„Sidarta je išao šumom već daleko od grada, a znao je samo jedno, da mu nema povratka, da je sa životom koji je godinama vodio nepovratno gotovo i da ga je on do odvratnosti iskusio i iscrpeo. Ptica pevačica koju je sanjao bila je mrtva. Mrtva je bila i ptica u njegovom srcu. Duboko se zapleo u samsaru, upio je u sebe gađenje i smrt sa svih strana, isto kao što sunđer upija vodu dok se ne prepuni. Bio je prezasićen, pun čemera, pun smrti, više ništa na svetu nije postojalo što je moglo da ga privuče, obraduje ili uteši.
Žarko je želeo da više ne zna za sebe, da stekne mir, da bude mrtav. Kad bi samo grom hteo da ga spali! Kad bi naišao neki tigar i rastrgao ga! Kad bi bar postojalo vino, neki otrov kojim bi se opio i došao do zaborava i zaspao da se više ne probudi! Da li je postojala prljavština kojom se nije uprljao? Zar je moglo da se i dalje živi? Zar je moglo da se i dalje diše, da se uvek iznova udiše i izdiše vazduh, ponovo oseća glad i jede, ponovo spava i ponovo leži pored neke žene? Zar to trčanje u krug još nije bilo završeno i okončano?
Sidarta je stigao do velike reke u šumi, one iste preko koje ga je jednom prevezao skeledžija, u vreme kad je još bio mladić i dolazio iz Gotaminog grada. Na toj reci se zaustavio i s oklevanjem stajao na obali. Osećao je malaksalost od umora i gladi, a uostalom, čemu bi pa služilo da ide dalje, ka kakvom cilju? Ne, ciljeva više nije bilo, ničega više nije bilo sem duboke, bolne žudnje da se otarasi tog pustog sna, da povrati to bljutavo vino, da okonča svoj bedni i sramotni život.
Nad obalom reke nadvijalo se jedno kokosovo stablo. Sidarta se leđima naslonio na njega i, obuhvativši ga rukama, zagledao se u zelenkastu vodu koja je neprekidno tekla pred njim; netremice je gledao u talase i otkrio da je obuzet željom da se pusti i utone u tu struju. U njoj je video odraz strašne pustoši kao odgovor na strašnu prazninu u svojoj duši. Sasvim izvesno, stigao je do kraja. Za njega više nije ništa postojalo sem da samog sebe uništi, da razbije tu promašenu tvorevinu svog života, da je baci pred noge bogovima koji mu se na sav glas smeju. To je bio cilj silovitog povraćanja za kojim je žudeo: smrt i razbijanje kalupa koji je mrzeo! Neka ribe prožderu to pseto, Sidartu, tog bezumnika, to iskvareno i trulo telo, tu posustalu i zloupotrebljavanu dušu! Neka ga prožderu ribe i krokodili, neka ga demoni raskomadaju.
Izobličenog lica, gledao je u vodu i pljunuo ugledavši svoj odraz. Smrtno umoran, odvojio je ruke od drveta i okrenuo se, s namerom da se baci u vodu i da potone. Padao je zatvorenih očiju, idući u susret smrti.
U tom trenu, u zabačenim predelima njegove duše, iz prošlosti njegovog premorenog života, odjeknu glas. Bila je to jedna reč, jedan slog koji je bez ijedne jedine misli promrmljao u sebi, stara početna i završna reč svih bramanskih molitvi, sveti om, koji znači savršenost ili celovitost. I u trenutku u kojem je do Sidartinog uveta dopro glas koji je izgovorio om, njegov usnuli duh se odmah probudio i on shvati da je njegova namera bezumna.
Sidarta oseti preneraženost. Eto šta se desilo s njim: bio je toliko izgubljen, zabludeo i lišen svih saznanja da je želeo da potraži smrt, da je u njemu mogla da se javi ta želja, ta detinjasta želja da nađe mir uništivši svoje telo.! Sva pitanja koja je sebi postavljao tih dana, svo otrežnjenje i očajanje nisu mogli da urode plodom koji mu je doneo trenutak u kojem je om dopro do njegove svesti i on kao u magnovenju shvati svu svoju bedu i zabludu
„Om!“, izgovori tiho. „Om!“ I postade svestan Brame, i postade svestan da je život neuništiv i svestan svega božanskog što je bilo bačeno u zaborav.
Ipak, to je bio samo jedan tren, poput bljeska munje. Sidarta se srušio na zemlju u podnožju kokosovog drveta, položio je glavu na njegov koren i utonuo u dubok san.
