolazak profesora. Međutim odjednom, izbijajući iznenadno iz one duboke tišine, odjeknu glas Quadrija: „Halo, ovdje Quadri… ko govori?“

   Marcello brzo objasni: „Zovem se Marcello Clerici… bio sam vaš student kada ste predavali u Rimu… želio bih da vas vidim.“

   „Clerici“, ponovi Quadri nepovjerljivo. Pa zatim, malo poslije, reče odlučno: „Clerici: ne poznajem.“

   „Ali jeste, profesore“, nastavljao je Marcello, „posjetio sam vas nekoliko dana prije nego što ste napustili nastavu… htio sam da vam podnesem na ocjenu plan diplomskog rada.“

   „Čekajte, Clerici“, reče Quadri, „ja se uopće ne sjećam vašeg imena… ali to ne znači da možda vi niste u pravu… i hoćete da me vidite.“

   „Da.“

   „A zašto?“

   „Bez ikakvog razloga“, odgovori Marcello, „bio sam vaš učenik i čuo sam da se u posljednje vrijeme mnogo govori o vama… pa sam htio da vas vidim, eto to je sve.“

   „Pa, dobro“, reče Quadri popuštajući, „dođite k meni kući.“

   „Kada?“

   „Možete i danas… po podne… poslije ručka, dođite da popijete kavu… oko tri sata.“

   „Treba da vam kažem“, prozbori Marcello „da sam na bračnom putovanju… da li bih mogao povesti sa sobom svoju ženu?“

   „Ali razumije se… jasno… do skorog viđenja.“

———————–

DRUGI DIO – Glava peta

———————–

   Quadri nije imao na sebi odijelo bankara kao onda kad ga je vidio prvi i posljednji put. nego je nosio, s naklonošću grbavog čovjeka za svijetle tonove, sportsko odijelo golubije sive boje. Pod kaputom je imao kockastu crveno-zelenu košulju, kao kakav američki kauboj, i upadljivu kravatu. Uputivši se prema Marcellu, reče srdačno, ali u isto vrijeme i sasvim ravnodušno: „Clerici, zar ne?… Kako da ne, vrlo dobro vas se sećam… jer vi ste bili posljednji student koji me je posjetio prije mog odlaska iz Italije… veoma se radujem što vas vidim, Clerici.“

   I glas mu je, pomisli Marcello, ostao isti, sladunjav i nemaran, ljubazan i rastresen. Međutim je predstavio svoju ženu Quadriju, koji se s pretjeranom uglađenošću sagnuo da bi poljubio ruku koju mu je Giulia pružala. Kako su sjeli, Marcello reče zbunjeno: „Nalazim se na bračnom putovanju u Parizu, pa sam pomislio da vas posjetim… bili ste moj profesor… ali možda sam vas uznemirio.“

   „To ne, drago dijete“, odgovori Quadri rastapajući se od blagosti po običaju, „ne, baš naprotiv, veoma mi je prijatno… odlično ste uradili što ste me se sjetili… svako ko dođe iz Italije, ako ni zbog čega drugog, ono zato što govori lijepim talijanskim jezikom, dobrodošao je ovdje.“ Uze sa stola kutiju cigareta, pogleda u nju, i vidjevši da mu ima još samo jedna, ponudi je Giuliji, uz jedan uzdah: „Izvolite, gospođo… ja ne pušim, a ni moja žena, pa tako uvijek zaboravimo da drugi vole pušiti… sviđa li vam se dakle, Pariz?… Vjerujem da nije prvi put da ste u njemo.“

   Dakle, pomisli Marcello, Quadri hoće da vodi konvencionalan razgovor. Odgovori umesto Giulije: „Ne, oboje smo prvi put u Parizu.“

   „U tom slučaju“, reče Quadri spremno, „ja vam zavidim… treba zavidjeti onome ko prvi put stiže u ovaj divni grad… a još uz to na bračnom putovanju, i u ovo godišnje doba, koje je najljepše u Parizu“. Ponovo uzdahnu i prijazno upita Giuliju: „A kakav vam je utisak ostavio Pariz, gospođo?“

   „Meni?“, reče Giulija ne gledajući Quadrija nego muža. „Pravo da vam kažem nisam još ni stigla da ga vidim… doputovali smo juče.“

———————–

   „Nesrećnice“, reče profesor neodređeno. Ustade: „Dragi Clerici, hoću da vam kažem da me raduje što sam vas vidio i bit će mi još veće zadovoljstvo da večeram s vašom ženom i s vama… razgovarat čemo… imate li još uvijek ista gledišta kao nekada?“

   Marcello odgovori mirno: „Ne bavim se politikom…“.

   „Utoliko bolje, utoliko bolje“, Profesor ga uze za ruku i stežući je među svojima, dodadoše sladunjavim, rastuženim i ojađenim glasom, kao kakav pop koji tazgovara s nekim bezbožnikom: „Onda se možemo nadati da ćemo vas pridobiti“. Prinese ruku grudima, ka srcu, i Marcello je s iznenađenjem mogao da vidi u okruglim i izobličenim očima neki plačni sjaj koji je skretao pogled i činio ga molećivim. Zatim, kao da hoće da sakrije svoje uzbuđenje, Quadri priđe žurno Giuliji da je pozdravi i iziđe govoreći: „Moja žena će se s vama dogovoriti za večeras.“

   Vrata se zatvoriše i Marcello, malo zbunjen, sjede u fotelju ispred divana na kome su bile obje žene. Sada kad je Quadri otišao, neprijateljstvo njegove žene mu je izgledalo očigledno. Ona je pokazivala da zaboravlja da je i on prisutan i samo se Giuliji obraćala.

———————–

   Čim je ostao sam, Marcello naglo ustade i napravi nekoliko koraka po sobi. Bilo mu je jasno da žena osjeća prema njemu neotklonjivu antipatiju i želio je da sazna zašto. Ali tada su se njegova osjećanja brkala: s jedne strane žalostilo ga je neprijateljstvo osobe od koje je, naprotiv, želio da bude voljen; s druge strane pomisao da ona zna istinu o njemu zabrinjavala ga je, jer je u tom slučaju zadatak postajao ne samo težak, nego i opasan. Ali najviše je patio zbog toga što je osjećao da se te dvije bojazni miješaju, a on nije u stanju da ih razlikuje jednu od druge: strahovanje ljubavnika da će biti odbijen i strahovanje tajnog agenta da će biti otkriven. Osim toga, i talas stare sjete prijeđe njime i on shvati da i kad bi uspio da otkloni neprijateljstvo te žene, on bi bio još jednom prinuđen da podredi zadatku odnose koji bi mogli nastati. Isto kao onda kada je predložio putovanje sa političkim zadatkom. Kao i uvijek.

   Za njegovim leđima se otvoriše vrata i gospođa Quadri uđe. Približi se stolu i reče: „Vaša žena je bila jako umorna i čini mi se da je zadrijemala na mojoj postelji… kasnije ćemo svejedno izići.“

   „To znači“, reče Marcello mirno, „da vi želite da odem.“

   „O bože, ne kažem to“, reče ona hladno i s visine, „ali ja imam mnogo posla… profesor isto tako… vi biste morali da ostanete sami u salonu… ima korisnijeg posla za vas u Parizu.“

   „Dozvolite“, reče Marcello, položivši ruke na naslon fotelje i gledajući je: „čini mi se da ste vi neprijateljski raspoloženi prema meni… zar ne?“

   Ona odmah odgovori, naglo i neustrašivo: „I vi se čudite?“

   „Pravo da kažem, da“, reče Marcello, „uopće se ne poznajemo, danas se prvi put vidimo…“.

   „Poznajem ja vas odlično“, prekinu ga ona, „iako vi mene ne poznajete.“

   „Tu smo“, pomisli Marcello. Osjeti da taj neprijateljski stav žene, koji je sada bio nesumnjivo dokazan, izaziva u njemu oštar bol, tako da mu je skoro došlo da viče. Uzdahnu, potišten, i reče tiho: „A tako, vi me poznajete?“

   „Da“, odgovori ona, a oči su joj napadački svijetlile, „znam da ste policijski funkcioner, uhoda vaše vlade… čudite li se sada što sam neprijateljski raspoložena prema vama? Ne znam kako drugi, ali ja nikad nisam mogla da podnosim te mouchards, špijune“, dodade prevodeći sa francuskog uvredljivom vojađenošću.

   Marcello obori pogled i zaćuta na trenutak. Osjećao je prodoran bol, prezir te žene bio je kao da mu neki tanak nož kopa nemilosrdno po otvorenoj rani. Najzad reče: „A zna li to vaš muž?“

   „Sigurno“, odgovori ona zajedljivo, iznenadivši se, „kako možete misliti da on to ne zna? On mi je kazao.“

Odlomak iz knjige „Konformist“ (Alberto Moravia „Il conformista“), izdanje „Otokar Keršovani“, 1965.

Lutrija u Vavilonu

   Kao i svi Vavilonci, bio sam prokonzul; kao i svi, rob; spoznao sam svemoć, poniženje, tamnice. Pogledajte: na desnoj šaci nemam kažiprst. Pogledajte: kroz ovu pocepotinu na mantilu vidi se da na stomaku nosim crvenu tetovažu: u pitanju je drugi simbol Bet. Taj mi znak, za uštapa, omogućuje da vladam ljudima koji kao beleg nose Gimel, ali me zato potčinjava onima s Alefom, koji pak u noćima bez mesečine svoju poslušnost duguju svima ovima koje obeležava Gimel. U cik zore, u jednom podrumu, klao sam iznad crnog kamena svete bikove. Tokom cele jedne mesečeve godine bio sam osuđen na nevidljivost: vikao sam a da mi nisu odgovarali, krao hleb a da mi nisu odrubili glavu. Spoznao sam ono što je Grcima strano: neizvesnost. U jednoj bronzanoj odaji, pred nečujnim gajtanom davitelja, nada me nije napustila; kao ni panika u reci zadovoljstava. Heraklid iz Ponta zadivljeno priča kako se Pitagora sećao da je nekada bio Pir, i pre toga Euforb, a pre Euforba neki drugi smrtnik; za podsećanje na slične nedaće ja ne moram da pribegavam smrti, još manje obmanama.

   Gotovo surovu raznolikost ovih svojih nedaća dugujem jednoj društvenoj pojavi za koju u drugim republikama ne znaju, ili se tamo javlja u svom nesavršenom, potajnom obliku: mislim tu na lutriju. Nisam se udubljivao u njen nastanak; znam da čarobnjaci ne mogu da se saglase oko toga kako je postala; o njenim moćnim namerama znam onoliko koliko o Mesecu znaju neupućeni u astrologiju. Rođen sam u omamljenoj zemlji, u kojoj lutrija zauzima ključni deo stvarnosti: do dana današnjeg posvetio sam joj onoliko razmišljanja koliko i nespoznatljivom ponašanju bogova ili sopstvenom srcu. Sada, daleko od Vavilona i dragih mu običaja, s izvesnim zaprepašćenjem pomišljam na lutriju i na huliteljska nagađanja što ih zabrađeni ljudi šapuću u predvečerje.

   Otac mi je govorio da je svojevremeno – da li je mislio na godine ili na vekove? – lutrija u Vavilonu bila razbibriga priprostom svetu. Pričao je (ne znam da li je govorio istinu) da su brice u to doba za nekoliko bakrenjaka delile domine od kostiju ili pergamente ukrašene simbolima. Izvlačenje se obavljalo usred dana, a batlije bi, bez ikakve druge provere, primale novčanice od kovanog srebra. Postupak je, vidimo, bio krajnje jednostavan.

