JEDAN DAN ŽIVOTA

Vratio se prekjuče čovek sa godišnjeg odmora, stigao pola sata pre svih na posao, raspakovao stvari, pristavio kafu, otvorio novine i – ostao tako, kao skulptura, zaustavljen u pokretu.

  Nešto nije bilo u redu.

  Njegov prvi radni dan bio je četvrtak, sedmi septembar, a u novinama je pisalo da je sreda, šesti septembar. Jedan dan ranije. Pozvao je telefonom portira i rekao iznervirano:

  – Podmetnuli ste mi paket jučerašnjih novina.

  – Dao sam vam svoje rođene novine – rekao je portir mirno. – Vama sleduje tek od sutra. Od četvrtka, kad se vraćate na posao.

  Čovek je pročistio grlo i sniziio ton.

  – A šta je danas? – upitao je oprezno.

  – Sreda – rekao je portir. – Sreda, šesti septembar…

  Kao u usporenom filmu čovek je spustio slušalicu, pogledao kalendar na stolu, pogledao ponovo novinske datume – sve je bilo u redu samo je on imao jedan dan viška. Nešto se preračunao. Na odmoru nije gledao televiziju, nije slušao radio, nije čitao dnevnu, nego samo ilustrovanu štampu, pobrkao je dane i sad je, odjednom, imao viška čitav dan života. Da ne bi bilo zabune, proverio je na 988 telefonom. Ženski glas sa one strane obavestio ga je da je stvarno danas sreda 6. septembar. Odjednom je živnuo. Poskočio. Došlo mu je da vrisne u praznoj kancelariji. Pogurao je hartije natrag u fioke, Prosuo džezvu sa zaslađenom vodom, pokupio novine i sleteo niz stepenice.

  Kraj portira je proleteo kao metak. Zastao je na izlazu, zinuo i širom udahnuo mokri vazduh ranog septembra. U ovoj jurnjavi, u ovoj trci sa minutima, on je imao čitava dvadeset četiri sata viška. To je značilo da tek sutra popodne treba da ode u selo po ženu i decu. To je značilo da može da krene bilo kojom ulicom i ode na svejedno koju stranu. Do sutra u ovo doba on je slobodan, niko ga neće tražiti…

  Možete zamisliti čoveka koji se nađe u takvoj situaciji. Prvi put pošao je mirnim korakom ulicom. Prvi put imao je vremena da primeti ljude, izloge, kuće. Odjednom, počeo je da otkriva bezbroj novih stvari u davno poznatim ulicama: ornamente na kapijama, gvozdene balkone, neobične fasade…

  – Ne – rekao je odlučno – ovaj dan ne smem izgubiti uludo. Moram negde sesti i isplanirati svaki minut. Moram smisliti šta ću. Moram sebi prirediti nešto izuzetno, nešto čega ću se sećati celog života.

  Odjednom su mu navrle u glavu slike Pariza, Londona, Madrida, Amsterdama, Beča. Lako je živeti u velikim gradovima. Ali kako ovde, gde je sreda za sve ostale jedan sumoran, kišovit radni dan, malo prohladan, malo namršten, bez boja, bez spektakla, bez atrakcija.

  Šta može da padne prvo čoveku na pamet u takvoj prilici? Zatražio je od kelnera u restoranu telefonski imenik i počeo da traga za starim, zaboravljenim vezama. Nažalost, već godinama nije zalazio u kafane i nije znao čak ni to kakva je gde muzika, kakvo piće i kakva kuhinja. Izabrao je nekoliko adresa žena sa kojima je ranije imao neke romanse. Jedna je bila udata već tri godine. Dve je našao na poslu, ali su ga hladno odbile. Četvrta ga je pitala zar ga nije stid da se sad, posle toliko vremena, mirno javlja kao da se uopšte ništa nije desilo…

  Odlučio je da pođe u život kao ledolomac, pa šta sretne – to i da doživi.

  Do podne je lutao po klubovima i bifeima, zalazio u otmene restorane, terao kola čak do periferijskih krčmi. Na kraju je odlučio da zaključa auto. Alkohol je počeo da deluje i uplašio se da ne napravi neku glupost usred belog dana.

