POGLAVLJE I – POŠAST AUTORITARIZMA

ZEMLJA HILJADU LICA

Arekipa, grad u kojem sam rođen, na jugu Perua, u dolini Anda, bio je čuven po svom klerikalnom i buntovnom duhu, po svojim pravnicima i svojim vulkanima, bistrini neba, ukusu škampa i po svom regionalizmu. Po “nevadi”, takođe, nekoj vrsti prolazne neuroze koja saleće njene žitelje. Jednog lepog dana najkrotkiji čovek iz Arekipe prestane da uzvraća pozdrave, satima ima namršteno lice, čini i govori najčudnije gluposti i zbog jednostavne razlike u mišljenju pokušava da pridavi svog najboljeg prijatelja. Nikome to nije čudno niti se ljuti, jer shvatanje da je tog čoveka uhvatila “nevada” i da će već sutra biti ponovo dobroćudni smrtnik odranije. Mada me je, one godine kad sam se rodio, moja porodica odvela iz Arekipe i nikad se nije vratila da živi u tom gradu, oduvek sam se osećao veoma kao Arekipljanin, i takođe verujem da šale na naš račun u čitavom Peruu – kažu da smo arogantni, antipatični, pa čak i ludi – proističu iz puke zavisti. Zar ne govorimo najčistijim kastiljanskim u čitavoj zemlji? Zar nemamo ono arhitektonsko čudo , Svetu Katalinu, manastir gde je živelo pet stotina iskušenica u kolonijalna vremena? Zar nismo bili poprište najstrahobalnijih zemljotresa i najvećeg broja revolucija u peruanskoj istoriji?

  Od prve do desete godine živeo sam u Kočabambi u Boliviji, i iz tog grada gde sam bio nevin i srećan, sećam se više od onog što sam radio i ljudi koje sam sretao, kao i knjiga koje sam pročitao: Sandokan, Nostradamus, Tri musketara, Kaljostro, Tom Sojer, Simbad. Priče o gusarima, istraživačima i banditima, romantične ljubavi, takođe stihovi koje je skrivala moja majka u svom noćnom stočiću (i koje sam čitao ne razumevajući ih, samo zato što su imali čar zabranjenog voća) zauzimali su najbolji deo mog vremena. Kako je bilo nedopustivo da se te čarobnjačke knjige završavaju, ponekad sam im izmišljao nova poglavlja ili im menjao kraj. Ti produžeci i prepravke tuđih priča bili su prvo što sam napisao, prvi nagoveštaji moje pripovbedačke vokacije.

  Kao što uvek biva kod stranih porodica, život u inostranstvu pojačao je patriotizam. Do desete godine bio sam ubeđen da je posebna sreća biti Peruanac. Moje viđenje Perua tada je imalo više veze sa postojbinom Inka i osvajača nego sa stvarnim Peruom. Taj sam upoznao tek 1946. Porodica se preselila iz Kočabambe u Pijuru, gde je moj deda naimenovan za prefekta. Putovali smo kopnom, sa zaustavljanjem u Arekipi. Sećam se svog uzbuđenja kad sam stigao u rodni grad i kako me je mazio ujka Eduardo, vrlo pobožan neženja i sudija. Živeo je sa svojom služavkom Inosensijom, kao španski provincijski gospodin, nalickan, uredan, stareći sred prastarog nameštaja, starih portreta i vremešnih stvari. Sećam se svog uzbuđenja kad sam prvi put ugledao more u Kamani.

———————–

  Obala je bila periferija carstva Inka, civilizacije koja je zračila iz Kuska. To nije bila jedina peruanska prehispanska kultura, ali svakako najmoćnija. Proširila se po Peruu, Boliviji, Ekvadoru i delimično Čileu, Kolumbiji i Argentini. Tokom kratkog postojanja od nešto više od jednog veka, Inke su pokorile desetine naroda, izgradile puteve, sisteme za navodnjavanje, tvrđave, utvrde i uspostavile administrativni sistem koji im je dopustio da proizvode dovoljno da bi svi Peruanci bili siti, nešto što nijednom potonjem sistemu nije pošlo za rukom. Uprkos tome što me spomenici koje su ostavili, kao Maču Pikču ili Saksajuaman, zadivljuju, oduvek sam mislio da peruanska tuga – vidna crta našeg karaktera – možda potiče upravo od Inka: jednog birokratskog, strogo uređenog društva ljudi-mrava, gde je neki svemoćni valjak izbrisao svu ličnost pojedinaca.

  Da bi održale u pokornosti narode kojima su vladale, Inke su pribegavale dobro smišljenim lukavstvima, kao što su prihvatanje njihovih božanstava i podizanje njihove aristokratije na nivo vazalskih provincijskih upravnika. Primenjivale su takođe mitimaes, ili presađivanje stanovništva; iščupale bi neki narod iz njegovog prirodnog staništa i ubacivale u drugo, potpuno strano i udaljeno. Najstarije pesme Kečua koje su do nas dospele jesu elegije tih pogruženih ljudi u stranim zemljama koji pevaju o svojoj izgubljenoj otadžbini. Pet vekova pre Velike sovjetske enciklopedije i romana 1984. Džordža Orvela, Inke su praktikovale manipulaciju prošlosti u funkciji političkih potreba sadašnjosti. Svaki kuskanski imperator je dolazio na presto sa svitom amautas ili mudraca, čiji je posao bio da preprave istoriju kako bi dokazali da ona svoj vrhunac dostiže upravo za vreme vladajućeg Inke, kome su se od tada pripisivala sva osvajanja i svi podvizi prethodnika. Kao rezultat, nemoguće je rekonstruisati tu tako borhesovski izopačenu istoriju. Inke su imale jedan razrađen mnemotehnički sistem za registrovanje količina – quipus – ali nisu poznavale pismo i meni je uvek bila ubedljiva teza po kojoj nisu želele da ga imaju jer je predstavljalo opasnost za njihov tip društva. Umetnost Inka je stroga i hladna, bez mašte i veštine koje se zapažaju kod drugih preinkanskih kultura, kao što su Naska i Parakas, od kojih potiču oni neverovatno prefinjeni perjani ogrtači i tkanine sa zagonetnim figurama koje su do dana današnjeg sačuvale boje i čaroliju.