   Naravno, takva „lutrija“ morala je propasti. S moralnog stanovišta, pokazala se ništavnom. Nije se obraćala svim čovekovim sposobnostima, već jedino njegovom nadanju. Usled sveopšte nezainteresovanosti, trgovci koji su osnovali ova potkupljiva izvlačenja počeše da gube novac. Neko predloži da se uvedu promene: da se u listu nagradnih brojeva ubaci nekoliko kaznenih. Zahvaljujući takvim izmenama, pred kupcima numerisanih domina stajala bi dvostruka mogućnost, da dobiju izvesnu sumu ili da plate katkad pozamašnu kaznu. Ovakvo igranje vatrom (zlosrećni broj dolazio je na trideset nagradnih) pobudilo je, što se moglo očekivati, zanimanje publike. Vavilonci se zdušno predadoše igri. Ko nije okušavao sreću smatran je malodušnim strašljivcem. S vremenom se ovaj opravdani prezir udvostručio: bivao je prezren ne samo onaj ko ne igra već i gubitnik koji ima da plati kaznu. Kompanija (kako se otad počela zvati) beše prinuđena da brani interese svojih dobitnika, koji nagradu ne bi mogli naplatiti sve dok se u kasama ne prikupi gotovo celokupan iznos kazni. Gubitnike je gonila na sud: sudija bi presuđivao da plate prvobitnu kaznu i troškove, ili da nekoliko dana provedu u tamnici. U nameri da doskoče Kompaniji, svi su birali tamnicu. Upravo ovaj prkos malobrojnih pojedinaca omogućio je Kompaniji neograničenu premoć: njen eklezijastički, metafizički značaj.

   Ubrzo se u izveštajima sa izvlačenja kazne više nisu ni pominjale, objavljivan je jedino broj dana u zatvoru koji bi zapao pojedinačnom nesrećnom broju. Ovakvo šturo izveštavanje, kojem isprva nije pridavan značaj, pokazalo se izuzetno važno. Prvi put se u litriji pojaviše elementi nenovčane prirode. Uspeh je bio zavidan. Na navaljivanje igrača, Kompanija je morala da poveća učestalost kaznenih brojeva.

   Svima je poznato da je narod u Vavilonu strastveni pobornik logike, i još strastveniji pobornik simetrije. Zbog toga mu se učini nedoslednim da se srećni brojevi računaju u okruglim novčićima, a nesrećni u danima i noćima provedenim u tamnici. Izvesni moralisti primetiše da posedovanje novca za posledicu nema uvek blagostanje i da su drugi oblici radosti možda neposredniji.

   U siromašnim četvrtima duhovi se uznemiriše i zbog nečeg drugog. Članovi svešteničkog reda počeše umnožavati svoje opklade i hirovito uživati u svim strahovanjima i nadanjima; siromasi – gonjeni opravdanom ili neizbežnom zavišću – saznadoše da su isključeni iz te klackalice, čija je vrsnost bila svima poznata. Pravedna težnja da svak, i bogat i siromašan, ima ravnopravan pristup lutriji uzbunila je uvređeni stalež a sećanje na taj događaj nije izbledelo ni nakon tolikih godina. Tvrdoglavi ne shvatiše – ili su se gradili da ne shvataju – da je reč o novom poretku, o neophodnoj istorijskoj etapi… Neki rob ukrade jednu grimiznu novčanicu: po izvlačenju, donosiocu toga broja trebalo je spržiti jezik. Zakon je, međutim, nalagao da i kradljivac tiketa bude kažnjen na isti način. Pojedini Vavilonci zastupahu mišljenje da usijano gvožđe zaslužuje pre svega onaj za koga se ispostavi da je lopov; oni velikodušniji zaključiše da mučenje valja obaviti ponajpre zato što je slučaj tako hteo… Narod se uskovitlao, pala je, nažalost, i krv; na koncu je vavilonska raja nepokolebljivo nametnula svoju volju, uz negodovanje imućnih. U potpunosti su mu uslišene velokodušne težnje. U prvom redu, postignuto je da se Kompanija prihvati sveukupne javne vlasti. (Takvo prisvajanje moći bilo je neophodno, imajući u vidu opseg i složenost budućih zahvata.) Drugo, postignuto je da lutrija bude tajna, besplatna i sveopšta. Ukinuta je najamnička prodaja sreće. Svaki slobodan čovek, upoznat s tajnama Bela, automatski je učestvovao u svetim izvlačenjima, koja su se obavljala u božjim lavirintima svakog šezdesetog dana, određujući sudbinu do sledećeg izvlačenja. Posledice su bile dalekosežne. Dovoljno je bilo da vam se sreća osmehne p da vas proglase članom čarobnjačkog konzilijuma, da u tamnicu strpate svog (poznatog ili prisnog) neprijatelja, ili da vam se pak udesi susret, u tami tihe sobe, sa ženom koja vam ne da mira ili za koju ste verovali da je više nećete sresti; a ako vam sreća okrene leđa, slede sakaćenje, svakojaka nečoveštva, smrt. Ponekad bi se jedan jedini čin – javno pogubljenje C, zagonetni društveni uspon onog pojedinca B – pokazao kao magistralno rešenje za trideset ili četrdeset izvlačenja. Iskombinovati ishode nije bilo nimalo lako; valja, međutim, podsetiti da je osoblje Kompanije bilo (još uvek je) svemoćno i prepredeno. U mnogim slučajevima, ubeđenost da su izvesni srećni dobici tek jednostavan plod slučaja mogla im je umanjiti vrednost; tome se na put stalo tako što su se predstavnici Kompanije služili nagovaranjima i vradžbinama. Njihovi potezi i spletkarenja bejahu tajni. Za saznavanje najdubljih nadanja i strahova svakog pojedinca koristili su usluge astrologa i uhoda. Preko izvesnih kamenih lavova, jednog posvećenog nužnika pod nazivom Qaphqa, i neke pukotine u prašnjavom akvaduktu moglo se, po uvreženom mišljenju, stupiti u vezu s Kompanijom; zlobnici, kao i poslušnici, ostavljali bi svoje dostave na tim mestima. Takva, manje-više verodostojna obaveštenja arhivirana su po azbučnom redu.

   Neverovatno, ali krenuše uzajamna otrcavanja. Kompanija, uzdržljiva kao i obično, ne oglasi se direktno. Učinilo joj se primerenijim da po ruševinama jedne radionice maski naškraba jedno kratko obrazloženje, koje sada stoji među svetim pismima. Po tom jednostranom tekstu, lutrija se imala smatrati svojevrsnim ubacivanjem slučaja u svetski poredak. zbog čega prihvatanje grešaka ne samo da nije protivno slučaju već ga u izvesnoj meri potvrđuje. Isto tako skretala je pažnju na činjenicu da funkcionisanje lavova i svetog nužnika – čiju upotrebu Kompanija nije stavila van zakona (zadržavši pravo da se s njima i dalje konsultuje) – nije zvanično zajamčeno.

   Ova obznana primirila je ustalasanu javnost. Proizvela je i druge efekte, koje njen sastavljač, biva, nije ni predvideo. Duh i način delovanja Kompanije behu tako iz korena promenjeni. Ostaje mi još samo malo vremena; upozoravaju nas da brod uskoro diže sidro; pokušaću ukratko da objasnim o čemu je reč.

   Ma koliko se to činilo nemogućim, niko dotad nije pokušao da osmisli opštu teoriju igara. Vavilonac nije sklon apstraktnom razmišljanju. Poštuje što slučaj odluči, svoj život, nadanja i paničan strah njemu podređuje, ali mu ni na kraj pameti nije da prouči njegove lavirintske zakonitosti, niti lopte s kružnim putanjama, kadre da ga otkriju. Bilo kako bilo, zvanična obznana koju sam pomenuo izazvala je brojne rasprave pravno-matematičke prirode. Iz jedne od njih nastala je sledeća pretpostavka: ukoliko je lutrija svojevrsno pojačavanje igre slučaja, periodično ulivanje nereda u kosmos, zar ne bi bilo celishodnije da slučaj utiče na sve etape izvlačenja, a ne samo na jednu? Zar nije smešno da slučaj nekoga osudi na smrt a da okolnosti te iste smrti – njen javni ili uzdržani karakter, odlaganje za jedan sat ili jedan vek – ne budu podvrgnute tom istom slučaju? Ove i te kako opravdane bojazni, dovele su na koncu do još jedne korenite promene, čiju složenost (povećanu vekovnim izvlačenjima) razumeju tek malobrojni stručnjaci, no ja ću ipak pokušati da ih ukratko izložim, makar simbolično.

   Zamislimo prvo izvlačenje kojim se nekom pojedincu određuje smrtna kazna. Radi izvršenja ove kazne pristupa se drugom izvlačenju, koje predlaže (recimo) devet mogućih izvršitelja. Među tim izvršiteljima, četiri mogu otpočeti s trećim izvlačenjem, kojim će se dobiti ime dželata, dva izvršitelja kobni ishod mogu zameniti srećnim (na primer, otkrivanje nekakvog kovčega s blagom), jedan će smrt učiniti nesnosnom (to jest, još beščasnijom, bogatijom za neviđena mučenja), ostali bi pak mogli odbiti da pogubljenje izvrše… Takva je simbolična shema. U stvari, broj izvlačenja je beskrajan. Nijedna odluka nije konačna, iz svake proishode druge odluke. Neznalice pretpostavljaju da za beskrajna izvlačenja treba beskrajno mnogo vremena; dovoljno je, međutim, da se vreme može beskonačno deliti, o čemu govori čuvena parabola o utrkivanju sa kornjačom. Ta beskonačnost izvrsno se uklapa u vrludave brojeve Slučaja i sa božanskim praoblikom Lutrije, koji platoničari obožavaju… Reklo bi se da je kakav iskrivljeni odjek naših obreda odjeknuo sve do Tibra: Elijus Lempridijus, u svom delu Život Antonina Heliogabala, piše da je ovaj car za svoje zvanice na školjkama ispisivao zgoditke, tako da bi neko od njih primao deset funti zlata a drugi deset mušica, deset mrmota, deset medveda. Nije zgoreg podsetiti da su Heliogabala vaspitavali u Maloj Aziji, i to sveštenici boga po kojem je i dobio ime.

   Postoje i bezlična izvlačenja, s neodređenim namerama: jedno nalaže da se u vode Eufrata baci safir iz Taprobana; drugo, da se sa krova kule pusti ptica; treće, da se u svakom sledećem veku oduzme (ili doda) po zrnce bezbrojnog peska na plaži. Posledice su, katkad, zastrašujuće.

   Pod blagotvornim uticajem Kompanije, našim običajima potpuno je ovladao slučaj. Onaj koji kupi tuce amfora vina iz Damaska neće se iznenaditi ukoliko u jednoj od njih zatekne kakav talisman ili zmiju; pisar koji sastavlja ugovor gotovo redovno ubaci pokoji pogrešan podatak; i sam sam, u ovoj zbrzanoj izjavi, iskrivio izvestan sjaj, izvesnu svirepost. A možda i kakvu tajanstvenu monotoniju… Naši istoričari, najpronicljiviji na Zemljinom šaru, smislili su metod za ispravljanje slučaja; tvrde da se u njegovu delotvornost (uglavnom) možemo pouzdati; ovaj se, prirodno, ne objavljuje bez izvesne doze neistinitosti. S druge strane, ništa nije toliko obavijeno izmišljotinama koliko istorija Kompanije… Bilo koji paleografski dokument, otkopan u kakvom hramu, može biti plod kako jučerašnjeg tako i prastarog izvlačenja. Nijedna knjiga nije objavljena a da svaki njen primerak po nečemu ne bude različit od ostalih. Prepisivači polažu tajnu zakletvu da će izostavljati, ubacivati, preinačavati. Takođe je u opticaju i indirektna laž.

