GROZNI RADIO

   Džim i Ajrin Vestkot spadaju u onu vrstu ljudi koja kao da je dostigla zadovoljavajući prosek prihoda, truda i ugleda, kakvi se navode kao statistički podaci u fakultetskim almanasima o bivšim studentima. Roditelji dvoje dece, u braku devet godina, nastanjeni na dvanaestom spratu zgrade blizu Saton Plejsa, u pozorište idu u proseku 10,3 puta godišnje i nadaju se da će jednog dana živeti u Vestčesteru. Ajrin Vestkot je prijatna, sasvim obična mlada žena meke smeđe kose i visokog, glatkog čela bez ijedne jedine bore, a po hladnom vremenu nosi bundu od tvora, obojenu da deluje kao da je od nerca. Za Džima Vestkota se ne bi moglo reći da izgleda mlađi nego što jeste, ali bi se svakako moglo reći da se tako oseća. Njegova proseda kosa uvek je kratko podšišana, odeva se kao nekada dok je pohađao Andover, uvek je iskren, žustar i namerno naivan. Ono što Vestkotove jedino izdvaja u odnosu na njihove prijatelje, školske drugove i komšije jeste zajedničko interesovanje koje gaje prema ozbiljnoj muzici. Često posećuju koncerte, iako to retko kome spominju, a i dosta vremena provode slušajući muziku na radiju.

   Njihov radio je zastarela i nepredvidiva naprava kojom se mora rukovati pipavo i koju je nemoguće popraviti. Njih dvoje se ne razumeju u mehanizme radija i drugih uređaja koji ih okružuju, pa kada se desi da ovaj aparat zakaže, Džim tresne rukom po kućištu, što ponekad i urodi plodom. Jednog nedeljnog popodneva, dok su slušali Šubertov koncert za gudački kvartet, muzika je odjednom prestala. Džim je nekoliko puta udario po kućištu radija, ali uzalud. Šubert je otišao u nepovrat. Obećao je Ajrin da će joj kupiti nov radio, i kada se u ponedeljak vratio s posla, reče joj da ga je naručio. Nije hteo da opiše kako izgleda, rekavši da će to biti iznenađenje kad ga budu dostavili.

   Narednog popodneva radio je isporučen na kuhinjska vrata, a Ajrin ga je, uz služavkinu i dostavljačevu pomoć, otpakovala i unela u dnevnu sobu. Odmah joj je zapalo za oko koliko je aparat od eukaliptusovog drveta po svojoj prirodi ružan. Ajrin je bila ponosna na izgled svoje dnevne sobe, sav nameštaj i boje birala je pažljivo, kao što, uostalom, bira i svoju odeću, a sada se među njenim ličnim stvarima odjednom našao taj novi radio poput kakvog goropadnog uljeza. Bila je zaprepašćena količinom dugmića i prekidača na komandnoj tabli, pa ih je pažljivo proučila pre nego što je gurnula utikač u zid i uključila radio. Skale zasijaše pakosnom zelenom bojom i kao iz daljine začu se klavirski kvintet. Kvintet je samo u prvi mah bio utišan. Brzinom svetlosti obrušio se na nju i ispunio stan muzikom pojačanom do te mere da je jedan kineski ukras pao sa stola na pod. Pohitala je ka aparatu i utišala zvuk. Osetila se nelagodno pred moćnim silama zarobljenim u ružnoj kutiji od eukaliptusovog drveta. U tom trenutku deca su se vratila iz škole, pa ih je odvela u park. Tek kasnije tog popodneva moći će da se vrati slušanju radija.

