Aleksandar Deroko „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“

IZLETIŠTA

   Nego, da se vratim opet malo školi: ko je mogao, poneo je bio od kuće „groš“ (to je bilo 20 „dinarskih“ para, dok se 20 „čaršijskih“ zvalo „dvajespara“ i na njima je pisalo 10, najmanja para je bio marjaš, na kome je pisalo 5) i išli smo u Topčiderski rasadnik, gde je svaki kupio po jednu sadnicu kestena. Zatim smo se peli na Topčidersko brdo (danas „Hajd park“) koje je bilo tada još potpuno golo i tu smo, duž puta koji je tek bio trasiran, posadili te sadnice u rupe koje su bile iskopali robijaši.

   Kad smo pomenuli Topčidersko brdo, da kažemo reč-dve i o samom Topčideru: tramvaj (prvi električni posle onog konjskog u varoši) polazio je od česme na Terazijama i išao do samog restorana u topčiderskom parku. Park i restoran su bili posećenija izletišta Beograđana nego danas. Pored ovog restorana bio je još i jedan drugi, zvani „Burdelj“, ali taj je bio lošeg renomea.

   Košutnjak je bio dvorsko lovište, ali otvoreno i za Beograđane. Sve do 1903. godine Košutnjak je bio ograđen ogradom od hrastovog prošća, onako kako su ograđivana seoska dvorišta u Šumadiji. Ta ograda je uklonjena posle te godine i prodata kao građevinski materijal. Mnoge beogradske kuće dobile su zatim parkete od te hrastovine. Pre toga u Košutnjaku su slobodno živela čitava krda jelena sa košutama i srndaća sa srnama, a bilo je i zečeva, fazana, pa i lisica. Zimi je pod naročite nastrešnice stavljano seno za hranu, a vodu je davala dole Hajdučka česma. Zimi su nama deci davali po rukovet sena da nosimo u one jasle gore. Srne nas se tada skoro nisu ni bojale. No ubrzo posle uklanjanja ograde sva krda su uništena i Beograđani su dugo jeli mladu srnetinu koju su seljaci donosili na pijacu. Dole, kod ulaza, postojala je lovačka kućica i u njoj čuvari, a tu su bili i lovački psi. Železnička pruga je tada imala samo jedan kolosek, a veliku slobodnu poljanu pored nje upotrebio je zatim fudbalski klub „Soko“ kao svoje igralište. Danas sav taj prostor zauzimaju železničke šine i skretnice.

   Drugo izletište Beograđana bilo je Kijevo. Donde su išli šetni vozovi. Tu je bio i restoran u parku, a na kraju druge aleje bilo je i jezero sa čamcima, već odavno zatrpano. Gore na brdu bila je vila čuvenog beogradskog trgovca Moše Avra Mace, sa plehanim ambrelom na krovu kao simbolom njegove trgovine.

   Išlo se pešice i na Avalu. Stari put nije išao kao danas, već kraće, preko Voždovca i Torlaka (18 kilometara). Na Avali su još bile ruševine starog Porčinog grada, koje su porušene docnije radi podizanja spomenika Neznanom junaku.

   Tramvajska pruga do Topčidera bila je samo jednostruka i na njoj su bile skretnice, gde su se tramvaji sačekivali i mimoilazili. Oni su leti imali po dvoja kola, napred motorna a pozadi otvoren „remonker“. Sedišta na ovim zadnjim kolima bila su bez prolaza po sredini, u dvostrukim naspramnim redovima među koje se ulazilo sa strane, a kondukter je za sve vreme vožnje išao spolja, daskom pridržavajući se za ogradu, i naplaćivao karte koje su virile iz jedne valjkaste limene kutije koja mu je visila na grudima. Karte su bile raznobijne, prema dužini vožnje.

   Tramvaji i osvetljenje varoši pripadali su belgijskom društvu. Električna centrala je bila na Dorćolu. Tu je bila jedna velika dinamo-mašina sa ogromnim točkom i širokim kaišem kao transmisijom, a kada taj kaiš sklizne sa točka (i to se dešavalo) onda osvetljenje u varoši pričeka, pa i tramvaji stanu dok se kaiš opet ne namakne.

