PRVI DEO – Junaci se predstavljaju

Ramonova lekcija o blistavom i beznačajnom

  „Moj stari prijatelj Kakelik“, nastavi Ramon, „jedan je od najvećih ženskaroša koga sam ikada upoznao. Jednom sam prisustvovao nekoj večeri na kojoj su bila obojica, D’Ardelo i on. Nisu se poznavali. Slučajno su se našli u istom prepunom salonu  i D’Ardelo verovatno nije ni primetio prisustvo mog prijatelja. Bilo je tu veoma lepih žena, a D’Ardelo je lud za njima. Spreman je i na nemoguće samo da bi ih zainteresovao. Pravi vatromet duha izašao je te večeri iz njegovih usta.“

  „Provokativan!“

  „Naprotiv. Čak i šale su mu uvek moralne, optimističke, korektne, ali su istovremeno tako elegantno sročene, izveštačene, teške za razumevanje da privlače pažnju ali ne proizvode nikakav neposredan odjek. Potrebno je sačekati tri ili četiri sekunde pre nego što on sam prsne u smeh, pa se strpiti još nekoliko sekundi pre nego što ostali shvate i učtivo mu se pridruže. Tada, u trenutku kada svi počnu da se smeju – i molim te da uočiš tu istančanost! – on postaje ozbiljan, kao nezainteresovan, gotovo ravnodušan, posmatra ljude i potajno, tašto uživa u njihovom smehu. Kakelikovo ponašanje je potpuno suprotno. Ne zato što ništa ne govori. Kada je među ljudima, on stalno nešto mrmori svojim slabim glasom, koji više šišti nego što govori, ali ništa od onoga što on kaže ne privlači pažnju.“

  Šarl se smeje.

  „Nemoj da se smeješ. Govoriti a ne privlačiti pažnju uopšte nije lako! Biti uvek prisutan svojim govorom a ostati nečujan zahteva pravo majstorstvo!“

  „Ne shvatam smisao tog majstorstva.“

  „Ćutanje privlači pažnju. Ono može da impresionira. Da te učini zagonetnim. Ili sumnjivim. A upravo to Kakelik želi da izbegne. Kao i one večeri o kojoj ti govorim. Bila je tu jedna veoma lepa gospođa koja je fascinirala D’Ardela. Kakelik bi joj se povremeno obratio nekom sasvim banalnom, nezanimljivom, beznačajnom primedbom, ali utoliko prijatnijom što nije zahtevala nikakav pametan odgovor, nikakvo prisustvo duha. Posle izvesnog vremena ja ustanovim da Kakelik više nije tu. Zainteresovan, posmatram gospođu. D’Ardelo je upravo bio izustio jednu od svojih dosetki, usledila je tišina od pet sekundi, zatim je prsnuo u smeh i posle dodatne tri sekunde ostali su mu se pridružili. U tom trenutku, sakrivena iza paravana smeha, gospođa se udaljila ka izlazu. Polaskan odjekom koji su izazvale njegove dosetke, D’Ardelo nastavlja svoje jezičke egzibicije. Malo kasnije, primećuje da lepotica više nije tu. I zato što ništa ne zna o postojanju nekog tamo Kakelika, ne može sebi da objasni njen nestanak. Ništa nije shvatio, a ni danas nimalo ne shvata vrednost beznačajnosti. Eto mog odgovora na tvoje pitanje o vrsti D’Ardelove gluposti“.

  „Beskorisno je biti blistav, da, razumem.“

  „Više nego beskorisno. Štetno. Kada neki blistav tip pokuša da zavede neku ženu, ona ima utisak da ulazi u takmičenje. Oseća obavezu da i sama zablista. Da se ne daje bez opiranja. Dok je beznačajnost oslobađa. Lišava je obaveze predostrožnosti. Ne zahteva nikakvo prisustvo duha. Čini je bezbrižnom i samim tim, lakše pristupačnom. No, nastavimo. Kad je o D’Ardelu reč, tu nećeš imati posla sa nekim beznačajnim tipom, već sa narcisom. I obrati pažnju na tačno značenje reči: narcis nije ohol. Oholi preziru druge ljude. Potcenjuju ih. Narcis ih precenjuje, zato što u svačijim očima vidi vlastitu sliku i nastoji da je ulepša. On se, dakle, ljubazno bavi svim svojim ogledalima. A to je važno za vas dvojicu: on je ljubazan. Naravno, za mene je on pre svega snob. Ali se nešto promenilo čak i između njega i mene. Saznao sam da je ozbiljno bolestan. I od tada ga gledam drugačije.“