Spavao je duboko i bez snova; odavno već nije znao za takav san. Kad se posle mnogo časova probudio, učinilo mu se da je prošlo deset godina. Čuo je tiho žuborenje vode, ali nije znao gde se nalazi i kako je tu dospeo. Otvorivši oči začudio se ugledavši drveće i nebo iznad sebe, a onda se napokon setio gde se nalazi i kako je tu dospeo. Ali, budući da je tek posle dužeg vremena došao do tog saznanja, prošlost mu se činila kao da je prekrivena koprenom, beskrajno daleka i beskrajno strana i osećao je potpunu ravnodušnost prema njoj. Znao je samo da je napustio svoj prethodni život (u prvi mah, kad se osvestio, njegov raniji život mu se učinio kao neko davno prošlo otelotvorenje, kao prethodno rođenje njegovog sadašnjeg ja) – da je želeo da ga odbaci pun gađenja i čemera, ali je, onda, pored reke, ispružen ispod kokosovog drveta zaspao i da sada probuđen i kao ponovo rođen posmatra svet oko sebe. Tiho je izgovorio reč om sa kojom je zaspao, pa mu se učinilo da njegov dugi san nije bio ništa drugo do samo dugotrajno i predano izgovaranje oma, misao prožeta omom, uranjanje i potpuno poniranje u om, u bezimeno, u savršeno.
Kako je čudesan bio njegov san! Nikada ga spavanje nije toliko okrepilo, preporodilo i podmladilo! Možda je zaista i umro, potpuno, i sada se ponovo rodio u nekom novom liku? Ali, ne, poznavao je on sebe, svoju ruku i svoje noge, poznavao je mesto na kojem je ležao, poznavao je ja u svojim grudima, poznavao je tog Sidartu, samovoljnog, neobičnog, a ipak se taj Sidarta preobrazio, preporodio i bio je čudnovato ispravan, čudnovato budan, radostan i radoznao.
Sidarta se uspravi i vide da preko puta njega sedi neki njemu nepoznat čovek, u žutoj monaškoj odori, obrijane glave, u stavu razmišljanja. Posmatrao je čoveka koji nije imao ni kosu ni bradu, i ne potraja dugo i on u tom momentu prepozna Govindu, svog prijatelja iz mladosti, Govindu koji je našao utočište kod uzvišenog Bude. Govinda je ostario, ali su mu crte lica ostele iste i iz njih su zračili revnost, odanost, želja za traganjem i strepnja. Kad je Govinda, osetivši njegov pogled, podigao glavu i pogledao u njega, Sidarta vide da ga nije prepoznao. Govinda se obradovao što ga vidi budnog, jer je očigledno dugo tu sedeo i čekao da se on probudi, iako ga nije prepoznao.
„Spavao sam“, reče Sidarta. „Kako si dospeo ovamo?“
„Spavao si“, uzvrati Govinda. „Nije dobro spavati na mestima na kojima ima zmija i kuda prolaze šumske životinje. Ja sam, gospodine, sledbenik uzvišenog Gotame, Bude, Sakjamunija, pa sam sa nekolicinom svoje braće prolazio ovim putem i ugledao te kako ležiš i spavaš na mestu na kojem je opasno spavati. Nameravao sam da te probudim, o, gospodine, ali, kad sam video koliko čvrsto spavaš, zaostao sam iza svojih i ostao da sedim pored tebe. A onda, čini mi se, i ja sam zaspao, ja koji sam nameravao da čuvam tvoj san. Loše sam obavio svoju dužnost, savladao me je umor. Ali sada, pošto si budan, pusti me da odem i da stignem svoju braću.“
„Hvala ti, samano, hvala ti što si mi čuvao san“, reče Sidarta. „Ljubazni ste vi svi, sledbenici Uzvišenog. Bilo ti prosto da odeš!“
„Odlazim, gosopdine. Neka vam bude uvek dobro, gospodine!“
„Hvala ti, samano.“
Govinda napravi rukom znak pozdrava i reče: „Zbogom ostaj.“
„Zbogom ostao, Govinda“, uzvrati Sidarta.