   Miloševa ulica, kojom je išao tramvaj za Topčider, u delu između Vojne akademije i kafana „Guberevac“ i „Lepi izgled“ zvala se „Šetalište“ i imala je levo i desno staze ispod drveća. Docnije, kad je sredina ulice prvi put proširivana, drveće nije sečeno, već je Belgijanac Leže strpljivo postavljao za svako stablo naročite šine i tako prenosio cela stabla sa korenjem i zemljom nekoliko metara u stranu.

RAZONODE I UZBUĐENJA

   Sem pomenutih izletišta Beograđani su imali razonoda i u samoj varoši. Na primer, tu su bili i prvi bioskopi. Jednoga dana je na čistini gde se danas nalazi paviljon „Cvijeta Zuzorić“ na Malome Kalemegdanu nekakav putujući bioskop podigao veliki šator. Ispred šatora, a pored ulaza sa reklamom uokvirenom šarenim sijalicama koje su trčale okolo, tutnjala je velika parna lokomotiva, sva u izglancanome mesingu; ona je pravila struju za bioskop i okretala vergl za muziku. Unutra se davao aktuelan ratni film: Japanci, iseckanim pokretima, trče i skaču u vodu prelazeći reku Jalu.

   Kad smo već kod bioskopa, podsetimo se na one kasnije i već savršenije. Na primer, na onaj u „šupi“ u Kolarčevoj ulici, gde je neki Savić bio podigao veliku drvenu dvoranu. Bioskopa je bilo i docnije i u više kafana. Interesantno rešenje bilo je ono kod „Pariza“ (ili „Takova“) na Terazijama. Kako je tu „sala“ bila improvizovna od dotadanjeg dugog uzanog dvorišta, platno je bilo stavljeno da visi po sredini prostorije, tako da se gledalo sa obe strane, a da bi slika bila jasnija, platno je kvašeno prskalicom. Gledaoci su sedeli za kafanskim stolovima, jeli i pili (s prednje strane bila je samo kafana a sa zadnje se večeralo), muziku je davao jedan klavir, a docnije i mali orkestar od dva-tri instrumenta. Uz tragične prizore sviralo se nešto ozbiljno, a uz šale brzo i veselo. Filmovi su, razume se, bili nemi.

   No, preteča svega, mnogo ranije, bio je „panoptikum“ improvizovan u jednom dućanu, negde na Terazijama. To je bio kao jedan kružni zid na kome je okolo bilo dvadesetak otvora za oči. Ispred svakog takvog otvora bilo je sedište. Sedne se i gleda kao kroz dvogled i vidi unutra jedna nepokretna stereoskopska fotografija. To tako stoji valjda jedan minut, zatim zvonce – „cin“ –  i slika ode dalje a dođe nova i tako redom dok sve ne prođu.

   Nešto docnije uveden je bioskop i u salu gostionice „Kolarac“, „Prve beogradske pivnice“, kako je spolja krupno pisalo. Ta sala je bila zanimljiva i zbog toga što su na jednom dugom zidu bile naslikane u stojećem stavu i u punoj odori, sa pištoljima za pojasom, srpske vojvode iz ustanka. U istoj zgradi bila je na strani prema Makedonskoj ulici i prva i jedina pošta za ceo Beograd.

   Velika senzacija za dečurliju bilo je raskopavanje beogradskih ulica koje je za izradu kanalizacije početo 1905. godine. Tu je bilo dubokih rovova osiguranih drvenim skelama u više spratova po čijim lavirintima se dalo igrati „lopova i žandara“, što je bila jedna od omiljenih igara. Tada još fudbala nije bilo. Bilo je sokolskih vežbi na spravama, naročito švedske gimnastike. Bila su dva konkurentna društva, „Soko“ i „Dušan silni“. Biciklizam je takođe bio razvijen. Pera Selaković je bio „domaćin“ u velosipedskom klubu na placu ispod Narodnog pozorišta. Tamo je, danas, zgrada Doma armije. Okolo kružna pista, a u sredini zaravan koja je za mrazeva polivana vodom i služila kao klizalište.

   Što se tiče života na vodi, Sava i kupanje bili su veoma privlačni za omladinu, pa i za odrasle. Ali pre nego što bismo na to prešli i da ipak ne bismo izgubili izvestan hronološki red, zadržimo se još malo na jednom trenutku iz vremena uzbudljivih istorijskih zbivanja kakvih je uvek bilo mnogo u Beogradu.