———————–

TREĆI DEO – Alen i Šarl često misle na svoje majke

Izvinitelji

  Sam u svojoj garsonjeri, Alen ustanovi da i dalje oseća bol u ramenu i pomisli da mora da je mlada žena koja ga je preksinoć na ulici tako uspešno gurnula to učinila namerno. Nije mogao da zaboravi njen piskavi glas koji ga je nazvao „idiotom“ i ponovo je čuo svoje molećivo „izvinite“, praćeno odgovorom: „Kretenčino!“ Još jednom se izvinio ni zbog čega! Otkud mu uvek taj glupi refleks da moli za oproštaj? Sećanje ga nije napuštalo i on oseti potrebu da o tome s nekim porazgovara. Telefonirao je Madleni. Nije bila u Parizu, mobilni joj je bio isključen. On okrenu Šarlov broj i čim začu njegov glas, izvini se: „Nemoj da se ljutiš. Veoma sam loše raspoložen. Potrebno mi je da sa nekim popričam.“

  „Baš dobro. I ja sam loše raspoložen. A zašto si ti?“

  „Zato što sam ljut na sebe. Zašto koristim svaku priliku da se osetim krivim?“

  „Pa to nije mnogo ozbiljno.“

  „Osećati se ili se ne osećati krivim. Mislim da je sve u tome. Život je borba svih protiv svih. To je poznato. Ali kako se ta borba odvija u manje-više civilizovanom društvu? Ljudi ne mogu nasrtati jedni na druge čim se ugledaju. Umesto toga, pokušavaju da sramotu krivice prebace na drugog. Pobediće onaj kome pođe za rukom da drugoga učini krivim. Izgubiće onaj koji će priznati svoju krivicu. Ideš ulicom utonuo u misli. Ka tebi ide neka devojka kao da je sama na svetu, ne gleda ni levo ni desno, hoda gledajući pravo pred sobom. Vi se gurnete. I eto trenutka istine. Ko će da ispsuje onog drugog na pasja kola, a ko će da se izvini? To je uzorna situacija: u stvari, svako od to dvoje ljudi je i gurnuti i onaj ko je gurnuo. A ipak, neki sebe odmah, spontano, vide kao one koji su gurnuli, dakle kao krive. A drugi sebe uvek, odmah, spontano, vide kao gurnute, dakle kao one koji su u pravu, spremni da optuže drugog i da ga kazne. A ti, u takvoj situaciji, da li bi se izvinio ili optužio?“

  „Ja, ja bih se svakako izvinio.“

  „Ah, siroti moj, i ti dakle pripadaš armiji izvinitelja. Misliš da onog drugog možeš da pridobiješ izvinjenjima?“

  „Naravno.“

  „Ali grešiš. Onaj ko se izvinjava izjašnjava se kao kriv. A ako se izjašnjavaš kao kriv, ti drugoga hrabriš da nastavi da te vređa, da te optužuje, javno, do smrti. To su fatalne posledice prvog izvinjenja.“

  „Tačno. Ne treba se izvinjavati. A ipak, ja bih više voleo svet u kome bi se ljudi izvinjavali, svi, bez izuzetka, nepotrebno, preterano, ni zbog čega, gde bi se zatrpavali izvinjenjima…“

———————–

SEDMI DEO – Praznik beznačajnosti

Dijalog na motoru

  Sutradan, oko jedanaest sati ujutro, Alen je imao sastanak sa svojim prijateljima Ramonom i Kalibanom ispred muzeja kraj Luksemburškog vrta. Pre nego što je izašao iz svoje garsonjere, on se okrenu kako bi uputio jedno „doviđenja“ svojoj majci na fotografiji. Zatim, izađe na ulicu i uputi se ka motoru parkiranom nedaleko od njegovog stana. Opkoračivši ga, nejasno oseti uz svoja leđa prisustvo nekog tela. Kao da je Madlena bila s njim i lako ga dodirivala.

  Ova varka ga ganu; činilo mu se da izražava ljubav koju je osećao prema svojoj partnerki; on krenu.

  A onda iza sebe začu glas: „Htela sam, još nešto da ti kažem.“

  Ne, to nije bila Madlena. On prepozna majčin glas.

  Put je bio zakrčen i on začu: „Hoću da budem sigurna da između tebe i mene nema nikakvog nesporazuma, da jedno drugo dobro razumemo…“

  Bio je prinuđen da prikoči. Jedan pešak se bio provukao kako bi prešao kolovoz i okrenuo se ka njemu sa pretećim gestovima.

  „Biću iskrena. Oduvek mi je izgledalo grozno što u svet šaljemo nekoga ko to nije tražio.“

  „Znam“, reče Alen.

  „Pogledaj oko sebe: od svih ovih koje vidiš niko nije ovde svojom voljom. Naravno, ovo što sam ti rekla je najbanalnija od svih istina. Toliko je banalna, toliko suštinska, da smo prestali da je vidimo i da je čujemo.“

  On nastavi između jednog kamiona i jednog automobila koji su mu već nekoliko minuta sužavali put sa obe strane.

  „Svi nagvaždaju o ljudskim pravima. Kakva šala! Tvoje postojanje nije zasnovano ni na kakvom pravu. Ti vitezovi ljudskih prava ne bi ti čak dopustili ni da vlastitom voljom okončaš svoj život.“

  Crveno svetlo se upali iznad raskrsnice. On stade. Pešaci sa obe strane ulice krenuše ka suprotnom trotoaru.

