„Sami ste ih izabrali! LEB I SOL su po vašim glasovima izabrani za grupu godine i to ubedljivo. Možda će te u ovom razgovoru sa VLATKOM STEFANOVSKIM naći potvrdu za razloge koji su uticali na vas da odlučite tako.

———————–

  – Zvanično smo se proglasili za grupu 1. januara 1976. godine, što znači da će 1979. biti već tri godine od osnivanja. Prve svirke smo imali na igrankama, i to pred oko 10-20 ljudi po igranci. Spremali smo stvari za igranke i nadali se da ćemo dobiti termin na Radio Skoplju da snimimo neke naše kompozicije. Napravili smo tri snimka. Samo je „Devetka“ od stvari sa ploče bila među tim snimcima. Ostali su bili „Etida No. 3“ i „Pesma za nas“. To je bilo prvi put da neka grupa u Skoplju napravi takve snimke, i to na samo dva kanala. Onda su ti snimci bili poslati u Novi Sad, ne znam ni ko ih je poslao, Anđelku Maletiću. On se zainteresovao da nas pošalje u Suboticu, na Festival. Pre toga smo svirali u Novom Sadu na zajedničkom koncertu sa Dragom Mlinarecom. Čini mi se da je to bilo 10. aprila. Tada smo prvi put nastupili van Makedonije. Otišli smo pomalo zbunjeni. Znali smo da znamo da sviramo, ali nismo znali kako će nas raja primiti. I kada smo konačno otišli, bio je to fantastičan uspeh. Svirali smo pola sata i publika se stvarno oduševila.

  Onda smo otišli u Suboticu i tamo smo bili zapaženi. Došao je stari urednik PGP-a Dragiša Petković i rekao nam: „Momci, lepo svirate. Hoćete li da snimite ploču?“ Mi smo poludeli. Konkretno za mene je bio san da imam muziku na vinilu. On nam je prvi ponudio i odmah smo potpisali. Bez razmišljanja. Onda je došla ponuda za Hajdučku česmu i iako smo tamo još uvek bili autsajderi, ta svirka nam je trebala. Bilo je dosta raje i dobro su nas primili.

  Mi smo ipak na početku mislili da ćemo biti neka polu-underground grupa, koja će prodavati po dve i po hiljade albuma i svirati za neke sladokusce. Međutim, stvar se odvijala drugačije. Nismo verovali da ćemo napraviti nešto slično ovome što smo uradili. I tako je sve počelo dobro da se odvija da smo sledeće stvari primali kao normalne.

  * Potcenjivanja nije bilo?

  – Ne, bar ja nisam imao takav utisak. Gde god smo išli, dobro su nas primali, jer je izgleda išla nekakva fama o Leb i sol, grupi iz Skoplja koja strašno dobro svira… Nama je sve to bilo interesantno i uzbudljivo. Potcenjivanja će biti tek sada.

  * Pa i vreme je. Sada ste nešto postigli. Šta se priča o vašem drugom albumu?

  – Čuo sam da je lošiji od prvog i da je bezvezan. Ali neka, sve je to u redu, sve je to ljudsko. U „Šumatovcu“ mnogo vole da pričaju propali beogradski muzičari

  * A kakva je situacija sa skopskim muzičarima pošto ste im vi na neki način otvorili vrata?

  – Dok smo mi radili samo u Skplju, nije nam bilo bog zna kako lako. Nije bilo lako dobiti termine i snimati, ali se to promenilo kada smo napravili ona prva tri snimka. A tek kad smo uspeli u Opatiji, situacija u Skoplju postala je drugačija.. mlade grupe mnogo češće dobijaju termine za snimanje. Ali još uvek je ovde, u Beogradu, mnogo lakše za male grupe. Tu su im novinari, produkcija, radio, tu im je televizija. Odmah postaju jugoslovenska grupa čim nešto naprave u Beogradu. Mislim da sa jedne strane to i ne valja, jer mladi muzičari odmah hoće da budu zvezde. Takav utisak imam. Izađu u novinama i gotovo, nemaju više vremena za vežbanje. Ne znam, tako mi se čini.

  A u Skoplju je sada zaprepašćujuća situacija. Posle našeg uspeha, u Skoplju ima preko 70 mladih grupa koje nešto rade. Od boljih, koje su se već istakle negde, mogu da pomenem Den za den, Pu, Seksi jezik…

  * Kako ste se vi opredelili da svirate ovu muzuku?

