Planirao sam dugo vremena da otvorim blog koji će biti prvenstveno posvećen muzici (albumima, pesmama, emisijama koje muzički uređujem na radiju, poznatim ličnostima iz sveta popularne muzike, događajima vezanih za njih…). Na njemu bi bile zastupljene i knjige, filmovi, razne moje poruke, najave budućih dešavanja… Tu svoju nameru realizovao sam u februaru 2019. godine. Za ime bloga nisam imao nikakvu dilemu. Odlučio sam da se zove Hobi u sobi. Naziv savršeno odgovara sadržaju tekstova koji će se naći na njemu. Slušanje muzike sa ploča koje se okreću na gramofonu, CD-a ili pomoću kompjutera, slušanje omiljenih radio stanica, čitanje knjiga, gledanje filmova – sve se to najčešće dešava u sobi. Ali, zašto baš Hobi u sobi? Zato što me za taj naziv vezuju lepe i nezaboravne uspomene.

Jesen, oktobar – novembar 1981. godine

Četvrtak – 8. oktobar

Gledao sam na prvom programu JRT drugu emisiju kviza “Hobi u sobi”. Emitovana je iz studija Televizije Novi Sad za područje cele bivše YU. Bio je posvećen muzici. Tema je bila “Domaća i inostrana rok i zabavna muzika poslednjih dvadeset godina 1961-1981.”. Znao sam tačne odgovore na većinu pitanja. Odlučio sam da se prijavim na testiranje. Isto veče napisao sam svoje podatke u prijavi i papir stavio u koverat. Sutra sam otišao u poštu i poslao kao preporučeno pismo adresirano na TV Novi Sad..

Petak – 16. oktobar

Dobio sam telegram iz Televizije Novi Sad. Organizator kviza Maksimović (tako je potpisan, ime sam mu nažalost zaboravio iako smo se videli i komunicirali više puta; svi su ga zvali Maksa), poziva me da dođem na testiranje za kviz, koje će se obaviti u Studiju M Radio Novog Sada, ulica Žarka Zrenjanina 3, u utorak 20. oktobra u 16 sati.

Utorak – 20. oktobar

Stigao sam oko podne u Novi Sad. Otišao sam do Studija M. Bilo je oko tridesetak ljudi koji su pozvani na testiranje. Maksa nas je sve sačekao i objasnio šta ćemo da radimo. Došao je i Vitomir Vita Simurdić, urednik Radio Novog Sada, koji je doneo testove. Imali smo 45 minuta za odgovore (kao na školskom času). Maksa je sve vreme bio sa nama.

Test se sastojao od 29 pitanja, koje je Vita osmislio. Ovo su samo neka od njih: Navesti sve albume Bijelog dugmeta, YU grupe, Arsena Dedića; navesti imena bar pet kompozitora koji su pisali pesme za Zdravka Čolića; kada je osnovana grupa Time i ko su bili članovi prve postave; navesti originalne članove grupe The Animals; ko je osnivač grupe Blood Sweat & Tears; koje godine je Bob Dylan objavio prvi album i kako se zove; ko su članovi The Jimi Hendrix Experience; navesti beogradske grupe iz šezdesetih godina; kako se zove novi singl Rolling Stones-a; ko je kompozitor pesme “My way”; navesti pevače grupe Deep Purple; u kojim grupama je svirao Steve Winwood; kako se zove prvi album Kate Bush; na kom festivalu i koje godine je Đorđe Balašević pevao pesmu “Prva ljubav”; koji su muzičari činili postavu grupe Cream; koliko je albuma objavila grupa Talking Heads i navesti njihove nazive; ko je pevač i gitarista grupe The Jam; navesti nazive bar pet albuma koje je snimio David Bowie; u kojoj je grupi počeo Iggy Pop i navesti naziv njegovog prvog solo albuma…

Vita je odneo testove da ih pregleda. Čekali smo ga uz kafu i sok više od sat vremena. Kada se vratio, pitao je: “Ko je Jovan Grujić?” Rekao je da sam najbolje uradio test od svih kandidata i da dođem u zgradu Televizije Novi Sad na snimanje emisije kviza, sutra najkasnije u 8 sati ujutru. To je bilo iznenađenje za mene, ni sada ne znam kako sam se osećao u tom trenutku. Vita i Maksa su mi predložili da prenoćim u hotelu “Park” u Novom Sadu o trošku Televizije. Rekao sam da bih ipak da se vratim nazad u Beograd. “Moraš biti u Televiziji u 8 sati ujutru”, “Biću. Doći ću sigurno”. Otišao sam na voz, stigao kući, preneo mojim roditeljima i bratu iznenađujuću i radosnu vest, odvojio šta ću da obučem i otišao da spavam… Sutra treba rano ustati.