   Služavka je nahranila decu, pa ih je nadgledala dok su se kupala, a Ajrin je uključila radio, utišala zvuk i sela da odsluša jedan Mocartov kvintet koji joj je bio poznat i drag. Muzika se jasno čula. Ona pomisli kako novi aparat ima mnogo čistiji ton od onog starog. Došla je do zaključka da je zvuk najvažnija stvar i da se radio može sakriti iza sofe. Međutim, čim ga je premestila, počele su smetnje. Gudačke instrumente počelo je da prati pucketanje, kao da gori neki fitilj. Uz muziku se mogao čuti šum koji je Ajrin neprijatno podsećao na more, a kako je kompozicija odmicala, ovim zvucima su se pridruživali i mnogi drugi. Ispritiskala je sve dugmiće i prekidače, ali ništa nije otklonilo smetnje, pa je zgranuta i razočarana sela i pokušala da ustanovi odakle ti zvuci dolaze. Okno lifta u njenoj zgradi prolazi tačno pored zida dnevne sobe, i upravo je zvuk lifta ukazao na poreklo pucketanja. Zveket kablova koji vuku lift i zvuk otvaranja i zatvaranja vrata lifta dopirali su i kroz njen zvučnik. Shvativši da je radio osetljiv na električno strujanje svake vrste, počela je da u pozadini Mocartove kompozicije razaznaje telefonsku zvonjavu, okretanje brojeva i zavijanje usisivača. Načuljila je uši i uspela da razluči zvono na vratima od zvona na liftu, mašinice za brijanje od miksera – svi ti zvuci dolazili su iz okolnih stanova i emitovali se kroz zvučnik njenog radija. Ajrin je shvatila da neće uspeti da ukroti ovaj moćni i ružni aparat, kao ni njegovu naopaku osetljivost na druge zvuke, pa je ugasila radio i otišla u dečju sobu da obiđe mališane.

   Kada se Džim Vestkot te večeri vratio kući, samouvereno je prišao radiju i počeo da pritiska dugmiće. Doživeo je isto što i Ajrin. Na stanici koju je odabrao govorio je čovek čiji se isprva tihi glas do te mere pojačao da se čitav stan zatresao. Džim okrenu dugme na radiju i utiša glas. A onda, minut ili dva kasnije, počele su smetnje. Začuli su se zvuci telefona i zvona na vratima, škripanje vrata od lifta i zujanje kuhinjskih aparata. Vrsta zvukova promenila se otkako je Ajrin slušala radio. Svi električni brijači sada su bili isključeni, usisivači smešteni u ormane, a krčanje je odražavalo promenu tempa gradskog života nakon zalaska sunca. Prčkao je još malo po dugmićima ali nije uspeo da otkloni smetnje, pa je ugasio radio i rekao Ajrin da će ujutru pozvati radnju i pokazati im svoga boga.

   Sledećeg popodneva, kada se Ajrin vratila kući posle ručka u gradu, služavka joj reče da je bio neki čovek i da je popravio radio. Ne skinuvši šešir i bundu, Ajrin uđe u dnevnu sobu da isproba aparat. Sa zvučnika se začuo Misuri valcer. Podsetio ju je na onu jadnu škriputavu muziku, sa izgrebane ploče na starinskom gramofonu, koja bi ponekad doprla sa druge strane jezera gde je letovala. Sačekala je da se valcer završi, očekujući objašnjenje zašto je takav kvalitet zvuka, ali je ono izostalo. Potom je usledila tišina, nakon čega su opet pustili istu žalosnu pesmu sa izgrebane ploče. Promenila je stanicu, i na svoje zadovoljstvo, začula muziku sa Kavkaza – tapkanje bosih nogu po prašini i zveket metalnog nakita – ali su iz pozadine dopirali nekakva zvonjava i mešanje glasova. U tom trenutku deca su stigla iz škole, pa je ugasila radio i otišla u dečju sobu.

   Kada se te večeri umoran vratio kući, Džim se okupao i presvukao. Zatim se pridružio Ajrin u dnevnoj sobi. Tek što je upalio radio, služavka je najavila večeru, pa ga je ostavio da svira i seo sa Ajrin za trpezarijski sto.

   Džim je bio toliko umoran da nije mogao čak ni da se pretvara da je raspoložen za razgovor, a kako večera uopšte nije držala Ajrininu pažnju, ona se umesto na hranu usredsredila prvo na svećnjake i fleke koje je na njima ostavilo sredstvo za poliranje srebra, a zatim i na muziku u susednoj sobi. Nekoliko minuta je slušala Šopenovu uvertiru, da bi je potom iznenadio upad nekog muškog glasa. „Pobogu, Keti“, začulo se, „mora li taj klavir da se svira baš kad ja dođem kući?“ Muzika naglo prestade. „Samo tada imam vremena“, odgovorio je ženski glas, „po ceo dan sam na poslu.“ „Pa i ja sam“, odgovori čovek, opsova klavir i zalupi vratima. Onda se ponovo začula dirljiva, melanholična muzika.

   „Jesi li čuo ti ovo?“, upita Ajrin.

   „Šta?“, Džim je bio usred deserta.

   „Na radiju. Neki čovek je nešto rekao dok je svirala muzika. Neki prostakluk.“

   „Verovatno neka drama.“

   „Ne bih rekla da je drama“, reče Ajrin.

