Ernest Hemingway „The old man and the sea“

   „Više nije video zelenilo obale, već samo vrhove plavih brežuljaka, koji su se beleli kao da su bili pokriveni snegom, i oblake koji su se, kao snežna brda, nadnosili nad njima. More je bilo sasvim tamno a svetlost je stvarala prizme u vodi. Bezbojni delići planktona bili su sada od Sunca, koje se visoko diglo, kao razjedeni, i starac je video još samo visoke prizme u modroj vodi dubokoj jednu milju, gde su njegovi konopci nestajali pod pravim uglom.

   Tunjevi – ribari su zvali sve takve ribe tunjevima i razlikovali ih po imenu samo onda kada su ih nosili na pijacu ili ih nameravali dati u zamenu za mamce – opet su iščezli u dubini. Sunce beše sada vrlo jako i starac ga je osećao na svom potiljku prilikom veslanja a osećao je kako mu znoj curi niz leđa.

   Mogao bih sasvim prosto da prepustim čamac struji, mislio je on, da spavam i da vežem konopac nekoliko puta oko prstiju na nogama, kako bi se u slučaju potrebe probudio. Ali, danas je osamdeset peti dan, pa bi danas trebalo da ulovi nešto vredno.

   Dok je posmatrao udice, vide kako jedan od svežih pruteva jako zadrhta.

   „Da“, reče on, „da“, i ostavi vesla i ne udari njima o čamac. On poteže konopac, uhvati ga između palca i kažiprsta desne ruke. Nije osećao ni pritisak ni težinu; komopac je visio labavo. Ovo se zatim ponovi. To beše sada kao neki probni trzaj, kratkotrajan i lak, a on je tačno znao šta to znači. U dubini od stotine aršina, marlin je proždirao sardine, koje su pokrivale vrh i koleno udice, gde je šiljak, iskovan rukom, virio iz glave malog tunja.

   Starac je držao pažljivo i labavo konopac i levom rukom ga brižljivo skinuo sa štapa. Sad je mogao pustiti da mu klizi preko ruke a da riba ne oseti ni najmanji trzaj.

   Ovog meseca, pa još kad se uzme u obzir, koliko se daleko otisnuo od obale, riba mora da je ogromno velika, razmišljao je. Jedi, ribo! Jedi! Izvoli samo! Kako su sveže, kao i ti, ribo, u dubini od šest stotina stopa u mraku ove hladne vode. Okreni se još jednom u tmini i vrati se i pojedi ih.

   On oseti lako, fino trzanje, zatim još jači trzaj, jer se glava sardine sa udice teže skidala. Posle toga ne dogodi se ništa.

   „Dođi“, reče starac glasno. „Načini još jedan krug. Samo ih pomiriši. Zar nisu ukusne. Pojedi ih ljudski a posle njih na redu je tunj. Čvrst i hladan i ukusan. Ne ustručavaj se, ribo. Pojedi ih!“

   Iščekivao je sa konopcem između palca i kažiprsta, gledajući istovremeno i u ostale konopce, jer je riba mogla isplivati naviše ili se pustiti naniže. Zatim se oseti opet lak trzaj.

   „Zagrišće“, reče starac glasno. „Daj Bože, da zagrize.“

   Ipak nije zagrizla. Izgubi se a starac i ne opazi.

   „Nije mogla da ode“, reče on. „Za ime Hrista, nije se mogla izgubiti. Samo se okrenula. Možda se prethodno malo zakačila za udicu i sada se prisetila.“

   Tada on oseti kako nešto lagano dodirnu konopac i on bi srećan.

   „Samo se okrenula“, reče on. „Zagrišće.“

   Bio je srećan što oseća lagano trzanje, a onda oseti nešto čvrsto i neverovatno teško. To beše težina ribe i on olabavi konopac, i puštaše ga sve niže, niže,  niže, odmotavajući prvi od dva rezervna klupčeta. I dok je konopac lagano klizio preko starčevih prstiju mogao je još uvek osetiti veliku težinu, mada je pritisak njegovog palca i kažiprsta bio skoro neprimetan.

   „Kakva riba“, reče on. „Sada ju je uhvatila ustima popreko i sada je vuče sobom.“

   Zatim će se okrenuti i progutati je, mislio je. To nije izgovorio, jer je znao, kada se govori unapred o nečemu dobrom, može ono i da se izjalovi. Znao je kakva je to morala biti ogromna riba i on je već video u mislima kako se sa tunjem koga je držala popreko u ustima udaljuje. U tom trenutku on oseti kako se ona više ne kreće, ali osećaj težine još nije izgubio. Zatim, ona posta teža i on odvi još više konopca. Jednog trenutka on ga pritisnu jače palcem i kažiprstom i težina se poveća i povuče pravo u dubinu.