  Posle poretka Inka, Peruanac je morao da izdrži gaženje drugog valjka: vladavinu Španaca. Osvajači su u Peru doneli jezik i veru kojim danas mi, većina Peruanaca, govorima i na kojem se ispovedamo. Ali nekritično veličanje kolonijalnih vremena podjednako je pogrešno kao idealizacija vladavine Inka. Jer mada je kolonija od Perua učinila središte vice-kraljevstva koje je obuhvatalo i teritorije mnogih današnjih republika, a od Lime prestonicu sa blistavim raskošnim dvorom i važnim akademskim i obrednim životom, donela je takođe i versko mračnjaštvo, inkviziciju, cenzuru, pa čak uspela da zabrani jedan književni rod – roman – i da progoni nevernike i jeretike, kojima su se često proglašavali ljudi dovoljno hrabri da misle svojom glavom. Kolonija je značila izrabljivanje Indijanaca i crnaca i uspostavljanje ekonomskih kasta koje su i te kako preživele i stvorile od Perua zemlju ogromnih nejednakosti. Nezavisnost je bila politički fenomen koji je ovo društvo samo podelio na manjinu koja je uživala povlastice modernog života i na masu koja živi u neznanju i siromaštvu. Sva pompa inkanskog poretka, kolonije i republike nije uspela da iz mog pamćenja izbriše činjenicu da nijedno društveno uređenje pod kojim smo živeli, nije bilo u stanju da umanji do prihvatljivih razmera razlike među Peruancima i da taj žig ne mogu da nadomeste arhitektonski spomenici, ratnički podvizi niti dvorski sjaj.

———————–

Lima, avgust 1983.

KA TOTALITARNOM PERUU

Odluka vlade Alana Garsije da etatizuje banke, osiguravajuće zavode i finansijske firme najvažniji je korak Perua da ostane nerazvijen i siromašan i da se mlada demokratija u kojoj uživa od 1980, umesto da napreduje, unazadi i opet postane fiktivna.

  Na argumente režima koji tvrde da ova pljačka koja će pretvoriti državu u vlasnika kredita i osiguranja i koja će putem akcionarskih paketa podruštvljenih institucija pružiti svoje pipke na čitavu industriju i privatno preduzetništvo, da bi se ova preduzeća od „oduzela grupi bankara i predala naciji“, treba odgovoriti: „Ovo je demagogija i laž.“ Eto, to je istina. Ta preduzeća su oteta – protiv slova i duha ustava koji jemči svojinu i ekonomski pluralizam i zabranjuje monopole – od njihovih osnivača i vlasnika, da bi se predala u ruke birokratama koji će ubuduće, kao što se dešava sa svim birokratama nerazvijenih zemalja, bez ijednog izuzetka, njima upravljati na sopstvenu korist i na korist političke moći u čijoj senci se bogate.

  U svakoj zemlji u razvoju, kao i u svakoj totalitarnoj zemlji, razlika između države i vlade čist je pravni privid. To postoji samo u razvijenim demokratijama. U onim prvim zemljama zakoni i ustav ih samo tobože razdvajaju, kao što se radi i u zvaničnim govorima. U praksi, mešaju se kao kapi vode. Ko je na vlasti prisvaja državu i raspolaže njenim resursima po svojoj volji. Koji je bolji primer za to od čuvenog sistema Sinakoso (Sistema Nacional de Comunicacion Oficial – Nacionalni sistem za zvaničnu komunikaciju) koji je ustanovila vojna diktatura i koji je, od tada, postao poslušni trbuhozborac potonjih vlada? Da možda ne govori ta mreža radija, novina i televizijskih kanala u ime države, to jest u ime svih Peruanaca? Ne. Ti mediji reklamiraju, laskaju i manipulišu informacikjama isključivo u korist onih koji su na vlasti, glatko zanemarujući ono što misle i veruju ostali Peruanci.

  Nesposobnost i nemoral kao dvojnik prate etatizacije i nacionalizacije, potiču pre svega od servilne zavisnosti preduzeća prebačenog u društveni sektor od političke vlasti. Mi Peruanci to i previše dobro znamo još od vremena velaskesovske diktature koja se, izdavši reforme za kojima smo svi žudeli, lepo snašla pomoću eksproprijacija i konfiskovanja, da likvidira industrijske grane koje su dostigle zavidan nivo efikasnosti – kao što su ribarstvo, proizvodnja cementa ili šećerane – i da nas pretvori u uvoznike čak i krompira, hrane koju su naši preci stvorili na radost čitavog sveta. Proširivši državni sektor sa manje od deset na sto sedamdeset preduzeća, diktatura – koja je kao razlog navodila „društvenu pravdu“ – uspela je da uveća siromaštvo i nejednakost i da odlučno podstrekne nezakonite rabote i podmićivanje. Obe prakse su od tada uzele malignog maha i pretvorile se u glavnu prepreku stvaranja bogatstva u našoj zemlji.