  – Najavangardniju muziku nekada je slušao Koki, često smo zbog toga dolazili u konflikte. Dok smi mi slušali Stonese i Beatlese, on je slušao Colosseum i slične stvari. Bilo je to oko 1969. i 1971. Ja sam se polako prebacio na Cream, Jimi Hendrixa, Ten Years After… Prvi pubertetski šok doživeo sam kada sam čuo Mahavishnu Orchestra. Bodan i ja smo to slušali zajedno i padali u nesvest. To je bila za nas totalno nova muzika. Počeli smo da slušamo jazz- rock, a prva ploča koju sam čuo bila je „Birds of Fire“. Oduševio me je način na koji McLaughlin svira gitaru, njihovi aranžmani i pristup muzici, takođe. Slušali smo dosta i grupu Yes i to od albuma „Close to the Edge“. Bili su fantastični.

  * Zar ti se ne čini da se čitava ta jazz-rock struja komprovitovala u poslednje vreme?

  – Pa šta ja znam, mislim da jedino iskreno i pošteno radi grupa Weather Report. Što se tiče ostalih, skupilo se oko dvadesetak muzičara koji jedni sa drugima snimaju albume. Koliko tu ima prave muzike ne znam.

  * Zašto ste relativno brzo posle prvog, izdali drugi album?

  – Mislim da to nije bilo brzo. Prvi smo snimali u septembru 1977. a ovaj tačno godinu dana kasnije.

  * Kakva je razlika u odnosu disko kuće prema vama u odnosu na vreme kada ste snimali prvi album?

  – Razlika je velika, u pristupu prema radu i u odnosu disko kuće prema nama. Kada smo snimali prvu LP ploču imali smo na raspolaganju samo dva i po dana za snimanje. Non-stop smo jurili iz Skoplja u Novi Sad. Za miksanje su bili novi termini, za snimanje glasova opet novi termini i tako dalje. Međutim, sada je situacija sasvim drugačija. Dobili smo u 24-kanalnom studiju dve nedelje da radimo šta hoćemo. Eksperimentisali smo dosta, svakom instrumentu smo namestili odličnu boju. Četiri dana smo snimali materijal i četiri dana smo miksali. Svaku pesmu smo miksali oko četiri, pet sati. To nije mnogo u odnosu na ono kako se radi u svetu. Međutim, nama nije bilo potrebno mnogo vremena pošto smo tačno znali šta smo hteli. Nismo mnogo lutali, nego smo tačno znali šta treba snimati, šta nasnimiti a kako nešto izmiksovati.

  * Kakve bi bile okvirne razlike između prvog i drugog albuma?

  – Muzičke ili tehničke?

  * Muzičke.

  – Mislim da su oba koncepcijski slična. Međutim, u samoj muzici ima dosta razlike. Mislim da smo za ovih godinu dana dosta sazreli kao muzičari, kao svirači, i kao kompozitori. Mislim da smo napredovali dosta, jer su ove stvari mnogo prijatnije i lakše za slušanje a teže za sviranje.

  * Hoće li i treći biti u okviru iste koncepcije?

  – Nećemo se zadržati na istoj koncepciji. Mislim, promenićemo dosta toga. Ili ćemo pevati više ili… sigurno ćemo svirati drugačije. Nećemo više ono što su navikli da traže i očekuju od Leb i sol.

  * Kad si već pomenuo pevanje, kakav je odnos prema kompozicijama za pevanje među članovima grupe?

  (Koki iz pozadine dovikuje: „Loši“.)

  – Nije loš. Ne znam, potrebne su vokalne stvari zbog puštanja na radiju itd. Ipak, najviše volimo da sviramo instrumentalno. I sada je pitanje kako nastaviti? To je veliki problem. Da li da počnemo da pevamo u istom stilu u kom smo svirali i da ne pevimo pesme kao „Nisam tvoj“. Da li da pravimo pesme kakve je Bil Bruford snimio na svom solo albumu, ili da se otkačimo totalno i da sviramo jazz.

  * Oduvek me čudilo kako uspevate da obuzdate sebe kao instrumentaliste. To je boljka svih naših grupa sličnog profila. Sola od 10 minuta i slične stvari…

  – Mislim da se naročito na drugom albumu oseća da ne insistiramo na nekakvoj tehnici, na nekakvoj praznoj virtuoznosti. Na prvom smo imali potrebu da nešto virtuozno odsviramo kako bismo dokazali drugima da znamo da sviramo. Sada više nemamo nikakve potrebe da se pred bilo kim dokazujemo. Muzika je muzika, a u muzici najvažnija stvar je kompozicija. Sve ostalo je sporedno. A pošto u našoj muzici ima dosta improvizacija i dosta sviranja, jasno je da mora da ima, tako da kažem, puno dobrog sviranja.