   Veliko uzbuđenje Beograđana izazvala je aneksija Bosne i Hercegovine. Dosta je već pisano o mitinzima kod „Spomenika“ i o Nušićevim govorima sa belog konja. Mi dečaci, tada već u gimnaziji, pokušali smo to da doživimo i nešto bliže. Voja Tankosić nam je dao neke stare puške vezane kanapom i vodio nas u neki potok kod Rakovice, gde nas je učio da bacamo bombe. On poneku pravu, mi prazne. Ali od svega bilo je najprivlačnije što smo, umorni, uveče u Donjem gradu dobijali čorbu od krompira sa pravog vojničkog kazana i po črtvrt crnog vojničkog tajina. Savom su tada demonstrativno prolazili austrijski monitori, a mi dečurlija plivali smo do pola reke njima u susret i vikali „abcut Austrija“. Oni na lađi su se smejali, a ložači su nas gađali ugljem, a mi, da izbegnemo udarac, gnjurali glavu pod vodu… Eto tako, i to je bilo uzbudljivo.

   Intenzivan je bio život na rekama oko Beograda. Na Dunavu je (na tzv. Dunavskom šteku) bilo pristanište za austrijsku „Belu lađu“, koja je od Beča išla dva puta nedeljno do Oršave i natrag. Na Savi je pak bilo sedište Srpskog brodarskog društva sa njegovih osam lađa. Čudna jedna igra obuzela je onda bila beogradske dečake. Zvalo se to „skupljanje lađa“: takmičilo se ko će više raznih lađa videti i zabeležiti u svoj spisak. Za dokaz morala se dati tačna karakteristika, tj. da li je lađa „pašažer“ ili „remorker“, koliko odžaka ima, da li je na točkove ili na propeler itd. Po mogućstvu da se skicira i silueta. Prava groznica nastala je kad, pred mraz i led, brodovi hitaju u zimovnike. Onda ih prolaze čitave povorke pored Beograda. Austrijsko parobrodsko društvo bilo je DDSG, mađarsko METR, rumunsko NFR, itd. Svako je imalo svoje boje i oznake oko vrlo visokih crnih odžaka. Svi su brodovi bili na paru i gotovo svi su imali bočne točkove sa loparima; jedan austrijski je imao čak veliki točak pozadi, kao brodovi na Misisipiju. Srpsko brodarsko društvo je imalo osam brodova: putnički su bili „Deligrad“ (najstariji), „Car Nikola II“, „Šumadija“, „Mačva“ i „Morava“; a teretni „Takovo“, „Beograd“ (oba sa po dva odžaka) i mali „Stig“, a bilo je posle i prinova toj floti: jeftino su kupljeni na Temzi u Londonu dva brodića „Purcel“ i „Boydel“ i trebalo ih je nekako dovesti u Beograd. Izgleda skoro neverovatno, ali su oni ipak uspeli da obiđu, ploveći sve uz obalu, celu Evropu i da preko Gibraltara, Dardanela, zatim Crnim morem i Dunavom dođu do Beograda. Kad su se pojavili kod Višnjice, dočekale su  ih sa beogradske strane prangije od crkve Ružice, koje su inače uvek na dan Svetoga Nikole označavale slavu brodarica, dok su ih ostale lađe, okićene zastavicama, pozdravljale sirenama. Ti su brodići zatim prekršteni u „Vardar“ i „Neretvu“. Svih tih deset brodova završilo je herojski, posle, u prvom svetskom ratu, u pesku i mulju na dnu dveju velikih reka.