Monah zastade. „Reci mi, gospodine, odakle znaš moje ime?“
Sidarta se osmehnu. „Poznajem te, o Govindo, još od kad si bio u kolibi svog oca i odlazio u školu kod bramana, poznajem te iz vremena kad smo prinosili žrtve, kad smo otišli među samane i onog časa kad si u gaju Jetavana potražio utočište kod Uzvišenog.“
„To si ti, Sidarta“, uzviknu Govinda. „Sad sam te prepoznao i ne shvatam kako te nisam odmah poznao. Dobro došao, Sidarta, jako se radujem što te ponovo vidim.“
„I meni je drago što te opet vidim. Ti si bio čuvar mog sna i ja ti se još jednom zahvaljujem na tome, mada mi čuvar nije bio potreban. Kuda si pošao,, prijatelju moj?“
„Nikuda. Mi monasi smo uvek na putu, sve dok ne dođu kiše, mi idemo iz mesta u mesto, primamo milostinju i nastavljamo dalje. Oduvek je to tako. A ti, Sidarta, kuda si ti krenuo?“
Sidarta reče: „Sa mnom je isto kao i s tobom, prijatelju. Nikuda ne idem. Ali, eto, nalazim se na putu. Na hodočašću.“
Govindaa reče: „Kažeš da si i ti na hodočašću i ja ti verujem. Ali oprosti, o, Sidarta, ne izgledaš mi kao hodočasnik. Tvoja odeća je odeća bogataša, nosiš otmenu obuću, a tvoja kosa, koja miriše na mirišljavu vodicu, nije kosa hodočasnika niti kosa samane.“
„Tako je, mili, dobro si zapazio, tvoje oštro oko vidi sve. Ali, ja ti nisam rekao da sam samana. Rekao sam da sam na hodočašću. I tako i jeste, ja sam hodočasnik na hodočašću.“
„Ti si hodočasnik“, reče Govinda. „Ali, malo je onih koji na hodočašće idu tako odeveni, sa takvom obućom i kosom. Ja, koji sam tolike godine hodočasnik, nisam još nikada sreo nijednog tebi sličnog.“
„Verujem ti, Govinda moj. Ali, danas si, eto, sreo takvog hodočasnika, u ovakvoj obući i odeći. Seti se, dragi: kratkog veka je svet pojava, i veoma su kratkog veka naša odeća i način na koji se češljamo, pa i sama naša kosa i telo. Na meni je odeća bogataša, a kosu češljam kao svetski ljudi i sladostrasnici zato što sam i ja bio jedan od njih.“
„A sada, Sidarta, šta si sada?“
„Ne znam, kao što ne znaš ni ti. Nalazim se na putu! Bio sam bogataš, a sada više nisam i ne znam šta ću biti sutra.“
„Da li si izgubio svoje bogatstvo?“
„Izgubio sam ga ili je ono mene izgubilo. Nestalo je. Točak promena se okreće jako brzo, Govinda. Gde je sada braman Sidarta? Gde je sada Sidarta samana? Gde je sada Sidarta bogataš? Brzo se menja sve što je prolazno, Govinda, ti to znaš.“
Govinda je dugo gledao u svog prijatelja iz mladosti, sa sumnjom u očima. Zatim ga pozdravi kao što se pozdravljaju velika gospoda i ode svojim putem.
Sidarta ga je sa osmehom na usnama pratio pogledom – i dalje je voleo tog odanog i bojažljivog čoveka. Ali, uostalom, kako bi u tom trenutku, u tom veličanstvenom trenutku svog čudesnog sna, prožet omom, mogao da nekog ili nešto ne voli? U tome i jeste bila suština čarolije koju su mu doneli san i om – što je sada sve voleo, što je bio prepun ljubavi prema svemu što je video oko sebe. I upravo je u tome bila njegova teška boljka – tako mu se sada činilo – što ništa i nikoga do tada nije umeo da voli.
Nasmešena lica, Sidarta je pratio pogledom monaha koji se udaljavao. San ga je okrepio, ali ga je jako mučila glad, jer već dva dana ništa nije jeo, a odavno je prošlo vreme kad je bio otporan na glad. Tužno, ali i smejući se, mislio je na to vreme. Sećao se da se tada Kamali hvalio sa svoje tri plemenite i teško savladive veštine: da posti, da čeka i da misli. To je bio njegov imetak, njegova moć i snaga, njegov čvrsti oslonac. U predanim i mukotrpnim godinama svoje mladosti naučio je ove tri veštine i ništa drugo. One su ga sada napustile, više nijednu od njih nije posedovao i nije umeo ni da posti ni da čeka ni da misli. Dao ih je za ono najbednije, najprolaznije od svega, za čulne užitke, za prijatan život, za bogatstvo! Stvarno je bilo čudno to što se s njim desilo. I sada, kako mu se činilo, zaista je postao čovek s detinjastim umom.