   „Zagrizla je“, reče on. „Sada ću je pustiti da pojede natenane.“

   Dozvolio je da mu kanap klizi niz prste dok je levu, slobodnu ruku pustio i pokušao da veže slobodne krajeve oba rezervna klupčeta za ušicu dva rezervna smotuljka sledećeg kanapa. Sada je bio spreman. Imao je u rezervi tri kanapa od po četrdeset aršina, osim klupčeta kojim se sada služio.

   „Jedi još malo“, reče on, „dobro progutaj.“

   Gutaj tako da ti se šiljak zabije pravo u srce i da te ubije, mislio je. Zatim izađi na površinu i dopusti da te ubodem harpunom. Lepo. Jesi li spremna? Da li si se dugo gostila?

   „Sada“, reče glasno i sa obe ruke izvuče konopac u dužini od gotovo jednog metra i onda zape još jednom, i zatim povuče konopac iz petnih žila.

   Ništa se ne zbi. Riba se samo dalje polako kretala i starac je nije mogao podići ni za jedan palac. Njegov konopac beše jak i namenjen teškim ribama, i on ga je tako zatezao preko leđa da kapljice vode počeše prskati iz njega. Tada konopac poče da pravi u vodi tihi, šišteći šum i on ga je još uvek držao i odupirao se u trzanju. Čamac stade da se kreće lagano prema severu.

   Riba je plivala mirno i oni su plovili tihom vodom. Ostali mamci behu još uvek u vodi, ali drugog izlaza nije bilo.

   „Želeo bih da se dečak nalazi kraj mene“, reče starac glasno. „Jedna me riba vuče i ja sam u stvari sad zalogaj koji vuku. Mogao bih zategnuti konopac, ali bi tada ona bila u stanju da ga prekine. Moram ga držati što bolje mogu i po potrebi ga produžavati. Daj, Bože, da samo putuje i da ne ode dublje“:

   Držao je kanap, zategnut preko leđa i gledao je u njegov kosi položaj u vodi, kao i u čamac koji se kretao ravnomerno prema zapadu.

   To će je stati gleve, razmišljao je starac. Nije u stanju da izdrži dugo. Ali posle četiri sata riba je još uvek plivala prema otvorenom moru, vukući za sobom čamac, a on je još uvek držao zategnut konopac preko leđa.

   „Bilo je podne kad je zagrizla udicu“, reče on. „A još je nisam ni video.“

   Pre nego što je ulovio ribu, stavio je na glavu veliki slamni šešir i on ga je sada grebao po čelu. Bio je žedan, te kleče i pažljivo, da ne bi pomerio konopac, isteže se, što je više mogao, prema boci sa vodom. Otvori je i uze jedan gutljaj. Zatim se nasloni na pramac da bi se odmorio. Sedeo je na nerazapetom jarbolu i jedru i nije se trudio da razmišlja, već je samo želeo da to sve izdrži.

   Onda se okrenu i vide da se kopno više nije ni naziralo. Sasvim je svejedno, pomisli on. Mogu se vratiti natrag, orijentišući se pomoću odbleska svetlosti iznad Havane. Još ima dva sata do zalaska Sunca i možda će pre tog doba ona izroniti. Ako to ne učini sada, onda će izroniti kad Mesec zasija. Ako i tada to ne bude onda će možda izroniti kada Sunce grane. Nije me uhvatio još nikakav grč i osećam se dovoljno snažnim. Najzad, ona ima udicu u ždrelu a ne ja. Ali, kakva mora da bude riba koja tako vuče! Mora da je dobro zagrizla. Da mi je samo jednom da je vidim kako bih saznao kakvog imam protivnika.

   Cele te noći riba nije promenila kurs, niti pravac, koliko je to starac mogao da razabere po položaju zvezda. Posle zalaska Sunca zahladni i znoj se sušio hladeći starčeva leđa, njegove ruke i njegove stare noge. U toku dana, uzeo je džak kojim je bio pokrio sud sa mamcem i prostro ga na Suncu da bi se osušio. Kada je Sunce zašlo on ga ogrnu oko vrata, tako da mu je visio niz leđa. I on ga pažljivo podmetnu pod konopac koji se spuštao preko njegovih leđa. Džak ublaži, poput jastuka, pritisak konopca i on pronađe položaj u kome se skoro ugodno osećao. Položaj beše stvarno samo unekoliko manje neugodan nego pre, ali njemu se činio skoro prijatan.

   Ni ja njoj, ni ona meni – jedno drugom ne možemo ništa učiniti, razmišljao je. Sve dok tako vuče.