   Ustali su od stola i prešli u dnevnu sobu da tamo popiju kafu. Ajrin zamoli Džima da promeni stanicu. Okrenuo je dugme. „Gde su moji tregeri?“, pitao je neki čovek. „Zakopčaj me“, rekla je neka žena. „Gde su moji tregeri?“, ponovo je upitao čovek. „Samo me zakopčaj pa ću ti naći tregere“, rekla je žena. Džim ponovo promeni stanicu. „Samo kad ne bi ostavljala te koštice od jabuka u pepeljari“, rekao je neki drugi čovek. „Mrzim taj miris.“

   „Baš čudno“, reče Džim.

   „Je l’ da?“, reče Ajrin.

   Džim ponovo okrene dugme. „Na obali Koromandla, gde cvetaju tikve rane, Jongi-Bongi-Bo u šumi živeo je svoje dane“, rekla je neka žena izrazito britanskim akcentom. „Sa dve stare naslonjače i sa pola svećice, sa jednim krčagom starim bez ijedne drščice…“

   „Gospode bože!“, uskliknu Ajrin. „Pa ovo je dadilja Svinijevih.“

   „Njegovo zemaljsko blago…“, nastavio je britanski glas.

   „Ugasi to čudo“, reče Ajrin. „Možda i oni mogu da čuju nas.“

   Džim ugasi radio.

   „To je gospođica Armstrong, dadilja Svinijevih“, reče Ajrin. „Mora da je čitala devojčici. Oni žive u 7-B. Razgovarala sam ja sa gospođicom Armstrong u parku. Prepoznajem joj glas. Verovatno hvatamo i druge stanove.“

   „Nemoguće“, reče Džim.

   „E, pa to je bila dadilja Sinijevih“, plahovito reče Ajrin. Prepoznajem njen glas. Dobro ga poznajem. Pitam se samo da li oni čuju nas.“

   Džim opet upali radio. Isprva u pozadini, a zatim sve glasnije, kao nošen vetrom, ponovo se začu akcenat dadilje Svinijevih: „Ledi Džingli! Ledi Džingli!“, rekla je. „Budi moja ženica! Reče Jongi-Bongi-Bo sedeći kraj tikvica…“

   Džim je prišao radiju i u zvučnik glasno rekao: „Halo?“

   „Umoran sam od ovoga“, nastavljala je dadilja, „ne-života samačkoga na obali kraj tikvica, udaj se za mene, leteću ko ptičica!…“

   „Izgleda da nas ne čuje“, reče Ajrin. „Probaj neku drugu.“

   Džim okrenu drugu stanicu i dnevna soba se ispuni žamorom koktel-žurke koja se izgleda odužila. Neko je svirao klavir i pevao Vifenpuf pesmu, dok su oko klavira žagorili žustri i veseli glasovi. „Uzmi još koji sendvič“, dreknula je neka žena. Začuše se gromoglasan smeh i lomljava neke posude.

   „To mora da su Fulerovi, iz 11-E“, reče Ajrin. „Znam da danas prave žurku. Srela sam je u samoposluzi. Zar ovo nije božanstveno? Traži dalje. Probaj da uhvatiš one iz 18-C.“

   Vestkotovi su te večeri prisluškivali monolog o pecanju lososa u Kanadi, partiju bridža, komentarisanje po svemu sudeći video-snimka dvonedeljnog boravka na Si Ajlendu i žustru porodičnu svađu oko dozvoljenog minusa. U ponoć su ugasili radio i otišli na spavanje, premoreni od smejanja. U toku noći sinčić je zatražio čašu vode, koju mu je onda u sobu odnela Ajrin. Bili su sitni sati – svetla u komšiluku pogašena, a ulica ispod dečakovog prozora prazna. Vratila se u dnevnu sobu i upalila radio. Začuo se slab kašalj, zatim uzdah i naposletku muški glas: „Jesi li dobro, dušo?“, upita glas. „Jesam“, iscrpljeno odgovori neka žena. „Jesam, mislim da jesam“, a zatim grozničavo dodade: „Ali, znaš Čarli, osećam da nisam više sasvim svoja. Desi mi se da se osećam kako treba tek petnaest ili dvadeset minuta nedeljno. Ne bih da menjam lekara jer i ovog jedva plaćamo, ali, Čarli, ja sebe više uopšte ne mogu da prepoznam“. Nisu mladi“, pomisli Ajrin. Po boji glasa zaključila je da su sredovečni. Od prigušene potištenosti u ovom dijalogu, i zbog promaje koja je vukla iz spavaće sobe, Ajrin uzdrhta i vrati se u krevet.