  * Ne čini mi se da baš ima mnogo improvizacija…

  – Mislim da ima više strukturisanih delova, improvizacija ima prilično malo. Na albumu ima ih najviše na „Mariji“. „Marija“ je pesma sa improvizacijama. U drugim stvarima improvizacija se javlja kao neko farbanje stvari. Ostatak je potpuno spremljen. Prva stvar „Akupunktura“, tu ima nešto malo sola. Bodanova stvar je kompletno gotova. „Talasna dužina“ isto. Kod „Aber dojde Donke“ nema vrdanja. U „Dikijevoj igri“ ima nešto malo improvizacija, sve ostalo je podređeno temi.

———————–

  * Prva ploča se prodala u izvrsnom tiražu, za drugu će se uskoro znati. Pošto ste sada, na neki način, postali komercijalna atrakcija, podrazumeva li to i neke ustupke tržištu?

  – Daleko smo od toga da pravimo kompromise. Sada je pitanje samo u nama, da odaberemo ono što nam se najviše sviđa. Jasno je šta ćemo raditi. Jedino što je opipljivo kod nas, to je naša muzika i samo oko nje možemo da kažemo nešto. Što se tiče biznisa, on nas ne interesuje pravo da ti kažem. Ali, ipak smo svesni da treba obratiti pažnju na reklamu i sve što ide uz to. Najviše nas interesuje muzika a možda je to sa poslovne strane loše…

  * Smatraš li da vam disko kuća posvećuje dovoljno pažnje što se tiče reklame i sličnih stvari?

  – Mislim da je reklama za ovu ploču bolja nego za prvu, ali to još nije dovoljno.

  * Kako se manifestuje ta reklama?

  – Pa manifestuje se po tome što oni pošalju ploče gde treba, u radio recimo. Onda prave sličice, nalepnice, postere… To je deo koji pripada nama i mi moramo da ga podelimo.

  * Misliš li da bi prodali znatno više ploča uz veću i bolju propagandu?

  – Naravno. Ja sam rekao ovim ljudima iz PGP jedan prost primer. Ako hoćete da prodamo mnogo više ploča, napravite reklamu kakvu je Smak imao za „Crnu damu“, kao što je Dugme imalo za svoje ploče.

A ipak nam je muzika malo… nije za svakoga. Međutim, ako Yes ili Genesis na zapadu mogu i pored toga da prodaju ogromne tiraže, zašto ne bismo i mi ovde. Tako ja razmišljam.

I turneja je jedna vrsta reklame, i to vrlo bitne reklame. U januaru ćemo napraviti jednu turneju od mesec dana po čitavoj Jugoslaviji. Mislim da postoji publika koja će nas slušati. Bili smo i do sada u puno gradova. Imali smo dve turneje. Jednu po Makedoniji, jednu po Jadranu. Ko god je došao na naš koncert izašao je otvorenih usta, stvarno oduševljen. To je zato što mi mnogo bolje zvučimo na koncertu i postižemo bolju atmosferu nego na ploči. Takva nam je muzika.

———————–

  * Poluglasno se priča o nekim vašim planovima za rad u inostranstvu. Ima li istine u tom?

  – Dosta ljudi nam predlaže i govori da šaljemo snimke na razna mesta. Mislim da još nismo postigli kulminaciju ovde u Jugoslaviji i da je još rano da razmišljamo o inostranstvu. Želimo najpre da uradimo sve što možemo u svojoj zemlji i svom narodu.

  * U kojim okvirima misliš da bi Leb i sol mogao da se plasira na strano tržište?

  – Kad bi išli u inostranstvo, nikada ne bismo potpisali ugovor za Nemačku, zato što nam je tamošnja produkcija totalno odvratna. Ako uopšte aludiramo na inostranstvo, to bi bilo u Engleskoj i Americi, inače nema logike. Što se tiče muzike, dolazi u obzir samo muzika koju sviram sada. Samo totalno instrumentalna.

———————–

  * I pre nego što odete napolje, kaži mi gde vidiš mesto Leb i sol u sadašnjem trenutku jugoslovenskog rocka?

  – Pre svega, volim izreku da muzika nije takmičenje nego umetnost. Ipak mislim da smo na vrlo visokom nivou, i kao instrumentalisti i po ostalom. Ne vidim grupu koja nešto bolje radi u ovom trenutku.“

Članak „Leb i sol intervju“ prekucan iz časopisa Džuboks br. 54, 15. januar 1979.