   Sa božanskom skromnošću, Kompanija izbegava svako skretanje pažnje na sebe. Njeni predstavnici, sasvim prirodno, drže se u tajnosti; naredbe koje tu i tamo (a možda i neprestano) izdaje ne razlikuju se od onih koje neštedimice dele prevaranti. Uostalom, ko se može pohvaliti da je savršen prevarant? Možda pijanac koji mrmlja kakvo besmisleno naređenje ili onaj ko se iznenada probudi i stane da davi ženu što spava kraj njega, samo sprovode tajnu odliku Kompanije, ko zna… Ovakvo delovanje ispotiha, koje se da uporediti s božanskim uplivom, izaziva svakojaka nagađanja. S jedne strane, gnusno se protura da Kompanija više ne postoji i da svetu zbrku u našim životima mi, zapravo, nasleđujemo po tradiciji; s druge, tvrdi se da je Kompanija večna i da će opstati sve do poslednje noći, dok poslednji bog konačno ne uništi svet. Nagađa se da je Kompanija svemoćna, ali da utiče jedino na sitnice: na kričanje ptice, na nijanse rđe i prašine, na jutarnja snoviđenja. Iz usta zamaskiranih jeretika čuje se i da nikad nije postojala i da nikada neće ni postojati. Po jednom drugom tumačenju, jednako odurnom, ispada da je svejedno da li se dokazuje ili pobija postojanje tog mračnog društva, jer Vavilon ionako nije ništa drugo do beskrajna igra slučajeva.

Oblik sablje

   Pepeljasti, osvetoljubivi ožiljak brazdao mu je lice u gotovo savršenom luku: od zbrčkane slepoočnice protezao se sve do jagodice na drugom obrazu. Nije važno kako je uistinu glasilo njegovo ime; u Takvarembu svi su ga zvali Englez s Kolorade. Vlasnik tog imanja, Kardoso, isprva nije hteo da ga proda; načuo sam da se Englez poslužio jednim nepredviđenim argumentom: poverio mu je tajnu priču o ožiljku. Englez je dolazio s granice, sa Rio Grande do Sul; šuškalo se da se u Brazilu bavio švercom. Imanje je bilo zapušteno, voda gorka; da bi ispravio ove nedostatke, Englez je zapinjao barabar sa svojim nadničarima. Pričaju da je bio strog do svireposti, ali i da je pravdu delio krajnje savesno. Pričaju i da je voleo da cugne; nekoliko puta u godini zatvarao bi se u osmatračnicu i iz nje izlazio dva-tri dana kasnije kao posle kakve bitke ili nesvestice, bled, drhtav, uzneveren, ali jednako autoritativan kao i pre toga. Sećam se njegovog ledenog pogleda, energične usukanosti, prosedih brkova. Ni s kim se nije družio; doduše, njegov španski bio je krajnje sveden, s prizvukom brazilskog. Osim povremenih trgovačkih ponuda ili brošura, poštu nije dobijao.

   Poslednji put kad sam pohodio okruge na Severu, nabujala reka Karaguta prisilila me je da prenoćim na imanju Kolorada. Već posle nekoliko minuta učini mi se da sam banuo u nezgodan čas; u nastojanju da pridobijem Englezovu naklonost, pribegoh najmanje oštroumnoj od svih strasti: patriotizmu. Rekoh da je nepobediva zemlja koju predvodi engleski duh. Moj sagovornik potvrdi, ali uz osmeh dodade da nije Englez, već Irac iz Dangarvana. Tu zastade, kao da mi je otkrio kakvu tajnu.

   Izađosmo, posle večere, da osmotrimo nebo. Razvedrilo se, ali iza vrleti na jugu nebo su i dalje mrežile munje, spremala se druga oluja. U neopremljenoj trpezariji, nadničar koji nam je poslužio večeru, donese bocu ruma. Otpijali smo dugo, ćutke.

   Ne znam koliko je sati bilo kad shvatih da sam pijan; ne znam da li me je na to nagnala ushićenost ili gađenje: tek, pomenuh ožiljak. Englez me pogleda zatečen; za nekoliko trenutaka poverovah da će me izbaciti iz kuće. Na kraju on reče uobičajenim tonom:

   „Ispričaću vam priču o mojoj povredi, ali pod uslovom da ne izostavim ništa nečasno, nijednu besramnu okolnost.“

   Pristadoh. Ovo je njegova priča, koju je pričao čas na engleskom čas na španskom, katkad i na portugalskom:

„Negde 1922. u jednom od gradova Konota, bio sam jedan od mnogobrojnih zaverenika koji su se borili za nezavisnost Irske. Neki od mojih preživelih saboraca pronašli su sebi mirnodopske obaveze; drugi se, paradoksalno, bore na morima i u pustinjama pod engleskim bojama; najodvažniji među nama skončao je u dvorištu jedne kasarne, u zoru, streljali su ga pospani vojnici; sudbina je ostale (ali ne i najnesrećnije) gurnula u bezimene i gotovo nepoznate okršaje građanskog rata. Bili smo republikanci, katolici; bili smo, slutim, zanesenjaci. Irska je za nas predstavljala ne samo utopijsku budućnost već i nepodnošljivu tadašnjicu; bila nam je čemerna ali u srcu prirasla mitologija, s kružnim kulama i crvenim močvarama; ograđivanje od Parnela i beskrajne epopeje o krađi bikova koji su u prethodnom životu bili junaci a u drugima ribe i planine… Beše sumrak, nikada to neću zaboraviti, kad nam iz Manstera stiže jedan član: izvesni Džon Vinsent Mun.

   Jedva da je napunio dvadesetu. Činio se mršav i mlohav u isti mah; odavao je neprijatan utisak beskičmenjaka. Uobraženo je i sa žarom iščitao gotovo sve stranice ne znam više kog komunističkog priručnika; dijalektičkim materijalizmom služio se da preseče svaku raspravu. Bezbrojni su razlozi zbog kojih neko može prezirati ili voleti: Mun je sveopštu istoriju svodio na ogavan ekonomski sukob. Tvrdio je kako je revolucija predodređena da pobedi. Ja mu natuknuh da se pravi gentleman može zanimati jedino za unapred izgubljene stvari… Već se bilo smrklo; s raspravom nastavismo u hodniku, na stepeništu, potom i niz puste ulice. Manje su me impresionirali Munovi stavovi, više njegov bespogovorni, apodiktički ton. Novopristigli drug nije diskutovao, već je prezrivo, i donekle razdraženo, presecao kao na panju.

   Kad smo stigli do poslednjih kuća, zagluši nas iznenadno puškaranje. (Prethodno, ili naknadno, prošli smo kraj slepog zida jedne fabrike ili kasarne.) Zamakosmo u nekakvu zemljanu uličicu; jedan vojnik, ogroman na čkiljavoj svetlosti, izniku iz jedne zapaljene kolibe. Viknu nam da se zaustavimo. Ja ubrzah korak; moj drug ne pođe za mnom. Okrenuh se; Džon Vinsent Mun stajao je ukočeno, opčinjen, ovekovečen strahom. Ja se onda vratih, jednim udarcem oborih vojnika, prodrmah Vinsenta Muna i opsovah ga, naredih mu da pođe za mnom. Morao sam da ga uhvatim za ruku; strast i strah su ga skamenili. Bežali smo kroz noć prorešetanu požarima. Nelo zapuva prema nama; jedno tane okrznu Muna po desnom ramenu; dok smo bežali kroz borovike, on poče jedva čujno jecati.

   Te 1922. godine u jesen, izbegao sam na imanje generala Berklija. Ovaj je (nikad ga nisam sreo) u to vreme obavljao nekakav administrativni posao u Bengalu; zdanje u kojem je živeo imalo je manje od sto godina a već je bilo oronulo i potamnelo, izukrštano hodnicima i puno praznih predsoblja. Muzej i ogromna biblioteka zauzimali su čitavo prizemlje: uz knjige kontroverznih stanovišta, koja na izvestan način čine istoriju XIX veka, stajale su krive sablje iz Nišapura, na čijim nepokretnim lukovima kao da su zauvek opstajali vetrovi i nasilje bitaka. Uđosmo (čini mi se) na zadnji ulaz. Mun, drhtavih suvih usana, promrmlja da su događaji iz protekle noći krajnje zanimljivi; previh ga, donesoh mu šolju čaja; mogao sam se uveriti da mu je ‘rana’ površinska. Iznenada, zbunjeno promuca:

   ‘Ali vi ste se izložili priličnoj opasnosti.’

   Rekoh mu da stvar nije vredna pomena. (Na takav potez nagnalo me je iskustvo u građanskom ratu; osim toga, hapšenje samo jednog od nas moglo je dovesti u pitanje čitav projekat.)

   Sutradan Mun povrati samopouzdanje. Prihvatio je cigaretu i podvrgnuo me strogom propitivanju o ‘ekonomskoj podlozi naše revolucionarne partije’. Postavljao je više nego oštroumna pitanja: rekoh mu (što je bila istina) da je situacija ozbiljna. Gromoglasni plotuni uzdrmali su Jug. Rekoh Munu da drugovi čekaju na nas. Mantil i revolver ostavih u sobi; kad sam se vratio, zatekao sam Muna ispruženog na sofi, sklopljenih očiju. Pretpostavljao je da ima groznicu; pravdao se bolnim probadanjem u ramenu.

   Tad shvatih da njegovom kukavičluku nema leka. Nemušto ga zamolih da pripazi na sebe i oprostih se od njega. Zbog tog plašljivka postideo sam se kao da sam kukavica bio ja, a ne Vinsent Mun. Što učini jedan čovek, kao da su učinili svi ljudi. Otud nije nepravedno što je neposlušnost u jednom vrtu okužila čitav ljudski rod; otud nije nepravedno što je razapinjanje jednog jedinog Jevrejina dovoljno za sveopšte iskupljenje. Možda je Šopenhauer u pravu: ja sam drugi bilo koji čovek koliko i svi ostali. Šekspir je u neku ruku bedni Džon Vinsent Mun.

   Devet dana provedosmo u ogromnoj generalovoj kući. Rat je za to vreme jenjavao ili se razbuktavao, no o tome neću govoriti; namera mi je da ispričam priču o ovom uvredljivom ožiljku. Tih devet dana u mom sećanju stoje kao jedan jedini, izuzev pretposlednjeg, kada su naši prodrli u jednu kasarnu i konačno osvetili šesnaestoricu drugova izginulih u Elfinu. Iz kuće sam se iskrao pred zoru, u još uvek nerazgovetno praskozorje. Vratih se u sumrak. Moj saborac čekao me je na prvom spratu: zbog rane nije mogao da siđe u prizemlje. Sećam se da je u ruci imao neku knjigu o strategiji: F. N. Mod ili Klauzevic. ‘Od oružja najviše volim artiljeriju’, priznao mi je jedne noći. Hteo je da sazna naše planove; uživao je da ih kritikuje ili popravlja. Redovno je prokazivao ‘našu bednu ekonomsku bazu’; predviđao je, dogmatičan i natmuren, koban rasplet. C’est une affaire flambee, mumlao je. Ne bi li me nekako uverio da svoj fizički kukavičluk ne uzima za ozbiljno, preuveličavao je svoju duhovnu nadobudnost. Devet dana prođoše, na jedvite jade.

   Desetog, grad konačno pade u ruke pripadnicima Black and Tansa. Krupni ćutljivi konjanici patrolirali su drumovima; vetar je donosio miris pepela i dima; na jednom ćošku videh na zemlji leš koji mi je u sećanju ostao bleđi od lutka na kojem su, nasred trga, vojnici u beskraj vežbali gađanje… Izašao sam kad je već bilo svanulo – vratio se pre podneva. Mun je, u biblioteci, s nekim razgovarao; po tonu njegovog glasa shvatih da priča preko telefona. Onda začuh svoje ime; odmah zatim da ću se vratiti u sedam, i da me treba uhapsiti dok budem prelazio vrt. Moj celomudreni prijatelj upravo me je celomudreno prodavao. Čuo sam i kako zahteva da mu garantuju vlastitu bezbednost.