  Ustvari, bio je šokiran. Sreda. Radni dan. A toliko sveta na ulicama. Toliko sveta u kafanama. Toliko sveta koji se muva po radnjama, pijacama… Ko onda u ovoj zemlji radi, mislio je, kad se toliki šetaju? Ranije to nije primećivao, jer prepodneva je provodio u kancelariji. Sad je odjednom video prepun grad ljudi koji su se tiskali, mimoilazili, sedeli, ćaskali.

  U dva po podne, minut pre kraja radnog vremena, uskočio je u taksi i vratio se kući. Bio je trešten pijan. Propalo mu je čitavo prepodne, ali veče je odlučio da provede bogovski.

  Trebalo je zato da se istušira, ispava i spremi za izlazak. Glasno je pevao dok je ogrnut peškirom šetao kroz kuću. Imao je u glavi hiljadu ideja. Imao je još toliko najdivnijih želja. Onda je zaspao.

  I probudio se sutradan u četiri ujutro.

  Mamuran. Gladan. Nasrećan. Prozebao, jer spavao je ogrnut samo mokrim peškirom. Ukočena vrata. Krmeljivih očiju od nazeba. Progutao je tetrapak mleka i pristavio kafu. Naslonio je glavu na kuhinjski sto i zaplakao.

  Upropastio je svoj jedan jedini dan života.

  Nije umeo da ga iskoristi. Nije umeo ništa da doživi. Nije umeo čak ni sopstvena kola da doveze do kuće, nego je morao da ide po njih na drugi kraj grada.

  Opet je bio na poslu pola sata pre svih. Opet voda za kafu. Opet paket novina. Nije ih ni otvorio. Mrzovoljnim pokretima vadio je hartije iz fioka i slagao ih ispred sebe.

  Bio je, nažalost, četvrtak, sedmi septembar. Njegov prvi radni dan. Ovoga puta bez zabune. Ovoga puta kalendarski i životno na svom mestu.

  U toku radnog vremena još dva puta nije izdržao i zaplakao se.

  – Da ti nije neko umro? – pitali su zabrinuto drugovi s posla.

  – Da – kazao je. – Umro mi je neko u kog sam najviše verovao.

  Dalje ga nisu pitali. Dalje nije ni objašnjavao.

  Ko zna koliko dana života mu je propalo zbog tog jednog, koji je bio višak. Neprekidno je mislio samo o tome i bio sve bolesniji.

  Stvarno je bio teško, preteško bolestan.

8. septembar 1978.

NEKE DRUGE OČI

Neka deca jedva čekaju subotu i nedelju da vide svoje roditelje i budu s njima zajedno. Moj tata je svaki dan sa mnom. On nas stavi u kola, pa mama, brat i ja šetamo Fruškom gorom i beremo cveće. Moj tata i moja mama su stalno s nama.

  Ovo je odlomak iz jednog školskog zadatka zbog kojeg je jedna devojčica dobila od tate ćušku. Slučajno je privirio u njenu svesku da vidi šta to dete radi u školi i bio je zapanjen.

  – Kako možeš tako da lažeš? – vikao je. – Ja i branje cveća! Ja i šetnje po šumarcima! Kad si me videla poslednji put na Fruškoj gori? Šta sam ja? Crvenkapa iz bajke?

  Dete se zavuklo u ćošak i otplakalo. Uveče, za stolom, razgovaralo se učetvoro o lažima. I devojčica i njen brat dobili su pouku da treba govoriti istinu, kako se treba vladati, ponašati, da treba biti otvoren, iskren i častan čovek.

  Tata je otvorio novine od pre nekoliko dana i pročitao neupadljivu vest, objavljenu za odrasle:

  PEKING (AFP) – Širom Kine pokrenuta je akcija čiji je cilj prihvatanje lepog ponašanja dece. Tako se, na primer, kako izveštava kineska agencija Hsinhua, u Osnovnoj školi broj 1 u Pekingu, od kada je uvedeno „lepo ponašanje“, mali Kinezi manje tuku, manje psuju, više ne pljuju i manje prave nered.