  To je model koji je predsednik Garsija usvojio, stavljajući našu privredu, etatizacijom banaka, osiguravajućih zavoda i finansijskih firmi, pod kontrolorsku upravu koja nas smešta odmah uz Kubu i gotovo u isti rod sa Nikaragvom. Pritom ne zaboravljam, naravno, da je, za razliku od generala Velaska, Alan Garsija vladalac izabran na legalnim izborima. Ali takođe ne zaboravljam da su ga Peruanci velikom većinom izabrali da bi učvrstio našu političku demokratiju socijalnim reformama; ne da bi izveo jednu kvazisocijalističku „revoluciju“ koja će je dokrajčiti.

  Jer nema te demokratije koja će preživeti uz toliku akumulaciju ekonomske moći u rukama političke vlasti. Da li je tako, treba pitati Meksikance, u čijoj zemlji, međutim, država ne raspolaže tako velikim društvenim sektorom kao što je onaj koji će biti na raspolaganju aprističkoj vladi kad se jednom usvoji zakon o etatizaciji.

  Njegova prva žrtva biće sloboda govora. Vladi nije potrebno da postupi kao Velaskes, da nasrne s pištoljem u ruci na štampu, radio i televiziju, mada se ne može potpuno odbaciti ta mogućnost; već smo se uverili da njihova obećanja vetar nosi kao perca, kao eho… Pretvorivši se u glavni izbor publiciteta zemlje, biće dovoljno da ih uceni oglasima. Ili da im, kako bi bili bačeni na kolena, uskrati kredite, bez kojih nijedno preduzeće ne može da radi. Nema sumnje da će, suočeni sa pretpostavkom da izdahnu iscrpljeni, mnogi mediji radije pristati da ćute ili da postanu poslušni; dostojanstveni će nestati. I kad kritika iščili iz javnog života, urođena vokacija svake vlasti da se širi i da se ovekoveči moći će da se ostvari. Zloslutna silueta „filantropske nemani“ (kako je Oktavio Pas nazvao PRI), zapravo se ocrtava na peruanskom obzorju.

 Napredak jedne zemlje čine davanje imetka i slobode što većem broju njenih stanovnika i jačanje pravila igre – zakonitost i običaji – što će nagraditi napor i darovitost, podsticati odgovornost, preduzimljivost i poštenje, a kažnjavati parazite, lihvare, apatične i nepoštene. Sve to se ne da uporediti sa jednom hipertrofiranom državom u kojoj će protagonista ekonomske aktivnosti biti funkcioner umesto poslovnog čoveka i radnika; i gde će, u većini slučajeva, monopol zameniti stručnost. Takva država demorališe i ubija trgovačli duh i pretvara trgovinu uticajima i veze u najunosnije i najtraženije zanimanje. To je put kojim su mnoge zemlje Trećeg sveta pošle da bi se utopile u propasti i pretvorile u žestoke satrapije.

Peru je, srećom, još daleko od toga. Ali mere kao što je ova koju kritikujem mogle bi da nas gurnu na taj put. To treba glasno reći da nas čuje sirotinja – koja će biti glavna žrtva – i nastojati da se tako nešto spreči svim zakonskim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Bez straha od invektiva koje sada lansiraju protiv kritičara vlasti njihovi vazali u štampi, ili od „masa“ koje partija Apra, na usta svog generalnog sekretara, preti da će izvesti na ulice kako bi zastrašili nas pobunjenike. Obe stvari su uznemirujući nagoveštaji onoga što će se destiti u našoj zemlji ako vlada bude držala u svojim rukama tu apsolutnu ekonomsku moć koja je uvek prvi korak ka političkom apsolutizmu.

  Mi građani, ustanove i demokratske partije moramo pokušati da izbegnemo da se naša zemlja – koja trpi tolike nedaće – pretvori u jednu pseudodemokratiju kojom upravljaju nestručni birokrati i gde samo cveta korupcija.

Lima, avgust 1987.

POGLAVLJE II – SJAJ I BEDA REVOLUCIJA

DOLE ZAKON GRAVITACIJE!

Krajem devetnaestog veka na vreloj zemlji severoistočnih saveznih država Seržipi i Baija, desio se seljački ustanak pod vođstvom harizmatskog propovednika, apostola Ibijapine, protiv decimalnog metričkog sistema. Pobunjenici, nazvani kvebrankilosi, napadali su radnje i magacine i uništavali nove tegove i merne instrumente – vage, kila, metre – koje je monarhija prihvatila u nameri da uskladi brazilski sistem sa onim koji je preovladavao na Zapadu i tako olakša međudržavnu trgovinu zemlje sa ostatkom sveta. Ovaj pokušaj modernizacije delovao je bogohulno ocu Ibijapini i mnogi njegovi sledbenici su poginuli ili druge poubijali nastojeći da taj pokušaj spreče. Rat u Kanudosu, koji je izbio nekoliko godina kasnije u unutrašnjosti Baije protiv osnivanja brazilske republike, takođe je bio junački, tragičan i apsurdan napor da se zaustavi točak vremena, sejući usput leševe.