   Ovde moja priča postaje zbrkana, gubi joj se nit. Znam da sam doušnika ganjao kroz crne grozomorne hodnike i niz dugačka strmoglava stepeništa. Mun je kuću poznavao vrlo dobro, mnogo bolje nego ja. Jedanput, dvaput mi se izgubio. Iz jedne generalove zbirke oružja istrgoh sablju krivošiju; tim čeličnim polumesecom utisnuh mu na licu krvavi polumesec, zanavek. Borhese, ispovedio sam vam se zato što ste stranac. Vaš prezir me ne može previše zaboleti.“

   Tu se pripovedač zaustavi. Opazih da mu drhte ruke.

   „A Mun?“, upitah.

   „Primio je Judin novac i pobegao za Brazil. Tog popodneva, na trgu, video je kako pijanice streljaju lutka.“

   Uzalud sam iščekivao nastavak priče. Na kraju mu rekoh da nastavi.

   Tad ovaj zajeca; tad mi nesebično pokaza svoj zakrivljeni, beličasti ožiljak.

   „Ne verujete mi?“, promrmlja. „Zar ne vidite da svoju bestidnost nosim na licu upisanu? Ispričao sam vam priču na ovaj način kako biste je saslušali do kraja. Ja sam potkazao čoveka koji me je zaštitio: ja sam Vinsent Mun. A sada me prezrite.“

Odlomak iz knjige „Maštarije“ (Jorge Luis Borges „Ficciones“), izdanje Laguna, 2018. „Lutrija u Vavilonu“ prekucano iz prvog dela knjige „Vrt sa stazama koje se račvaju“. „Oblik sablje“ prekucano iz drugog dela „Maštarije“.

Staze

  „Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

  To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade za radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigošu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

  To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani šaraju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molitve ili seljačkog prebrajanja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i raskužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvesti, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

  I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i osetna oštra višegradska staza, od dana kad sam je napustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odmeravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.

  U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u životu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik molitveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku stazu koja leči svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa kojeg nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.

Lica

  Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz: od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

  Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetljeni i najprivlačniji delić sveta koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odnese moju svest. I dok gradove i predele gledam kroz svoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

  Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.

  *

  Seljak u zrelim godinama. Seljakovo lice isparaju i rastoče rad i briga oko zemlje, sunce i kiša, vetar i sneg. Stezanje zuba i grč napora koji se stalno ponavljaju, žmirkanje i treptanje kojim se oči i lični mišići brane od nemilosrdne jare, od mraza ili vejavice, izbrazdaju to lice u svim pravcima i daju mu boju mrke ili zarudele zemlje nad koju se tako često naginje. Bojazan od zamke ili izneneđenja, napor da pogodi tuđe misli i planove a da ne oda pre vremena svoje, sve to udari pečat na to lice. I pre no što seljak navrši četrdesetu godinu, ono je već modelirano i završeno. Koža tvrda i mrka. Mišići se ocrtavaju vidljivo. Jabučica iskočila, vrat zboran i proširen. Oči ne gledaju, kao u mladosti, sa potpunim paralelizmom, nego svako ide malko svojim putem. Sve je izrađeno i odvojeno jedno od drugog, a iznad svega leži ravnoteža i mir zrelih godina.

  *

  – Što da me otpustite?

  To i čujem – i vidim. Vidim staru kačaru. Sva čađava i ispolivana komom i sasušenim košticama, zakrčena kacama i svakojakim otpacima, nikad bez promaje. Na širokim vratima stoji gazda Marko. Vidim mu samo leđa, ali još bolje nogavice suknenih čakšira i plitke cipele turskog tipa. Jer, meni nema više od šest godina, a pored toga sedim na debeloj gredi, sa pregrštima punim suvih šljiva. Ali zato vidim omalenog, sitnog čoveka nadničara u iskrpljenom pa ipak pocepanom odelu. Po tom odelu i po celom držanju to nije seljak ni gradski radnik, ni prosjak ni luda, ni uopšte čovek sa određenim mestom u društvu. Takvo mu je i lice, naročito lice. Zbrčkano, sivo, ukoliko se može govoriti o nekoj boji, po njemu je nemoguće odrediti doba života, ono uopšte ne kazuje ništa do svoje krotke maloumnosti. Oči, nos, usta, brada, sve to postoji, ali zajedničkog izraza nema sem jednog jedinog: beda. To nije ni bolest, ni glad, ni siromaštvo, nego sve to zajedno, gomilano iz naraštaja u naraštaj, sabijeno u nov i naročit izraz bede, koja ima stotinu uzroka ali zato nema leka ni imena.

  – Što?

  A gazda Marko odgovara mirno i kratko. „Nisi za mene“, kaže on. „Nisam, znam da nisam“, kaže čovek na vratima, niži od zemlje koju svi gazimo, smanjen do nepostojanja, pokoran ne ovom gazda-Marku, nego svojoj vekovnoj i nedoglednoj bedi. „Nisam“ – ponavlja on i odmah, kao da ne ume da poveže dve proste misli i da izvede zaključak, dodaje tupo i žalosno: „Što da me otpustite?“

  Nisam zapamtio dalji tok razgovora ni rešenje, ako ga je bilo. Za mene su zauvek ostala obojica, i gazda i nadničar, tako na širokim vratima i na novembarskoj promaji, prvi okrenut meni leđima a drugi licem, licem ljudske bede, koje nije mogućno ni opisati ni izbrisati iz sećanja.

  *

  Pre mnogo godina. Na obali Atlantika. Omalen vojnik nosi na desnom ramenu neeksplodiranu granatu, koju su maločas iskopali iz peska. Malko je pognut pod teretom, ali mlad i čvrst. Kao da smrt samu nosi na ramenu, on gazi što može i tiše i lakše, i korača i sitno i čudno, sa nekim finim oprezom, kao po žici da ide. A lice, seljačko, tvrdo i oplemenjeno ovim trenutkom, i prebledelo. U tom trenutnom bledilu naslućuju se i nepotpuno savladan strah i neophodnost dužnosti, želja da ne ostane dužan životu a da ne postane plen smrti.

  Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemenitijem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu.

  *

  Još jedno lice.

  „Sačuvaj bože!“ – kaže neko. Ali to ne govori to lice, nego neka od pognutih i umotanih žena što stoje u dvorištu, sabile glave i šapuću. To lice ne prati ni zvuk ni pokret. Vidim ga samo u tišini i nepomičnosti.

  Bila je glumica i stanovala na istom spratu sa nama. Meni je moglo biti osam ili devet godina. Lepa mlada žena slala me je s vremena na vreme da joj kupim cigareta ili odnesem pismo na poštu. Nagrada mi je bila krupna mirisna bombona iz čarobne kutije i – glumičino prisustvo. Pustila mi je da posedim na maloj stolici od žutog somota, pored njenog divana. Jer, glumica je, kad je bila kod kuće, stalno ležala ispružena na tom divanu. Sedeo sam i sa zanosom gledao njeno lice, koje nikad više nisam zaboravio. U izrazu tog lica bilo je nečeg sanjivog i odsutnog, a u licu samom najviše mesta zauzimale su oči. Imala je tamne, ali ne posve crne oči, koje su s vremena na vreme presecali čas safirnomodri, čas zagasitozlatni odsevi neke svetlosti za koju se nije moglo videti odakle dolazi. A na mahove sve se to gasilo, i te njene malo jače ispupčene oči postajale su ugašene i slepe, kao oči na antičkim kipovima.

  To su bile neobične i sjajne, kratkovide i gotovo nepomične oči, koje je ona osvetljavala i gasila iznutra; po nekim samo njoj poznatim zakonima neke njene režije, oči kojima ona nije ni želela toliko da gleda i vidi koliko da druge oslepljuje i zavodi. Ja sam ih gledao sa nevinim detinjskim divljenjem, ali ne zadugo. Još te iste godine, kad se doselila, u tom istom njenom stanu, glumicu je ubio jedan mladić, bogataški sin, sa četiri metka iz malog revolvera.

  Dolazile su i odlazile neke komisije, glumica je odnesena u prosekturu i sahranjena ko zna gde. Na vrata njenog stana udareni su pečati. Žene su u dvorištu šaputale. „Sačuvaj bože!“ Jedino što se od glumice još zadugo sačuvalo, to su neobične oči u dečakovom sećanju.

  *

  I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da kažem nešto i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito nailaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ulaze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.

Predeli

  Voz juri sremskom ravnicom. Nedelja posle podne. Prituljena svetlost novembarskog dana. Jak vetar nad pustim poljima. Gledam kroz prozor vagona kako suva komuška od kukuruzovine plovi vazduhom, nošena jakim jugozapadnim vetrom, izvija se i premeće, diže i spušta, čas slična jedrilici, čas zalutalom galebu mrkih krila.

  Evo kako i predeli mogu da varaju, kako se varamo gledajući ih:

  Vozimo se planinskim krajem istočne Bosne. Visoki vrhunci, gole ili šumovite ali uvek strme padine, slikovite klisure uz koje raste, priljubljen, samac bor, duboki kanjoni nemirnih zelenih i zapenjenih reka. Svuda oštre i iskidane linije seku ili zaklanjaju nebo, a nama se čini da svi ti ispolinski oblici lete, sa hujanjem i upropanj, pravo na nas. Sve je tu oštro i nasrtljivo, sve izgleda izuzetno i značajno, sve izaziva osećanje romantičnog divljenja nerazlučno pomešanog sa nečim što liči na strah i nameće misao da su za te predele vezani neobični događaji, neka velika istorijska zbivanja. A u stvari, to je miran, zabačen i ni po čem glasit kraj bez imena, koji istorija nije dotakla, ili kroz koji je, možda, nekad prošla, hitajući svojim dalekim ciljevima na drugim mestima, a njega ostavljajući neizmenjena u njegovom bezimenom sivom življenju i mehaničkom smenjivanju jednoličnih funkcija biljnog i životinjskog postanka, rasta i dotrajavanja.

  Sasvim je drugačije, sasvim protivno od svega toga kad se vozimo ovako sremskom ili bačkom ravnicom. Oči nam zasenjuju samo bezbrojne i beskrajne brazde; one se, već prema brzini vožnje. ili šire i sklapaju kao neprestana, ćudljiva igra raznobojnih lepeza, levo i desno od nas, ili se pretvaraju u razlivene mrkozelene vode koje strelovito struje ka oštroj liniji u dnu vidika, gde ih očekuje nevidljiv i dubok pad. Jedva naziremo krovove sela utonulih u prevojima i oskudnom poslednjem zelenilu drveća, a jedino što se ponekad uzdiže iznad njih, to je zvonik, ali i on izgubljen u jednolikosti mrke ravnice i sivog neba, neznačajan i po obliku i po svom naporu da se uzvisi. Tu pogled nema na čemu da se zaustavi sve do najdalje crte koja nije više zemlja i iznad koje se stere nebo, i ono jednolično i beskrajno, kao da su i to samo neke azurne, zlatne ili sive oranice za nama nepoznate useve. I ovde se sve kreće i leti, ali bežeći u svim pravcima od nas i sve povijeno i po tlima, kao trava poleguša ili ptica niska leta. Bezoblično i prizemljasto sve što pogledaš, i sve podseća na radni dan, na dugo pusto vreme i običan život. A u stvari, ova ravnica je poprište velikih istorijskih događaja i sudara, od vremena seobe naroda i rimske odbrane Carstva, preko velikih turskih pohoda i ratovanja, do partizanskih „baza“ i velikih bitaka u skorašnjem ratu naših naroda protiv fašizma. Tu su ravnicu stalno i nemilosrdno, u svim pravcima, oduvek špartale seobe, bežanije i velike vojske, tu imena salaša, sela i malih gradova često označavaju mesta gde su bijene velike bitke i sklapani istorijski mirovni ugovori. Ali ovaj predeo ne odaje ništa od toga. Ravnica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.