Sidarta je razmišljao o svom položaju. Ali, teško mu je bilo da misli, i zapravo nije ni bio raspoložen za to, ali je silio sebe.“Sada“, mislio je, „kad su sve te prolazne stvari otpale, sada opet stojim na suncu, kao što sam stajao kao malo dete, i ništa nije moje, ništa ne mogu, ništa ne znam i ništa nisam naučio. Kako je to čudno! Sada, kada više nisam mlad, kad mi je kosa skoro seda, a snaga mi slabi, ponovo počinjem iz početka i od dečjeg doba.“ Nehotice se ponovo nasmešio. Da, čudna je bila njegova sudbina! Krenuo je nizbrdo i sad je ponovo stajao na svetu prazan, nag i glup. Ali, to ga nije činilo tužnim, već, naprotiv, bilo mu je došlo da se smeje, da se smeje sam sebi, da se smeje tom čudnom, budalastom svetu.
„Krenuo si nizbrdo“, reče sam sebi i nasmeja se, i kako je to izgovorio pogled mu pade na reku i vide da i ona teče naniže, da teče nizvodno, a da pri tom veselo žubori. To mu se svidelo i on se prijateljski osmehnu reci. Zar to nije bila reka u kojoj je želeo da se nekada davno udavi, pre sto godina, ili je to samo sanjao?
„Moj život je zaista bio čudesan“, pomislio je, „kretao se čudnim zaobilaznim putevima. Kao dete sam imao posla samo sa bogovima i žrtvama. Kao dečak sam se bavio samo askezom, razmišljanjem i meditacijom, u potrazi za Bramom, obožavajući ono večno u Atmanu. Kao mladić sam otišao u isposnike, živeo sam u šumi, patio od vreline i hladnoće, naučio da gladujem i da nateram svoje telo da zamre. Zatim sam kroz učenje velikog Bude na čudesan način došao do spoznaje, osetio sam kako u meni kruži, kao sopstvena krv, saznanje o jedinstvu sveta. Ali, morao sam da odem i od Bude i od tog velikog saznanja. Otišao sam i onda od Kamale naučio ljubavne užitke, a od Kamasvamija da trgujem, i gomilao sam novac i rasipao ga; naučio sam da volim svoj stomak, da udovoljavam svojim čulima. Mnoge godine sam morao da provedem da bih izgubio svoj duh, da bih se odučio od razmišljanja, da bih zaboravio na jedinstvo. Zar sve to nije kao da sam se polako i jako zaobilaznim putem od muškarca preobrazio u dete i od mislioca postao detinjasti čovek? Pa ipak je taj put bio veoma dobar, ptica u mojim grudima ipak nije uginula. Ali, kakav je to bio put? Morao sam da prođem kroz tolike gluposti, tolike poroke, tolike zablude, gađenja, razočaranja i jade, samo da bih ponovo postao dete i mogao da započnem iznova. Ali, tako je trebalo da bude, moje srce se s tim slaže, moje oči se smeše. Morao sam da doživim očaj, da potonem do najbudalastije među svim mislima, do pomisli na samoubistvo, da bih doživeo milost, da bih ponovo začuo om, da bih mogao da istinski spavam i da se istinski probudim. Trebalo je da postanem budala da bih ponovo otkrio Atman u sebi. Kuda će me još odvesti moj put? Luckast je taj put, sav u krivinama, a možda vodi u krug. Kakav je da je, ja ću njime ići.“
Osećaj radosti mu ispuni grudi.
„Odakle ti ta radost?“, upita on svoje srce. „Da li izvire iz tog dugog, dobrog sna, koji mi je toliko prijao? Ili iz reči om koju sam izgovorio? Ili zbog toga što sam pobegao, što je s mojim bežanjem završeno i što sam, napokom, slobodan i kao dete stojim pod nebeskim svodom? Oh, kako je divno što sam pobegao, što sam slobodan! Kako je vazduh ovde čist i lep i kako je prijatno udisati ga! Tamo odakle sam pobegao svugde se osećao vonj mirišljavih ulja, začina, vina, izobilja i otupelosti. Kako sam mrzeo taj svet bogataša, sladokusaca, kockara! Kako sam mrzeo sebe što sam toliko dugo ostao u tom užasnom svetu! Kako sam mrzeo sebe, trovao se, mučio, postavši star i zao! Nikada više neću da uobrazim, kao što sam to ranije činio, da je Sidarta mudar! Ali, ovo sam dobro uradio, ovo mi se sviđa i moram da slavim zbog toga što je svršeno sa mržnjom koju sam osećao prema sebi i prema onom ludom i ispraznom životu! Hvalim te, Sidarta, što se posle tolikih godina ludosti ponovo u tebi rodila jedna zamisao, što si nešto učinio, što si u svojim grudima čuo pesmu ptice i što si se odazvao njenom zovu.“
I tako je Sidarta hvalio sebe, radujući se sebi, a za to vreme je sa zanimanjem slušao kako mu stomak krči. Činilo mu se da je deo patnji i jada koje je osećao u poslednje vreme i ovih dana, sada do kraja okusio i povratio iz sebe, sve do očajanja i smrti. To je bilo dobro. On je još dugo mogao da ostane kod Kamasvamija, da zarađuje novac i da ga rasipa, da se tovi a da mu duša umire od žeđi; još dugo je mogao da prebiva u tom finom, ušuškanom paklu da nije došlo do ovoga: do trenutka potpunog beznađa i očaja, onog krajnjeg trenutka kad se nadneo nad zahuktalu vodu reke spreman da uništi sebe. Sama činjenica što je osetio očajanje i duboko gađenje, a da nije tome podlegao, i što su ptica, radosni izvor i glas u njemu bili i dalje živi, ispunjavala ga je radošću i zbog toga se smejao, zbog toga mu je lice ispod posedele kose bilo ozareno.