  Pobune kvebrankilosa i jagunsosa, osim što su bile živopisne i neobične, imaju moćno simbolično značenje. Obe su deo jakog nasleđa koje se, s kraja na kraj kontinenta, uvrežilo u istoriju Latinske Amerike i koje je, umesto da se ugasi, ojačalo počev od emancipacije: odbijanje stvarnog i mogućeg u ime imaginarnog i nestvarnog. Niko to nije bolje uobličio od peruanskog pesnika Augusta Lunela u prvim redovima njegovog Manifesta: „Protivimo se svim zakonima, počevši od zakona gravitacije.“

  Odbaciti stvarnost, upinjati se da se ona zameni fikcijom, poricati proživljeno iskustvo zarad drugog, izmišljenog, prihvatiti nadmoćnost sna nad objektivnim životom i usmeriti ponašanje shodno takvoj premisi, najstarije je i najljudskije držanje, ono koje je stvorilo najuvaženije i divljenja dostojne političare, vojnike, naučnike, umetnike, svece i junake a možda i glavni motor napretka i civilizacije. Književnost i druge umetnosti su iz njega rođene i one su mu glavna hrana, njegovo najbolje gorivo. Ali istovremeno, ako odbacivanje stvarnosti premaši granice individualnog, književnog, intelektualnog i umetničkog i zarazi kolektivno i društveno političko, sve što je srdačno i idealističko u tom stavu iščezava, a umesto toga dolazi zbrka sa uglavnom katastrofalnim rezultatom svih zamamnih utopija svetske istorije.

  Izabrati nemoguće – savršenstvo, remek-delo, ono apsolutno – imalo je izuzetne posledice u umetničkom stvaralaštvu, od Don Kihota do Rata i mira, od Sikstinske kapele do Gernike, od Mocartovog Don Đovanija do Malerove Druge simfonije, ali želja da se uobličava društvo bez poznavanja ograničenja, protivrečnosti i raznovrsnosti ljudskog bića – kao da su ljudi poslušna glina zgodna za oblikovanje i kadra da se prilagodi apstraktnom prototipu koji je smislio neki filozofski um ili verska dogma s potpunim prezirom prema konkretnim uslovima, onom „sada i ovde“ – doprinelo je više od svega povećanju patnje i nasilja. Dvadeset miliona žrtava koje su rezultat, samo u Sovjetskom Savezu, iskustva komunističke utopije najbolji su primer rizika koji preuzimaju oni koji se, u društvenoj sferi, klade protiv stvarnosti.

  Nekonformizam koji znači živeti u borbi sa mogućim i stvarnim, učinio je da latinskoamerički život bude intenzivna pustolovina, nepredvidiva, živopisna i kreativna. Kakva razlika od uzdržane, volovske Švajcarske, u kojoj pišem ove redove! Setio sam se ovih užasno mirnih dana one surove izjave Orsona Velsa Džozefu Kotenu, u Trećem čoveku, filmu Kerola Rida po scenariju Grejama Grina: „Za hiljadu godina istorije, civilizovani Švajcarci su jedino proizveli sat sa kukavicom“ (ili tako nešto). Istini za volju, izmislili su takođe i fondi, jelo lišeno mašte, ali pristojno i verovatno hranljivo. S izuzetkom Viljema Tela, koji, povrh svega, nikad nije postojao pa ga je trebalo izmisliti, sumnjam da je ikad živeo još neki Švajcarac koji bi sistematski odbacivao stvarnost, što je najrasprostranjeniji latinskoamerički običaj. Običaj zbog koga imamo Borhesa, Garsiju Markesa, Nerudu, Valjeha, Oktavija Pasa, Lesamu Limu, jednog Lama, Matu, Tamaja, zbog koga smo izmislili tango, mambo, bolero, salsu, toliko ritmova i pesama koje čitav svet igra i peva. A međutim, iako smo davno izašli iz nerazvijenosti što se umetničke kreativnosti tiče – na tom polju smo pre imperijalisti – Latinska Amerika je, posle Afrike, deo sveta sa najviše gladi, zaostalosti, nezaposlenosti, zavisnosti, ekonomskih nejednakosti i nasilja. A mala, dosadna Švajcarska je najbogatija zemlja na svetu, s najvišim nivoom i kvalitetom života koje jedna zemlja danas pruža svom stanovniku (svima, bez izuzetka) i mnogim hiljadama useljenika. Mada je uvek nezahvalno pretpostaviti postojanje istorijskih zakonitosti, usuđujem se da predložim sledeće: društveni napredak je direktno proporcionalan životnoj dosadi koja znači držati se stvarnosti, a obrnuto proporcionalan duhovnom vrenju koje je posledica nepokoravanja njoj.

  Kvebrankilosi naših dana su hiljade mladih Latinoamerikanaca koji su se, pokrenuti plemenitim idealom, nesumnjivo, sjatili u Porto Alegre da se pobune protiv globalizacije, jednog tako nezaustavljivog sistema u naše doba kao što je bio decimalni metrički sistem kad su sledbenici apostola Ibijapine objavili rat metru i kilogramu. Po definiciji globalizacija nije ni dobra ni loša: ona je stvarnost našeg vremena, posledica sticaja raznih okolnosti, tehnološkog i naučnog razvoja, rasta preduzeća, kapitala i tržišta i međusobne zavisnosti stvorene time među različitim narodima sveta. Velike predrasude i velike blagodeti mogu biti posledica ovog progresivnog iščezavanja granica koje su ranije držale zemlje unutar vlastitih teritorija i mnogo puta u otvorenom sukobu sa ostalima. Dobro i zlo koje sobom nosi globalizacija zavisi, jasno, ne od nje same nego od svake zemlje ponaosob. Neke, kao Španija u Evropi i Singapur u Aziji, savršeno su je iskoristile i kolosalni ekonomski razvoj koje su obe te zemlje doživele poslednjih dvadeset godina, rezultat je dobrim delom masivnih stranih ulaganja koja su bile u stanju da privuku. Navodim ih jer su to dva izuzetna primera krajnjih dobrobiti koje jedno društvo može da izvuče iz internacionalizacije ekonomije. (Singapur, grad-država liliputanske veličine, primio je poslednjih pet godina više stranih ulaganja od celog afričkog kontinenta!)