  Tako eto, i predeli mogu da obmanu za trenutak čula i misao čovekovu, da jedno pokazuju i govore a drugo budu i znače.

  Nedelja posle podne. Voz brekće i striže surom sremskom ravnicom. Kad pogledam kroz prozor vagona, vidim kako vetar jednako nosi suvi list kukuruzovine, koji je sada dalek i crn na pozadini sivog neba, kao zadocnela ptica kojoj ime ne možeš pogoditi.

Na kamenu, u Počitelju

  Počitelj. Na jednoj nozi stoji, jednim se stopalom drži zemlje, i to ne celim. Nije lak ni udoban položaj. Nije vesela mogla biti istorija ovog čudnog utvrđenog naselja čiji je sav smisao bio oduvek u tom da je utvrđeno, a naselje je samo po nuždi i uzgred. Za šest vekova biti grad od kamena, u strmoj, krševitoj i tesnoj dolini Neretve, na teškom i izloženom mestu („zemlji na ćenaru“), nije laka stvar ni zavidna sudbina.

  Mučni su morali biti i teški kastelani, dizdari i kapetani koji su u toku vekova, prvo hrišćanskih a zatim osmanlijskih, sedeli u najvišoj od ovih kula koje je vreme odavno poseklo i svelo na jednu meru, ali koje i danas, poslednjim ostacima, kazuju svu razliku u nekadašnjim, pravim, dimenzijama. Strogi i nepoverljivi su bili ti ljudi u stalnoj borbi sa trošnošću materujala i neizbežnim slabostima ljudske volje i karaktera; njima je briga za bezbednost ovog grada, čuvara državne bezbednosti, ležala neposredno i celom težinom na grudima. Oni su i noću osluškivali tok ćudljive Neretve, koja jede zemlju i podriva stenu ispod grada; bdeli, da bi videli da li bdi straža na bedemu; i strepeli od zavere, mita i varke, od ljudskog lukavstva koje na ovakvim mestima nikad ne spava i ne miruje, a često upropašćuje na spavanju one koji se miru i spavanju potpuno predaju. Samo svojom budnošću je živeo i samo na jedno oko spavao mnogi koji je ovde morao da živi.

  Kakva je morala biti posada ovog grada koji je i pre nego što je postao ruševina morao biti isto ovako neljudski strm i isposnički suv. Raznolika u raznim epohama po broju i sastavu, snazi i vrednosti, pripadnosti i imenu, ona je bila uvek slična po svojoj stalnoj borbi sa čamotinjom, oskudnim tajinom, daljinom ili iščekivanjem. U njihovom postojanju moralo je biti uvek, i u najmirnijim vremenima, nečeg od prvobitne opasnosti i mučnog opreza, koji su stvorili i obeležili ovo mesto kao tačku bdenja i stražarenja, nečeg od gorke dužnosti i vojničkog samopregora, ali i nečeg od ponosa i sile, i svesti o dužnosti i o veličini svoga poziva, vazda budne brane. sačinjene od kamena i živih ljudi.

  Bilo je, i moralo je biti, mnogo čamotinje i dosade i askerskog čmavanja u očekivanju sukoba i opasnosti koje ne nastupaju, dok život postaje sav jedno jedino jednolično iščekivanje bez kraja,  a sa zaboravljenom prvobitnom svrhom. Bilo je čežnje za pokretom i širinom, uživanjem i promenom, oštre i bolne kao sečivo u živom mesu. Ali bilo je, i moralo je biti, i radosti, divlje, kratke i vojničke, u svakom belasanju ženske košulje na čobanicama sa druge obale, u ćilibarski žutom mostarskom vinu koje ljuljuška u sebi neuhvatljiv i stalan zelenkast odsev i koje je, pored slasti i opoja, imalo za islamskog ratnika i draž zabranjenog i grešnog uživanja. Bilo je slasti u voću iz prisoja, u toploj pogači i neophodnoj kafi, u jakom ljubuškom duvanu, dobrom i nerazdvojnom drugu dnevnih i noćnih časova. (Još i danas se kao pletivo nevidljivo finih niti provlači kroz prozore i mazgale, kroz divlju pavit i lišće smokve i kržljava nara, i – nešto od snova i svetova sagledanih u duvanskom dimu.)

  Bilo je i moralo je biti.

  Seo sam i naslonio se na gladak izvaljen kamen, koji je nekad bio nešto u zgradi koje više nema. ćerčivo, prag ili dovratnik.

  Ovo je retko i dragoceno mesto.Ovde se može zamisliti vreme i odnosi ljudski u njemu. („Vreme zemno i sudbina ljudska.“) Bar tako se za trenutak čini. A ta zamisao, ma kako kratka i nepotpuna, vredi napora da se potraže ovakva mesta, vredi teške tuge njihova postojanja.

  Ovaj kamen je u znoju ljudskog lica vađen, klesan i uziđivan u smišljene građevine koje služe ljudima za njihove raznovrsne potrebe i odgovaraju njihovoj želji za lepotom, želji koja ide mimo i, često, iznad tih potreba. Služio je ovaj kamen i trošio se, sporo i neprimetno, u toj vernoj službi, sve dok njegova namena nije izneverila njega, dok nije nestalo svrhe kojoj je namenjen i ljudi kojima je služio i on i njegova svrha. I opet je, kao kamen, ostao tu na mestu, i ožiljcima i tragovima na sebi govori i sad o toj službi, i stajaće dok ga voda i zemlja ne otplave i ne pokopaju. (Jer, obrađen kamen niti ume šta da sakrije, niti može šta da zaboravi.)

  Eto, sa takvog kamena, pod do beline užarenim nebom, u Počitelju, naslućujem vreme dublje i dalje od svih poznatih mi ljudskih odnosa koje merimo vremenom i koji nam služe za naše površno i veštačko merenje vremena. U magnovenju, koje mi svojom kratkoćom oduzima svaku sigurnost suda, ugledao sam, čini mi se, iza nas i ispred nas, vekove koji su već izvan svake mere i računa, svake moći sećanja, i one koji još nisu dobili imena ni obeleženi događajima. – Kažem „ugledao sam“, ali kažem tako samo zbog nedostatka reči, jer u stvari ja nisam video, nego obnevideo u tom trenutku vidovitosti prema kom je svaka munja spora i dugotrajna. Rekao bih možda „naslutio sam“, kad reč „slutiti“ ne bi bila tako dvosmislena i zamračena metafizičkim prizvukom koji je prati, dok je ovo o čem ja ovde sa kamena u Počitelju govorim, samo sušta stvarnost ovog našeg ljudskog, jedinog, i isključivo ljudskog života.

  Nikad nisam mogao bez uzbuđenja stajati na ljudskom rukom obrađenom i od upotrebe izlizanom kamenju nekadašnjih gradova i zdanja. Od tog oborenog toplog kamena sa bivših građevina, pod suncem koje je isto, u mene je uvek ulazila uzbudljiva vizija života pomrlih ljudi i naraštaja, njihovih potreba, strasti, verovanja i zabluda, sudara, privlačenja i odbijanja, večitog talasanja ljudskog mora na tvrdoj i neprolaznoj zemlji.

  Treperenje podnevne žege na ovom kamenju, koje je, pre nego što je postalo ruševina, živelo pod rukom nekadašnjih ljudi i u službi njihovoj, na raslinju koje to kamenje razmiče tihom a silnom snagom, nije za mene gola i nema igra stihije, nego govor života i slika onog što je sada i što će biti u velikoj i promenljivoj i večito istoj drami ljudskog postojanja.

———————–

Mostovi

  Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

  Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra ili kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitima seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od odtalih nanosa i podsećaju još i sada na cilj kome su služila.

  Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

  I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

  Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajvarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

  Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

  Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: postojanje.

  Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.“

Odlomak iz knjige „Staze, lica, predeli“ (Ivo Andrić “ Staze, lica, predeli „), zajedničko izdanje Prosveta i Svjetlost: Sabrana dela Ive Andrića – knjiga deseta, 1988.

„Teško je reći samom sebi istinu, kad je znaš.

Ljudi se rađaju po društvenoj potrebi iz privatne inicijative.

Naši dani su izbrojani – od strane statističara.

Istina uvek izlazi na površinu. Zato odmah mora da zaroni.

Ko je video put za pakao, tog neće uplašiti upozorenje: „Ovo je put za nikud!“

Imao je šarolik život. Menjao je zastave.

Ponekad treba upotrebiti koturne da bi se, na primer, pljunulo u lice višima od sebe.

Jao, ako glava onoga kome tapšu padne među šake onih što tapšu.

I livreje postoje konfekcijske i po meri.

Neka tla ne podnose ništa nad sobom.

Strašno je plivati u prljavoj reci uzvodno.

Razgolićujem čoveka? Moji ljudi samo rastu, i zato im ponekad kratke košuljice ne zaklanjaju tamo nešto.

Nekima se čini da potiču od majmuna koji su sedeli na drvetu poznavanja dobra i zla.

Kad naselimo pustinje, nestaće oaze.

I nepotrebni su stalno potrebni.

Jedino oni iz zlatnih kaveza imaju nade u oslobođenje.

Bar kad bi bilo toliko slušalaca koliko prisluškivača!

Kad se nađeš s vukom u jednoj jami, ne pokazuj mu svoje omalovažavanje.

Nisam mogao čitav dan da se setim reči ‘giljotina’. Glava se branila.

Neprijatelji iz prvih linija fronta su jedni drugima najbliži.

Kada ti voda stiže do usta, ne sekiraj se što nije za piće.

Priznanje da je svet lep traže od mene obično oni što su mi ga ogadili.

Svi moraju da stignu do obale, jer tamo čekaju carinici!

Reče evnuh: „Šta mi je jedna žena, motam da imam harem!“

‘Živeo!’ je jedva povik tolerancije.

Proroku je slobodno da se vara. Ale ne u pogledu roka kada će prestati da bude prorok.

Teško je proširivati horizonte? A iskosa?

A najoptimističkije je ono Ben Akibino: „Sve je već bilo“.

Svi bi hteli nasigurno posle vaskrsenja da budu unapređeni bar za jedan stepen.

Snovi zavise od položaja onoga koji spava.

Nije da svaki čovek koji zna previše za to i zna.

Tragovi mnogih zločina vode u budućnost.

Činjenična književnost? Neke činjenice je ne žele.

Treba obnažiti čoveka ne pokazujući pri tom njegovo prljavo rublje.

Čin prati misao. Jao, ako je prestigne.

Orli moraju biti sposobni da se iskljuve čak i iz kukavičjeg jajeta.

Pojesti neprijatelja živog nije ništa, ali progutati njegovu poslednju rečenicu!

Bezubima mnoge stvari prolaze kroz usta.

Teško je dočitati se do sopstvenog analfabetizma.

Samo onaj ko je izgubio pamet neće primiti ludačke papire.

Ni grobar ne sme da bude zagledan samo u prošlost.

Dubi misao, jer možda će tuda moći da se šmugne?

Pravi muškarac se poznaje čak i kad je go.

Verujem u kraj organskog života na zemlji, ali nikad i organizacionog.

Ne pucaj u lutke, mogle bi u pamćenju da ti vaskrsnu kao ljudi.

Neku noć prolazio sam pored skladišta s daskama, kad pas što ih je čuvao, zalaja na mene. Verujem: čovečanstvo će doći do takvog savršenstva da će pas znati tačnu vrednost materijala u ime koga laje.

Dejstvo pritiska zavisi od materijala, jedni postaju manji, drugi veći.

Čovek je pronalazio oruđa sukcesivno. Ali od praistorije čovek je već bio oruđe čoveka.

Sve ima odlike dvopolnosti. Čak i brak.

Ne podajte se nikad očajanju – ne održava obećanja.

Sitničavost nikad ne pati od mikromanije.