Sreda – 21. oktobar

Stigao sam u zgradu Televizije Novi Sad pre 8 sati. Maksa je došao i otišli smo u njihov restoran da sačekam dok me ne pozovu na snimanje. Objasnio mi je pravila takmičenja u emisiji. Dva takmičara odgovaraju na postavljena pitanja. Svaki od njih ima uz sebe jednog muzičara, koji čine tim (da ga tako nazovem). Prvi takmičar odgovara na postavljeno pitanje, ako ne zna tačan odgovor, pravo da odgovori dobija drugi takmičar. Ako i on ne zna odgovor, u pomoć priskaču muzičari. Prvi od njih odgovara onaj koji je sa takmičarem kome je postavljeno pitanje, ako i on ne zna, onda šansu dobija muzičar iz drugog tima. Sabiraju se poeni koji se dobijaju za tačan odgovor, ali se oni umanjuju za polovinu od predviđenih za svako pitanje na koje tačno odgovori muzičar, a ne takmičar. Pobednik nastavlja takmičenje i u narednoj emisiji kviza.

Upoznao sam drugog takmičara, svog tzv. “protivnika”. Pavle Vadaski iz Bečeja je stigao u zgradu Televizije pre mene. To znači da je on pobedio u prethodnoj emisiji. Nakon sat-dva stigla su i dvojica muzičara. To su Mladen Vranešević i Dejan Petković. Pred sam početak snimanja emisije, odredili su nam partnere u timu. Dejan Petković je bio sa mnom.

Mnoga pitanja odnosila su se na pomenute muzičare: navesti njihove albume; koje godine su objavili prvi odn. poslednji album; ko su kompozitori pesama koje oni pevaju u emisiji; navesti nazive tih pesama; da li su te pesme izvedene na nekom festivalu i ako jesu, na kom i koje godine; da li su svirali u nekim grupama, ako jesu, u kojim; da li su pisali muziku za filmove, ako jesu navesti njihjove nazive; otkriti grešku u priči muzičara koji je u drugom timu…

Neka od drugih pitanja: pogoditi naziv dve pesme (domaće i inostrane) nakon dva-tri akorda odsvirana na gitari (gitaru je svirao Duda Bezuha); prepoznati orkestarsku verziju jedne poznate pesme; reći naziv pesme koja se emituje, ime izvođača i navesti sve njegove albume (u ovom slučaju Kate Bush i The Police); kada je osnovana grupa The Moody Blues, kako se zove njihov prvi singl, ko je autor pesme “Nights in white satin” i na kom se albumu nalazi…

Pobedio je tim u kome smo bili Dejan Petković i ja. Rezultat je 240:210. To znači da nastavljam takmičenje u sledećoj emisiji. Nakon završetka snimanja, saznao sam da je ovo bila peta emisija kviza “Hobi u sobi” od planiranih šest. Vratili smo se svi zajedno u restoran. Nakon prijatnog druženja, Dejan me je svojom “Peglicom” vratio u Beograd.

Petak – 23. oktobar

Dobio sam telegram. Maksa me obaveštava da dođem u zgradu Televizije Novi Sad u utorak 27. oktobra, u 17 sati. Razlog je snimanje sledeće emisije kviza. Pozvao me je telefonom istog dana da bi proverio da li sam dobio telegram i da potvrdim svoj dolazak.

Utorak – 27. oktobar

Stigao sam u zakazano vreme u zgradu Televizije. Saznao sam ko će mi biti “protivnik”. To je Zdravko Milićević iz Tuzle, poznanik sa testiranja na kome smo zajedno bili. Obavešteni smo da je snimanje sutra pre podne. Obojica smo ostali u Novom Sadu. Prenoćili smo u hotelu “Park” o trošku Televizije.