  Nasuprot tome, nema sumnje da je zemljama poput Nigerije pokojnog generala Abačea, Zaira preminulog Mobutua i Perua begunca Fuhimorija, globalizacija donela više muke nego koristi, jer su strana ulaganja, umesto da doprinesu razvoju zemlje, služila naročito za umnožavanje korupcije, još veće bogaćenje bogatih i osiromašenje siromašnih. Devet milijardi dolara ušlo je u državne peruanske trezore zahvaljujući privatizacijama u vreme diktatorskog režima. Od toga nije ostao ni novčić, dok je strani dug porastao od državnog udara 1992. za pet milijardi dolara. Kojom čarolijom, kojim čudom su izvetrele te vrtoglave sume od kojih se praktično ništa nije izlilo na dvadeset pet miliona Peruanaca koji danas proživljavaju najgoru ekonomsku krizu u svojoj istoriji, s rekordnom nezaposlenošću, glađu i marginalizacijom? Značajan deo tog novca rasipnički je potrošen na populističke operacije, a drugi na kupovinu starog naoružanja s fakturama novog; istina je da je najveći deo tih prihoda jednostavno pokrala ova gansterska banda na čelu sa Fuhimorijem i Montesinosom i četrdeset lopova oko njih, i danas taj novac spokojno počiva u nekom od mnogih fiskalnih rajeva planete.Još je gore ono što se desilo u Nigeriji za vreme generala Abače, koji je, kao što je poznato, zahtevao od transnacionalnih naftaških kompanija da dividende koje su dugovali zemlji, uplaćuju direktno na njegov račun u Švajcarskoj, koji, kao računi Mobutuovih, doseže do vrtoglave sume od dve milijarde dolara. U poređenju s ovim titanima, Vladimiro Montesinos, kome se računa da je ukrao „samo“ jednu milijardu dolara, pravi je Pigmej.

  Zaključak koji se da izvesti iz ovih primera prilično je jednostavan: šteta od globalizacije iskorenjuje se demokratijom. U zemljama gde vladaju zakon i sloboda, dakle ravnopravna i transparentna pravila igre, poštovanje ugovora, gde su sudovi nezavisni a vlade reprezentativne, podređene političkoj fiskalizaciji i pod budnim okom slobodne štampe, globalizacija nije prokletstvo, već upravo obrnuto: način da se savlađuju etape jedne trke ka razvijenosti. Zato nijedna solidna demokratija, ni Prvog ni Trećeg sveta, ne protestuje protiv internacionalizacije ekonomije; štaviše, kliče joj kao delotvornom oruđu za napredovanje. Otvaranje granica šteti samo zemljama gde se autoritarni sistem njom služi da umnogostruči korupciju i gde nedostatak pravičnih zakona i slobode da se kritikuje često omogućavaju stvaranje mafijaških saveza između korporacija i političkih prestupnika čiji su tipični predstavnici Abača, Mobutu i Fuhimori.

  Pouka koju treba izvući iz ovih primera jeste nužnost da se demokratija globalizuje, a ne da se ukine globalizacija. Ali demokratija ima grdnih problema da se aklimatizuje u zemljama koje tradicionalno i po svojoj kulturi odbijaju da prihvate siromašnu stvarnost, postepen put napretka, ono što je moguće, izvodljivo, sporazumno, suživot različitosti. To je dovoljno dobro za švajcarske gnjavatore, tako pragmatične i realistične, ne i za nas, apsolutističke sanjare, krute revolucionare, ljubitelje nestvarnog i društveno potresnog. Zato, umesto da tražimo još više globalizacije, da se borimo, na primer, kako bi razvijene zemlje ukinule svoje protekcionističke mere koje njihova tržišta zatvaraju za poljoprivredne proizvode iz Trećeg sveta – jedna očigledna nepravda – mi tražimo manje. Kao, dakle, otac Ibijapina, tražimo da se točak vremena zaustavi, da se vrati unazad i da nas vrati u izolaciju i nacionalističku fragmentaciju koje su naše zemlje napunile gladnima i bednima. Ali što jeste, jeste: prepune rizika, pustolovine, noviteta, dobre muzike i izvrsnih umetnika.

Davos, januar 2001.

POGLAVLJE III – PREPREKE RAZVOJA: NACIONALIZAM, POPULIZAM, INDIHENIZAM, KORUPCIJA

IGRA BEZ PRAVILA

Kad sam se posle dva i po meseca odsustva vratio u Peru, čekala su me neka iznenađenja. Glavno je bilo jedna pretnja sudskim procesom zbog „teških blaćenja Perua“. Sudeći po tonu optužbe i po njegovim izjavama u novinama, advokat koji me je tužio nije od onih što traže publicitet, već čovek iskreno ljut zbog onoga što je dnevni list Prensa predstavio maltene kao izdaju otadžbine. Nije on jedini ljut: otkrivam, u pismima, uvredljivim porukama i po tome što mi saopštava porodica, da mi takođe anonimno telefoniraju i prete mi odmazdama.