Ništa u prirodi ne nestaje, samo ispunjene nade.

Jedino dvorska budala ne može nekažnjeno da drhti, zvone praporci.

U istoriji se uzimaju u obzir i neizvršeni činovi.

Bio je veran zastavnik. Kad je držao koplje zastave, nije dao da mu išta privuče pažnju, čak ni promena boja.

Ne budite po svaku cenu originalni! Čak ako je pre vas nekoliko osoba reklo o stvarnom đubretu „Hulja“ – ponovite.

Hrabar, jede tiraninu iz ruke.

Velika vremena mogu da smeste veliki broj malih ljudi.

Na čiji račun žive ljudi u tuđim uspomenama?

Kada se rađa pesimizam? Kada se sudare dva različita optimizma.

Duhovna provincija – napor mišljenja daleko od mozga.

Tužno je kad ljudi zvižde jedni drugima istom melodijom.

„Čeznem za srećnom Arkadijom!“ – „Ne održavamo s njom diplomatske odnose.“

Prevelika je bila Nojeva briga za ljudski rod. Uzeo po par od svake vrste.

Ponekad je krut stav posledica paralize.

Čudno je da lakeji i naložnice nikad svoje vladare ne vide nage.

Onima koji ćute nemoguće je oduzeti reč.

Svet mora da je kupast, najveće mu je dno.

Slobodu najčešće gube oni koji je žele.

Hleb otvara svaka usta.

Što niže padaš, to te manje boli.

Samo sasvim hladni gadovi kadri su da imaju u paklu topao kutak.

Na početku je bila Reč. Tek potom je nastalo Ćutanje.

Prijava: Ecce homo!

Batina ima dva kraja, ne budi ni na jednom.

Jedan pogrešan korak – i ti si na cilju drugih.

Reč stiže svuda, ali ponekad joj je potom teško da izađe.

Tako sam pun optimizma, da ni za trunčicu više nema mesta.

„Perite uši!“ Jer šta ako kucne čas?

Verujem čak u evoluciju životinja. Jednom će se, na primer, izjednačiti buha i lav. Ne znam samo da li opatuljenjem lava, ili elefantijazisom buhe.

Volim da žitija nekih svetaca čitam od kraja; vraća mi se vera da neko može ponovo da postane čovek.

Moglo je biti gore. Tvoj neprijatelj mogao je biti tvoj prijatelj.

Uvek se bojim onih što traže vlast nad dušama. Šta čine s telima?

Drevni su imali sposobnost balsamovanja leševa koji, tako, nisu gubili značaj.

Velika je sila ništavila, ništa mu se ne može učiniti.

Neki nikad ne ispuštaju krmu iz ruke, može im dobro doći i na drugom brodu.

Dobošari kojima je manje stalo do takta a više do posledice – odmah biju publiku po glavi.

Ima onih koji ne mogu da ubiju čoveka. Moraju najpre da ga liše čoveštva.

Najbolja mera epohe: raspon između patuljka i diva.

Ne ubijaj – reče – dok ima ko da te zameni – dodade.

I ordeni kuckajući jedan o drugi različito zvone.

Neki ljudi lišeni su dara viđenja istine. Ali, zato, kakvom iskrenošću odiše njihova laž!

Tajne ne moraju da se kriju.

Kad se kaže „Nema svetih“, vređaju se čak i ateisti.

Ponekad se nakupi toliko prljavštine da izgleda prosto rasipno izbacivati je.

Ne vičite; „Kralj je go!“ – tek kad vam pokaže zadnjicu.

Iz memoara Večnosti: „Samo jedan je živeo od Početka Sveta do njegovog Kraja – Strah.“

Preselio se iz Sodome u Gomoru.

Rasisti! Ne dopuštaju crne misli.

I dimenzije svemira biće vojna tajna.

Ima li čovek prava da se smatra autorom nezvanih misli?

Ne sme da obara glavu onaj koji nosi trnov venac – spašće mu.

Đavo ne spava. Makar s kim.

Uopšte se ne vide kape nevidimke!!!

Kraj nekrologa: Nije umro! Promenio je način života.

Ispunjavaju se naši najsmeliji snovi, već je vreme za nesmele.

Neke misli dolaze u glavu sa oružanom pratnjom.

Glineni Golemi, koje je bilo nemoguće oživeti, ponekad prave karijeru spomenika.

Jedni treba drugi put da žive po nagradi, drugi za kaznu.

Viknuo je: „Kralj je go!“ Ali mu dvorani začepiše usta. „Ne!“ – „Zašto?“ – „Mogao bi se prehladiti.“

Osobito vi, pravolinijaši, pazite na okukama!

Tobože – čuo sam – zanima me moral politike. Zaboga! Ta zar sam mistik?

Ponekad treba zastavnika identifikovati po otiscima prstiju na zastavi.

U raju treba da bude sve; i pakao!

Može se sanjati i na javi, ako se s vremena na vreme pritvori jedno oko.

Teško je ići dignuta čela i ne dizati nos.

To je bio progresivno-religiozan čovek, slagao se s tim da čovek potiče od majmuna, ali onih iz Nojeva kovčega.

Ne provocirajte kretena da napiše remek-delo, jer šta ako uspe?!

Filozofi, ne iznalazite kamen mudrosti, vezaće vam ga o vrat!

Čovek – sporedni proizvod ljubavi.

Kad se ljudožder-jeretik preobratio na ražnju, dali su mu u znak milosti da proba sopstveni but.

Kornjača mora da bude tako tvrda, jer je i tako meka.

Istina obično leži na sredini. Najčešće bez nadgrobnog spomenika.

Reče govno: „Kukavica! Boji se da me takne.“

Ljude ne ocenjuju po zasluzi odmah „u kontekstu“. Kažu o čoveku „To je glava“ tek kad je vide posebno, u košu pod giljotinom.

Ne verujte cmokerima, mogli bi slinom ushita da vas popljuju.

Poluglavci i četvrtinteligenti ne vole polutonove i četvrttonove.

Dati što pravedniji sud o nekoj državi? Najprostije je – na osnovu njenog sudstva.

Pogodio sam u stranu? Tamo je bio moj cilj.

Kukavica-satiričar stvara samo jedan vic – sebe.

Laži su tvrde, kad ih demaskiraju, misle da su postale istina.

Disciplina umetnosti zahteva slobodu.

Život prisiljava čoveka na mnoge dobrovoljne radnje.

Upisuj se u uticajne krugove!

Neokantovac? Moralni zakon ima u sebi. Negde.

U budućnosti će se ljudi-vetrokazi upravljati po međuplanetarnom vetru.

Ni tiranin se ne koristi slobodom uverenja.

Najstrašnija je moralna prljavština, provocira na kupanje u krvi.

Ne budite okrutni, ne sladite život mazohistima.

Teško je poznati ko nizvodno pliva dobrovoljno.

Da li su zločini koje zakonodavstvo ne predviđa nelegalni?“

Odlomak iz knjige „Neočešljane misli“ (Stanislaw Jerzy Lec „Mysli nieuczesane“), izdanje Narodna knjiga, 1983. – prvo izdanje.

Prekucano od 118 do 131 strane.

NAPOMENA – Knjiga aforizama „Neočešljane misli“  ima skoro 200 strana. Na svakoj od njih je štampano prosečno oko deset aforizama. Bilo mi je teško da se odlučim kako da predstavim ovu knjigu. Da li da odaberem po meni najbolje (što je subjektivno mišljenje) i pored svakog od njih da naznačim na kojoj se strani nalazi, ili da nasumice otvorim knjigu i počnem da prekucavam od strane do koje sam došao na taj način. Odlučio sam se za ovo drugo. Ali, pojavio se problem kada prestati sa prekucavanjem…

Vlada Bulatović Vib je napisao predgovor ovom izdanju.

   „Bila je to izguljena trospratnica u starom delu grada, stara čitav vek ako ćemo pravo, ali je, kao i sve ostale kuće, i ona bila obavijena tankim nezapaljivim plastičnim omotačem pre mnogo godina, a sada se činilo da je ništa drugo osim te zaštitne ljuske i ne drži na okupu.

   „Evo nas!“

   Motor stade uz tresak. Biti, Stounmen i Blek potrčali su pločnikom, najednom odvratni i debeli u svojim zdepastim nezapaljivim uniformama. Montag pođe za njima.

   Provalili su ulazna vrata i dograbili ženu iako nije trčala, iako nije pokušavala da pobegne. Samo je stajala i klatila se levo-desno, očiju usredsređenih u ništavilo na zidu, kao da je zadobila grozan udarac u glavu. Jezik joj se pokretao u ustima, oči su pokušavale da se sete nečega, onda su se setile i jezik se ponovo pokrenuo:

   „Budite čovek, gospodaru Ridli; danas ćemo, božjom milošću, u Engleskoj upaliti sveću koja se, verujem, nikad neće ugasiti.“

   „Dosta!“, reče Biti. „Gde su?“

   Ošamario ju je zapanjujuće objektivno i ponovio pitanje. Staričine oči prikovale su se za Bitija. „Znate gde su, inače ne biste bili ovde“, rekla je.

   Stounmen izvadi telefonsku alarmnu karticu s telefonskom kopijom potpisane pritužbe na poleđini:

   Osnovana sumnja u tavan; Severna brestova 11, Grad. E.B.

   „Biće da je to gospođa Blejk, moja susetka“, rekla je žena pročitavši inicijale.

   „U redu, ljudi, na posao!“

   Sledećeg časa popeli su se u plesnjivu tamu, zamahnuli srebrnim sekiricama na vrata, koja su, ispostavilo se, bila otključana i prerovali sobu uz dečačlko veselje i viku. „Hej!“. Vodoskok knjiga polio je uzdrhtalog Montaga dok se peo klimavim stepenicama. Baš nezgodno! Ranije je sve ličilo na gašenje sveće. Prvo je stizala policija, stavljala lepljivu traku žrtvi preko usta i vezanu je smeštala u svoju svetlucavu Bubu, te biste tako, kad stignete, zatekli praznu kuću. Niste povređivali nikoga, samo stvari! A budući da stvari zapravo i ne mogu da budu povređene, budući da stvari ne osećaju ništa i ne vrište i ne cmizdre, kao što bi ova žena mogla da zavrišti i zaplače, kasnije ništa nije moglo da vam muči savest. Jednostavno rečeno, čistili ste. Nastojnički posao, u suštini. Sve na svoje mesto. Brzo s kerozinom! Ko ima šibicu!

   Međutim, neko je večeras omanuo. Ova žena kvarila je ritual. Ljudi su dizali previše buke, smejali se i šalili da bi pokrili njeno užasno, optužujuće čutanje u prizemlju. Prazne sobe ispunila je urlikom optužbi i podigla finu prašinu griže savesti, koja im se lepila za nozdrve dok su prevrtali po tavanu. To nije bilo ni sportski ni ispravno. Montag se izuzetno uzrujao. Još mu samo fali što je i ona ovde!

   Knjige su mu bombardovale ramena, ruke, podignuto lice. Jedna mu je sletela u ruke, poslušno, skoro kao beli golub uzlepetalih krila. U prigušenoj, kolebljivoj svetlosti otvorila se jedna stranica, nalik snežnom peru s prefinjeno naslikanim rečima. U svoj toj žurbi i zanosu, Montag je mogao da odvoji svega jedan trenutak na čitanje nekog retka, ali mu se ceo tekst na jedan minut urezao u um kao vreo žig. „Vreme je usnulo na popodnevnom Suncu.“ Ispustio je knjigu. Istog časa mu druga pade u ruke.

   „Montaže, ovamo!“

   Montagova ruka sklopi se poput usta, pritisnu knjigu na grudi s divljom predanošču, s umobolnošću bezumlja. Odozgo su ljudi u prašnjav vazduh lopatama bacali časopise, koji su padali kao preklane ptice, a žena je poput devojčice stajala u prizemlju, među leševima.