   Nekad je Beograd mnogo više nego danas bio okrenut rekama, mada je s one strane bila druga zemlja – Austrija. Ili je to bilo, možebiti, baš zbog toga. Sa savskog pristaništa su polazile mnoge lađe. Šetnje za Šabac i za Smederevo, a dva puta nedeljno i za Gradište i za Radujevac. Omiljena je bila šetnja malim brodom „Morava“ do Zemuna i natrag. Naizmenično, svako pola sata, išli su srpska „Morava“ i austrijski „IV“ (što smo mi čitali kao iv). U Zemunu se nije moglo izlaziti, jer je trebalo imati pasoš; ostajalo se na lađi i vraćalo natrag. Mogla se, pak, dobiti i neka propusnica, pa se sa roditeljima išlo do Kapamadžije, u „srpsku radnju“, i kupovalo jeftino konfekcijsko odelo, pošto je konfekcije tada još malo bilo u Beogradu (Toša Đorđević u Knez-Mihailovoj ulici i posle čuveni „Mi, Talvi i Mandilović“). Carinici su se pravili da šverc ne vide, mada se moglo lako primetiti da smo imali po dva odela obučena jedno preko drugog. Te su lađe mirisale na gulaš, koji se uz pivo služio iz kujnice pored odžaka malog broda.

   Kad smo pomenuli prelaske Beograđana u Zemun, da ne zaboravimo i Pančevo. Za Pančevo je, takođe išao redovno, čak, mislim dva puta dnevno, jedan austrijski brod. On je ulazio duboko u Tamiš do samoga Pančeva i, kako se tu nije mogao okretati za povratak, morao je ići natraške. Zbog toga je imao dve krme, jednu pozadi a drugu spreda, što je smešno izgledalo. U Pančevu je bila Vajfertova pivara i tamo se odlazilo na dobro pivo i čuvene „krenviršle“. Ne sećam se koje je godine to bilo kada je veliki deo Beograđana prešao u Pančevo da vidi najveći tadašnji cirkus sveta „Bufalo Bil“ (Vilijam Kodi) koji je tako hteo da izbegne suviše veliku carinu i taksu za predstave u Beogradu. Za tu priliku Beograđani su mogli da pređu u Pančevo bez pasoša ili objave.

   Možda bi bilo interesantno ispričati i to kako je izgledala utakmica između dveju „belih“ lađa na Dunavu, na liniji Beograd-Oršava. Pri povratku uz vodu sticali su se srpski „Car Nikola II“ i austrijski „Tausig“, jedan polazeći iz Kladova, drugi iz Oršave, a zatim su oba pristajala uz put u svim pristaništima duž Dunava. Autobusa tada nije bilo i putnički saobraćaj rekama bio je vrlo intenzivan. Trudilo se stići pre onog drugog broda u svako pristanište uz put i pokupiti mu putnike ispred nosa. Bila je to prava trka, u kojoj su učestvovali i sami putnici. „Tausig“ je bio noviji i brži, a „Car Nikola“ već pomalo zamoren. Kad dođu paralelno jedan prema drugome, nastaje uzbuđenje. Putnici bodre ložače da pojačavaju vatru u kotlovima, šalju im ozgo flaše piva, nastaje urnebesno dovikivanje s lađe na lađu… i „Car Nikola“ je često tako odnosio trku do Beograda.

   Pri polasku svake lađe, a tako je bilo i na polasku svakog voza sa železničke stanice, bila je ceremonija od tri zvona. Prvo, na desetak minuta pre, da putnici budu spremni, drugo, valjda na pet minuta, za one zakasnele da potrče i tek na treće bi sama lađa (ili lokomotiva) pisnula i polazila.

   Međutim, kad smo već pomenuli i zvono na polasku voza, da se setimo kako je izgledalo jedno putovanje železnicom od Beograda do Niša. Bio je samo jedan kolosek. Vozovi iz suprotnih pravaca su se ukrštali na određenim stanicama i tu se neki put beskrajno sačekivali. Sem toga, lokomotive su morale uz put da „piju vodu“. Zbog svega toga je i putovanje do Niša trajalo skoro ceo dan.

   U oba pravca bio je samo po jedan putnički voz i on je polazio ujutru. U podne su se vozovi mimoilazili u stanici Lapovo i tu je bila pauza od jednog sata za ručak. Tu u restoraciji ručavali su i vozovođe i mašinovođe; i kad oni ustanu od stola to je bio znak da svi putnici požure natrag svaki u svoj voz.