„Dobro je da čovek iskusi sve što bi trebalo da zna“, pomislio je. „Da užici ovog sveta i bogatstvo ne služe dobru, naučio sam još u detinjstvu. Znao sam to odavno, ali sam tek sada doživeo. Sada znam, i to ne samo po sećanju već sam saznao svojim očima, svojim srcem, svojim stomakom. Blago meni što to znam!“
Dugo je razmišljao o svom preobražaju, osluškujući kako ptica peva od radosti. Zar ta ptica u njemu nije bila umrla, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, nešto drugo je umrlo u njemu, nešto što je već odavno žudelo da umre. Zar to nije bilo ono što je u svojim žarkim pokajničkim godinama želeo da umrtvi? Zar to nije bilo njegovo ja, njegovo malo, usplahireno i ponosito ja, s kojim se borio toliko godina, koje ga je uvek iznova pobeđivalo, koje se ponovo javljalo posle umrtvljavanja, zabranjujuči mu da oseća radost, ispunjavajući ga strahom? Zar to nije bilo ono što je danas, napokon, našlo smrt tu u šumi, na obali te ljupke reke? Zar nije zbog te smrti on sada bio kao dete, ispunjen poverenjem, oslobođen straha, pun radosti?
Sidarta je slutio zašto se kao braman i kao isposnik uzaludno borio sa tim svojim ja. U tome su ga ometali njegovo preveliko znanje, previše svetih stihova, previše žrtvenih obreda, previše mučenja svog tela i njegova neobuzdanost u delima i stremljenjima! Bio je prožet ohološću i uvek je bio najpametniji i najrevnosniji, uvek korak ispred drugih, uvek predan i zamišljen, uvek sveštenik i mudrac. Njegovo ja se uvlačilo u to svetaštvo, u tu oholost i mudrost, ono se uvrežilo i raslo, dok je on verovao da će da ga umrtvi postom i pokorom. Sada je shvatio da je skriveni glas u njemu bio u pravu i da ga nikada nijedan učitelj ne bi mogao da spase. Zbog toga je morao da ode u svet, da se preda uživanju i moći, čarima žene i novcu; zbog toga je morao da postane trgovac, kockar, pijanac i gramzivac, sve dok sveštenik i samana u njemu nisu umrli. Zbog toga je morao da podnosi sve te ružne godine, da trpi sve to gađenje, ispraznost i besmislenost jednog praznog i izgubljenog života, do kraja, do najcrnjeg očajanja, sve dok nisu, napokon, našli smrt i razvratnik Sidarta i gramzivac Sidarta. On je umro, a iz sna se probudio novi Sidarta. I on će ostariti i on će jednom morati da umre. Sidarta je bio prolazan, jer je kratkog veka svako bitisanje. Ali, ipak, danas je bio mlad, bio je kao dete, bio je to novi i radošću ispunjen Sidarta.
Takav je bio tok njegovih misli i on se osluškujući smeškao zbog krčanja svojih creva i pun zahvalnosti slušao zujanje pčela. Veselo je gledao u reku koja je proticala; nikada mu se nijedna voda nije sviđala kao ta, nikada nije toliko snažno i lepo čuo glas i priču vodenog toka. Činilo mu se da reka želi da mu ispriča nešto posebno, nešto što on još ne zna, što ga tek čeka. U toj reci je Sidarta želeo da se udavi, i u njoj se danas udavio stari, umorni, očajni Sidarta. Novi Sidarta je osećao duboku ljubav prema toj rečnoj struji i, stoga, odluči da je još ne napušta.“
Odlomak iz knjige „Sidarta“ (Hermann Hesse „Siddhartha“), izdanje Narodna knjiga i Miba books, 2017.
Prekucano iz drugog dela knjige „Na reci“.
Hobi u sobi 