   U jedan mah ustade i pomokri se preko ivice čamca i pogleda prema zvezdama i prokontrolisa svoj kurs. Konopac beše kao kakva fosforescentna pruga koja je padala pravo sa njegovih leđa u vodu. Sada su napredovali sporije i svetlost iznad Havane beše slabija i on je znao da sada struja skreće prema istoku. Ako više ne budem video tračke svetlosti nad Havanom, znači onda da idemo dalje prema istoku, razmišljao je. Jer, da je kurs ribe ostao nepromenjen, trebalo bi da ih vidim još nekoliko časova. Kakvi li su današnji rezultati Velike lige, pitao se. Da čovek sada ima radio bilo bi izvanredno. Zatim pomisli, pa, razmišljaš sve vreme samo o tome. Misli, more, o tome šta sad da radiš. Ne smeš praviti gluposti.

   Onda reče glasno: „Eh, da mi je dečko sada ovde! Da mi pomogne i da sve ovo vidi.“

   Niko ne bi smeo da ostane u starosti sam, razmišljao je. Ali to je neminovno. Ne smem zaboraviti da pojedem tunja pre nego što se ukvari, da me snaga ne bi izdala. Ne zaboravi, ma kako to nerado činio, da ujutru rano jedeš. Ne zaboravi, reče sam sebi.

   U toku noći dva delfina približiše se čamcu i on ih je čuo kako se prevrću i cmokću. Umeo je da razlikuje duvanje mužjaka, slično frktanju, od uzdisanja ženke.

   „Dobra bića“, reče on. „Igraju se i šale i vole se. Oni su nam braća, kao i leteće ribe.“

   Onda oseti samilost prema velikoj ribi koju je uhvatio. Čudesna je i neobična i ko zna koliko je stara, mislio je. Nikada ranije nisam uhvatio ribu koja je bila tako snažna i koja se tako čudno ponaša. Možda je isuviše pametna pa će skočiti. Mogla bi me svojim skokovima ili iznenadnim izbijanjem na površinu uništiti. Ili, možda je ranije već nekoliko puta progutala udicu pa sad zna kako se treba boriti. Nema ni pojma da joj je protivnik samo jedan jedini čovek i da je taj čovek starac. Nego, da grdne li ribe, para će vredeti ako joj samo meso bude dobro. Ona je kao čovek zgrabila mamac i vuče ga baš kao i čovek i priprema se bez panike za odbranu. Da li je bilo šta smislila, ili je prosto očajna kao i ja.

   Setio se dana kada je upecao jednog od para marlina. Mužjak pušta uvek ženku da zagrize prva, i upecana riba, ženka, počinje da se, obuzeta panikom, očajnički brani i zato se brzo iscrpi, a za sve vreme mužjak je ostao kraj nje, prolazio ispod konopca i kružio sa njom na površini. Mužjak se nalazio tako blizu nje da se starac uplašio da će mužjak svojim repom, oštrim kao kosa, i skoro iste veličine i oblika, preseći konopac. Kada je starac probio ženku kukom za ribe i počeo je udarati, i onda kada joj je držao čvrsto kljun, nalik na rapir, i tukao je maljem po glavi sve dotle dok joj boja ne postade slična onoj na podlozi ogledala, i kada ju je uz pomoć dečaka podigao na palubu, mužjak je bio za sve vreme pored čamca. Zatim, kada je starac pokušavao da razmrsi konopce i pripremao harpun, mužjak skoči visoko, sasvim pored čamca, da bi video gde mu se nalazi ženka i onda ga nestade u dubini; njegova krila, boje lavendera, u stvari njegova grudna peraja, raširio je svom širinom, i sve su mu se pruge mogle videti. Bio je divan, starac se sećao, i bio je uporan.

   To je bila najžalosnija epizoda koju je ikada doživeo, razmišljao je starac. I dečak je bio tužan i molili smo je za oproštaj i ubili smo je brzo.

   „Hteo bih da je dečak ovde“, reče glasno i namesti se ugodno na daskama pramca i oseti preko konopca, koji je držao na leđima, snagu ribe koja se neprekidno kretala prema, bogtepita, kakvom cilju.

   Dobro bi bilo da je već jednom, pomoću lukavstva, prisili da izabere cilj, setio se starac.

   Njen cilj je bio da ostane duboko u tamnoj vodi, daleko od svih zamki i prevara i lukavstva. Moj cilj je bio da odem dalje od svih ljudi. Dalje od svih ljudi na svetu. Sada smo, od podneva vezani riba i ja. I nikog nema da nam pomogne.“

Odlomak iz romana „Starac i more“ (Ernest Hemingway „The old man and the sea“), izdanje Matica srpska, 1991.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s