   Sledećeg jutra, pošto se služavka do deset sati nije pomolila iz svoje sobe u suterenu, Ajrin je spremila doručak za celu porodicu, čerki isplela kiku i na vratima sačekala da joj se muž i deca odvezu liftom. Zatim se vratila u dnevnu sobu i opet upalila radio. „Neću u školu“, vikalo je neko dete. „Mrzim školu. Neću da idem u školu. Mrzim školu.“ „Ima da ideš!“, ljutito je uzvratila neka žena. „Osamsto dolara smo dali da te upišemo u školu, ima da ideš pa makar crko!“ Kada je promenila stanicu, začuo se zvuk izlizane ploče koja je svirala Misuri valcer. Ajrin je okrenula dugme i narušila privatnost nekoliko porodica tokom njihovog doručka. Čula je zvuke podrigivanja, telesne ljubavi, beskrajne taštine, molitve i očajavanja. Ajrinin život bio je prilično jednostavan i ušuškan, skoro onakav kakav je izgledao, pa je stoga bila zaprepašćena i uznemirena neuvijenim i često grubim rečima koje su tog jutra izbijale iz zvučnika. Nastavila je da prisluškuje sve dok se služavka nije pojavila. Brzo je ugasila radio znajući da njena nova zanimacija mora ostati tajna.

   Ajrin je napustila svoj stan oko podneva pošto je imala ugovoren ručak sa prijateljicom. Kada je na njen sprat stigao lift, u njemu se nalazilo nekoliko žena. Počela je da proučava njihova privlačna i ravnodušna lica, kao i bunde i cvetne, platnene šešire koje su nosile. Koja li je od njih bila na Si Ajlendu? Koja je otišla u dozvoljeni minus? Lift se zaustavio na desetom spratu, gde su im se pridružila dva skaj terijera. Uvela ih je gospođa sa podignutom punđom i ogrtačem od nerca. Pevušila je Misuri valcer.

   Ajrin je za ručkom popila dva martinija i radoznalo posmatrala svoju prijateljicu, pitajući se kakve tajne ona krije. Nameravale su da idu u kupovinu posle ručka, ali se Ajrin predomislila, izvinila prijateljici i otišla kući. Rekla je služavki da ne želi da je bilo ko uznemirava. Potom se zatvorila u dnevnu sobu i upalila radio. Tokom popodneva je slušala isprekidani razgovor žene i tetke koja joj je došla u goste, urnebesni ishod jedne popodnevne žurke, kao i domaćicu koja je izdavala detaljna uputstva služavki u vezi sa gostima koje je pozvala na proslavu. „Onaj fini viski čuvaj samo za sede goste“, rekla je domaćica. „Vidi da nekako skloniš onu paštetu pre nego što budeš iznela topla jela i, ako imaš, pozajmi mi pet dolara. Hoću da častim liftboja.“

   Kako je popodne odmicalo, razgovori su postajali sve gori. Ajrin je iz svoje fotelje gledala u nebo nad Ist Riverom. Bilo je pokriveno stotinama oblaka, južni vetar kao da je u paramparčad razbio zimu i sada je gurao ka severu. Ajrin je na radiju čula kako gosti pristižu na proslavu, kako se deca vraćaju iz škole, a poslovni ljudi iz kancelarija. „Našla sam jutros poveliki dijamant u kupatilu“, rekla je neka žena. „Mora da je otpao sa one narukvice koju je sinoć nosila gospođa Danston.“ „Prodaćemo ga“, rekao je muški glas. „Odnesi ga onom juveliru na Medison aveniji. Neće gospođa Danston to ni da oseti, a nama će nekoliko stotina dolara značiti…“ „Spavaj, spavaj, dušo mila, ti si danas vredna bila“, pevala je dadilja Svinijevih. „Spavaj, spavaj, luče moje, umorne su oči tvoje…“ „Nije to samo šešir“, uzvikivala je žena dok se u pozadini čuo žamor sa proslave. „Nije to običan šešir, već čista ljubav. Tako kaže Valter Florel. Kaže da to nije tek šešir, već čista ljubav“, a zatim je utišanim glasom dodala: „Porazgovaraj s nekim, dušo, pobogu, promuvaj se malo. Ako te ona vidi da stojiš ovde i ne pričaš ni sa kim, skinuće nas sa spiska, a ja obožavam njene žurke“.