   Nije Montag ništa učinio. Ruka je sve uradila: njegova ruka sa sopstvenim mozgom, sa svešću i radoznalošću u svakom pojedinom prstu, postala je lopov. Sada je zavukla knjigu pod mišicu, pritisla je uz znojav pazuh i izletela napolje prazna, mađioničarski razmetljiva! Pogledajte! Nevina sam! Pogledajte!

   Drhteći je piljio u tu belu ruku. Sasvim ju je ispružio, kao da je dalekovid. Prineo ju je blizu, kao da je slep.

   „Montaže!“

   Okrenuo se u trzaju.

   „Pomeri se odatle, idiote!“

   Knjige su ležale kao zgomilane ribe ostavljene da se osuše. Ljudi su po njima plesali, klizali se, padali. Naslovima su se caklile zlataste oči, ranjene, pokojne.

   „Kerozin!“

   Ispumpali su hladnu tečnost iz leđnih rezervoara s brojem 451. Polili su svaku knjigu, napunili sobe do vrha.

   Požurili su dole, a Montag je posrtao za njima kroz kerozinske pare.

   „Pođite, ženo!“

   Žena je klekla među knjige, dodirnula natopljenu kožu i karton, prstima iščitala naslove u zlatotisku dok je očima optuživala Montaga.

   „Nikad nećete dobiti moje knjige“, rekla je.

   „Znate kakav je zakon“, rekao je Biti. „Gde vam je zdrav razum? Nijedna od ovih knjiga nije saglasna ni sa jednom drugom. Godinama ste ovde bili zaključani u pravoj prokletoj Vavilonskoj kuli. Trgnite se! Ljudi iz ovih knjiga nikada nisu živeli. Sad pođite!“

   Odmahnula je glavom.

   „Cela će kuća planuti“, reče Biti.

   Ljudi trapavo izađoše na vrata. Osvrnuše se na Montaga, koji je stajao blizu žene.

   „Nećete je valjda ostaviti ovde?“, usprotivio se.

   „Neće da pođe.“

   „Onda je naterajte!“

   Biti je podigao ruku u kojoj je krio upaljač. „Moramo da se vratimo u stanicu. Osim toga, ovi fanatiici uvek pokušavaju da se ubiju; poznat obrazac ponašanja.“

   Montag spusti ruku na ženin lakat. „Možete da pođete sa mnom.“

   „Ne“, rekla je. „Svejedno vam hvala“.

   „Brojim do deset“, reče Biti. „Jedan. Dva.“

   „Molim vas“, reče Montag.

   „Idite“, reče žena.

   „Tri. četiri.“

   „Evo.“ Montag povuče ženu nagore.

   Tiho je odgovorila: „Želim da ostanem ovde.“

   „Pet. Šest.“

   „Morate da prestanete sa brojanjem“, rekla je. Malčice je otvorila pesnicu. Na dlanu joj je bio jedan jedini vitki predmet.

   Obična kuhinjska šibica.

   Čim su je ugledali, ljudi su potrčali što dalje od kuće. Kapetan Biti, držeći do svog dostojanstva, polako se povukao kroz ulazna vrata, lica opaljenog i sjajnog od hiljada vatri i nočnih uzbuđenja. Bože, pomisli Montag, kakva istina! Uzbuna uvek stiže noću. Nikada danju! Da li zato što je vatra noću lepša? Veći spektakl, bolja predstava? Tada se na ružičastom Bitijevom licu ispred vrata ukazao tek tračak panike. Ženina ruka stegnula je šibicu. Oko nje su se rascvetavale kerozinske pare. Montag je osećao da mu skrivena knjiga poput srca lupa o grudi.

   „Idite“, rekla je žena, i Montag je osetio da i on odlazi napolje, za Bitijem, niz stepenice, preko travnjaka, po kome se trag kerozina protezao kao neka zla zmija.

   Žena je izašla na trem da ih tiho odmeri pogledom, da ih optuži svojom smirenošću, i stajala je nepomično.

   Biti trznu prstima da zapali kerozin.

   Prekasno. Montag se zagrcnuo.

   Žena na tremu prezrivo je pružila ruku i kresnula šibicu o ogradu.

   Ljudi su iz kuća istrčali na ulicu.

———————–

   Ujutru ga je uhvatila jeza i groznica.

   „Nisi valjda bolestan?“, upitala je Mildred.

   Zažmurio je pred vrelinom. „Jesam.“

   „Ali sinoć ti je bilo dobro.“

   „Ne, nije mi bilo dobro“. Čuo je „rodbinu“ kako viče u dnevnoj sobi.

———————–

   „Nikad ranije nisi bio bolestan.“ Opet je izašla.

   „Pa, sada jesam. Večeras neću ići na posao. Pozovi Bitija u moje ime.“

   „Sinoć si se čudno ponašao.“ Vratila se u sobu pevušeći.

   „Gde je aspirin?“ Pogledao je čašu vode koju mu je pružila.

   ———————–

   „Zar nećeš da me pitaš šta je bilo sinoć?“, rekao je.

   „Šta je bilo sinoć?“

   „Spalili smo hiljadu knjiga. Spalili smo ženu.“

   „Pa?“

   Dnevna soba je eksplodirala od zvuka.

   „Spalili smo Dantea i Svifta i Marka Aurelija.“

   „Taj je bio Evropljanin?“

   „Tako nešto.“

   „Zar nije bio radikal?“

   „Nikad ga nisam čitao.“

   „Bio je radikal.“ Mildred se poigravala telefonom. „Ne očekuješ da stvarno pozovem kapetana Bilija, zar ne?“

   „Moraš!“

   „Ne viči!“

   „Nisam vikao.“ Najednom se pridigao u krevetu, razjaren i crven, uzdrhtao. Dnevna soba je urlala kroz topao vazduh. „Ja ne mogu da mu se javim. Ne mogu da mu kažem da sam bolestan.“

   „Zašto?“

   Zato što se plašiš, pomislio je. Dete glumi bolest, boji se da telefonira jer bi razgovor posle nekoliko trenutaka tekao ovako: „Da, kapetane, već mi je bolje. Doći ću večeras u deset.“

   „Nisi bolestan“, rekla je Mildred.

   Montag ponovo pade u krevet. Zavukao je ruku pod jastuk. Skrivena knjiga i dalje je bila tamo.

  „Mildred, kako bi bilo da, hm, možda dam otkaz za neko vreme?“

   „Hoćeš svega da se odrekneš? Posle svih tih godina rada, samo zato što su jedne noći neka žena i njene knjige…“

   „Trebalo je da je vidiš, Mili.“

   „Ona mi nije niko i ništa; nije trebalo da drži knjige. To je bila njena odgovornost, trebalo je da misli na vreme. Mrzim je. Uznemirila te je, a pre nego što se osvestiš, bićemo na ulici, bez kuće, bez posla, bez ičega.“

   „Nisi bila tamo, nisi videla„, rekao je. „Mora da u knjigama postoji nešto, neke nezamislive stvari, kad je žena ostala u zapaljenoj kući, mora da postoji nešto. Ne ostaje se u vatri ni zbog čega.“

   „Bila je glupa.“

   „Bila je razumna koliko ti i ja, možda i više, a mi smo je spalili.“

   „Otišlo niz vodu.“

   „Ne, ne niz vodu; u dim. Jesi li ikad videla spaljenu kuću? Tinja danima. E, ovaj požar će me proganjati do kraja života. Bože! U glavi sam pokušavao da ga ugasim, celu noć. Poludeo sam od truda.“

   „Trebalo je o tome da misliš pre nego što si postao brigadir.“

   „Da, mislim!“, rekao je. „Zar sam imao izbora? Moj deda i moj otac bili su brigadiri. U snu sam trčao za njima.“

   U dnevnoj sobi svirala je plesna melodija.

   „Danas ti je na redu rana smena“, rekla je Mildred. „Trebalo je da odeš pre dva sata. Upravo sam primetila.“

   „Nije u pitanju samo mrtva žena“, rekao je Montag. „Sinoć sam razmišljao o svem kerozinu koji sam upotrebio u poslednjih deset godina. I o knjigama. I prvi put sam shvatio da iza svake knjige stoji čovek. Da čovek mora da je smisli. Da čovek mora da odvoji mnogo vremena da bi je stavio na papir. A o tome nikad ranije nisam mislio.“ Ustao je iz kreveta. „Nekom čoveku je trebao možda i ceo život da bi zapisao izvesne svoje misli, da se zagleda u svet i prirodu, a onda ja dođem i za dva minuta bum!, sve je gotovo.“

———————–

   „Upravo se dovezao automobil s feniksom, a čovek u crnoj košulji s narandžastom zmijom zašivenom za rukav prilazi stazom.“

   „Kapetan Biti?“, rekao je.

   „Kapetan Biti.“

   Montag se nije pomerio, samo je gledao u hladnu belinu zida ispred sebe.

   „Pusti ga da uđe, hoćeš li? Reci mu da sam bolestan.“

———————–

   Kapetan Biti seo je u najudobniju fotelju sa smirenim izrazom na rumenom licu. Natenane je pripremio i zapalio svoju mesinganu lulu i dunuo veliki oblak dima. „Samo sam hteo da navratim i vidim kako je bolesnik.“

   „Kako ste pogodili?“

   Biti se nasmešio, prikazavši ružičaste bombone od desni i bele bombonice od zuba. „Sve sam video. Hteo si da uzmeš slobodnu noć.“

   Montag se pridigao u krevetu.

   „Pa“, reče Bili, „uzmi slobodnu noć!“ Pregledao je svoju nepotrošivu kutiju šibica, na čijem je poklopcu pisalo GARANTOVANO: MILION PALJENJA U OVOM UPALJAČU, a onda odsutno upalio hemijsku šibicu, dunuo u nju, upalio, dunuo, upalio, izgovorio nekoliko reči, dunuo. Zagledao se u plamen. Dunuo, zagledao se u plamen. „Kada ćeš se oporaviti?“

   „Sutra. Možda prekosutra. Početkom sedmice.“

   Biti dunu oblačić dima. „Svakog požarnog brigadira to snađe, pre ili kasnije. Potrebno je samo shvatanje, poznavanje mehanizma. Poznavanje istorije naše profesije. Pripravnicima je više ne trpaju u glavu kao nekad. Đavolska sramota.“ Oblačić. „Znaju je još samo požarni šefovi.“ Oblačić. „Ispričaću ti.“

   Mildred se uzvrpoljila.

   Biti je odvojio ceo minut da se namesti u fotelji i priseti šta je hteo da kaže.

   „Kad je sve to počelo, pitaš, ovaj naš posao, kako se stvorio, gde, kada? Pa, rekao bih da je zaista počeo u vreme nečega što se zvalo Građanski rat. Iako naš pravilnik kaže da je služba osnovana još ranije. Činjenica je da nismo dobro napredovali dok nije izmišljena fotografija. Zatim – filmovi, početkom dvadesetog veka. Radio. Televizija. Sve je počelo da se omasovljuje.“

   Montag je nepokretno sedeo u krevetu.

   „A budući da se omasovilo, postalo je jednostavnije“, reče Biti. „Nekada su se knjige dopadale nekim ljudima, i ovde i drugde. Tada su sebi mogli da priušte da se razlikuju od ostalih. Svet je bio prostran. Međutim, onda se svet napunio očima i laktovima i ustima. Dvostruko, trostruko, četvorostruko više stanovništva. Filmovi i radio, časopisi i knjige sveli su se na nekakav kašasto-gnjecav obrazac, pratis li me?“

   „Čini mi se.“

   Biti se zagledao u dimnu formaciju koju je dunuo u vazduh. „Zamisli. Čovek devetnaestog veka, s konjima, psima, taljigama, u usporenom kretanju. Zatim u dvadesetom veku, ubrzaj kameru. Knjige se skraćuju. Sabijanja. Sažeci. Tabloidi. Sve se svodi na geg, na dovitljiv kraj.“

   „Dovitljiv kraj“, klimnula je Mildred.