  Posebno se vodi računa o tačnom dolasku na nastavu, stvara se ljubav prema radu, disciplini, poštovanju nastavnika i izbegavanju laži.

  – Eto – rekla je mama kuckajući prstom po novinama – u ovoj međunarodnoj godini deteta neko se setio da od onoga što stalno zaboravljamo napravi akciju, maltene jedan poseban predmet…

  – Pa mi to isto imamo na časovima razrednog starešine – rekao je dečak – ne samo u godini deteta nego uvek.

  – Prvo i prvo – rekao je otac – rečenica se ne počinje sa „pa“. Drugo: dok majka ne završi, ne uplići se u razgovor. Treće: čujem li još jednu pismenu ili usmenu laž u ovoj kući…

  – Ali, tata – prekinula ga je devojčica – ništa ja nisam slagala. Napisala sam kako bi to bilo kad bi ti stvarno imao vremena i kad bi nas stvarno izvodio da šetamo po Fruškoj gori. Nisam ja kriva što te drugi vuku po sastancima, službenim putevima, večerama…

  Nastao je tajac. Devojčica je govorila kao da žvaće tvrdu koru.

  – Ti si moj tata – rekla je – i nije sramota brati cveće. Ja znam da si ti najbolji tata na svetu.

  Bio je to kraj razgovora. Deca su otišla na spavanje. Sad je tati brideo obraz kao da je primio ćušku. Među ostacima jela, za stolom punim mrva i tanjira, sedeli su on i žena i ćutali.

  Bilo je oko pola devet uveče.

  U pola deset on je rekao ženi:

  – Pa sad i nema na Fruškoj gori cveća. Jesen je.

  – Možda i ima – rekla je žena – ali mi to ne znamo. Mi više ne umemo da maštamo, i zato ne znamo ima li cveća ili nema.

  – Za ove četiri godine koliko imamo kola – rekao je on kao da se pravda – bili smo, eto, dva puta na moru…

  – Možda na Fruškoj gori postoji čak i more – rekla je žena – a mi to ne znamo…

  – Možda postoji i Triglav – rekao je muž podsmešljivo.

  – Možda postoji – rekla je žena i pogledala ga u oči. – Možda postoje i Havaji i Mont Everest, i Australija i foke.

  I počela je da plače. Tiho. U sebi.

  – Znaš li ti – rekao je muž malo kasnije – da ja moram biti prisutan tamo gde se nešto događa? Ako nisi na licu mesta, tebe mimoiđu.

  – Znam i to da, što te više vide, više te znaju napamet.

  – Moje je da pravim pare, da izdržavam porodicu…

  – A naše je da sanjamo.

  Čovek je ustao, ogrnuo vetrovku i izašao na ulicu. Žena je ostala da opere sudove. U sobi, gde su deca spavala, nije bilo svetla. Završio se još jedan radni dan.

  Tamo negde, iza gustih oblaka, bilo je nebo puno zvezda. Čovek je stao nasred ulice i pokušao da vidi kroz oblake. Ispred njega je rastao noćni grad. Pokušao je da vidi kroz beton, čelik, staklo, drveće.

  Pokušao je da gleda kroz retke prolaznike što su se vraćali kućama. Kroz automobile što su prolazili drumom.

  Dok je ulazio u kuću, pipao je kao slep. Prvi put posle mnogo i mnogo godina shvatio je da je mogao imati još neke oči, ali su mu zakržljavile posle detinjstva.

  Upalio je sva svetla. Ali, to više ništa nije vredelo.

2. oktobar 1979.

ŠTA JE, U STVARI, PESMA

Toliko puta na književnim večerima, u susretu s ljudima, tamo pred kraj, kad se postavljaju pitanja i vode razgovori sa psicem o njegovom delu i literaturi uopšte, bio sam u situaciji da se mučim, da izmiašljam odgovore, da se hvatam za tuđe sentence od Vulfa do Majakovskog, od Sanberga do Broha, sve u želji da i sam pred sobom odgonetnem šta je to pesma, kako nastaje, po čemu se ona može prepoznati u rečima.