   Vestkotovi su tog dana imali dogovorenu večeru, i kada se Džim vratio kući, zatekao je Ajrin kako se oblači. Delovala je tužno i smušeno, pa joj je sipao piće. Večera je bila kod prijatelja iz susedstva, pa su krenuli pešice. Svetlost je preplavila prostrano nebo. Bila je to jedna od onih divnih prolećnih večeri koje bude sećanja i čežnju. Blagi povetarac milovao je njihove šake i lica. Orkestar Vojske spasa na ćošku svirao je pesmu Isus je slađi. Ajrin povuče muža za ruku, zaustavljajući ga na trenutak da saslušaju pesmu. „Tako su prijatni ovi ljudi, zar ne?“, rekla je. „Imaju baš prijatna lica. Zapravo su prijatniji od većine ljudi koje poznajemo.“ Izvadila je jednu novčanicu iz tašne, prišla im i ubacila je u daire. Kad se vratila mužu, lice joj je zračilo nekom njemu dotad nepoznatom setom. Njeno ponašanje za vreme večere takođe mu je bilo čudno. Nepristojno je upadala domaćici u reč i upadljivo piljila u ljude koji su sedeli preko puta nje, toliko da bi za takvo ponašanje kaznila i sopstvenu decu.

   Napolju je i dalje bilo prijatno kada su krenuli kući, a Ajrin je pogledala u nebo, ka prolećnim zvezdama. „Kako daleko zrake svoje baca maleni žižak!“, oglasila se iznenada. „Tako i valjano delo se sja na svetu rđavome.“ Te noći je sačekala da Džim zaspi, pa se preselila u dnevnu sobu i upalila radio.

   Džim se narednog dana vratio oko šest popodne. Služavka Ema mu je otvorila vrata, i dok je skidao šešir i kaput, Ajrin utrča u predsoblje. Suze su joj lile, bila je sva raščupana. „Džime, idi gore u 16-C!“, vrisnula je. „Ne skidaj kaput. Popni se do 16-C. Ozborn bije svoju ženu, Svađaju se od četiri, a on je sad tuče. Popni se gore i zaustavi ga.“

   Džim je sa radija iz dnevne sobe čuo vriske, psovke i lupanje. „Vrlo dobro znaš da ne moraš da slušaš ove gluposti!“, rekao je. Krupnim koracima je ušao u dnevnu sobu i ugasio radio. „Nije pristojno“, nastavio je. „To je kao da špijuniraš komšije kroz prozor. Znaš da ne moraš da slušaš ove gluposti. Možeš i bez toga.“

   „Jao, užasno je, grozno je“, jecala je Ajrin. „Slušam ih po ceo dan, baš me deprimira sve to.“

   „Pa zašto slušaš ako te deprimira? Kupio sam ovaj prokleti radio tebi za razonodu“, rekao je. „Dobre sam pare dao za njega. Hteo sam da te usrećim. Mislio sam da ćeš biti srećna.“

   „Nemoj, nemoj, nemoj, nemoj da se svađaš sa mnom“, zavapila je Ajrin spustivši svoju glavu na njegovo rame. „Ostali se svađaju po ceo dan. Svi se svađaju. I to sve zbog para. Majka gospođe Hačinson umire od raka na Floridi, a oni nemaju dovoljno para da je smeste na Kliniku Majo. Bar tako kaže gospodin Hačinson. A neka žena iz ove zgrade se uhvatila sa domarom, sa onim gnusnim domarom. Odvratni su. A gospođa Melvil ima probleme sa srcem, a gospodin Hendriks će izgubiti posao u aprilu, njegova žena je zgrožena, a ona devojka što svira Misuri valcer je kurva, obična kurvetina, a liftboj ima tuberkulozu, a Ozborn tuče svoju ženu.“ Jadikovala je, podrhtavala od tuge, a potok suza koji joj se slivao niz lice brisala je donjim delom dlana.

