Neobavezna priča – B. J. Štulić

„Uopšte, može li onoga koji na svaki način nastoji da bude drugačiji, baš njegova verna publika uterati u kalup?

Je, to je istina, i to samo po sebi, čovjek može biti pametan pa eskivirat’ k’o u judou, kad ti imaš stodvadeset kila a ja šezdeset, ali ja tvoj stav protiv tebe tu upotrebim. To je OK, al’ mene to sjebat’ neće, ja nisam budala… Ja se nadam… Na kraju krajeva, k’o ljubav, često puta i mi svi sami glumimo da se dobro furamo, pazi i smijemo se a nije nam do smijeha. Prema tome, ja se nadam da ljudi kad se njišu, možda se hoće ufurati da im bude dobro, a možda im je dobro. Ja to ne znam, nije važno. Ja sam svoje uradio dobro, nek’ im bude dobro. Jer ja sam svoje prije toga obavio. Pazi, ja ne sviram samo ono „Obrati pažnju“, ja sam svirao tamo i „Ravno do dna“. Na kraju krajeva (psovka) i sve što čovjek i revolucija i…u biti je zbog boljeg života. I zašto ljudima ne bi bilo dobro? Ako je to cijena da se trebam osjećat’ kao rock zvijezda da njima bude dobro, ja ću bit’ rock zvijezda da njima bude dobro. Nema veze…ali ja neću biti rock zvijezda zato što ja mislim da treba da budem rock zvijezda, jer mi je to cilj. Nego zato ako oni hoće – nek me zovu rock zvijezdom! Meni je svejedno – mogu me zvati Johnny, mogu me zvati Štulić, mogu me zvati kako god hoće. Ja radim svoje, što meni odgovara, razumiješ li me, a meni odgovara da je njima dobro. Pa ako im je dobro, OK. Pazi, ja njih ne uljuljkujem u nešto drugo, kužiš. Ja njih ne uljuljkujem u nešto lažno, pa ih… Ja njima kažem što ja hoću. Pa na kraju krajeva, ako su svi tol’ko hrabri…ne vidim zašto ne. Meni je „Obrati pažnju“ ista k’o „Ravno do dna“… Jer ja sebe nađem u toku dana u lepezi toj, od „Ravno do dna“ do „Obrati pažnju na poslednju stvar“ i „Gracije“. Ja se svaki dan nađem u tome, ja nisam k’o konj usmjeren, ja nisam teledirigiran, ja nisam lipicaner. Ja sam čovjek, ja to smatram da sam humanista, ja i sve što radim – zbog ljudi radim, ne radim zbog svoje guzice (teška psovka). Razumiješ li me, tako da sve je to dobro…a to što oni smatraju – OK, samo niko ne zna šta ja znam… Možda misliš reći da s vremenom čovjek padne u fazon da postane etabliran i da ono, znaš, k’o tiha voda brege valja, da te sve to talasiranje fino…znam ja to. A ja ne, ja ne. Ja kad budem tako, ja neću svirat’ više. Ne mogu ja tako. Sa Johnnyjem nema problema… Ja kad budem dosadan – neću svirat’ više. Za mene nije važno.

Svirali smo sve stvari – mislim, osim pet-šest laganih, al’ to nismo htjeli – sve k’o što je u „Kulušiću“. Možeš shvatit, neugodno mi je ako ljudi pet minuta, u onoj gužvi dva sata posle stajanja još aplaudiraju (psovka). Ja nisam nečovjek (psovka)… Mislim, meni to ne znači. ali ipak ‘ajde da im odsviraš razumješ li me. Ali, pošto sam video da se to ponavlja, kužiš, da se ponavlja i da ljudi dva sata kad trpe u onoj gužvi – sa Azrom obično je gužva, pizdarije – hoće nešto, nije to zbog bisa…meni baš ništa ne znači, ali ljudi misle da meni bis znači i da te treba nagraditi ako traže bis. To ljudi misle, ne ja – meni to ništa ne znači. Ali ljudi misle i ‘oće i zadovoljni su, ne, i ne ide im se kući, bilo šta. I ja nikad nisam želio nešto, ako baš hoće – ja im dam. To je ta stvar. Ja mogu, mogu svirat „Bankrot mama“, al’ onda bi se kilavio. Više neću uopće da sviram „A šta da radim“, jer mi je definitivno puk’o film (psovka). To je tako ispalo. Sutra ću nešto drugo svirat’. Imaš neki kostur programa, al’ to nema veze. Zašto im ne bi dao, ako ‘oće?