  Više od anegdote, cela stvar dobro ilustruje jednu od naših osobina: nesposobnost za čistu polemiku, mehanizam koji naše polemike obično pretvara u klanice, koliko živopisne toliko beskorisne.

  Evo priče o mom zločinu. Jedna grupa nas Čileanaca i Peruanaca pre nekoliko meseci potpisala je tekst povodom stogodišnjice Pacifičkog rata, zalažući se za prijateljstvo i mir među našim zemljama i u čitavoj Latinskoj Americi, kako bi se naša škrta sredstva više usmerila na borbu protiv nerazvijenosti nego na kupovinu naoružanja. Tekst je izazvao žestoke replike nekih institucija i ličnosti u mojoj zemlji koji su protumačili izvesne delove (čini mi se nepravedno) kao pokušaj izjednačavanja patnji oba naroda za vreme sukoba. Kao što je neizbežno kad je reč o krajnje osetljivoj temi rodoljublja, atmosfera je postala zasićena gorljivim saopštenjima i zapaljivim osećanjima. Uprkos tome, polemika je delovala prilično plodno, ako ni zbog čega drugog samo zato što je navela šire slojeve stanovništva da se zapitaju sledeće: da li ratovi iz prošlosti moraju da se odražavaju na sadašnjost i budućnost latinskoameričkih zemalja? Da li se nacionalizam i regionalna integracija međusobno isključuju ili ne? Koja je uloga trke u naoružanju u nerazvijenosti kontinenta?

  Učestvovao sam u polemici člankom „Kult junaka“, koji se pojavio na istim tim stranicama. Prvo sam ga objavio u Peruu – u časopisu Karetas – kao što uvek radim kad pišem o temama iz peruanske politike (sem u onim razdobljima kad je represija zatvorila sva nezavisna glasila), a posle sam ga dao novinskoj agenciji EFE, koja šalje moje tekstove, kao i one drugih pisaca, po Španiji i Hispanskoj Americi. Istovremeno kad i u pedesetak drugih novina, članak je osvanuo i u čileanskom Merkuriju.

  To je prekršaj zbog koga doktor Sesar Augusto Losano hoće da me tuži sudu i zbog koga traži da promenim državljanstvo. Nije, međutim, sasvim jasno u njegovoj tužbi da li je po njegovom mišljenju gore što sam pomenuo da u Limi ima dece koja se bore sa psima za otpatke hrane ili što sam to rekao u Merkuriju. Da raščistimo nešto: taj dnevni list mi je antipatičan i nikad mu ne bih poslao svoje priloge, ne zato što je čileanski, naravno, već zato što šuruje sa režimom koji sramoti Ameriku. Ne mogu izbeći da Merkurio kupi moje priloge od EFE-a, ali mogu zahtevati da ne bude toliko drzak da kaže kako su oni „ekskluzivni“. Zbog takvih laži već su primili proteste Hulija Kortasara i Hose Donosa, a sada i moj.

  Dnevnik Prensa i moj tužilac ubeđeni su da rodoljublje zahteva pranje prljavog veša kod kuće. Dopušteno je, dakle, reći da u Limi ima dece koja se takmiče sa psima za otpatke hrane (nisam išao s lupom da ih tražim, nego se svako jutro bukvalno saplićem o njih, u mom kraju), pod uslovom da se to ne sazna u inostranstvu, da se ne uvredi nacionalno dostojanstvo. Ako sam dobro razumeo, nacionalni ponos zavisi više od izgleda nego od stvarnosti.

  Ne mogu da delim ovakvo shvatanje rodoljublja. Ono što bruka jednu zemlju nije da li se zna – u zemlji ili na kraju sveta – da ima gladne dece, odraslih nepismenih, ljudi bez posla, već da te pošasti postoje i da se ne leče. Verovati da utisak koji jedna zemlja ostavlja zavisi od toga da li se govori ili ne o onome što se u njoj događa, deluje mi naivno a takođe i opasno jer ko prihvata ovu pretpostavku, prihvata i vlast koja će nametnuti cenzuru i zabraniti kritiku pod terorističkim izgovorom da je to u državnom interesu. Kao i kultura, moral ne može da se shvata niti praktikuje u „nacionalnim“ okvirima; oba pojma, ako postoje, postoje univerzalno. Jedno umetničko delo, naučno otkriće, podsticajna filozofija obogaćuju i domaće i strane, s obe strane granica u okviru kojih su ponikli i na kraju postaju nasleđe svih. Isto je i sa ljudskim tragedijama: podjednako se tiču onih koji su njihove žrtve, ali i svih ostalih, koji mogu to da postanu već sledećeg dana. Nestali u Argentini, školarci pobijeni u Centralnoafričkoj Republici, žrtve nasilja u Baskiji ili Severnoj Irskoj, begunci iz Kambodže i Vijetnama, mogu biti politički problem ograničen na određenu zemlju ili područje, ali nas etički sve to pogađa podjednako i od nas zahteva delovanje. Što se više i na više mesta govori o tim užasima, utoliko bolje. To je jedini način da se probudi savest sveta o rastućem varvarstvu epohe i da se zatraži od onih koji još nisu izgubili razum da tu tendenciju zaustave. Rodoljublje mora da se potčini moralu, a ne obrnuto.