  Neko bi pomislio da ja ovom novogodišnjom prigodom pokušavam da sročim esej sa nešto malo patosa i akademske bezličnosti. Čitava svečanost, u stvari, događa se u petak i kako je to moja redovna rubrika, daleko sam od pomisli da prekoračujem granicxe uobičajenog feljtonskog štiva kome robujem na stranicama novina, evo već pune 24 godine.

  Ponekad pomišljam u kakvoj su zabludi i bibliotekar i čitalac, i knjižar i njegov kupac, i izdavač i njegov pisac kad misle da se u knjizi nalaze pesme. Verovatno u istoj takvoj, u kakvoj se nađu i galerista i njegov slikar kad misle da posetiocu izložbe pokazuju slike, ili glumci i publika kad misle da se drama događa na pozornici.

  Ni u jednoj biblioteci na svetu nema knjige pesama. Tomovi i tomovi reči, sabijenih u stihove, pesma su isto toliko koliko i matematički zadaci osnovaca ili bilans jednog preduzeća. To su znaci, simboli, pečati. Pesma nije napisana. Ona se nalazi negde u nama, u svakom čoveku, i što više pesama u sebi nosiš, više i živiš. A te reči iz knjiga samo su podsetnici, samo ključevi, kojima otvaramo ono što zovemo apstraktnim imenom osećanje ili duša čoveka.

  Više od pola svog života potrošio sam, razmenio u sitniš, u nastojanjima da uverim ljude da je svako od nas pesnik. Govorio sam o tome na televiziji, pisao članke, predgovore knjigama, ubeđivao narod po kafanama i publiku na književnim priredbama. I nisu hteli da mi poveruju. Uvek im se činilo da pesnik mora biti nešto naročito, nešto više od običnih ljudi, iako sam pesnike sretao i u rudnicima, i na karaulama, i među kombajnerima, i među prodavcima mešovite robe.

  Pesnik je svako. I sve što čovek učini, sve je to po jedna njegova pesma, kazana onim sredstvima koja su mu najdostupnija. Ja baratam rečima. Obućar govori svojim alatom. Zidar mistrijom. Kibernetičar kompjuterima. Napiješ se od sreće ili žalosti – i to je pesma. Rodi ti se sin – to je pesma. Dođe vojnik na odsustvo – i to je pesma. Često je ima više tamo gde ne bi ni slutio, nego u pravim knjigama, proglašenim za poeziju, ozvaničenim i definisanim.

  Pesnik je i vatrogasac. I član hora u kulturno-umetničkom društvu. I kućna pomoćnica je pesnik, i nastavnik na času, i baka koja priča unučetu bajke, i planer u preduzeću, i šofer autobusa. Svakoga dana mi doživimo bezbroj pesama. One se sakupljaju u nama, a neupućeni zovu to iskustvom. Razlika je samo u tome što neko pravu pesmu ume da oseti, a neko je propusti kroz uho, neko voli misaonu pesmu, neko šlager ili poskočicu. Ali sasvim je sigurno da imamo jednaka srca, jednaku pamet, jednako smo rođeni i jednako smo u stanju da unosimo u sebe poetske svetove.

  Ponekad mislim da je pesma vaspitanje.

  Da je refleks.

  Ponekad mislim da pesma pojevtinjuje kad se mora i napisati ili izreći. Mnogo je čistija, bolja, veća i čestitija kad je u čoveku.

  Kad se dete rodi, ono je odmah i talentovano za nešto. Nema netalentovanih beba. Ima posle samo zabataljenih mališana, zapuštenih ljudi, ispuštenih sudbina. Imam prijatelja rođenog da bude najdarovitiji auto-mehaničar, ali to njemu ne izgleda kao pesma, on bi hteo da bude pravnik, i zavidi svim pravnicima i svim sudijama na svetu.

  Pesma je kad nosiš nešto u sebi, pa ne možeš to da zadržiš, nego moraš da podeliš sa ljudima, kao što dete deli užinu na odmoru, kao što vojnici dele cigaretu, kao što i život moraš da podeliš još s nekim.

  Pesma je prvi korak preko rubova samoće.

31. decembar 1976.