   „Pa zašto onda slušaš to?“, ponovo je upita Džim. „Zašto slušaš te gluposti ako te toliko rastužuju?“

   „Jao, nemoj, nemoj, nemoj“, vrisnula je. „Život je previše grozan, previše mrzak i užasan. Ali mi nikad nismo bili takvi, je l’ tako, mili? Je l’ da nismo? Mislim, uvek smo bili dobri i pristojni i puni ljubavi jedno prema drugom, zar ne? I imamo dvoje dece, dvoje predivne dece. Naš život nije grozan, je l’ tako, dragi? Je l’ tako?“ Obisnula mu se rukama oko vrata i privukla njegovo lice svom. „Mi smo srećni, zar ne, dragi? Srećni smo, zar ne?“

   „Naravno da smo srećni“, odgovorio je malaksalo. Njegova ljutnja je počela da popušta. „Naravno da smo srećni. A taj prokleti radio sutra ću ili da popravim ili da izbacim.“ Pomilovao je po mekoj kosi. „Jadna moja malena“, rekao je.

   „Ti mene voliš, zar ne?“, upita ga ona. „I mi ne zameramo jedno drugom previše, i nismo zabrinuti oko novca, i nismo nepošteni, je l’ tako?“

   „Naravno, dušo“, odgovorio je.

   Sledećeg jutra je došao majstor i popravio radio. Ajrin ga je bojažljivo uključila i obradovala se kada je čula reklamu za kalifornijsko vino, snimak Betovenove Devete simfonije i Šilerovu Odu radosti. Držala ga je upaljenog ceo dan i nikakva neprijatnost se nije čula.

   Kada se Džim vratio kući, sa radija je dopirala melodija španske svite. „Je li sve u redu?“, upita je. Bled je, pomisli Ajrin. Posle nekoliko koktela započeli su večeru uz Hor cigana iz opere Trubadur, nakon čega je usledilo Debisijevo More.

   „Danas sam platio popravku radija“, reče Džim. „Račun je bio četiristo dolara. Nadam se da ćeš sad biti zadovoljna.“

   „Hoću, sigurno“, reče Ajrin.

   „Četiristo dolara je u ovom trenutku preveliki trošak za mene“, nastavi on. „Ali hteo sam da ti pružim nešto što bi te usrećilo. Neće više biti ovakvog luksuza do kraja godine. Znam i da još nisi platila novu garderobu. Video sam račune na tvom stočiću.“ Gledao joj je pravo u oči. „Zašto si mi rekla da si platila? Zašto si me slagala?“

   „Nisam htela da brineš, Džime“, reče ona. Otpila je gutljaj vode. „Platiću od svog džeparca za ovaj mesec. Prošlog meseca nisam mogla zbog prostirki za kauč i one žurke.“

   „Nauči se da pametnije trošiš novac koji ti dajem, Ajrin“, reče on. „Shvati da ove godine nećemo imati onoliko para koliko smo imali prošle godine. Današnji razgovor s Mičelom me je otreznio. Niko više ništa ne kupuje. Stalno radimo nove promocije, a ti znaš koliko to ume da potraje. Nisam više u cvetu mladosti. Imam trideset sedam godina. Sledeće godine biću već prosed. Nije sve onako kako sam želeo, i ne verujem da će se stvari popraviti.“

   „Da, dragi“, reče ona.

   „Moramo da počnemo da štedimo“, reče Džim. „Moramo da mislimo na decu. Da budem iskren, mnogo me brinu naše finansije. Ne znam kakva nas budućnost čeka. Niko to ne zna. Ako mi se nešto desi, pokriće vas osiguranje, mada u današnje vreme ni to neće potrajati. Namučio sam se kako bih tebi i deci obezbedio udoban život“, reče ogorčeno. „Nije mi milo kad vidim da se sav moj trud, moja cela mladost traći na bunde, radio, pozorište i…“

   „Molim te, Džime“, reče ona. „Molim te, čuće nas.“

   „Ko će nas čuti? Ema nas ne čuje.“

   “Radio.”

   “Jao, dosta više!”, uzviknuo je. “Muka mi je od toga, samo drhtiš tu. Radio ne može da nas čuje. Niko ne može da nas čuje. Pa šta i da nas čuju? Šta nas briga?”