  Mnogo sam se udaljio od teme i u tome je upravo naravoučenije ove priče. Jedna polemika koja je počela na visokom nivou, završava kao surovo naklapanje rekla-kazala: ne sarađujem u Merkuriju, nisam klevetnik, želim i dalje da budem Peruanac itd. Deluje gotovo zlokobno što se polemike među nama, nezavisno od pitanja koja ih pokreću, svode pre ili kasnije na moralno diskvalikifovanje suparnika. Važnije je oblatiti ga nego argumentima pobiti njegove ideje, makar se to radilo niskim udarcima kao što su lične uvrede i klevete. Ovi metodi ne vode pobedi u kulturnim zemljama, onima u kojima se smatra da je igra podjednako važna kao i njena pravila. U našim zemljama nije tako. Ko prikolje suparnika takođe pobeđuje u diskusiji i dobija s pravom epitet „zastrašujući polemičar“. U jednom svom ogledu Borhes je analizirao umetnost južnoameričke uvrede i sve svoje primere je izvadio iz književnih polemika; zlatnu medalju odneo je Vargas Vila, barokni klevetnik koji je „porazio“ Čokana ovim argumentom: „Bogovi nisu pristali da Santos Čokano obeščasti stratište umirući na njemu. Tu je, živ, pošto je izmučio beščašće.“

  Sve to ima svoju tužnu stranu jer simboliše našu zaostalost, ali je takođe komično, vickasto, puno života. Imam jednu skoro punu torbu isečaka iz novina o raznim užasima. Dosad je nosio šnjur jedan članak objavljen u Venecueli, gde mi je novinar pripisivao veze sa trgovinom belim robljem u Parizu (prevodim to ovako, zavideći mu na mašti, pod optužbom da pripadam „mafiji buma“). Pored tog članka odlažem sada prizužbe advokata. I to ne bez izvesnog mazohističkog zadovoljstva, pomišljam na nekog prilježnog studenta španskog, na univerzitetu u Kanzasu ili Virdžiniji, koji je pročitao svu bibliografiju i za dve ili deset godina počeće jedno poglavlje svoje teze dramatičnom rečenicom: „Optužen za trgovinu prostitutkama i za izdaju svoje zemlje, Vargas Ljosa je napisao romane koji…“

Lima, oktobra 1979.

POGLAVLJE IV – ODBRANA DEMOKRATIJE I LIBERALIZMA

IZMEĐU SLOBODE I STRAHA

Zavisno od gledišta, Latinska Amerika deluje podsticajno ili urušeno. Sa političkog stanovišta, nema sumnje da je ovo najbolji trenutak u čitavoj njenoj republikanskoj istoriji. Nedavna pobeda opozicije nad diktatorskim režimom generala Pinočea u čileanskom plebiscitu otvara proces demokratizacije ove zemlje i predstavlja najsvežiji vrhunac jedne tendencije koja je poslednjih decenija ukidala jednu za drugom ostale vojne diktature i zamenjivala ih civilnim režimima dobijenim na manje-više slobodnim izborima. Sa izuzetkom Kube i Paragvaja i poludiktaturama u Panami, Nikaragvi i Haitiju, može se reći da se čitav ostatak kontinenta odlučno opredelio za demokratski sistem. Odavno zloupotrebljavane kvazidemokratije, kao ona u Meksiku, poboljšavaju se i već dopuštaju pluralizam i kritiku. s jedne strane vojske, a sa druge krajnje levičarske i krajnje desničarske partije zadovoljavaju se, kako ne bi ostali siročad, prihvatanjem izborne prakse i demokratske koegzistencije.

  Ovaj proces političke demokratizacije kontinenta ne sme se ocenjivati samo u statističkim terminima. Za njega je najvažnija priroda tog procesa, koji je autentično narodni. Prvi put u našoj republikanskoj istoriji nije bila elita niti strana intervencija pokretač uspostavljanja civilnih i demokratskih režima, nego narod, velike mase skromnih muškaraca i žena umornih od demagogije i brutalnosti kako vojnih diktatura tako i revolucionarnih grupa i partija. Isto kao desničarske diktature, i levičarski gerilci i teroristi – tako popularni šezdesetih godina – pate od gubitka poverenja i istinskog odbacivanja građana. Oni koji još deluju – pričinjavajući ponekad veliku štetu – kao što se dešava u Peruu, u Kolumbiji ili u Salvadoru, predstavljaju nasilne manjine koje nemaju skoro nikakve izglede da se dočepaju vlasti na izborima.

  Sve je to jasan znak napretka i modernizacije i trebalo bi da opravda optimizam spram budućnosti Latinske Amerike. Kad, međutim, skrenemo pogled s političkog na ekonomski plan, blistava slika potamni, pa umesto sunčanog, obećavajućeg prizora, ugledamo olujne crne oblake, gromove i munje.

  Gotovo bez izuzetka u ekonomskom pogledu latinskoameričke zemlje su danas u zastoju ili prave korak unazad. Neke su, kao Peru, u gorem stanju nego što su bile pre četvrt veka. Krizna situacija se ponavlja, gotovo istovetno, od jedne do druge zemlje, monotono kao pokvarena ploča ili zamrznuta slika. Pada proizvodnja i realna zarada, iščezava štednja i jenjava ulaganje, domaći kapital beži, a inflacija se periodično javlja posle traumatičnih pokušaja stabilizacije koji, osim što skoro uvek propadaju, grubo pogađaju najugroženije društvene slojeve i ostavljaju čitavo društvo demoralisanim i ošamućenim. Sa izuzetkom čileanske i donekle kolumbijske, koje su, izgleda, krenule solidnim putem ekspanzije, oslanjajući se na čvrste osnove i dugoročni podsticaj, ostale ekonomije regiona koprcaju se u neizvesnosti i suočavaju sa krizama različite težine.