OSVRTANJE ZA KUĆAMA

Nije se dogodilo baš ništa senzacionalno, a velika je stvar, na časnu reč: ljudska i ogromna, jedan čovek se napio, stao nasred bulevara i plače.

  – Ovde sam – kaže prolaznicima – ja stanovao.

  Kaže to kao kad neko kaže: ovde sam ratovao, ovde sam voleo jednu devojku u mladosti, ovde sam jednom bio lep i lud, bio divan i šašav, bio najsrećniji ili najnesrećniji na svetu.

  A ljudi prolaze. Gaze preko njegove bivše sobe, njegovog kreveta, njegovog stola sa novogodišnjom pečenicom. Prolazi šestotonac preko njegovog nekadašnjeg tepiha po kojem se smelo samo kad se čovek izuje. Prolaze ljudi kroz zidove. Nema tajni. Nema skrovitosti i samoće. Čovek je tu rođen, tu odrastao, tu se oženio, tu sahranio roditelje, tu dočekao decu, tu se svađao sa komšijamaa, tu se radovao, tu sanjao…

  A ljudi prolaze. Preko njega, preko svih tih godina, idu kroz jedan život kao da nikad nije postojao…

  Čekajte. Ja bih tu stao i malo mislio. Ljudi se osvrću za svojim nekadašnjim domovima, za svojim svetovima koji više ne postoje, ali oni su tu, realni, najstvarniji, živi. I kako ja da ubedim jednog dedu koji izleće biciklom iz Železničke ulice i pravo pred autobus, kako da ga ubedim da se bulevar ne može presecati tek tako, gde se kome sviđa?

  – Trideset sedam godina – kaže deda ljutitom šoferu – ja teram bicikl ovako, ovim pravcem. Ne umem drukčije. Nije logično da obiđem dva ćoška, da se ista ta dva ćoška vraćam, i tek onda pređem preko.

  Nije logično. Koliko toga nije logično? Jer dedin put vodi pravo, to je ona uličica vijugava i uska što se uliva u ulicu Alekse Šantića, poznaje on trotoar, zna svaku pukotinu u asfaltu, zna iz koje će nepostojeće kapije izleteti dete, zna gde može uz kuće, obilazi bivše drvo i tera. Ne vidi on ni bulevar, ni vozila što tutnje kao bujica, ni prolaznike. Živi u svom svetu, u gradu kojeg više nema, u ulici koja više ne postoji, u kući koju su odavno razvukli pregaženu buldožerima, sedi na jednoj klupi koja je već prošle jeseni izgorela u nečijoj peći i uporno sanja svoje iste snove.

  Stojimo tamo, nasred bulevara, pijan čovek, jedan prolaznik i ja.

  – Što plače? – pita prolaznik.

  Ja mu objasnim. Sav pun neke romantike, sav nostalgičan za fijakerima i starim tramvajima, sav u nekom starom Novom Sadu.

  A prolaznik se osmehne i kaže:

  – Žao ti što gazimo preko ovog što nema. A mene, rode moj, živog ne vide. Prođu kroz mene ulicom, idu kroz mene kamioni, reka ljudi teče preko svega što imam, niko se ne izuva kad mi blatnjavim cipelama prošeta kroz dušu. Pa ipak stojim. I umem da sanjam. I da znaš da ću sad ja da odem da se napijem, jer ja se osvrćem za samim sobom, a to je veće i strašnije.

  I ode prolaznik. I odem i ja. I ode onaj stanar ovog današnjeg trotoara, ode, a svakih desetak metara osvrće se za svojom starom kućom. Jer i on ima pravo. I prolaznik ima pravo.

  Samo ja nemam pravo da prolazim i kroz jednog i kroz drugog i da to ne vidim celog svog života.

                                                                                                           16. januar 1973.

Odlomak iz knjige „Obično petkom“ (Miroslav Antić „Obično petkom“), izdanje Laguna, 2024. Na koricama knjige navedeno je: “Dok je radio kao profesionalni novinar, Miroslav Antić je u novosadskom Dnevniku pisao kolumnu „Obično petkom“, u kojoj je donosio reportaže, anegdotska razmišljanja, prikaze, svedočanstva i opaske.“