Ma čekaj, onda ne bi’ uopće. Onda bi, tako, znaš šta bi’ radio? Da ne jebem na tu foru, al’ to su pučkoškolske stvari. Onda bi’ doš’o pijan k’o zemlja, rek’o bi „Ko vas jebe, ja vas ne jebem“…ne bi’ svirao. Ja nisam takav čovjek. To meni nije potrebno. Ja imam ideju (psovka), ja ne moram glumit’ frajera. Ja sam frajer u pjesmi, čovječe. Ne što sam frajer ovak’ – ja imam pjesmu i ja mogu sve. Ja to mogu napravit’ kužiš, al’ zašto kad to mogu, ako neću napravit’? Al’ ja to mogu, ja imam alibi, jedini, al’ to neću. Drugi nemaju alibi, pa mogu raditi tako. Meni to nije potrebno, ja imam tekst… Ja volim svirat’. Ja stvarno volim svirat’. Ja bi’ najrađe svirao šest sati kada bi to bilo moguće, kad bi se to napravilo nekako. Volio bi’ više no išta da ima neki klub gdje mogu svirat’ ono što hoću, svirat’ kako ja hoću. k’o što s tobom pričam, s ljudima koje volim, koje osjećam, k’o što sam uvijek i svirao, ne. Samo što je sad to totalno nemoguće. To je stvarno nemoguće.

Moraš to poštivati neke zakonitosti medija. Nije to stvar businessa, već organizacije rada, nego stvar je da to ljudi dolaze. Ja ne mogu ljudima, kako da im prenesem tu poruku (psovka). Na neki način moram to sad ovako. Videćemo dalje kako, možda ću kasnije pisat’ knjige, nemam pojma, verovatno neću, al’ nije bitno… To je tako – to radi! Ako dođem u Englesku, ja ću govoriti engleski. Eto tako, toga se ja držim. To ne znači da ću ja biti, živjeti k’o Englezi, al’ ću zbog njih, komunikacije, kako treba. A svoju ću intimu sačuvat’, ne.“

——————-

„Ne interesira me televizija, nikad me nije… Ono neko vrijeme, u početku sam išao, jer sam morao skrenut’ pažnju na Azru, ali uopće me ne interesira. Ali ono što mene interesira, bude me interesiralo, da ovo, k’o što s tobom razgovaram, da tako razgovaram na televiziji, to bi me intereriralo. Da ono što mislim, kažem u dvije-tri riječi – to da. I da to, ovako uz pjesmu, napravim nešto pametno. Al’ da tamo otvaram usta na play back i da mi ide… Oni misle – to su opet govnari, to su tu strahoviti govnari (psovka) – oni misle da ti čine ne znam kakvu čast i zadovoljstvo što te zovu u studio. Jebe mi se – pa ja njima činim program! Koji su oni meni k…c u životu? Tako su svi govorili svojevremeno da je meni „Polet“ pomogao (psovka), Azru isfurao i takve stvari. Čuješ, al’ „Polet“ je sad u k…u, više nema novih Azra, a tada je zbog new wave-a i Azre „Polet“ se i prodavao. Čovječe, da nije bilo „Azre“, nikad ne…ne Azre, da nije bilo tada Azre u tom, Pankrta, Parafa, onog novog vala, nikad se „Polet“ ne bi prodavao. Nikad ne bi bio list. To nije bilo slučajno, to je bila kompletna stvar. Tu smo kvit.

Ne mislim baš da u ovoj državi za Azru znaju baš svi što bi trebali znati… Ja ne idem na TV i ne interesira me. Nije mi važno zbog grupe, nije stvar u grupi… Ma, ne zna narod. Znaš, meni je uvijek smiješno kad mene nešto upoređuju s narodom, kao – sad si ti nešto. Pa šta, k’o misle da će nacija sad da vodi brigu, k’o ona žuta štampa pedesetih godina, zna šta je i glumica obukla na večeri. Ma slušaj, to svijet sad boli k…c što sam ja, pa ja sam niko i ništa (psovka). Ne jebe me zato jer sam niko i ništa i svjestan sam toga da sam niko i ništa… Ljudi znaju da je ploča izašla i gdje mogu da je kupe – čuli je, ne čuli je, oni će otić’ i kupiti je ako im je stalo do tih pjesama. Na TV nisu nas ni zvali, oni nas nikad nisu ni zvali specijalno… Na radio šta idem, ne idem. Na radio ne, jedino se sad kad dođem u Beograd. Mene su ljudi pozvali, ja sam otišao, jer meni je neugodno reć’ ljudima ‘neću’, kad mi dođu, mislim. Tak’, to napravim i ovako nešto, ali u biti, da se baš preko radija…nije to tako. Iskoristim priliku kad dođem u Beograd, jer mi je drago, dođem, pitaju me…i to je to, sve. Ništa. Nismo mi medijski band, ne, Azra ne… I još naći mene, obično da pričam i to je baš…“

Deo iz članka „Neobavezna priča – B. J. Štulić – Pevač koji se bojao mikrofona“ prekucan iz časopisa DŽUBOKS br. 137, 26. mart 1982.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s