   Što se tiče saobraćaja na vodama, ne bi trebalo zaboraviti ni „dereglije“. To su bile velike drvene lađe koje su u Bosni tovarene cepanicama za grejanje i puštane bez ikakvog pogona nizvodno do Beograda (u Bosni su ih nazivali i „đemijama“). Iz Vukovara su donosile bostan, odnekud pesak, a one koje su nosile žito mogle su biti ozgo i pokrivene (i zvale su se „garancije“). Sve je to lako išlo niz vodu, prosto nošeno strujom. Uz vodu su ih morali vući konji ili i sami ljudi, na dugom konopcu. Upregnu se tako i stazom uz obalu tegle danima. Interesantni su bili oblici tih brodova. Prastari, ko zna koliko stotina godina nepromenjeni. Pramci su im bili obrađeni u divne ukrase u obliku puža. Sve teška hrastovina. Još od srednjeg veka pa nadalje u istoriji su bili poznati Srbi „šajkaši“ na austrijskoj strani u borbi protiv Turaka, sigurno sa drvenim brodovima sličnim ovima. Gvozdeni šlepovi parnih brodova su ih s vremenom potpuno istisnuli.

   Niz Savu su se mogli videti dugi nizovi splavova sa splavarima koji su ih čak sa Drine spuštali tako niz vodu do strugare Prometne banke, na Dunavu nešto više od beogradske klanice. Plivali smo nasred reke do njih i peli se na balvane, a splavari nas jurili, jer smo im smetali.

———————–

NA ULICAMA I JAVNIM MESTIMA

   U Savamali je bio, na prelasku između dva veka, glavni centar za trgovinu na veliko (žito, so, koža itd) i mnogi veliki trgovci beogradski imali su tu svoje kuće (Krsmanović, Luka Ćelović, Popovič i drugi). Tu je bila i zgrada „Đumrukane“ (skoro monumentalna, šteta što je više nema, srušena je u drugom svetskom ratu). Tu su bili i hoteli „Kragujevac“ i nešto dalje „Bosna“, a gore na vrhu Velikih stepenica bio je „Nacional“, a ni hoteli „Srpska kruna“ i „Grčka kraljica“ ni, najzad, najstariji i najveći među njima, hotel „Jelen“, nisu bili daleko od pristaništa.

   Ulicama se još nisu videli automobili. Mislim da je prvi doneo (oko 1905. godine) neki Andrejević zvani Džoni, direktor jedne male banke u Knez-Mihailovoj ulici, zatim inženjer Andra Ristić, pa trgovac Paja Mijatović itd. Bilo je samo fijakera, taljiga i teretnih kola (tzv. „špediterskih kola“). Noći su bile mirne, sem što se leti ponegde razlegala pesma iz kafanskih bašti. Tišinu su još samo ponegde mogle remetiti bučne pumpe koje su praznile kućevnu kanalizaciju, jer ulične još nije bilo. Tada se ceo komšiluk budio, mnogo se psovalo i svi su trčali da zatvore prozore pokrivajući šakom nos. Rano u zoru, pak, turskom kaldrmom počinjao je topot potkovica i tandrkanje gvozdenih šina na točkovima čeza kojima su seljaci iz okoline donosili mleko u limenim kantama i raznosili ga po kućama. A kad je već reč o larmi, možda bi ovde trebalo pomenuti i onu koju su čavke pravile u aleji kestenova ispred dvora, naročito pred veče kad se ptice spremaju za spavanje. Ta je larma jednom postala tolika (a beli tragovi od ptica dole toliko obimni) da su morali biti angažovani lovci da svojim puškama raščiste situaciju i oslobode ulicu i prolaznike od čavki. Tih dana pred veče to je bila posebna atrakcija za Beograđane.

   U Gornjem gradu (danas tvrđavi koja se nepravilno naziva i Kalemegdan, dok bi ovaj naziv trebalo da ostane samo za park ispred tvrđave jer prema turskom „kale“ znači tvrđava a „megdan“ polje – dakle gradsko polje) bio je mali vojni muzej, kao paviljon na samome svodu Rimskoga bunara. Bio je prilično siromašan eksponatima, međutim, gore pored nekadašnjeg pašinog konaka (već odavno srušenog) bio je jedan banak sa desetak najlepših primeraka starih ukrašenih bronzanih topova koje su sve Austrijanci odneli i pretopili u vreme prvog svetskog rata.

   U Donjem gradu su bile tri velike kasarne (odavno im traga više nema). U varoši ih je bilo na raznim mestima, takođe.