Sreda – 28. oktobar

Snimanje šeste, poslednje emisije kviza “Hobi u sobi”. Saznali smo i ko će od muzičara učestvovati. Dragi Jelić je sa mnom, a Tomaž Domicelj na suprotnoj strani sa Zdravkom.

Jedan deo pitanja odnosio se na pomenute muzičare i njihove karijere, kao i u prošloj emisiji.

Neka od drugih pitanja: Prve dve kategorije sam već naveo sa prethodnog snimanja; kako se zove pesma, izvođač i da navedemo albume koje su snimili (u pitanju su bili Rod Stewart i Stevie Wonder); kojom pesmom je grupa Bee Gees postala popularna u svetu i kada su obnovili svoju muzičku karijeru; navesti nazive dva filma koje su The Beatles snimili sa istim režiserom i kako se on zove; koja je pesma najveći hit grupe Procol Harum, ko je napisao i koje godine je objavljena…

Tim koji smo činili Dragi Jelić i ja, pobedio je. Rezultat je 270:165. Poslednje navedeno pitanje iz tri dela, postavljeno je Zdravku. Pošto je pogrešno odgovorio, dobio sam priliku i dao sam tačan odgovor. Iako je pobeda već bila obezbeđena, nisam ni pretpostavio šta mi je taj tačan odgovor doneo. Saznao sam pri kraju snimanja, kada sam proglašen pobednikom te emisije.

Bilo je šest emisija kviza „Hobi u sobi“. Tri takmičara, među kojima sam i ja, imala su po dve pobede. Za svaku pobedu se dobijala više nego pristojna suma novca, sedmodnevni boravak u hotelu (Logarska dolina, Plitvice ili Rab) koji je poklanjao „Vojvodina tours“ i deset LP ploča. Trebalo je proglasiti i ukupnog pobednika celog serijala kviza. Računao se ukupan zbir poena koje smo nas trojica osvojili u te dve emisije u kojima smo pobedili. Autor ovog teksta i bloga na kome se trenutno nalazite, osvojio je najviše poena – 510. Kao nagradu, dobio sam kolor-televizor marke RIZ, koji je poklonila Revija Studio (izlazila jednom nedeljno) iz Zagreba. Kada se završilo snimanje, rekli su mi da mi je za tu nagradu bila potrebna pobeda i minimum 255 poena. To znači da su mi Gary Brooker i Keith Reed sa svojom grupom Procol Harum i pesmom „A whiter shade of pale“, doneli na poklon kolor-televizor. Tačnim odgovorom sam premašio broj poena koji mi je bio neophodan za tu nagradu, ne znajući da me ona očekuje.

Nakon završetka snimanja, otišli smo u restoran Televizije. Morao sam da proslavim pobedu uz piće i duhovito i nezaboravno druženje sa Dragijem Jelićem i Tomažom Domiceljom.

Četvrtak – 29. oktobar

Emitovanje snimka pete emisije kviza „Hobi u sobi“ na prvom programu JRT u 20 sati i 50 minuta.

Četvrtak – 5. novembar

Emitovanje snimka šeste (poslednje) emisije kviza „Hobi u sobi“ na prvom programu JRT u 20 sati i 50 minuta.

Utorak – 10. novembar

Maksa me je nazvao telefonom pre podne. Rekao mi je da dođem u Novi Sad, u novu sportsku dvoranu „Vojvodina“, do 17 sati. Trebalo je da preuzmem kolor-televizor.

Tata je vozio Ladu i stigli smo sat vremena ranije. Maksa me je obavestio da će mi poklon biti uručen u toku snimanja druge emisije ciklusa „Pevam pesnike“. Voditelj i domaćin emisije je Miroslav Mika Antić. Osetio sam ushićenost, radost, ali istovremeno i pozitivnu nervozu i tremu (koju nisam imao prilikom snimanja emisija kviza). Upoznaću Miku Antića!

Snimanje je trebalo da počne. Seli smo među publiku koja je pozvana na snimanje, u prvi red. Mika je u prvim minutima emisije najavio de će Aleksandar Veljić u ime Revije Studio kao darodavca, predati kolor-televizor ukupnom pobedniku kviza „Hobi u sobi“. Došao sam do Aleksandra i stao ispred kamera. Postavio mi je par kratkih pitanja u vezi kviza i moje pobede, na koje sam odgovorio (trema se malo smanjila) i… Kolor-televizor je bio moj. Vratio sam se u publiku da bih gledao emisiju. Hrvoje Hegedušić, Ksenija Erker i Zlatko Pejaković su uživo pevali pesme na stihove pesnika, ćaskajući sa Mikom Antićem.