  I majka nastavi: „Pogledaj ih sve! Pogledaj! Barem polovina ovih koje vidiš su ružni. Da li se i ružnoća svrstava u ljudska prava? A znaš li šta znači nositi svoju ružnoću čitavog života? Bez i najmanjeg predaha? Ni svoj pol nisi izabrao. Ni boju svojih očiju. Ni svoj vek. Ni svoju zemlju. Ni svoju majku. Ništa od onoga što je bitno. Prava koja čovek može da ima odnose se jedino na nevažne sitnice zbog kojih uopšte nemamo nikakvog razloga da se borimo ili da pišemo čuvene deklaracije.“

  Opet je vozio a glas njegove majke postade blaži: „Ti si tu takav kakav si zato što sam ja bila slaba. To je bila moja greška. Molim te da mi oprostiš.“

 Alen je ćutao, zatim reče mirnim glasom: „Zbog čega se osećaš krivom? Zato što nisi sprečila moje rođenje? Ili što se nisi pomirila sa mojim životom, koji, slučajno, i nije ispao tako loš?“ Posle kraćeg ćutanja, ona odgovori: „Možda si u pravu. Ja sam, dakle, dvostruko kriva.“

  „Ja sam taj koji treba da se izvini“, reče Alen. „Ja sam u tvoj život upao kao balega. Oterao sam te čak u Ameriku.“

  „Prestani da se izvinjavaš! Šta ti znaš o mom životu, mali moj glupane! Dopuštaš da te tako zovem! De, nemoj da se ljutiš, po meni, ti si glup. A znaš li šta je izvor tvoje gluposti? Tvoja dobrota! Tvoja smešna dobrota!“

  On stiže blizu Luksemburškog vrta. Parkira motor.

  „Ne buni se, i dopusti mi da ti se izvinim“, reče on. „Ja sam onaj što se izvinjava. Takvog ste me napravili, ti i on. I kao takav, osećam se srećno kada se jedno drugom izvinjavamo, ti i ja. Nije li lepo izviniti se jedno drugom?“

  Pošto je motor parkiran, oni krenuše ka muzeju na obodu vrta.

  „Veruj mi“, reče on, „slažem se sa svim što si mi rekla. Sa svim. Nije li lepo što se slažemo, ti i ja? Nije li lepo naše savezništvo?“

  „Alene! Alene!“. Jedan muški glas prekinu njihov razgovor: „Gledaš me kao da me nikada nisi video!“

———————–

Praznik beznačajnosti

  U međuvremenu, oko pedesetoro dece izdvaja se iz gomile i postrojava u polukrug kao za hor. Alen pravi nekoliko koraka ka njima, radoznao da vidi šta će se desiti, a D’Ardelo kaže Ramonu: „Vidite, oživljavanje vam je ovde odlično. Ova dva tipa su savršena! Sigurno glumci bez angažmana. Nezaposleni. Pogledajte ih! Njima nisu potrebne pozorišne daske. Dovoljne su im aleje nekog parka. Oni ne odustaju. Hoće da budu aktivni. Bore se za život“. Potom se seti da je teško bolestan i, da bi podsetio na svoju tragičnu sudbinu, dodaje tišim glasom: „I ja se borim.“

  „Znam, prijatelju, i divim se vašoj hrabrosti“, reče Ramon. Zatim, želeći da ga podrži u njegovoj nesreći, dodaje: „Odavno sam želeo, D’Ardelo, da sa vama o nečem porazgovaram. o vrednosti beznačajnosti. Svojevremeno sam prvenstveno mislio na vaš odnos sa ženama. Tada sam hteo da vam pričam o Kakeliku. Mom velikom prijatelju. Vi ga ne poznajete. Znam. Nema veze. Sada mi se beznačajnost ukazuje u sasvim drugačijem svetlu nego tada, u jačem svetlu, koje više toga otkriva. Beznačajnost vam je, prijatelju, suština postojanja. Ona nas prati svuda i uvek. Prisutna je čak i tamo gde niko ne želi da je vidi: u užasima, u krvavim borbama, u najvećim nesrećama. Često je potrebna hrabrost da se ona prepozna u tako dramatičnim uslovima i da se nazove svojim imenom. Ali nju ne treba samo prepoznati, beznačajnost moramo naučiti da volimo. Ovde, u ovom parku, pred nama, pogledajte prijatelju, ona je prisutna u svojoj punoj očiglednosti, svojoj punoj bezazlenosti, svojoj punoj lepoti. Da, lepoti. Kao što ste i sami rekli: oživljavanje je savršeno – i potpuno beskorisno – deca se smeju – a ne znaju zašto – nije li to lepo? Udahnite, D’Ardelo, prijatelju moj, udahnite ovu beznačajnost koja nas okružuje, ona je ključ mudrosti, ona je ključ dobrog raspoloženja…“

———————–

Odlomak iz knjige „Praznik beznačajnosti“ (Milan Kundera „La fete de l’insignifiance“), izdanje Laguna, 2016.