  Kako objasniti tu žalosnu situaciju? Čemu treba zahvaliti što je zemlja poput Argentine, koja je pre pola veka bila jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, uspela da sklizne u nerazvijenost i postane danas haotična, osiromašena ekonomija? A čemu što se Brazil, džin koji toliko puta samo što se nije odlepio i krenuo napred, uvek na kraju spotakne i vrati na polaznu tačku? Kako je moguće da Venecuela, jedna od najsrećnijih zemalja na planeti, nije uspela za tolike decenije naftaškog blagostanja da obezbedi svoju budućnost i sada deli nesigurnost i pometnju siromašnih latinskoameričkih zemalja? (Jedno objašnjenje: Ne govorim da su sve nacije kontinenta u istom stanju. Neke se bolje od drugih snalaze u toj nepogodi, kao Kolumbija ili Paragvaj – mada su razlozi u ova dva slučaja, delimično non sanctas, kao dobro iskorišćeni dolari od trgovine drogom u prvoj zemlji i krijumčarenja u drugoj – dok druge, kao Peru, deluju kao da će ih kriza bukvalno sravniti. Ali kad se uzmu u obzir sve nijanse i promenljivi činioci, jedna je slika koju nudi ekonomska stvarnost Latinske Amerike: to je slika sveta koji ne uspeva da dopuni svoju jasnu demokratsku vokaciju kreativnim i pragmatičnim politikama koje će im obezbediti ekonimski i društveni rast i omogućiti da uživaju svakim danom sve više u blagodetima modernog doba.)

  Jedno tipično latinskoameričko objašnjenje naših nedaća jeste njihovo pripisivanje perverznim mahinacijama iz inostranstva uobičajeno pokvarenih kapitalista ili – odnedavno – funkcionera Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, protiv nas. Mada naročito levica insistira na ovoj frojdovskoj „transferenciji“ odgovornosti za latinskoameričke nedaće, istina je da je ovakav stav veoma rasprostranjen. I liberalni i konzervativni sektori uspeli su sebe da ubede da naše zemlje ne snose krivicu zbog siromaštva i zaostalosti, jer smo navodno samo žrtve institucionalnih činilaca ili stranaca koji odlučuju o našoj sudbini, neprikosnoveno i uz našu potpunu nemoć.

  Taj stav je najveća prepreka s kojom se mi Latinoamerikanci suočavamo u nastojanju da izađemo iz začaranog kruga ekonomske nerazvijenosti. Ako naše zemlje ne prihvate da su one same glavni vinovnici kruze – njihove vlade, mitovi, običaji – da ona počiva u njihovoj ekonomskoj kulturi, i da će, stoga, rešenje pre svega doći od nas samih, da zavisi od naše pameti i odluka, a ne od spoljnih faktora, zlo nikad neće biti ispravljeno. Postajaće, štaviše, sve teže i pre ili kasnije dovešće u opasnost političku demokratizaciju kontinenta.

  To ne znači ne priznati krajnje značajnu ulogu koju su strani faktori imali u latinskoameričkoj krizi, faktori na koje nismo uticali, kao što su visoke svetske kamatne stope izazvane povećanim fiskalnim deficitom Sjedinjenih Američkih Država, niske cene na međunarodnom tržištu naše izvozne robe i protekcionizam razvijenih zemalja koje nam zatvaraju svoja tržišta ili ih otvaraju samo na pipetu. Kao što je odlučujuće doprineo i dug inostranstvu. Taj problem, onako kako se danas javlja, predstavlja za demokratske vlade Latinske Amerike nemoguć izazov: da otplaćuju dug i da istovremeno ispune domaće obaveze, od kojih je prva poboljšanje životnih uslova sirotinje ili barem sprečavanje da se oni i dalje pogoršavaju. Vlade koje su rešile da plate dug shodno ugovorenim uslovima sa kreditorima ostale su lišene neophodnih sredstava za ono najpreče u sopstvenim zemljama i za osiguranje ulaganja u javne radove. To je, u svim slučajevima, izazvalo velika društvena talasanja, nekontrolisane emisije novca, galopirajuću inflaciju i tako dalje. Što ne znači da su zemlje koje su jednostrano proglasile moratorijum ili, kao Peru, smanjile svoje otplate najviše moguće, imale bitne koristi od takvih mera.

———————–

  Koliku god težinu imala u našoj ekonomskoj krizi tema duga i njegovih posledica, to nije ishodište, već samo simptom naših nedaća. Dug napravljen neodgovorno, kao posledica izvesnih navika i jednog mentaliteta i dalje i te kako važećeg u Latinskoj Americi – iako sve više zastarelog i nimalo praktičnog – intimno protivreči slobodarskoj suštini demokratije. Dok smo na političkom planu sve slobodniji, na društveno-ekonomskom se i dalje ponašamo podanički i bez pogovora prihvatamo da nam neke svemoćne, ogromne države krešu naše zasluge i preuzimaju ih u svoju korist, pretvarajući nas građane u zavisna, manje vredna bića.

———————–

Lima, oktobar 1988.

Odlomak iz knjige „Sablje i utopije“ (Mario Vargas Llosa „Sables y utopias“), izdanje Laguna, 2020.