   Leti u 9 a zimi u 8 uveče svirano je povečerje. U tihe večeri razlegala se sa gradskog bedema i iz raznih kasarni po varoši ona razvučena nostalgična melodija, pa taman jedna završi onim visokim, za oktavu višim zvukom trube koji se dodaje na kraju, a počne druga, ili se dve po dve prepliću. Beograd je bio manji, a i miran noću, pa se nadaleko čulo.

   Svake nedelje pred podne vojska bi obrazovala paradnu zvučnu povorku kroz varoš. To je bila smena straže pred dvorom. Naizmence, jedanput od tvrđave, a drugi put od Slavije (iz kasarna u Gradu i na Banjici), kretao je odred vojske sa muzikom na čelu, i tako kroz varoš do dvora. Pored „vojne bande“ trčala je dečurlija. Tu je, na onoj uzvišnici u sredini parka gde je do 1903. godine bio dvor, zatim bio koncert možda od čitavog časa, dok se čete straže ne smene. Svet se skupljao ispred visoke dekorativne ograde i slušao.

   Naročito čarobnim činio se Beograd, bar nama tada, uveče uoči nekih naročitih praznika ili praznovanja, kada su priređivane „bakljade“ i „iluminacije“. Sve su javne zgrade (državne i opštinske uprave) tada dobijale po dve upaljene sveće u čiracima u svaki prozor, a to isto i sve privatne kuće po glavnijim ulicama, ili bar onim kroz koje će povorka sa upaljenim bakljama proći. Bilo je takvih „iluminacija“ varoši i bez povorki.

   U samoj tvrđavi bilo je, pak, i nemilih stvari i prizora. Tu su, u onim kazamatima u rovovima između bedema, bile još i robijašnice. Robijaši su nosili prljava beličasta suknena odela sa velikim R na leđima. Oni koji su bili na to osuđeni nosili su lance, bukagije, okove na nogama, a da bi se mogli kretati, lanci su im bili po sredini privezani za pojas. Nije bila retka slika da kroz varoš sprovode čitave grupe takvih robijaša, a nadaleko se čuje zveket njihovih lanaca.

———————–

ULIČNI PRODAVCI

O „čaršiji“ i dućanima neće biti više govora. Ipak, možda samo reč-dve još o uličnim prodavcima, vrlo karakterističnim za ono vreme. Bilo je prodavaca šećerlema, sa lušama od šećera, pereca, đevreka, simita, boze („hladna ledena, usta sladi, dušu ladi“). Doldrma (sladoled) prodavana je iz kolica na kojima je bio sanduk sav ukrašen lagirušama, u kome je u ledu bio plehan sud sa doldrmom. Leti je ulicama kružio pekar koji je imao belu kecelju, često i belu kapu i korpu pokrivenu belom krpom, a privlačio je pažnju kupaca svirajući u mali trubicu „tu-tu“. Bozadžija je nosio u jednoj ruci drvenu kantu okovanu besprekorno izribanim mesingom, a u drugoj ibrik sa vodom kojom je ispirao čaše, bile su dve i visile su sa strane. Pred jesen se kuvao kukuruz tu na ulici („vrući kuvani“) ili pekao na žaru, i to su bili „purenjaci“. Zimi se peklo kestenje na furunicama. Salebdžija je nosio salep u bakarnoj kalajisanoj kanti ispod koje je bio žar, da drži toplo. Salep se pio iz malih šoljica, a salebdžija je pitao „sakaš li da ti ga natreskam?“ (napitak se ozgo malo posipao ljutim isiotom). I škembići su nošeni u velikim kao doboš sudovima ispod kojih je bio žar, a sve se kaišem preko ramena oslanjalo na stomak, zbog čega je čovek uvek išao zavaljen unazad. Škembići su se najviše služili kao meze uz pivo, pred kafanama. Prodavci su nudili i slan badem, semenke i kikiriki („Malo slano, malo badem, kikiriki malo“). Bila su i braon jaja pečena u pepelu, koja su se jela sa biberom.

———————–

Odlomak iz knjige „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ (Aleksandar Deroko „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“), izdanje Narodna knjiga, 1984. – drugo izdanje.

Prekucano iz dela knjige „Beograd na susretu dva veka“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s