   Ajrin je ustala od stola i otišla u dnevnu sobu. Džim je došao do vrata i odatle nastavio da viče. “Otkud tolika bogobojažljivost? Postade ti opatica preko noći! Ukrala si majčin nakit pre nego što su otvorili njen testament. Sestri nisi dala ni paru od novca koji joj je bio namenjen. Čak ni kad joj je bilo najpotrebnije. Zagorčavala si život Grejs Hauland, a gde su ti bili savest i sažaljenje kad si išla na abortus? Nikada neću zaboraviti koliko si hladnokrvno to uradila. Spakovala si se i otišla da ti ubiju to dete kao da ideš na letovanje u Naso. Da si imala bar neki razlog, bilo kakav razlog!…”

   Ajrin je na momenat zastala pred užasnim kućištem radija, osramoćena i zgađena, ali je zadržala ruku na prekidaču pre nego što je ugasila muziku i glasove, nadajući se da će joj se aparat umilno obratiti, da će čuti glas dadilje Svinijevih. Džim je nastavio da vice na nju s vrata. Glas na radiju bio je prijatan i monoton. “Jutros u Tokiju”, čulo se iz zvučnika, “u železničkoj nesreći poginulo je dvadeset devetoro ljudi. U katoličkoj bolnici za negu slepe dece blizu Bafala požar su rano jutros ugasile časne sestre. Trenutna temperature osam stepeni. Vlažnost vazduha osamdeset devet…”

SUSRET

   Oca sam poslednji put video na železničkoj stanici Grand central. Vraćao sam se od bake sa Adirondaksa u kućicu u Kejpu koju moja majka beše uzela pod najam, pa sam napisao ocu pismo da ću kad stignem u Njujork imati oko sat ipo do polaska voza i pitao ga da li bismo mogli da odemo negde zajedno na ručak. Njegova sekretarica mi je napisala da mi otac poručuje kako će me čekati ispred šaltera za informacije u podne, i tačno u dvanaest ugledao sam ga kako se probija kroz gužvu. Bio mi je stran, razveo se od moje majke tri godine pre toga i otad se nismo videli, ali čim sam ga ugledao, osetio sam da je to moj otac, moja krv, moja budućnost i moja kob. Znao sam da ću biti kao on kada odrastem, da ću morati da ratujem s njegovim manama. Bio je krupan, dobrodržeći čovek, a ja sam bio presrećan što ga ponovo vidim. Tresnuo me je po plećima i protresao mi ruku: “Zdravo-živo, Čarli!”, rekao je. “Zdravo-živo, momče! Rado bih te odveo u moj klub, ali to je čak kod Šezdesete ulice, pa ako već moraš da hvataš voz tako rano, bolje bi bilo da svratimo na ručak negde ovde u blizini.” Zagrlio me i ja sam udahnuo miris oca, kao kada moja majka pomiriše ružu. Osetio sam zasićen miris viskija, losiona za brijanje, imalina, vune i znoja zrelog muškarca. Nadao sam se da će nas neko videti zajedno. Poželeo sam da nas fotografišu. Hteo sam da ovi trenuci s njim nekako ostanu zabeleženi.

   Izašli smo sa stanice i skrenuli u jednu sporednu ulicu do nekog restorana. Bilo je još rano, restoran je bio prazan. Barmen se raspravljao sa dostavljačem, a jedan veoma stari konobar stajao je po strani u crvenom mantilu koji se vukao po podu. Seli smo, i moj ptac ga je gromko pozvao: “Kellner!”, povikao je. “Garcon! Cameriere! Alo!” Njegova vika u praznom restoranu delovala je neprimereno. “Da li bi neko mogao da nas posluži ovde, moliću!”, vikao je. “Smesta!” Onda je pljesnuo rukama. To je privuklo konobarovu pažnju i on se konačno dovukao do našeg stola.

   “Jeste li vi to meni pljesnuli?”, upitao je.

   “Polako samo, samo polako, somelier”, uzvrati otac. “Ako nije preterano što uopšte pitamo – i ako to nije daleko izvan i s onu stranu nečega što nalaže vasa dužnost, hteli bismo da naručimo dva londonska gipsona.”

   “Ne volim kad me ljudi dozivaju pljaskanjem”, reče konobar.

   “Trebalo je da ponesem pištaljku”, reče moj otac. “Imam jednu pištaljku koju mogu da čuju samo matori kelneri. A sad se lepo udalji s tim svojim blokčićem i olovčicom i gledaj da tačno zapamtiš šta ti tražim: dva londonska gipsona. Ponovi za mnom: dva londonska gipsona.”

   “Bolje da odete na neko drugo mesto”, reče tiho konobar.

   “E, to je”, reče moj otac, “jedan od najfantastičnijih predloga koje sam ikada čuo. Ajmo, Čarli, kupimo se odavde!”