   „Klasici se seku na petnaestominutne radio drame, onda se ponovo seku da stanu u dvominutnu književnu rubriku, i na kraju skončavaju kao rečnička odrednica od deset ili dvanaest redova. Preterujem, naravno. Rečnici su služili za kratko obaveštenje. Međutim, mnogo je bilo onih čije se sve znanje o Hamletu (naziv je tebi sigurno poznat, Montaže, a zaa vas je verovatno samo nejasna glasina, gospođo Montag), čije se sve znanje o Hamletu, kao što rekoh, sastojalo od sažetka na jednoj stranici knjige koja je tvrdila: sad konačno možete da pročitate sve klasike, držite korak sa susedima. Shvataš li? Od jaslica do koledža i nazad do jaslica; eto ti intelektualnog obrasca u poslednjih pet vekova ili duže.“

———————–

   „Više sporta za sve, grupni duh, zabava, i više ne moraš da razmišljaš, a? Organizuj, organizuj i superorganizuj supersupersportove. Više stripova u knigama. Više slika. Um upija sve manje i manje. Nestrpljivost. Auto-putevi puni ljudi koji idu nekuda, nikuda. Benzinske izbeglice. Varoši se pretvaraju u motele, ljudi u nomadskim talasima idu od mesta do mesta, prate mesečeve mene, večeras žive u sobi u kojoj si ti spavao u podne a ja sinoć.“

   Mildred je izašla iz sobe i zalupila vrfata. Salonske „tetke“ počele su da se smeju salonskim „tečama“.

   „Hajde sad da pređemo na manjine u našoj civilizaciji, hoćemo li? Što je brojnije stanovništvo, više je manjina. Nemoj da staješ na žulj ljubiteljima pasa, ljubiteljima mačaka, lekarima, advokatima, trgovcima, šefovima, mormonima, baptistima, unitarijancima, drugom pokolenju doseljenih Kineza, Šveđana, Italijana, Nemaca, Teksašanima, Bruklinjanima, Ircima, ljudima iz Oregona ili Meksika. Ljudi u ovoj knjizi, u ovom komadu, u ovoj TV seriji nisu osmišljeni ni prema kojim realno postojećim slikarima, kartografima, mehaničarima. Što ti je veće tržište, Montaže, to se manje baviš kontroverzama, upamti to! I svim malim malim manjinama kojima moraš da titraš i podilaziš. Pisci puni zlih misli zaključavaju ti pisaće mašine. To se desilo. Časopisi su postali fina kašica za bebe. Knjige su se, rekoše prokleti kritičarski snobovi, pretvorile u pomije. Nije ni čudo što se knjige više ne prodaju, rekoše kritičari. Ali je javnost, znajući šta želi u srećnoj dokonosti, dopustila stripovima da prežive. I trodimenzionalnim seksi časopisima, naravno. Eto ti, Montaže. Nije to stiglo od vlade. Nije bilo direktive, deklaracije, cenzure na početku, ne! Sve su postigli tehnologija, masovnost i pritisak manjina, hvala bogu. Danas, zahvaljujući svemu tome, možeš neprekidno da budeš srećan, dozvoljeno ti je da čitaš stripove, stara dobra osuđenička priznanja ili trgovinske kataloge.“

   „Da, ali šta je onda s brigadirima?“, upita Montag.

   „Ah.“ Biti se nagnu unapred kroz blagu izmaglicu dima iz lule. „Zar postoji nešto očiglednije, prirodnije? Kad su škole počele da proizvode više trkača, skakača, reli-vozača, kotlokrpa, hvatača, otimača, letača i plivača umesto istraživača, kritičara, znalaca i maštovitih stvaralaca, reč ‘intelektualac’ je, naravno, postala psovka, što je i zaslužila. Čovek se uvek plaši nepoznatog. Sigurno se sećaš dečaka iz svog razreda, onog koji je bio izuzetno ‘pametan’, koji je skoro stalno recitovao i odgovarao, dok su ostali sedeli kao olovni idoli i mrzeli ga. I niste li upravo tog pametnog dečaka tukli i mučili posle časova? Naravno da jeste. Svi moramo da budemo slični. Ne da svi budemo rođeni slobodni i jednaki, kako kaže Ustav, već da postanemo jednaki. Svaki čovek pljunuta slika svakog drugog, tada su svi srećni, jer nema planina kojih bi se plašili, s kojima bi se merili. Eto! Knjiga je napunjena puška u susedstvu. Spali je. Izvadi metak iz oružja. Slomi ljudski um. Ko zna ko će postati meta načitanog čoveka? Ja? Ne mogu da ih varim ni na minut. I kad su kuće najzad postale potpuno nezapaljive, nigde u svetu (tvoja pretpostavka od pre neko veče bila je tačna) požarni brigadiri nisu bili potrebni za stari posao. Dat im je nov zadatak: da budu čuvari našeg duševnog mira, žiža našeg razumljivog i opravdanog straha od inferiornosti – zvanični cenzori, sudije i dželati. To si ti, Montaže, i to sam ja.“

———————–

   „Obojeni ljudi ne vole Malog crnca Samba. Spali ga. Belim ljudima neprijatna je Čiča Tomina koliba. Spali je. Neko je napisao knjigu o pušenju i raku pluća? Pušači plaču? Spali knjigu. Spokoj, Montaže. Mir, Montaže. Odnesi svoje borbe iz kuće. Još bolje, u peć za smeće. Sahrane su nesrećne i paganske? Eliminiši i njih. Umrla osoba je pet minuta nakon smrti već na putu ka Velikom dimnjaku, krematorijumu koji opslužuju helikopteri iz svih krajeva zemlje. Deset minuta posle smrti čovek je postao gomilica crne prašine. Zaboravi ga. Spali sve redom, spali sve živo. Vatra je pametna i vatra je čista.“

———————–

   Biti ustade. „Moram da pođem. Predavanje je gotovo. Nadam se da sam razjasnio stvari. Važno je da zapamtiš, Montaže, da smo mi Srećni dečaci, Diksi duo, ti i ja i ostali. Mi smo bedem protiv male plime onih koji hoće sve ljude da unesreće protivrečnim teorijama i mislima. Stavili smo prst u rupu na brani. Ne popuštaj. Ne daj da bujica melanholije i sumorne filozofije poplavi naš svet. Zavisimo od tebe. Mislim da ne shvataš koliko si ti važan, koliko smo mi važni za to da naš svet, ovakav kakav je, bude srećan.“

   Biti protrese Montagovu mlitavu ruku. Montag je i dalje sedeo u krevetu, kao da se kuća ruši na njega a on ne može da se pomeri. Mildred je nestala s vrata.

   „Samo još nešto“, reče Biti. „Svakog brigadira bar jednom u karijeri zasvrbi. Šta piše u knjigama, upita se. Oh, da se počešem, a? Pa, Montaže, veruj mi na reč, morao sam svojevremeno da ih pročitam nekoliko da bih znao šta je u pitanju: u knjigama ne piše ništa! Ništa što bi mogao da podučavaš ili u šta bi mogao da veruješ. Govore o nepostojećim ljudima, plodovima uobrazilje, ako je u pitanju beletristika. A ako nije beletristika, onda je još gore: jedan profesor drugog naziva idiotom, jedan filozof urla drugome u gubicu. Svi redom jurcaju unaokolo, gase zvezde i uništavaju Sunce. Na kraju se izgubiš.“

   „Pa, onda, šta ako brigadir slučajno, zaista bez ikakve namere, odnese kući neku knjigu?“

   Montag se trgao. Otvorena vrata posmatrala su ga svojim velikim, praznim okom.

   „Prirodna greška. Čista radoznalost“, reče Biti. „Nismo skloni preteranoj nervozi i ljutnji. Dopuštamo brigadiru da zadrži knjigu dvadeset četiri sata. Ako je dotad ne spali, mi prosto dođemo i spalimo je umesto njega.“

   „Naravno.“ Montagu se osušiše usta.

   „Dakle, Montaže. Da li ćeš danas odraditi kasniju smenu? Hoćemo li te možda videti večeras?“

   „Ne znam“, reče Montag.

   „Šta?“ Biti je izgledao pomalo izneneđen.

   Montag sklopi oči. „Doći ću kasnije. Možda.“

   „Svakako ćeš nam nedostajati ako se ne pojaviš“, reče Biti, zamišljeno zavlačeći lulu u džep.

   Nikad više neću doći, pomisli Montag.

   „Oporavi se i pazi na sebe“, reče Biti.

   Okrenuo se i izašao kroz otvorena vrata.

———————–

   „Uradiću nešto“, reče Montag. „Još ne znam šta, ali uradiću nešto veliko.“

   „Umorna sam od slušanja tih gluposti“, reče Mildred ponovo se okrećući najavljivaču.

   Montag dodirnu regulator jačine zvuka na zidu i najavljivač ostade bez glasa.

   „Mili?“ Zastao je. „Ovo je koliko moja, toliko i tvoja kuća. Mislim da je pošteno da ti sada nešto kažem. Trebalo je da ti kažem ranije, ali nisam čak ni sebi samom to priznavao. Želim da ti pokažem nešto, nešto što sam krio poslednjih godinu dana, tu i tamo, s vremena na vreme, ne znam zašto, ali jesam to radio, a nisam ti nikad rekao.“

   Uzeo je stolicu, odneo je polako i smireno u predvorje, blizu ulaznih vrata, popeo se na nju zastavši načas kao statua na pijedestalu, dok je njegova žena stajala ispod njega i čekala. Onda je pružio ruku, povukao rešetku sistema za klimatizaciju, zavukao ruku duboko nadesno, sklonio još jedan klizni komad metala i izvadio knjigu. Bez gledanja ju je bacio na pod. Ponovo je podigao ruku i izvadio dve knjige i spustio ruku i bacio dve knjige na pod. Nastavio je da pokreće ruku i baca knjige, tanke, debele, žute, crvene, zelene. Kad je završio, spustio je pogled na nekih dvadesetak knjiga pored nogu svoje žene.

———————–

   „Mili!“, rekao je. „Slušaj. Daj mi malo vremena, hoćeš li? Ne možemo ništa da učinimo. Ovo ne možemo da spalimo. Hoću da ih pogledam, da ih bar jednom pogledam. Moraš da mi pomogneš.“ Pogledao ju je u oči i čvrsto je uhvatio za bradu. U njenom licu nije video samo nju, nego i sebe i ono što mora da uradi. „Sviđalo se to nama ili ne, umešani smo zajedno. Svih ovih godina nikad nisam tražio mnogo od tebe, ali sada tražim, preklinjem. Moramo odnekud da počnemo, da shvatimo zašto smo u takvom haosu, ti sa svojim noćnim lekovima i kolima, a ja sa svojim poslom. Idemo pravo prema ponoru, Mili. Bože, ne želim da padnem preko ivice. Ovo neće biti lako. Ne možemo ni za šta da se uhvatimo, ali možda možemo da složimo sliku i shvatimo šta se desilo i pomognemo jedno drugom. Sada si mi tako potrebna, ne mogu da ti opišem koliko. Ako me imalo voliš, izdržaćeš ovo, dvadeset četiri sata, četrdeset osam sati, samo toliko tražim, a onda će sve biti gotovo, obećavam, kunem se! A ukoliko ovde ima nečega, samo jedna malecna stvarčica u celom haosu, možda bismo mogli da je prenesemo nekome drugom.“

Odlomak iz knjige „Farenhajt 451“ (Ray Bradbury „Fahrenheit 451“), izdanje Laguna, 2015.

Prekucano iz prvog dela knjige „Ognjište i daždevnjak“.