Kada se završilo snimanje, nismo odmah krenuli za Beoigrad. Postojao je samo jedan razlog za to. Hteo sam da upoznam Miku Antića. Otišli smo u restoran da popijemo kafu i imao sam tu čast i zadovoljstvo da malo popričam sa Mikom. Moj idol (mada baš ne volim tu reč), miljenik, obožavani pesnik iz detinjstva. „Plavi čuperak“ kupio sam dok sam bio u osnovnoj školi. Dočekao sam da, tada kao redovan student Pravnog fakulteta, najzad ne samo upoznam, nego da pričam sa jednim od najvećih i najomiljenijih pesnika na ovim prostorima. Razgovor je trajao kratko. Nije bitno vreme provedeno pored Mike, bitno je da ću tih nekoliko minuta pamtiti ceo život. I da sam ponosan na taj susret.

Krenuli smo za Beograd u 20 sati i 30 minuta. Kolor-televizor je bio na zadnjem sedištu Lade. Počela je da pada susnežica. Stigli smo kući. Sačekao sam sat vremena i ukljućio novi televizor, za koga se našlo mesto u mojoj sobi.

Četvrtak – 19. novembar

Emitovanje druge emisije ciklusa „Pevam pesnike“ na prvom programu JRT u 20 sati i 50 minuta.

Hobi u sobi blog

Sada je jasno zašto sam blog nazvao Hobi u sobi. Ideju sam dobio od istoimenog kviza u kome sam učestvovao. Emisije su snimane u sredu a emitovane su tek za petnaest dana, u četvrtak druge sedmice. Znači da su dve emisije u kojima sam učestvovao bile snimljene pre njihovih emitovanja na JRT televiziji.

Kao ukupni pobednik kviza „Hobi u sobi“, dobio sam na poklon kolor-televizor, četrnaest dana bio sam u hotelu „International“ na ostrvu Rab u drugoj polovini marta meseca sledeće godine, dobio sam novčanu nagradu za dve pobede u emisijama i nekako uspeo da dobijem deset LP ploča produkcije PGP RTB, iako je trebalo dvadeset (za to je „zaslužan“ Nikola Nešković koji je konstantno izbegavao da ispuni ugovorenu obavezu).

Naveo sam pregled događaja koji su mi vrlo dragi tokom oktobra i novembra 1981. godine. Ko je najzaslužniji za sve to što mi se dešavalo u tom periodu – posvećenost i ljubav prema muzici slušajući radio stanice i omiljene emisije; ploče koje sam počeo da kupujem još kao klinac u osnovnoj školi; kasete na koje sam počeo da snimam muziku sa radija a kasnije i sa LP ploča koje smo međusobno razmenjivali baš u tu svrhu; časopis „Džuboks“. On je najveći „krivac“ 🙂 Kupio sam prvi broj časopisa „Džuboks“ (drugi period izlaženja posle pauze od pet godina) koji je štampan sa datumom 1. jul 1974. godine. Nastavio sam da ga kupujem svih narednih godina (poslednji broj u mojoj kolekciji je 180 iz septembra 1984.). Čitao sam ga kao što sam to radio sa “Politikinim zabavnikom” – od prve do poslednje strane. Upijao sve što je u njemu pisano o muzici, muzičarima, grupama, njihovim pločama i koncertima, njihove intervjue, portrete, aktuelne vesti od dopisnika iz Londona… Uređivali su ga i pisali tekstove najpoznatiji muzički kritičari iz cele tadašnje YU (neki od njih su aktivni i danas). Najveća zasluga odn. “krivica” što sam se uopšte prijavio za kviz “Hobi u sobi” i za sve ono što mi se u njemu desilo, pripada u to vreme časopisu “Džuboks”.

Posvećenost i ljubav prema muzici traje i dalje, i nikada me neće napustiti.

Kupio sam komplet prvih pet knjiga Mike Antića u drugoj polovini osamdesetih (izdanje je iz 1986. godine), među kojima su „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“…

PS Na fotografijama telegrama koji su mi poslati, „obrisao“ sam adresu stanovanja (ulicu i broj).