   Otišli smo u drugi restoran. Ovoga puta otac nije bio toliko bučan. Piće je stiglo i on me na brzinu presliša celu sezonu bejzbola. Onda zvecnu vrhom noža o ivicu čaše i poče ponovo da doziva: “Garcon! Kellner! Osoblje! Ti, tamo, izvini ako smetamo, može li još dva pića?”

   “Koliko momak ima godina?”, zapita kelner.

   “Druškane”, reče moj otac, “to se tebe uopšte ne tiče.”

   “Izvinite, gospodine”, reče konobar, “ali neću dečku da serviram više nijedno piće.”

   “E pa, slušaj, imam jednu vest za tebe”, reče moj otac. “Imam jednu veoma zanimljivu vest za tebe. Ovo nije jedini restoran u Njujorku, zamisli ti to! Nedavno su otvorili još jedan tu na ćošku. Idemo, Čarli!”

   Platio je, pa smo prešli u sledeći restoran. U njemu su kelneri, poput lovaca na divljač, nosili ružičasto-zelene jakne, a svuda po zidovima visili su delovi konjske opreme. Seli smo i moj otac poče opet da viče: “Alo, goniči, hau-hau. ojs-ojs, I to. Mi bismo da popijemo nešto, malo da nas prodrma. Jednom rečju, dva lomdonska pigsona… moliću!”

   “Dva londonska pigsona?”, ponovi konobar smešeći se.

   “Znaš ti dobro šta sam tražio”, odbrusi otac ljutito. “Donesi nam dva londonska gipsona, bez odugovlačenja. Stvari su se zaista malo promenile ovde u staroj, dobroj Engleskoj. Tako mi makar kaže moj prijatelj, vojvoda. E, pa, baš da vidimo da li majćica Engleska može da nam priredi nešto u vidu dva obična koktela.”

   “Ovo nije Engleska”, reče konobar.

   “Nemoj da se raspravljaš sa mnom”, reče moj otac, “nego uradi kako ti se kaže.”

   “Samo sam mislio da biste voleli da znate gde ste”, reče konobar.

   “Ako postoji nešto što ne mogu da smislim”, reče otac, “onda je to drzak ugostitelj. Hajdemo, Čarli!”

   Četvrti restoran u koji smo otišli bio je italijanski. “Buon giorno!”, reče mojo tac s vrata. “Per favore, possiamo avere due coctail americani, forti, forti. Molto gin, poco vermut.”

   “Ne govorim italijanski”, reče konobar.

   “Nemoj da me zavitlavaš”, reče moj otac. “Znaš ti odlično italijanski, I vrlo dobro znaš da znaš. Vogliamo due coctail americani. Subito!”

   Kelner se udaljio i porazgovarao sa šefom sale, koji je odmah zatim prišao našem stolu i rekao: “Izvinite, gospodine, ali ovaj sto je rezervisan”.

   “Dobro”, reče otac. “Daj nam drugi sto.”

   “Svi stolovi su rezervisani”, reče šef sale.

   “Tako, dakle”, reče otac. “Mi za vas nismo dobre mušterije? Tako, znači! E pa, da se nosiš dođavola! Vada all’inferno. Idemo, Čarli.”

   “Moram da stignem na voz”, rekoh.

   “Izvini, sinko”, reče otac. “Stvarno mi je žao.” Zagrlio me je i privukao sebi. “Otpratiću te do stanice. Da smo bar imali vremena da odemo do mog kluba!…”

   “Sve je u redu, tata”, rekoh.

   “Kupiću ti novine”, reče on. “Kupiću ti neke novine da imaš da čitaš u vozu.”

   Onda smo otišli do trafike i moj otac reče: “Dragi gospodine, da li biste bili toliko ljubazni da me počastite nekim vašim besramnim, jeftinim i bezvrednim tabloidom?” Prodavac okrenu glavu na drugu stranu i zagleda se u naslovnu stranicu jednog lista. “Da li je možda preterano zatražiti, ljubazni gospodine”, reče moj otac, “da li je po vama možda preterano ako zatražim da mi prodate jedan od odvratnih primeraka vase žute štampe?”

   “Moram da idem, tata”, rekoh, “Već kasnim.”

   “Čekaj samo sekind, sinko”, reče. “Samo trenutak. Hoću malo da isprovociram ovog druškana.”

   “Zbogom, tata”, rekoh, strčah niz stepenice i uskočih u voz, i to je bio poslednji put da sam video svog oca.

Odlomak iz knjige “Odabrane priče” (John Cheever “The stories of John Cheever”), izdanje Laguna, 2021.